Divljač (4)

Divljač i lov u praistorijskoj Vojvodini (2)

Lov pticama

Još u praiskonsko doba, da bi stigao i zaustavio brzu zver, čovek je pripitomio psa i konja. Ali su ptice bile još uvek brže i lovac je mogao samo okom da prati njihov slobodan let. Razne klopke i mreže nisu mogle zadovoljiti njegov nagon da stigne i da zgrabi plen. S kakvom je zavišću posmatrao pračovek sokola, koji je sa puno zanosa, snage i brzine padao na svoju žrtvu da bi je snažnim udarom kandži oborio na zemlju.

Najstariji nesumnjivi podaci o lovu sa sokolovima ili bolje reći sa pticama grabljivicama, potiču iz VII veka pre Hrista. Zbog uzbudljive lepote vazdušne borbe ptica, kao i zbog izvrsnih rezultata, lov sa sokolovima postao je najomiljenije zanimanje plemstva i vlastele. Velikaši su trošili ogromne sume za nabavku ptica, i na što raskošniju opremu jahaćih konja i lovačke posluge. Kad god je bilo potrebno da se pridobije blagonaklonost nekog vladara, njemu se slao soko kao skupocen poklon.

Iz naših narodnih pesama vidimo da je i srpska vlastela neobično cenila sokole izvežbane za lov. Ali, dok je u Zapadnoj Evropi lov predstavljao privilegiju feudalaca, u Staroj Srbiji lovio je i prost narod. Siromašniji lovci sa pticom kragujem, a ne sa sokolima. Narodna pesma kaže: “Sva gospoda sokole ponela, a Dragija šarena kraguja Kraguj ptica utve ne uvati”.

U XVII i XVIII veku u Evropi lov sa sokolima dostigao je svoju kulminaciju. U to su vreme lovile i žene koristeći malog sokola “žuricu” (Falco columbarius), koji je mogao da savlada samo male ptice kao što su ševe i prepelice. U XIX veku, zbog brzog usavršavanja lovačkog vatrenog oružja, nastupa naglo opadanje lova sa pticama. Lov sa sokolima najduže se zadržao kod bosanskih begova i nestao je zajedno sa njihovom vlašću. Samo kod naroda centralne Azije, Perzije i Indije lov sa pticama nije nikada gubio svoj značaj. U poslednje vreme u Sovjetskoj Rusiji zbog pravnih i tehničkih uslova otežano je snabdevanje lovaca sa vatrenim oružjem, te lov sa sokolima, kragujima i orlovima ponovo uzima maha.

Za lov se mogu uspešno koristiti samo one vrste ptica grabljivica koje se odlikuju energijom, snagom, brzinom i krvoločnošću. Ukratko, ali za svaku vrstu ptica grabljivica posebno, koju je čovek od vajkada koristio za lov na pernatu i dlakavu divljač, daje se kratak opis:

Sivi soko (Falco peregrinus Tunstall) je svakako najbrža ptica grabljivica. Prema proračunu matematičara Hulversheidt-a, sivi soko u poteri za golubom razvija brzinu od 225 km/h. Kad se baca na žrtvu odozgo, brzina sokola još je veća. Sama se ptica onda ne vidi, već se čuje šum sličan letu male granate, dok se na zemlji može primetiti senka sokola. Pri napadu odozgo, sivi soko udara svoju žrtvu kandžama zadnjih prstiju. Taj je udar toliko snažan, da čak kod divlje guske može da preseče vrat, da prelomi krilo ili da raspori uzduž cela leđa! Lovci su najviše uživali kada su se dva ili više sokola naizmenično bacala na jato ptica i uzastopce obarala više divljači. Veoma interesantan slučaj navodi g. V.A. Klemenc. Dva njegova mlada sokola oborila su u Volgu morskog orla (Haliaetus albicilla). Ribari su izvukli orla iz Volge, ali je ptica sutradan uginula od zadobijenih povreda i rana.

Sokolarka; foto: J. Pap

Lovci primoravaju sokola da se uzdigne i da kruži u vazduhu iznad terena gde se nadaju pojavi divljači. Čim soko primeti divljač, napada je i obara na zemlju. Mnogo ređe puštaju sokola sa ruke u poteru za izletelom pticom. Dobri sokoli stižu plen i kada se puštaju sa odstojanja od preko jednog kilometra.

Norveški soko (Falco gyrfalko L.) nešto je krupniji i snažniji od sivog sokola, ali nije toliko brz, a sem toga napada ne samo ptice u vazduhu, već i zečeve. Norveški soko ima neobičnu sposobnost da se potpuno vertikalno (“na repu”, kako kažu rusku lovci) diže u visinu. Ta osobina, snaga i izvanredna lepota belih primeraka učinili su da se norveški soko mnogo više cenio od sivog sokola. Sem jedne centralno-azijske podvrste, norveški sokoli se legu na severu, duž obala Ledenog okeana, te se mogu koristiti za lov samo u zemljama sa hladnom klimom.

