• Kakva je bila situacija u poljoprivredi početkom 21. veka i šta je podstaklo osnivanje Kluba 100P plus?

Bavljenje poljoprivredom na samom početku 21. veka je bilo malo lakše nego sada. Jako puno toga se promenilo za ovo kratko vreme, mnogo više nego u poslednjih 50, možda čak i 100 godina. Odjednom su u poljoprivredi počele da se koriste napredne tehnologije, počev od navigacija za traktore, senzora za praćenje stanja biljaka i korova i slično. Promenio se sam sistem obrade, pošto se prešlo na redukovanu, konzervacijsku obradu, No-till setvu i obradu… Ranije smo koristili one tehnologije koje su nam bile dostupne: đubrenje, N-min metode ispitivanja zemljišta na mikroelemente i makroelemente… Koristimo ih i sada, ali došlo je novo vreme. Naravno, ima puno mladih ljudi koji se bave poljoprivredom, a kojima napredne tehnologije nisu strane, ali zbog sve većeg izostanka podrške Ministarstva poljoprivrede i Vlade sporije se uključujemo u novine.

Upravo zbog toga je naša osnovna delatnost edukacija poljoprivrednika. Mislim da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj poljoprivredom mogu svi da se bave, bez obzira šta su završili ili šta su pre toga radili, i gde se u poljoprivredu svi razumeju. Naša zamisao zato i jeste usmeravanje i mladih i starijih poljoprivrednika u pravcu u kojem idu evropska i svetska poljoprivreda, a to su upravo tehnologije koje sam malopre nabrojao.

• Koji su još izazovi ranije bili prisutni u poljoprivredi, a koji su sada?

Jedan od izazova je, u nedostatku boljih reči, upravo taj „strah“ od nove tehnologije, barem starijih poljoprivrednika, iz razloga koje sam malopre pomenuo. Nedostatak para u poljoprivredi je velik faktor. Da ne shvatite pogrešno, nama nije stalo samo do subvencija, pa da nam ništa drugo ne treba. Ne, to je pogrešno razmišljanje. Mi tražimo od države da uredi tržište i da uredi samu poljoprivrednu proizvodnju, samo naše poslovanje, i to su izazovi. Do ovog 21. veka svi su manje-više bili oslonjeni na zadruge. Od zadruge uzmeš inpute, zatim im predaš sav usev, oni ti isplate resto od duga i tim parama možeš da raspolažeš. Nije bilo nekog velikog odstupanja ni u cenama repromaterijala, niti poljoprivrednih proizvoda. Međutim, sada je to drugačije – većina zadruga je propala, a osnovana su privatna preduzeća koja posluju na nekim principima zadrugarstva, tj. isto imaju svoje kooperante kojima prodaju repromaterijal i od kojih otkupljuju poljoprivredne proizvode. Uključilo se i dosta novopečenih bogataša koji su tu videli neki svoj profit i mogućnost brze zarade, a koji nisu bili upućeni u funkcionisanje tržišta poljoprivrednih proizvoda. Kada su te firme propale, mnogi poljoprivrednici su, nažalost, ostali i bez svojih proizvoda, a i bez para. Još uvek imamo takvih firmi, ali poljoprivrednici su se opametili i gledaju da sarađuju sa proverenim firmama ili zadrugama. Međutim, po ko zna koji put, država se meša u tu priču. Pre dve godine je zabranjen izvoz poljoprivrednih proizvoda, kada smo imali najbolje cene i kada smo imali koliko-toliko solidan rod. Iz samo njima znanih razloga, moram tako da kažem, politika se umešala i zabranjen je izvoz, navodno zbog rata u Ukrajini. Mi i dan-danas imamo rat u Ukrajini, i rat u Izraelu, pa nema zabrane izvoza. Pre dve godine, u jesen, kukuruz je bio 37-38 dinara, sad je 16-18; pšenica je bila 42-43 dinara, sad je oko 19. Soja je bila 80 dinara, sad je 54-55, da ne pričam o drugim proizvodima. U stočarstvu su se cene žive vage stoke popravile, i meni je drago zbog stočara. Međutim, popravilo se samo iz jednog razloga – zato što nema stoke, a ne zato što je država nekako doprinela. Logično je da cena onoga čega nema odmah raste.

Ono što nas čeka u narednom periodu, a što vrlo jasno vidimo, jeste upravo borba poljoprivrednika za mesto koje im pripada u društvu. To je jako teška borba, zato što Srbija ima 1031 udruženje poljoprivrednika koji nema šanse da se slože. Ljudi iz Vlade i Ministarstva stalno pričaju kako žele dijalog, a mi smo živi dokaz da nije tako. U poslednjih deset godina, naši zaključci sa Seminara koji su upućeni Vladi, Ministarstvu i medijima su isti, a na to niko nije obratio pažnju, nisu nam jednom rečenicom odgovorili. Kada se skupio jedan deo poljoprivrednika i izašao na puteve, država je odmah htela da pregovara. Znači, nije tačno da oni hoće dijalog, oni očekuju silu pa ćemo onda nešto rešavati. Mi iz Kluba smo protiv takvog rešavanja problema u poljoprivredi, zato što tu nema sistemskog rešavanja problema, to su samo gašenja vatre i to nepotpuna. Pre dve godine su dali premiju za suncokret, koji je najbolje prošao u suši, a već sledeće godine je cena suncokreta drastično pala – znači ništa se sistemski nije promenilo. Verujem da mnogim poljoprivrednicima ovo što ću reći neće baš dobro zvučati, ali moram da kažem – za konkretne probleme se sastaju interesne grupe. Na primer, proizvođači suncokreta odluče da izađu na put kako bi rešili problem suncokreta, a, recimo, za problem soje neka se neko drugi organizuje. Tako je sa svakom granom. Pritom, nema veze da li će problem koji se aktuelno rešava negativno uticati na ostale. Zato se Klub od osnivanja bori da država formira Poljoprivrednu komoru sačinjenu od predstavnika poljoprivrednika, prevashodno mladih i pametnih ljudi koji znaju šta žele, a koji će sistemski rešavati probleme u poljoprivredi i bez čije saglasnosti se ne mogu donositi legislative. Treba da budu prisutni i ljudi sa iskustvom, koji će ih usmeravati. Dakle, mi treba da imamo jedan organ, jednu upravu koja će zastupati interese svih poljoprivrednika. Ovi problemi se ne nagomilavaju godinama, nego decenijama, jer na poljoprivredu niko nije obraćao pažnju. Kada smo izašli sa tom idejom, svi poljoprivrednici sa kojima smo razgovarali bili su za. Međutim, neki dan sam pročitao da su pojedina udruženja poljoprivrednika počela da se protive formiranju Poljoprivredne komore, jer misle da će predstavnici zastupati samo svoje interese. Znači, mi poljoprivrednici sami sebi ne verujemo, kako možemo da verujemo nekom drugom? Zato treba da formiramo komoru u kojoj će ljudi biti smenjivani brzo, većinom glasova. I svako ko se prihvati da sedi u komori bi morao moralno i materijalno da odgovara za svoje postupke. Mi u politici to sad nemamo – ako neki ministar napravi pogrešan korak koji mnogo košta državu, stanovnike, poljoprivrednike, radnike, on, ako je baš jako zabrljao, kao nagradu dobije premeštaj na bolje mesto. Zato mi prvenstveno moramo da uspostavimo sistem vrednosti.

