Zelenišno đubrivo i travne smeše kao đubrivo i alat za obradu zemljišta

 

Boško Oluški iz Novog Kneževca je poljoprivredni proizvođač za kojeg se može reći da je hrabar, inovativan, produktivan, a sada i neko ko misli i na buduće generacije. Već godinama, svi ovi atributi su više puta dokazani kroz rad. Ranije se na parcelama poljoprivrednog gazdinstva Oluški odvijala isključivo ratarska proizvodnja na klasičan, konvencionalni način, u suvom ratarenju. Pre oko 11 godina Boško je bio jedan od prvih koji se odlučio za konzervacijsku obradu zemljišta. Doneo je odluku da u obradi zemljišta više ne koristi plug, dok su u proizvodnji i dalje najzastupljenije bile žitarice. Neprestano se edukovao i analizirao način proizvodnje kolega iz drugih evropskih zemalja, ne samo u smislu plodnosti već i ujednačavanja proizvodnih uslova. Da bi povećao plodnost zemljišta, kao i prinose, odlučio se za detaljnu analizu zemljišta kako bi počeo da varijabilno aplicira veštačko đubrivo. Stoga je započeo saradnju sa preduzećem iz Mađarske, koje je predstavnik nemačke kompanije Agrocon, koja se bavi mapiranjem zemljišta. Obavljeno je snimanje parcela, a zatim i uzorkovanje, na osnovu čega su urađene tražene mape po zonama. Na osnovu dobijenih rezultata, jedan od zadataka je bio ujednačavanje nivoa fosfora i kalijuma, zbog čega su sejane i određene biljne vrste. Na dobijenim mapama, parcele su podeljene po zonama, a kako bi mašina – rasipač mineralnog đubriva mogao da ispuni radne zadatke najpre je korišćen ISOBUS2, a zatim i ISOBUS3. Ovaj sistem za prenos podataka koristi se i u setvi jer je neophodan u radu da bi se postigla zadata norma, tj. utiče na brzinu kretanja sejalice. Osim veštačkog đubriva, na parcelama se koristio i stajnjak, što je i danas praksa.

Boško Oluški

Područje Severnog Banata povoljno je za uzgoj aromatičnog i začinskog bilja, kao i industrijske paprike. Ove vrste proizvodnje znatno su rentabilnije u odnosu na žitarice, pa su u poslednje dve godine postale i obavezne u strukturi setve. Tako se sada na ovom gazdinstvu u Novom Kneževcu, osim žitarica, seje spanać, mirođija, peršun lišćar, dve vrste paprike, grašak i boranija.

Od proizvodne površine 850 ha, sada se na 320 ha koriste centar-pivot i “kap po kap” sistemi za navodnjavanje. Specifično za ove instalirane centar-pivot sisteme jeste da obezbeđuju visoku pokrivenost zalivanja zahvaljujući korišćenju kornera na krajevima, koji bacaju dodatni mlaz pod određenim uglom, topom dometa 30 m. Da bi ovi sistemi bilo što isplativiji, za njihov pogon se koristi električna energija.

– Prezadovoljan sam začinskim biljem. Sa ovom proizvodnjom imamo višestruku realizaciju. Ali, da bi se postiglo planirano potrebno je zadovoljiti određene potrebe biljke, što ne bi bilo moguće bez zalivnih sistema. Tako je neophodno za peršun lišćar obezbediti sigurno zalivanje u periodu od tri nedelje, pri čemu je zadata norma zalivanja od 130 l/m2 do 150 l/m2. S obzirom na to da je reč o izvoznom artiklu, mora se voditi računa i o sredstvima koja se koriste u zaštiti, objašnjava Boško, koji robu predaje na sušenje preduzećima u obližnjim mestima gde se otkupljuje i dalje distribuira.

Oluški napominje da je višestruku novčanu realizacuju u odnosu na žitarice, kukuruz, suncokret i ječam imao i na industrijskoj začinskoj paprici.