Riđi ili banatski soko (Falco cherrug Gray) veoma je sličan norveškom sokolu. Mnogi ga istraživači smatraju samo za južnu podvrstu norveškog sokola. Interesantno je da se na planinama centralne Azije sustiču podvrste riđeg (Falco cherrug saceroldes Menz.) i norveškog  (Falco gyrfalco altaicus Menz.) sokola, samo što ova poslednja ptica naseljava gornji pojas planina.

Verovatno da naš narod nije znao da razlikuje riđeg sokola od sivog, te ih je opevao pod zajedničkim imenom: “sivi soko”.

Soko žurica (Falco columbarius L.) može da hvata samo prepelice i ševe, te nije nikad imao ni privrednog ni praktičnog značaja. Zbog malog stasa i male težine, kao i zbog osobine da se vertikalno “na repu” diže u visinu, žurica je korišćen na dvorovima za damske lovove.

Jastreb kokošar (Accipiter gentilis) je identičan sa kragujem naših narodnih pesama. Hrvatski ornitolog S. Brusina nije znao da se jastreb da pripitomiti, i rešio je da se naziv “kraguj” odnosi na mediteranskog sokola (Falco feldeggi). Neki pak ornitolozi smatraju da se to ime odnosi na lešinare (Gyps fulvus i Vultur monahus). Da je i jedno i drugo pogrešno, možemo zaključiti iz sledećih činjenica. Prvo, narodne pesme spominju šarenu pticu-kraguja; to liči na išaranog po trbuhu jastreba, a nikako na sokola ili na lešinara. Drugo, mediteranski soko, a pogotovo lešinari, nisu nikad i nigde korišćeni za lov. Treće, Vuk Karadžić u svome Rječniku kaže: “Kraguj-neka ptica koja se pripitomi i hvata druge ptice, kao soko”, a to se opet može odnositi samo na jastreba. Četvrto, grad Krgujevac nalazi se u tipičnom reonu gnezdenja jastreba kokošara, dok se ni mediteranski soko, niti i jedna vrsta lešinara, nije tamo nikad legla.

Kraguj je pametna ptica, koja se da lako pripitomiti i još lakše spremiti za lov. S kragujem se može loviti peške, bez većih izdataka a naročito bez buke, koja bi mogla pasti u oči velikašu ili vlasniku lovišta. Kraguj podjednako hvata ptice i životnje, hvata i na zemlji i u vazduhu, na otvorenim terenima i u šumi. (U jugo-zapadnoj Aziji kraguj se upotrebljava i za hvatanje malih antilopa “djejrana”). Sve su te osobine učinile od kraguja pomoćnika siromaha i lovokradica. Njemu nije nikad bilo mesta na sjajnom dvoru nekog velikaša, gde se lovilo radi parade, i gde kraguj nije mogao da se takmiči sa sokolima u brzini i lepoti leta.

Kraguj se pušta redovno u poteru za izletelom divljači. Kraguj se mora pustiti što brže, jer u slučaju da je ptica odletela preko 150 metara, ni najbrži kraguj ne može je stići. Samo specijalnom dresurom može se on naučiti da krstari iznad bare i da se baca na divljač, čim bi je lovac krenuo. Kad fazan primeti jastreba, on se često sakrije u žbunje, te ga jastreb proganja “peške”, provlačeći se kroz granje.

Kobac (Acciptter nisus L.) Za lov se koristi samo ženka kopca, jer je mužjak isuviše sitan i slabunjav. Ženka kopca sa uspehom hvata jarebice i šumske šljuke. Kad god se lovi sa psom ptičarem, kobac se brzo nauči na markiranje psa. Čim primeti kod psa uzrujanost od snažnog mirisa divljači, kobac napušta rukavicu lovca i seda na vrat ili glavu pasa da bi što sigurnije napao pticu sa manjeg odstojanja.

Suri orao (Aquila chrisaetos L.) upotrebljava se u Kirgiziji za lov na zečeve, srne, antilope, lisice i vukove. Orao se obično pušta u poteru, i čim bi stigao divljač, zgrabi je svojim snažnim kandžama. Nešto se ređe orao baca na svoju žrtvu odozgo, sa visine od 60 do 80 metara. Lovci prate orla na konjima, da bi mu na vreme stigli u pomoć, ako on sam ne može da savlada neku krupniju zver.

Evo nekoliko najmarkantnijih registrovanih rezultata lova sa pticama: orao “Alagim” u Rusiji 1923. godine u toku jednog dana uhvatio je 14 vukova. Sivi soko “Postrjel” g. N.I.Konjeva iz Orenburga u toku jednog lova oborio 44 divlje guske. Kraguj “Reed Queen” u Engleskoj uhvatio je u toku dva uzastopna lova 14 zečeva, dok je kraguj “Junon” u Francuskoj u toku dve sezone – 607 zečeva!

Treba naglasiti lovcima da je uhvaćen broj divljači rezultat veštačke dresure. U slobodnoj prirodi ptice grabljivice hvataju plen samo kad su gladne. Isto tako ovde treba naglasiti da niti kraguj hvata zečeve, niti orao lisice i vukove u prirodi, već se ovo stiče isključivo vežbanjem.

Dr Zoran A. Ristić
PMF, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Novi Sad