Takođe, tražili smo i agenciju za intervenciju na tržištu, koja nikad nije zaživela. Preko nje, kada je cena mala, država bi povukla deo robe da bi cena otišla gore. Isto tako, kada je cena visoka, taj deo robe država treba da pusti na tržište da se cena smanji. Nije dobro da cena kukuruza bude 40 dinara, ali nije dobro da bude ni 15 dinara. U deset godina smo imali jednu dobru cenu i ona je uništila stočarstvo, jer ljudi nisu imali interesa da se bave stočarstvom pri ceni kukuruza od 40 dinara. Prošle godine je pao na 15 dinara, ali ne može se odjednom popraviti stočni fond, to je proces koji traje. Samo kod svinja to traje godinu i po ili dve, a da ne pričamo o kravama, o govedima i slično. Isto tako, kad država hoće da interveniše na tržištu, ona to treba da uradi pre žetve. Ako vidi da se ustalasalo tržište, da će biti niska cena kao što je bilo jesenas za kukuruz, ili letos za pšenicu, ona to treba da uradi pre, a ne posle žetve, kako bi ljudi znali gde će tu robu smestiti, da ne bi bili na gubitku.

Mi imamo Robne rezerve koje ne funkcionišu adekvatno. One treba da postoje samo da obezbede prehrambenu sigurnost u slučaju nekih elementarnih nepogoda, ratova i slično, a ne da se bave trgovinom, kao što je sada slučaj kod nas. Naša skladišta robnih rezervi se ne kontrolišu, to je dokazano, tako da država ne zna koliko ima robe. Drugi problem je što ta skladišta nisu ravnomerno raspoređena po državi. Dosta poljoprivrednika nije u mogućnosti da proda robu državi.

 

 

• Kako još vidite ulogu države u poljoprivredi, a kako odgovore poljoprivrednika na trenutno stanje?

Kada se problemi ne rešavaju razgovorom, ljudi izlaze na ulicu. Protesti poljoprivrednika su ovo što sad gledamo u Nemačkoj. Kompletna Nemačka je blokirana sedam dana, a naši protesti u poslednje vreme nisu ozbiljno organizovani sa jasnim ciljevima, to su sve polovična rešenja…

Nama treba jedinstvo, a ne 1031 udruženje poljoprivrednika. Hajde da rešavamo jedan po jedan problem, ali da ih rešimo trajno. Da idemo sa realnim zahtevima, ono što možemo da dobijemo i ono što nam realno pripada. Takođe, dok građani ne shvate da prehrambenu sigurnost ne obezbeđuje ni Vučić, ni Dačić, ni Đilas, nego Voja, Žarko, Marko, Janko i ostali, dotle će ovako biti. Mi treba da imamo podršku građana, a da bismo je imali moramo da se ponašamo domaćinski, ljudski. Totalna blokada je nešto drugo, ali ova sporadičnost nije rešenje.

Što se države tiče, velik je problem što se poljoprivrednim pitanjima ne bave kompetentni stručnjaci. Napravili su problem, recimo, sa registracijom poljoprivrednih gazdinstava time što ugovori o zakupu moraju da budu overeni. Šta se dešava sa starim, nepokretnim ljudima koji ne mogu da odu kod notara, ili sa zakupodavcima koji žive u inostranstvu? Mi smo tražili da se to ukine, jer je svakako postojao sistem koji nije dozvoljavao da se ista parcela pojavi na dva mesta – u tom slučaju automatski je išla u „crveno“, tj. nije mogla da se unese u gazdinstvo dok se ne dokaže ko je stvarno obrađuje. Skoro su uveli eAgrar i to pozdravljam, iako mislim da je trebalo da bude nekog perioda prilagođavanja, ali snašli su se ljudi. Elem, do 17. decembra ste mogli da unesete parcelu u eAgrar, a posle glasanja nije mogla da se prijavi parcela. Kažu da je tako jer nisu dobili uputstva – a kakva uputstva su imali pre 17. decembra? Ne mogu to da razumem. Zatim, podstiču mlade ljude da počnu da se bave poljoprivredom obećavanjem nekog novca, a da ne pitaju o obrazovanju, da li imaju iskustva u poljoprivredi, da li imaju poljoprivredno zemljište… To je uvlačenje. Gde je tu kontrola? Zašto prednost nemaju oni mladi ljudi koji su završili poljoprivrednu školu ili fakultet, koji se bave poljoprivredom, imaju svoja gazdinstva, imaju iskustvo i rade? U IPARD-u je 0 bodova namenjeno stručnoj spremi, a najviše bodova nose žene. Svaka čast nekolicini koje zaista rade u poljoprivredi, ali šta je sa ostalima? Imao sam priliku da iznesem primedbe pred ljudima iz Brisela, pa sam ih pitao: „Da li vi iz Evrope mislite da ćete poboljšati život žena na selu tako što ćete njihovim bližnjima omogućiti da lakše dođu do investicije?“ Gde su po selima domovi zdravlja, sportski tereni i kulturna dešavanja? Nema ih. Vi ste pomogli ženi tako što će njen suprug ili otac lakše doći do traktora, ali šta ona ima od toga? Kako ste toj osobi pomogli? Tako se prednost daje bez prave kontrole. Poljoprivredom ne može i ne treba svako da se bavi. U Nemačkoj, Francuskoj ili Engleskoj ne možete da čuvate ovce ako nemate bar šestomesečni kurs za čobana, a ovde ništa ne pitamo. I mi onda hoćemo da budemo jednaki sa evropskim farmerima kada izađemo na tržište, gde se pravila igre znaju, a mi ovde ne znamo ništa. Nemamo ni petogodišnji plan razvoja poljoprivrede. Ne znamo šta će sutra biti. Strategije ne postoje na nivou države, ali ni na nivou stranke. Jedino kad je Ivana Dulić bila ministar, to je radio G17, oni su na nivou stranke imali strategiju razvoja poljoprivrede. Posle nje je došao Goran Živkov koji je nastavio da radi ono što je ona započela. Posle smo imali Milosavljevića, Sašu Dragina, Petrovića – ova trojica su bili iz iste stranke, Demokratske stranke, a svako je vodio svoju politiku.

Kad su subvencije u pitanju, stvara se lažna slika. Do 2012. godine oni koji su imali 100 hektara dobijali su milion i dvesta hiljada dinara. To nam je svedeno na osamdeset ili devedeset hiljada u zadnjih desetak godina. Znači, mi smo tu izgubili oko osam ili devet miliona. Subvencije koje država bude davala u budućnosti ne mogu se tretirati kao nešto što smo dobili. Ne, nismo dobili ništa, nama je uzeto, mi smo to imali i možda je naša greška što tada nismo izlazili na ulice i što smo dozvolili da nam se to uzme.

Toliko je tih problema u poljoprivredi da ne znaš kojim redom da kreneš. O ovome ćemo ponovo pričati na Tari: za nas je jedan od prioriteta formiranje Poljoprivredne komore, kao i definicija profesionalnog poljoprivrednog proizvođača. Država treba da podeli poljoprivredna gazdinstva u tri dela: profesionalni, oni kojima je to dopunska delatnost, i oni kojima je to hobi delatnost. Tako treba da postavi i subvencije – ovim prvima, profesionalnim poljoprivrednim gazdinstvima, je više stalo do investicija. Znači, obezbedi mi da lakše dođem do investicija, kroz povoljne kamate, to je najbitnije. Ne treba zapostaviti ni one kojima je to dodatna delatnost. Ne treba ostaviti na cedilu ni one koji su ceo svoj radni vek proveli baveći se poljoprivredom, a sad su onemoćali i ne mogu da rade. Kažu da poljoprivrednik ne može da dobije penziju i poljoprivredna penzija je mala jer nisu uplaćivali penziono. Nisu uplaćivali ni estradni radnici, pa imaju. Čovek koji je ceo svoj vek proveo obezbeđujući prehrambenu sigurnost ove zemlje i ovog naroda, zaslužio je penziju. Sve to može da se iskontroliše, da hoće neko da se pozabavi ozbiljno problemom.