I u proizvodnji ove povrtarske vrste – industrijske paprike – Oluški sarađuje s vrhunskim stručnjacima i ništa nije prepušteno slučaju. Tako su redovnim obilaskom parcela došli do zaključka da u proizvodnji industrijske paprike nije pogodan kravlji stajnjak sa obližnje farme u Filiću, pa su na ovim parcelamo prešli na folijarnu prihranu. To je dalo odlične rezultate.

I primena bespilotnih letelica u zaštiti začinskog bilja se pokazala višestruko korisnom. Prvo zbog cene aplikacije, za koju je izvođač garantovao da će biti 23 evra po hektaru i to sa zaštitnim sredstvom, a drugo i od velike važnosti jeste to što se postiže zdravija proizvodnja, jer se smanjuje primenjena količina.

– Prskali smo noću, čemu su prethodila mapiranja, a konačna cena, kao i količina potrebnog sredstva, bila je manja.

Kod Oluškog ne manjka inovativnosti, kao ni brige o budućim generacijama. Boško je počeo da razmišlja o zelenišnom đubrenju, pa ga je i posejao na svojim parcelama. Da setva zelenišnih đubriva postane uobičajena, uticale si i komšije iz preduzeća “Ekologin”, s kojima tesno sarađuje, a čije opredeljenje je organska, ekološka proizvodnja. Tako se u budućnosti može očekivati da se umesto mašina za obradu zemljišta na parcelama Boška Oluškog koriste travne smeše.

– Bilo mi je lako da prihvatim da treba da pređemo na zelenišno đubrivo kada sam čuo o čemu se radi, zato što sam i sam bio učesnik u preteranom đubrenju koje je dovelo do blokade zemljišta. Da je došlo do blokade zemljišta pokazale su i analize. S druge strane, povećane su cene mineralnog đubriva. A ono što je najvažnije – treba vratiti život zemlji. Plan je da tamo gde mogu, na 30 odsto zalivanih površina primenim određeni plodored u cilju povećanja života zemljišta. Tako je plan da posejem u proleće grašak i da ga skinem krajem avgusta. Zatim bih početkom septembra posejao na istoj površini trave, a zatim ponovo grašak koji će povući azot u zemljište. Tu svaka trava ima svoj zadatak u zemljištu preko korenovog sistema, koji treba da uradi tokom zime. Zatim predstoji sledeće godine setva kukuruza šećerca. Klip skinemo kad pristigne, a ostane zelena masa čije razlaganje se ubrza dodavanjem određenih bakterija. Nakon toga ponovo sledi setva mešavine trava, objašnjava Oluški i dodaje da se u ovoj vrsti proizvodnje za razbijanje plužnog đona preporučuje setva određene vrste bele rotkve, a da će se ubuduće na ovim parcelama mineralna đubriva koristiti samo u količini koja nedostaje, kako bi nadomestili određeni element.

 Marija Antanasković

Poljoprivrednik 2736

Zakoni i drugi opšti akti po meri korisnika

Lobiranje – DA ili NE? Šta je pravi odgovor?

Činjenica je da lobiranje postoji, iako se to nekome ne dopada. Korupcija takođe postoji, iako se ni to mnogima ne dopada. Iskustvo razvijenih zemalja pokazuje sledeće – tamo gde je lobiranje zakonski regulisano, korupcija je mnogo manja prisutna i obrnuto.

Lobiranje je nastalo odmah po nastanku i uspostavljanju ljudske komunikacije, a usavršavalo se sa razvojem efikasnih i efektivnih komunikacija. Cilj je bio pridobijanje uticajnih pojedinaca i grupa koje poseduju formalnu i neformalnu moć. Za lobiranje kažemo da je uspelo ukoliko uticajni pojedinci ili grupe podrže određenu inicijativu i aktivnosti u sadašnjosti i budućnosti.