  

• Šta Vas je zadržalo u Klubu dvadeset godina?

Mene je zadržalo u Klubu to što sam jako puno naučio na tim seminarima. Imali smo puno dobrih predavača, dobrih profesora, dobrih poljoprivrednih stručnjaka i dobrih poljoprivrednika od kojih sam ja učio. To i jeste poenta tih seminara, da se okupimo, da razmenjujemo iskustva. Pokušavamo da privučemo mlade, ali to ide jako teško, jer kažu da je mladima sad sve dostupno zbog interneta. Međutim, nije tako. Vi na internetu nemate razmenu iskustava. Ja ne stavljam na internet kako sam posejao, kome sam prodao, šta sam uradio, a da bih napravio veći profit. Na našim druženjima, posebno na Tari i na SPIT-u, mi međusobno razmenjujemo iskustva.

Ja sam krenuo na seminare sa Vojvođanskim društvom za poljoprivrednu tehniku, sa pokojnim profesorom Lazićem. Iako sam završio Poljoprivrednu školu i uveliko se bavio poljoprivredom, mogu reći da su mnoge stvari koje sam tamo u to vreme čuo za mene bile španska sela. Od Nikole Škrbića, iz Instituta „Tamiš“ iz Pančeva, sam mnogo naučio i zbog toga sam mu dužan. Naučio me je redukovanoj, konzervacijskoj obradi. Neću nikad zaboraviti prvi naš razgovor kad sam prepoznao stručnjaka u njemu. Tada sam hteo malo da krenem napred, da nešto kupim novo od mehanizacije. Rekao sam mu šta bih sve kupio, a on me je pitao koliko radim zemlje. To je bilo neke 2000. godine otprilike, tad sam radio puno manje nego sad. Pitao me je: „Koliko misliš da ćeš raditi?“, a niko nije mogao da pretpostavi da će državna zemlja biti na raspolaganju poljoprivrednicima. Rekao sam da ne znam, radiću još u arendu koliko mogu u selu da zakupim. I on meni konkretno kaže šta mi od mehanizacije ne treba. Otišao sam sa tog razgovora sa mislima „šta on zna šta meni treba“, otprilike tako. Posle toga sam celu godinu radio i razmišljao šta to Nikola Škrbić hoće meni da kaže. Na sledećem seminaru ja opet njega zamolim za razgovor, i pitam: „Ako hoću da kupim to, to i to, koliko zemlje treba da radim?“ Njegov odgovor je bio: „Ovo je sad pravo pitanje.“ I onda sam shvatio, ja i mnogi poljoprivrednici smo tako krenuli, da moraš da kupiš mašinu ne da bi nervirao komšije zato što si je kupio, nego da bi s njom ostvarivao dobit. Zahvaljujući upravo Klubu 100P plus, tim seminarima i druženjima, mnogi od nas su uspeli. Pre 15-20 godina niko od nas nije mislio da će dostići nivo na kom smo sada. Ne kažem da je samo Klub zaslužan, ima ljudi koji su bili od prvog dana tu pa nisu uspeli. Trebalo je prihvatiti to što ti neko savetuje, a trebalo je malo i hrabrosti pa ući u sve te priče. Do 2004. godine su poljoprivrednicima krediti bili nedostupni. Sa Ivanom Dulić se to promenilo i, kada smo počeli da dobijamo kredite sa subvencionisanom kamatom, kamata je bila 3%, a država je plaćala razliku. To je bilo izuzetno povoljno u to vreme. Posle su banke videle potencijal u poljoprivrednim gazdinstvima. Kad poljoprivrednik da hipoteku na kuću i zemlju, znaju da neće uzeti kredit bez razmišljanja.

Jako bih voleo da Klub nastavi da živi. Imamo jako puno ljudi od 30, 40 godina koji se ozbiljno bave poljoprivredom i ozbiljno pristupaju rešavanju problema u poljoprivredi. Voleo bih da nam se oni pridruže. Neki dan sam pročitao da su u Ministarstvu izjavili da će krenuti sa edukacijom poljoprivrednika, pošto niko u Srbiji to ne radi. Šta to znači? To znači da dopise sa 18 seminara niko nije uzeo da pročita. Pa mi ovo uspešno radimo dvadeset godina!

• Šta je u sadašnjosti potrebno poljoprivrednicima u Srbiji da bi bili uspešni?

 Potrebna im je odgovorna politika Vlade i Ministarstva poljoprivrede. Potrebna im je strategija poljoprivrede bar za narednih deset godina, da vidimo u kom pravcu će se ići. Potrebno im je rešavanje svih malopre navedenih problema, znači od formiranja Poljoprivredne komore, do definisanja profesionalnog poljoprivrednog gazdinstva i reforme penzionog i socijalnog osiguranja u poljoprivredi. Potrebni su im povoljniji krediti za investicije. Da neko malo stopira novopečene bogataše koji su preko drugih poslova došli do velikih para, da ne kupuju poljoprivredna zemljišta, odnosno da prednost ima poljoprivredni proizvođač, posebno mlađi. U pokrajini Virtemberg u Nemačkoj isključivo poljoprivrednik, farmer, može da kupi zemlju, niko drugi. I to kod njih funkcioniše odlično. Zatim, bolja kontrola davanja subvencija. Znači, mi smo protiv da se subvencije dele nekontrolisano i protiv smo uvlačenja u poljoprivredu, posebno mladih ljudi koji sa poljoprivredom nemaju nikakvih dodirnih tačaka, niti želju da rade, nego jednostavno ispunjavaju želju svojih ukućana. Ozbiljnost, ozbiljnost i, podvlačim, ozbiljnost države – potrebno nam je da dobijemo ministra poljoprivrede koji razume probleme i koji je spreman da se upusti u koštac sa njihovim rešavanjem, ali koji će imati autonomnost u odlučivanju, čije će se stručno mišljenje uvažiti, ukoliko je u saglasnosti sa potrebama poljoprivrednika i rešavanjem problema u poljoprivredi. I hrabrost.

• Kako vidite budućnost poljoprivrede u Srbiji u narednih dvadeset godina?

Možda ne u narednih dvadeset godina, ali mislim da će se iskristalisati ko će se baviti poljoprivredom. U Evropskoj uniji, tj. u razvijenijim zemljama, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, mladi ljudi ne ulaze olako u poljoprivredu, iako imaju mnogo bolje uslove od nas. Mislim da ni kod nas ne bi bio taj trend da nam industrija radi punom parom, i da ti koji su došli ovde sa strane i otvorili firme imaju iskrenu želju da njihovi zaposleni imaju dobru platu i osiguranu budućnost. Mislim da su mnogi došli samo zato što je ovde jeftina radna snaga. Kada ljudi koji rade u industriji, u privredi, budu mogli da dostojno žive od svojih plata i svojih zarada, biće mnogo manji pritisak na poljoprivredu. Kod nas neće baš tako brzo, ali u narednih dvadesetak godina, možda i pre, po Evropi će uznapredovati tehnologija, poput traktora bez vozača i slično, tamo gde su veće parcele. To je tehnologija koja će doneti veći profit. Krenuli su već da pričaju o veštačkom mesu i slično, a ja mislim da u samoj proizvodnji dosta toga treba da ostane kako je bilo. Dakle, da ne žurimo ka tim genetski modifikovanim proizvodima, ka nezdravoj hrani. Plašim se te težnje velikih kompanija da sa manje rada više proizvedu, odnosno da pomeraju te granice genetskog potencijala nauštrb zdravstveno bezbedne hrane. To ne bih voleo da se desi. Neće kod nas, konkretno u Srbiji ne mislim da će se nešto drastično promeniti. Poljoprivredna gazdinstva u Srbiji će se sigurno ukrupnjavati, ali, nažalost, mnogi neće uspeti da ostanu u igri, mada je sa jedne strane to u redu. Vi ne možete sa malo rada živeti cele godine. Drugačije je bilo kad sam ja počeo da se bavim poljoprivredom, davno je to bilo. Žetva pšenice se još uvek obavljala vršalicama, a kukuruzi se špartali konjima… Mnogo je sad to lakše, ali sad treba mnogo više ulagati. Sada, da biste promenili jedan traktor, treba vam 150.000 ili 200.000 evra. Treba to zaraditi. Uglavnom, pošto nemamo strategiju razvoja, niko ne može da nam kaže u kom pravcu ćemo ići. To je ono što nas koči u napretku. Od toga nam sve zavisi, od te strategije koju mi nemamo. Mislim da se kod nas neće, bez obzira na sve, nešto drastično promeniti; mi već koristimo tu pametnu tehnologiju, senzore, sisteme za navigaciju, dronove… Ne koristimo svi, ali nismo svi koristili ni sejalice za direktnu setvu pa sad većina to radi. Ide ka tome. Moraćemo strogo voditi računa o troškovima, da smanjujemo troškove kako bi nam dohodak bio što veći. I nadam se da će država urediti tržište, odnosno da će doneti zakon da će izričito biti zabranjeno uvođenje zabrane za izvoz poljoprivrednih proizvoda, jer to nikad nikome nije dobro donelo.

• Da li imate neki komentar za kraj?

 Apelujem na mlade poljoprivrednike da se učlane u Klub, članarina je 5000 dinara godišnje, a nemaju nikakve obaveze prema nama. Pozivam ih da idu na putovanja koja organizujemo i vide kako se to radi napolju. Sećam se, jedne godine smo išli u Holandiju i, dve ili tri nedelje nakon povratka, profesor Glamočić je pričao kako je u Holandiji. Nisam mogao da verujem šta čujem. On je pričao suprotno od onoga što sam video. Zato treba ljudi da izađu da vide svojim očima, da se druže, treba da razmenjuju iskustva.

Bio sam na jednom sastanku gde su bili predstavnici iz Evropske unije, gde su pričali kako će oni nama, poljoprivrednicima, da pomognu kad uđemo u Evropsku uniju. Ja kažem: „Hajde da okrenemo priču – vi nama pomozite dok mi ne uđemo u Evropsku uniju da dostignemo vaš nivo“, na šta oni kažu da se njihovi farmeri boje nas. Kako su to objasnili? „Naši farmeri kažu da vi opstajete i napredujete čak i u ovakvim uslovima proizvodnje; šta će se desiti kada se priključite Evropskoj uniji?“ Ako naš potencijal, ali i umeće i istrajnost, mogu da prepoznaju iz daleka, van naših granica, vreme je da ga i mi osvestimo i da se zajedno borimo da ga ispunimo.

Daria-Maša Bolta

Ulaskom u 21. vek zatekli smo devastiran poljoprivredni sektor kao posledicu kriznh devedesetih godina. U tom periodu, pažnja je usmerena na sistemska rešenja u vezi sa nadležnošću institucija i pojačana je kontrola u oblastima u kojima je siva ekonomija prethodno bila najviše izražena. Međutim, relativno skromna budžetska izdvajanja za poljoprivredu nisu omogućila radikalnije promene u mehanizmima podrške. Tako su se domaći proizvođači našli u situaciji potrebe unapređenja svoje delatnosti kroz modernizaciju i implementaciju novih tehnologija, kako bi mogli da iskoriste novonastali izvozni potencijal, ali im od strane države nisu pruženi resursi i pomoć koji bi to pospešili.

Jedan poznati citat kaže da je obrazovanje najmoćnije oružje koje možemo upotrebiti da promenimo svet. Želja za znanjem i težnja da se ujedine nauka i struka, sa jedne, i poljoprivredna praksa, sa druge strane, podstaknute poletnom energijom i nepresušnim izvorom ideja prof. dr Veselina Lazića, doveli su do osnivanja Kluba 100P plus u oktobru 2003. godine. Zajedno sa njim, osnivački tim su činili Vojislav Malešev, Dragiša Borić, Branislav Ogrizović, Jan Lenjik, Miroslav Ivković, Antal Cindel, mr Dragan Mitrović, Vučko Popović i Branko Hodoba.

Prve godine bile su prožete velikim entuzijazmom i zalaganjem za sveobuhvatna, sistemska rešenja problema u poljoprivredi. Od osnivanja smo isticali značaj donošenja dugoročne strategije razvoja poljoprivrede Republike Srbije, kako bi se ovom sektoru obezbedile predvidivost, doslednost i stabilnost. Trudili smo se da naši predlozi Ministarstvu budu konstruktivni, razrađeni i argumentovani, ukazivali smo na propuste u regulativama, podsticali informisanje o programima za poljoprivredu tokom predizbornih tribina…

Međutim, najkonzistentniji doprinos ogleda se u osnaženosti i konkurentnosti ljudi iz brazde. Članstvo u Klubu dovelo je do masovnog umrežavanja poljoprivrednika i razmene iskustava u zemlji, ali i šire, zahvaljujući čemu su se njihova gazdinstva razvijala. Klub, naši članovi i saradničke kompanije su zajedno rasli i unapređivali svoje delatnosti. Među nama je bilo i pionira u primeni novih tehnologija, poput prve upotrebe GPS navigacije na traktoru već 2004. godine.

U cilju što potpunijeg i produktivnijeg informisanja poljoprivrednika, a oslanjajući se na njihove aktuelne potrebe, iznalazili smo različite načine kako bismo im obezbedili kvalitetne izvore znanja. Svake zime tokom 12 godina održavana je „Zimska brazda znanja“, pri čemu smo obišli preko 90 mesta u Vojvodini. Drugi tip jednodnevnog seminara, „Letnja poljoprivredna škola“, organizovali smo tokom 11 godina u više od 80 sela i gradova širom Vojvodine, a, pored toga, redovno su održavane tribine na temu proizvodnje pšenice. Prvi aspekt naše vizije, znanje i struka, potkrepljen je i šestodnevnim Zimskim seminarom farmera, koji se već 18 godina održava krajem januara. Na Seminaru predavanja drže eminentni stručnjaci iz oblasti poljoprivrede, predstavnici Ministarstva poljoprivrede, Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, gosti iz inostranstva, kao i predstavnici kompanija.

Kako bismo teorijsku edukaciju potkovali praksom, u program smo uveli Smotru poljoprivrede, industrije i trgovine, SPIT – jedinstvenu manifestaciju koju Klub organizuje svake godine, posle žetve pšenice. Osmišljen je kao mini-sajam na kome poljoprivrednici mogu da vide brojne mašine i opremu, stacionarno i u radu, rezervne delove, ulja, maziva, pesticide, semena, mineralno đubrivo i sve ostale proizvode namenjene poljoprivrednoj proizvodnji. U dvadeset godina postojanja Kluba SPIT je održan 18 puta.

Svesni značaja izučavanja drugih uspešnih praksi, 14 puta organizovali smo i edukativna putovanja u inostranstvo. Prolećne stručno-turističke ekskurzije odvele su nas kod poljoprivrednih proizvođača i fabrika poljoprivrednih mašina i opreme u Mađarskoj, Austriji, Italiji, Holandiji, Češkoj, Turskoj i Nemačkoj. Jesenje ekskurzije omogućile su posete sajmovima EIMA u Bolonji i Agritechnica u Hanoveru.

Naposletku, od 2004. godine Klub 100P plus izdaje časopis Agronomska revija (AR), koji se šalje članovima na kućnu adresu, a na manifestacijama u našoj organizaciji dobijaju ga i svi učesnici i posetioci. Časopis je edukativno-informativnog karaktera i sadrži stručne radove, kao i osvrt na aktuelnosti u agraru i agropolitici.

Kroz naše tribine, seminare, panel-diskusije i druge događaje za 20 godina postojanja Kluba prošlo je više od 10.000 ljudi. Zajedno smo se suočili sa brojnim izazovima – elementarnim nepogodama koje su značajno uticale na dobit, nedostatkom političke volje i nerazumevanjem problema i prilika u agraru, velikim oscilacijama na cenovnom tržištu, svetskom pandemijom koja je, između ostalog, uticala na proizvodnju, uvoz i izvoz, te brojnim individualnim preprekama i izazovima u radu. Uspeli smo da opstanemo, da ostanemo dosledni u iskrenoj ljubavi prema selu i težnji ka konstantnom razvoju i unapređenju proizvodnih uslova.

Poučeni dosadašnjim iskustvom, nadamo se daljem širenju vizije ujedinjenja znanja, struke i prakse, kako bismo ostvarili potencijal i konačno obezbedili predvidivost i prosperitet koje zaslužujemo.

SPIT – smotra poljoprivrede, industrije i trgovine je jedinstvena manifestacija u Vojvodini, koja se tradicionalno održava nakon žetve, u Kaću u Opštini Novi Sad.

Ovogodišnji, 19. SPIT će se održati 13. jula 2024. godine na parceli koja se nalazi na putu Novi Sad-Zrenjanin prema «Salašu 84», s leve strane.

 

Održavanje manifestacije podržao je Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.

 

Na SPIT-u će poljoprivrednu mehanizaciju izložiti firme kao što su: Agromarket machinery, AgroTech PMD, Agrimatco, Best&Co, HunAgri, Inter Agrar i mnoge druge. Očekuje se da će u radu biti prikazano oko 30 mašina.

Posetioci će, pored mašina, moći da se upoznaju sa paletom proizvoda kompanija Livona, BASF, Elixir Zorka, Biofor System, Agrol, Mikron…, kao i ponudama banaka.

 

Zahtevi  i preporuke sa 19. Zimskog seminara farmera

 

1. Što hitnije doneti Zakon o profesionalnom poljoprivrednom gazdinstvu sa pripadajućim pravima i obavezama.
2. Što pre uraditi reformu penzionog sistema za poljoprivrednike! Odlazak u penziju ne sme da bude uslovljen izlaskom iz sistema PDV-a.
3. Omogućiti profesionalnim PG mnogo veće subvencije, posebno za investicije.
4. U interesu opstanka ljudi na selu koristiti pozitivna iskustva iz EU – pokrajina Baden Vitenberg, gde poljoprivredno zemljište može da kupi isključivo farmer.
5. Ukinuti pravo prečeg zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta jer dovodi u neravnopravan položaj stočare iz Vojvodine i uže Srbije.
6. Ukinuti porez na zakup poljoprivrednog zemljišta i prihvatati sve međusobno potpisane ugovore, bez overe kod notara.
7. Ukinuti ukupne akcize na dizel gorivo za registrovana PG za svu površinu koja je prijavljena u Registru.
8. Uvesti subvencije za osiguranje poljoprivrednih useva na svoj prijavljenoj površini u Registru.
9. Sve investicije do 50.000 evra da budu obuhvaćene nacionalnim merama, bez obzira na broj hektara.
10. Iznos podsticaja u Nacionalnim merama vratiti na 3 miliona dinara.

 

IPARD 3

 

• Zbog zloupotreba na konkursima, u uslovima konkursa izjednačiti prava muškaraca i žena.
• U sektoru ostalih useva i industrijskog bilja definisati donju granicu od 50.000 evra.
• Dodatno bodovati poljoprivrednike koji imaju najmanje završenu poljoprivrednu strukovnu školu.
• Bodovati članstvo u poljoprivrednim udružanjima kao što se boduje članstvo u zadrugama.

Klub 100P plus je na Tari od 28. januara do 03. februara 2024. godine po devetnaesti put održao Zimski seminar farmera. U fokusu seminara koji je trajao šest dana bile su najvažnije teme iz oblasti poljoprivrede.

 

Članovi Kluba, primarni poljoprivredni proizvođači, mogli su tokom seminara da prisustvuju predavanjima stručnjaka iz različitih oblasti poljoprivredne proizvodnje, kao i da razmene iskustva sa svojim kolegama.

 Zimski seminar farmera tradicionalno posećuje veliki broj poljoprivrednika iako je situacija u poljoprivredi daleko od stabilne i predvidive. Poljoprivrednici su i pored toga željni novih znanja i budno prate trendove u poljoprivredi. Precizna poljoprivreda, nove tehnologije, načini uštede u proizvodnji, predstavljanje novih sorti i hibrida, uslovi kreditiranja, bile su nezaobilazne teme i ovog seminara.

Sa druge strane, kada je reč o prisustvu kompanija, itekako se ,,oseća kriza” s obzirom na to da se njihov broj ove godine značajno smanjio.

Vojislav Malešev, predsednik Kluba 100P plus, tradicionalno je održao pozdravni govor učesnicima seminara. Osvrnuo se na prošlogodišnju proizvodnu godinu koja je bila prilično nestabilna. Vremenske (ne)prilike su od početka godine stvarale probleme poljoprivrednicima, a na to su se nadovezale i veoma niske cene primarnih proizvoda i nezainteresovanost kupaca.

„Svi pričaju o tome kako će ove godine poljoprivrednici dobiti više nego ikad u istoriji srpske poljoprivrede, a niko ne priča i nije izračunao koliko nam je uzeto za ovih desetak godina, šta smo sve propustili i šta je izostalo, počevši od nacionalnih mera, preko IPARD-a, do zabrane izvoza“ – rekao je Malešev.

Osvrnuo se i na proteste koje su organizovala pojedina udružanja poljoprivrednika, kao i na njihove pregovore sa odlazećom ministarkom poljoprivrede i premijerkom. Istakao je da se Klub zalaže za institucionalno i sistemsko rešavanje problema.

Učesnicima seminara obratio se Petar Samolovac iz Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo i predstavio planove za 2024. godinu.

 

 

Seminar je otvorila državna sekretarka u Ministarstvu poljoprivrede, Ivana Popović. Ipak, uočljivo je bilo odsustvo predstavnika Ministarstva poljoprivrede, koji su na 18 do sada održanih seminara uvek bili prisutni u velikom broju i uvek raspoloženi da daju nove informacije i odgovore na pitanja poljoprivrednika.

Nepostojanje konzistentne agrarne politike i česta imenovanja resornih ministara koji nisu poljoprivredne struke i ne razumeju problematiku agrara, doveli su do toga da na jednom ovako eminentnom skupu ne prisustvuju predstavnici Uprave za zemljište, Uprave za agrarna plaćanja, IPARD tima, a kamoli ministarka.

Na seminaru se mnogo govorilo o položaju poljoprivrednika, subvencijama, novim uredbama i merama koje bi trebalo preduzeti da bi se situacija u agraru poboljšala. Poslednjeg dana seminara održana je tribina na kojoj su formirani stavovi i zahtevi za koje se, po mišljenu poljoprivrednika, članova Kluba 100 P plus, moraju u što kraćem roku iznaći rešenja. Većina ovih zahteva se, nažalost, ponavlja iz godine u godinu, jer u resornom ministarstvu i Vladi ne nailaze na razumevanje i želju da se sistemski uvede red u agraru.

 

Članovi porodice Šime Gertnera i gosti koji su 11. jula 2023. godine bili prisutni na salašu u Gradini kod Sombora imali su retku priliku da prisustvuju nesvakidašnjem događaju. Oni mlađi koji to nikad nisu videli i oni stariji koji su obnovili sećanje, mogli su da uživaju u događaju koji je (svojom upornošću) priredio naš domaćin. Iako gazdinstva Gertnerovih raspolažu savremenom mehanizacijom i skladišnim prostorom, Šima je imao priliku da svima predstavi hobi kojim se nekoliko godina unazad bavi. Reč je o reparaciji starih mašina kojima je udahnuo novi život i pripremio ih za uspešno pokazivanje njihovih mogućnosti. Do sada je reparirao dva traktora i kombajn, koji su učestvovali u žetvi. Na obližnjoj parceli ostavljena je mala površina pod pšenicom na kojoj je organizovana žetva sa starim mašinama.

 

Uz reči dobrodošlice domaćin je predstavio i svoj hobi:

• Pre nekoliko godina počeo sam iz hobija da se bavim restauracijom starih traktora. Do prošle godine sam uspeo da u radno stanje dovedem dva modela – Farmall iz 1955. godine i Hanomag iz 1958, a ove godine sam osposobio i kombajn Masey Ferguson, koji su ovde na salašu i imaju poseban smeštaj. Najviše koristim Farmal, uglavnom da provozam unuke. Tu sam da pomognem kad treba, ali većinu vremena sada posvećujem porodici, a najviše unucima.

 

 

Traktor M^C Cormick Farmall Cub proizveden je 1955. godine u fabrici International Harvester. Četvorotaktni dizel motor sa dva cilindra ostvaruje 14 KS (10,3 kW). Poseduje hidraulični podizni uređaj, a volan je mehanički. Nabavljen je u delovima u Bačkom Petrovcu.

Traktor Hanomag C 112 proizveden je tri godine kasnije, 1958. godine. Dvotaktni dizel motor sa jednim cilindrom razvija 12 KS (8,8 kW). Nabavljen je kod Uba, dovezen u delovima i nije paljen trideset četiri godine. Važno je napomenuti da su mu zadnji pneumatici originalni, a prednji su novi. Poseduje hidraulični podizni sistem, a volan je mehanički.

Kombajn Masey Ferguson 630 S proizveden je u Nemačkoj 1960. godine. Nabavljen je u Somboru. Originalno je imao i presu, koju je neki od prethodnih vlasnika skinuo. Napravljen je kao bunkeraš, ali ima i sortir cilindar. Motor je benzinski originalni Wolkswagen Käfer 1200 (buba), s vazdušnim hlađenjem, snage 34 KS (25 kW). Potrošnja goriva u žetvi penje se i na skoro četrdesest litara za sat, zavisno od uslova rada, a u neutralnom položaju – leru troši svega dva litra na sat. Zahvat kose je 1,6 metara. Upravljanje i podešavanje se vrši mehanički.

Pojava savremene tehnike u završnici započetog posla jasno je svima pokazala napredak u poljoprivrednoj proizvodnji.

Spojivši tradicionalno i novo u poljoprivredi naš domaćin je pokazao ujedno i put kojim je njegovo gazdinstvo prošlo. Ne sumnjamo da će u budućnosti i naslednici znati da sačuvaju tradiciju i izaberu pravi put u razvoju svog gazdinstva.

Preko trideset prisutnih rođaka, prijatelja, komšija i saradnika Šime Gertnera izrazilo je svoje zadovoljstvo što su mogli da prisustvuju jednom ovakvom događaju. Povratak, bar na kratko, šezdeset godina unazad, ponovo je pokazao probleme koje su naši proizvođači uspešno savladali.

 

Branislav Ogrizović

19. Zimski seminar farmera održaće se na Tari od 28. januara do 3. februara.

Prijava učešća kompanija na seminaru šalje se pisanim putem na mejl: office@agroplus.rs ili popunjavanjem Google forme: https://forms.gle/xk2EwToePSodzUbT6 do 25. decembra 2023. godine.

Za hotelski smeštaj obratite se turističkoj agenciji „Caravan“, Zrenjanin (Vlado Dašić); telefoni: 063/594-331; 023/580-930; E-mail: caravan@mts.rs

DOBRODOŠLI!

 

Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo objavio je 30.03.2023. godine “Konkurs za dodelu sredstava za održavanje tradicionalnih manifestacija u 2023. godini u AP Vojvodini”.

Klub 100P plus je podneo prijavu i odobrena su sredstava kojima je finansiran deo troškova održavanja manifestacije “18. SPIT”.

Ugovor je zaključen 10.08.2023. godine.

 

Urbane livade su samoodržive biljne zajednice koje obezbeđuju brojne ekološke povoljnosti. U pitanju je pametan, razuman način očuvanja ili obnavljanja prirodnih područja. Njihova prednost u odnosu na tradicionalne pejzaže koje vidimo u urbanim sredinama je funkcionalnog, estetskog i ekološkog tipa. Naime, one ne zahtevaju održavanje optimalne veličine biljaka, brigu o opstanku sadnica, niti sprečavanje bujanja korova. Pored toga, ne postoje potreba za velikom količinom energije niti značajna prisutnost korišćenja hemijskih sredstava, zahtevno navodnjavanje ili potreba za radnom snagom, koje su primetne kod „konvencionalnih“ pejzaža. Način planiranja i uređenja pejzaža, posebno u urbanim sredinama, poslednjih godina intenzivno se menja. Od uredno pokošene trave i ošišanog žbunja, te smenjivanja sezonskog cveća, što čini vrlo jednostavno estetsko rešenje s obzirom na male varijacije u boji, teksturi, obliku i sezonskoj raznolikosti, polako dolazimo do „prirodnijeg“ oblika pejzaža, sličnog onom u divljini. Tako i estetika postaje složenija, potrebe za održavanjem opadaju, a ekološka vrednost raste. Urbane livade stvaraju prirodne ekosisteme u gradovima – predstavljaju stanište većem broju vrsta, obezbeđuju bolju regulaciju atmosferske vode, povoljnije hlađenje, itd.

 

Zašto su urbane livade baš danas važne?

Sa razvijanjem gradova čovek je sve skloniji zloupotrebi životne sredine – posekli smo šume, od oranica napravili građevinsko zemljište za skladišta i hale, isušili smo močvare, uništili prirodna staništa, ubijamo pčele, zagadili smo vodene tokove – i svime time opasno narušavamo klimu. Ništa od ovoga nije floskula; mi zavisimo od životne sredine, klime pogodne za stanovanje i prirodnih resursa za hranu, vodu, svež vazduh, građevinski materijal, energiju, rekreaciju, lepotu, bezbednost i još mnogo toga. Zbog toga je i neophodno da život u gradovima vratimo u harmoničan odnos, a urbane livade su, iako mala, veoma izvodljiva stavka na listi potreba. One mogu da rastu na površini bilo koje veličine i njihova najvažnija karakteristika je samoodrživost. Samoodrživa biljna zajednica je grupa biljaka – obično više vrsta – koja opstaje uz malu pomoć ljudi. Sledeći primer bliže ilustruje ideju iza ovog koncepta: travnjaci se za svoj opstanak oslanjaju na ljude, pošto bi bez stalnog košenja druge biljke zamenile travu. Bez hemikalija, njeno mesto često zauzimaju vrste koje nisu za klasične travnjake, kao što su maslačak, bele rade, rusomača, divlja salata ili zelje. S druge strane, često, nažalost, viđamo zapuštene njive ili prazne placeve, gde je priroda ostavljena da „radi svoje“ – odnosno, te biljke se uopšte ne oslanjaju na čoveka. Urbana livada se nalazi između konvencionalnih pejzaža i „divlje“ prirode: u pitanju je biljna zajednica koja napreduje uz našu malu pomoć, ali je samoodrživa i nije toliko zapuštena da bi bila neposlušna. Važna karakteristika je da većinu ili sve potrebe ovih pejzaža zadovoljavaju sunce, kiša, vazduh i zemljište. Tradicionalno uređenje i baštovanstvo mogu imati umeren do visok ugljenični otisak, kao i potrebu za vodom, a mogu stvoriti i zagađenje hranljivim materijama. Samoodržive zajednice, s druge strane, su te koje rešavaju i problem ugljeničnog otiska.

Prethodno pomenuti ekološki značaj urbanih livada ogleda se i u povećanju biodiverziteta. Ono ne znači samo sadnju novih vrsta na nekim zelenim površinama, nego je akcenat na pravoj kombinaciji tih vrsta i njihovom efektu u datim uslovima. Raznolikost biljnih vrsta je posebno važna za podršku raznolikosti života mikroorganizama, insekata i ptica, ali i druge flore – ona je osnova uspešnog, otpornog ekosistema. Neki razgovori koje sam nedavno vodila u Pragu, gde žele da ozelene što više krovova, objašnjavaju bliže važnost biodiverziteta. Na primer, sedum i slične sukulente su najčešća vrsta zelenih krovnih biljaka, a sedumi obično čine veoma mali procenat bilo koje biljne zajednice izvan zelenih krovova i nekih alpskih ili polusušnih lokacija. Iz tog razloga, zeleni krovovi samo sa sedumom su često kritikovani jer „ne obezbeđuju biodiverzitet“. Međutim, pošto uglavnom ne postoji veliki broj prostora gde raste ova vrsta, njihovom sadnjom, a zatim i mešanjem sa drugim sadnicama, dodatno bi se mogla unaprediti prisutnost raznih biljaka ili insekata.

Veoma važan problem koji se može prevazići urbanim livadama su obilne količine atmosferskih padavina i hlađenje prostora. Zadržavanjem atmosferskih voda u biljci ili zemljištu i njihovom evaporacijom, umesto oticanjem u kanalizaciju, istovremeno utičemo i na hlađenje. Mnoge livadske biljke su pogodne za obezbeđivanje visoke retencije i evapotranspiracije, zbog strukture svojih listova ili korena. Drugi aspekt atmosferske vode je njen kvalitet, odnosno čistoća. Pošto samoodržive biljne zajednice zahtevaju malo ili nimalo đubriva i drugih hemikalija, atmosferske vode se automatski poboljšavaju u odnosu na efekte koji se postižu posredstvom tradicionalnih travnjaka. Pored toga, biljke unutar urbanih livada obično mogu da čiste vodu i iz drugih područja pre nego što oteče u odvod ili potok – na primer, to može biti voda sa susednog travnjaka, prilaza, trga, slivnika i sl. Još jedan značajan faktor tiče se usporavanja oticanja. Naime, kada su prisutne velike količine vode, stabljike i grančice unutar urbane livade mogu da uspore oticanje viška vode. Pomenuta prednost pomaže u sprečavanju preopterećenja atmosferskog odvoda. Postoji mnogo načina za zadržavanje atmosferskih voda, a urbane livade mogu, ali ne moraju pomoći, u zavisnosti od uslova specifičnih za lokaciju.

Dakle, na osnovu svega prethodno opisanog jasno je da je veliki deo važnosti urbanih livada vidljiv: više zelenila, biomase, staništa oprašivača, itd. Ostale prednosti su uglavnom nevidljive: minimalno korišćenje pesticida, herbicida, đubriva ili navodnjavanja, ili čak njihov potpuni izostanak. Pored toga, urbane livade mogu biti odličan edukativni poligon. Bolje ekološko obrazovanje je ključno za opstanak ljudi, a ekologija je oblast koju mnoge škole tradicionalno ne ističu. Obrazovne institucije imaju brojne mogućnosti da dizajniraju, sade, održavaju, nadgledaju ili samo cene urbane livade kao deo mikrokosmosa energije. Čak je i podizanje školskih povrtnjaka deo procesa formiranja urbanih livada sa velikim obrazovnim uticajem.

Urbane livade ne samo da pružaju opipljive povoljnosti, već su i dovoljno male da ih možemo posmatrati kao sredstvo za bolje razumevanje ekoloških problema i rešenja na krupnijem planu. Od ključne je važnosti da većina stanovništva razume i brine o globalnim pretnjama po životnu sredinu pre nego što se uspostavi podrška za ublažavanje tih pretnji. Ne samo da su urbane livade funkcionalne, one su i sjajni vizuelni podsetnici, a za ljubitelje prirode i velik izvor radosti. Boje i teksture podsećaju na polja daleko od grada. Izvijanje grana prema gore, nepravilne konture i kontrast svetlosti i senke i svetlozelene i tamnoljubičaste boje podsećaju me na ivice šume. Pčele, ptice i leptiri koji posećuju ove prostore stvaraju stalan izvor aktivnosti.

Neko će reći da je sve ovo zanemarljivo u odnosu na promene koje stvaramo ako na kuću postavimo solarne panele, smanjimo potrošnju mesa ili vozimo bicikl umesto automobila. Istina je, ali radost koju može pričiniti urbana livada korisna je kako za prirodu, tako i za pojedinca i njegovo blagostanje, posebno u velikim gradovima.

 

tekst&foto: Majda Adlešić, dipl. ing. hortikulture

Ekokoncept Pogon Novi Sad

U poljoprivrednoj proizvodnji seme i reprodukcioni materijal pored zemljišta, svetlosti, vode i vazduha, predstavlja jedan od osnovnih elemenata. Zbog toga je i proizvodnja semena i reprodukcionog materijala od izuzetne važnosti u biljnoj proizvodnji.

U ovom tekstu ću se osvrnuti na mogućnosti proizvodnje semena na poljoprivrednim gazdinstvima, jer je ova delatnost zbog nekih specifičnosti ponekad bitno drugačija od proizvodnje merkantilne robe, a dosta proizvođača nema dovoljno saznanja i informacija o semenarstvu.

Zbog velikog značaja i osetljivosti ovog segmenta poljoprivrede, proizvodnja semena je regulisana zakonom i podzakonskim aktima.

 Zakon o semenu je dokument, koji određuje uslove i načine proizvodnje, dorade i korišćenja semena kao i i ispitivanje kvaliteta, promet semena i vođenje registra priznatih sorata semena poljoprivrednog bilja. Važeći Zakon o semenu je donet 2005. godine, a sada je u toku postupak za donošenje predloga novog zakona.

Zakon o semenu postavlja osnove, a detaljniju razradu značajnu za primenu Zakona u praksi vrše podzakonska akta tj. Pravilnici.

Pravilnik o kontroli proizvodnje semena je dokument koji utvrđuje i reguliše primenu Zakona u praksi. Ovaj pravilnik određuje granične kategorije semena za umnožavanje, način i lica koja vrše kontrolu i postupak kontrole, fenofazu biljaka u kojoj se vrši kontrola i broj pregleda, propisuje obrasce prijava proizvodnje i zapisnika o kontroli, kao i uslove koje usevi treba da ispunjavaju da bi bili priznati kao semenski, pojedinačno za svaku biljnu vrstu.

Stručnu kontrolu proizvodnje semena vrše lica, kojima je Ministarstvo poljoprivrede poverilo poslove kontrole. Najčešće su to Poljoprivredne Savetodavne Službe.

 Pravilnik o zdravstvenom pregledu useva i objekata za proizvodnju semena je dokument koji određuje vreme i način kontrole, merila i standarde za utvrđivanje zdravstvenog stanja pojedinačno za svaku biljnu vrstu ili grupu biljaka iz iste porodice, obrasce zapisnika o zdravstvenoj kontroli i potvrdi o zdravstvenom stanju.

Zdravstvenu kontrolu vrše najčešće PSS.

 Pravilnik o kvalitetu semena poljoprivrednog bilja uređuje način i postupak ispitivanja kvaliteta semena, norme kvaliteta i način pakovanja i deklarisanja semena.

Utvrđivanje kvaliteta semena vrše akreditovane laboratorije.

Zakon o semenu ne predviđa da se proizvodnjom semena bave poljoprivredna gazdinstva, već samo pravna lica, koja ispunjavaju određene propisane uslove u stručnom i organizacionom smislu i na osnovu toga su upisana u Registar proizvođača semena. Ostaje nam da se nadamo, da će novi zakon to drugačije regulisati.

Pravna lica registrovana kao proizvođači semena su najčešće privredna društva iz sfere prometa semena i selekcione kuće. Zakon o semenu dozvoljava da ova pravna lica sklapaju ugovore sa drugim pravnim ili fizičkim licima ili poljoprivrednim gazdinstvima, koja ne ispunjavaju sve uslove predviđene za proizvodnju semena i nisu upisana u Registar proizvođača semena. Ovim ugovorima se određuje biljna vrsta čije seme se umnožava, kategorija semena, površine i katastarski brojevi parcela na kojima se proizvodnja obavlja, kao i komercijalni uslovi proizvodnje. Treba naglasiti, da troškove stručne i zdravstvene kontrole po takvim ugovorima najčešće snose pravna lica, koja vrše prijavu proizvodnje semena. Prijava proizvodnje semena se vrši Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Upravi za zaštitu bilja, nakon zasnivanja proizvodnje u propisanom roku.

Na ovaj način poljoprivredna gazdinstva mogu da se uključe u proizvodnju semena. Postoji dosta proizvođača, koji se već duži niz godina bave proizvodnjom semena i može se reći da se dobar deo njih specijalizovao za proizvodnju semena određenih kultura i da to veoma uspešno i kvalitetno rade.

Na osnovu prijave proizvodnje, u propisanim fazama razvoja useva i u određenom broju stručnih i zdravstvenih pregleda za biljnu vrstu koja je predmet kontrole, pravna lica ovlašćena za kontrolu od strane ministarstva vrše kontrolu i za svaki kontrolni pregled se sastavlja propisani zapisnik. Predmet kontrole nije samo semenski usev, već i prateća dokumentacija, koja je propisana i kojom se utvrđuje poreklo i zdravstveno stanje semena koje se umnožava, kategorija semena, katastarski brojevi parcela, predusevi za semenske useve, itd. Kontrolori mogu proizvođaču ili poljoprivrednom gazdinstvu da nalože otklanjanje nekih nedostataka u proizvodnji, što se proverava u sledećem pregledu. Ako postoje nedostaci, koje nije moguće otkloniti, usev se zapisnički odbija kao semenski iz razloga zaštite potencijalnih kupaca semena ili fitosanitarnih razloga. Takvih slučajeva nema puno, ali se dešava ponekad.

Ako svi pregledi useva potvrde da usev zadovoljava sve standarde, na osnovu zapisnika o kontroli se izdaje Potvrda o zdravstvenom stanju useva i Ministarstvo izdaje uverenje o priznavanju semenskog useva, tzv. Aprobaciono uverenje. Na osnovu ovih dokumenata nakon završene žetve, proizvedeno seme može da pređe u sledeću fazu semenarstva – doradu semena.

Proizvodnja semena

Proizvodnja semena predstavlja jedan viši stepen proizvodnje u odnosu na merkantilnu proizvodnju. To, pored mogućnosti boljeg ekonomskog efekta proizvodnje, za sobom povlači i viši stepen odgovornosti proizvođača pred samim sobom i pred krajnjim korisnicima proizvedenog semena. Zbog toga bi poljoprivredna gazdinstva koja bi želela da se bave proizvodnjom semena trebala da znaju na šta treba posebno obratiti pažnju, da ne bi dolazilo do grešaka.

Na prvom mestu je pravovremeno i kvalitetno izvođenje svih operacija i propisanih mera, jer od toga ponekad najviše zavisi krajnji rezultat. Izvođenje operacija u semenskoj proizvodnji mora da ima prioritet u odnosu na ostale proizvodnje.

U semenskoj proizvodnji ponekad je od presudnog značaja praćenje stanja useva, naročito u zdravstvenom pogledu, jer blagovremeno primećena promena na usevu dovodi do blagovremene preduzete zaštitne mere i boljeg efekta. Ovo praćenje je najefikasnije kada to čine sva lica koja direktno ili indirektno učestvuju u proizvodnji semena: pravno lice – proizvođač, poljoprivredno gazdinstvo i područna PSS.

Posebnu pažnju treba posvetiti pojavi štetnih organizama, naročito karantinskih štetnih organizama, čije prisustvo u semenskom usevu nije dozvoljeno. Ako se na vreme primeti pojava takvih organizama, moguće je pravovremeno uklanjanje ili suzbijanje i otklanjanje opasnosti od propadanja proizvodnje semena.

Sve napred navedeno treba da bude cilj svih učesnika u proizvodnji: dobar prinos što kvalitetnijeg i zdravijeg semena.

Za neke biljne vrste Pravilnik predviđa postojanje prostorne izolacije u odnosu na parcele pod istim usevom (kukuruz, suncokret, šećerna repa, neke krmne kulture), što je problem obezbediti na usitnjenom posedu i one se uglavnom gaje na većim grupisanim površinama, ali zato postoje biljne vrste kod kojih je propisana prostorna izolacija manja i u ovakvim slučajevima je to lakše obezbediti.

Na manjim parcelama je zbog manje propisane prostorne izolacije moguće gajiti strna žita (osim raži), neke krmne kulture (stočni grašak), neke industrijske kulture (soja), povrtarske kulture (konzumni grašak, boranija, pasulj), usevi za zelenišno đubrenje (slačica, uljana rotkva, facelija, rutavi ovas).

Seme nekih biljnih vrsta se u praksi često proizvodi samo na malim parcelama, zbog nekih njihovih specifičnosti i zahteva, većom potrebom za ručnim radom, ili nisu tako česte u ataru, pa prostorna izolacija ne predstavlja problem. U ove biljne vrste spada veći broj povrtarskih kultura (rotkvica, rotkva, luk, itd), cveće, aromatično-začinsko i lekovito bilje.

Zakon ne propisuje navodnjavanje kao obaveznu agrotehničku meru, ali zbog ostvarivanja boljih prinosa i kvaliteta je mnogo bolje zasnivati proizvodnju semena u zalivnom sistemu, ako ima mogućnosti. S druge strane, zahtevi proizvodnje semena nekih kultura su takvi da se njihovo seme proizvodi skoro isključivo u uslovima navodnjavanja.

Za većinu gajenih biljnih vrsta seme za zasnivanje nove proizvodnje je potrebno svake godine, što stvara konstantnu tražnju i u ekonomskom smislu daje dodatnu stabilnost poslovanja na gazdinstvu.

Umesto zaključka, možemo na kraju reći, da kao i svaki posao, i proizvodnja semena se radi zbog mogućnosti ostvarivanja bolje zarade proizvođača i u proizvodnji semena često postoje zahtevi za nešto većim ulaganjima u proizvodnju – veći materijalni troškovi, veće angažovanje mehanizacije, navodnjavanje, veća potreba za ručnim radom, češća manipulacija robom nakon žetve, itd, ali su zato prihodi po jedinici površine nekada višestruko veći u odnosu na merkantilnu proizvodnju, pa je samim tim i ostvareni prihod po jedinici površine veći.

tekst&foto: dipl. ing. Jan Babka

Istraživačko razvojni institut Tamiš Pančevo