Smatra se da je pojam lobiranje nastao u Americi za vreme predsedničkog mandata predsednika Granta. Ljudi koji su pokušavali da utiču na odluke predsednika Granta okupljali su se u predvorju – lobiju hotela Vilard (Willard), gde je predsednik često boravio. Naravno, postoje i mnoge druge priče i pretpostavke. Pojam lobiranja se odomaćio i našao svoje mesto u današnjoj terminologiji i svakodnevnom govoru.

 

Lobi hotela Vilard (Willard) u Vašingtonu 1900. godine

Proces lobiranja je dugo bio van zakonskih okvira. Prvi Zakon o lobiranju donet je u Americi 1946. godine. Na tlu Evrope Nemačka je prva donela Zakon o lobiranju 1972. godine. Evropskom parlamentu je bilo potrebno još dvadeset pet godina da donese Zakon iz te oblasti. Ubrzo posle Evropskog parlamenta Litvanija donosi zakon o lobiranju 2000, a Poljska pet godina kasnije.

U našem okruženju slika je sledeća: Severna Makedonija 2008. godine donosi Zakon o lobiranju, Slovenija 2010, Crna Gora 2012, a Srbija tek 2018. godine. Bez obzira na godinu donošenja zakona, ceo region se ne može pohvaliti primenom istog. U Sloveniji se na primenu Zakona čekalo punih osam godina i Slovenci su tek 2018. godine počeli ozbiljno da primenjuju Zakon o lobiranju.

Na primeru Mađarske – koja je zakon o lobiranju donela 2006, a ukinula ga već 2011. godine –može se videti kako je regulisana ova oblast i kako se u regionu primenjuju zakonske regulative. Ni dan-danas u Mađarskoj ne postoji važeći zakon koji reguliše oblast koja je veoma značajna u sprečavanju korupcije. Izgovor Mađarske za nepostojanje zakona o lobiranju jeste stav da će primenjivati zakon koji je doneo Evropski parlament.

U zemljama u kojima se primenjuje Zakon o lobiranju korupcija je znatno manje prisutna nego u ostalim zemljama gde tog zakona nema ili se njegove odredbe ne sprovode u delo. Iskustva zemalja u kojima se primenjuje Zakon o lobiranju govore sa privreda date zemlje postaje konkurentnija i efikasnija ukoliko se Zakon rigorozno primenjuje i ukoliko je zakonsko lobiranje postalo deo sistema.

Često se misli da je lobiranje svaki uticaj na službenike državnih organa sa ciljem da se ubrza započeti upravni postupak i utiče na njegovo konačno rešenje. Po Zakonu o lobiranju (Službeni glasnik RS br. 87/18 i 86/19) lobiranje je definisano kao aktivnost kojom se vrši uticaj na organe Republike Srbije, Autonomne Pokrajine i jedinice lokalne samouprave, organe imalaca javnih ovlašćenja, čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna Pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, u postupku donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata, iz nadležnosti tih organa vlasti, a radi ostvarivanja interesa korisnika lobiranja, u skladu sa zakonom.

Zakon o lobiranju je jasno definisao da su predmet lobiranja samo opšta akta koja donose zakonom ovlašćeni organi, a ne i pojedinačni akti koji se donose u upravnom postupku ili u nekom drugom postupku državnih organa. Recimo, promena Pravilnika donesenog na osnovu nekog Zakona jeste predmet lobiranja, dok podnesen zahtev za donošenje rešenja po tom Pravilniku nije predmet lobiranja, jer je to pojedinačni akt.

Zakonom je definisano i šta lobiranje nije – to su informacije, stavovi i mišljenja o opštim aktima objavljeni u sredstvima javnog informisanja – bez obzira da li ih je objavio lobista ili bilo ko drugi. Javno saopštavanje sopstvenih stavova o opštem aktu lobiste, funkcionera ili drugih zainteresovanih aktera takođe nije lobiranje. Građanske inicijative nisu lobiranje, kao ni aktivnosti funkcionera i zaposlenih u organima vlasti.

 

 

Zakonom definisani akteri lobiranja su: korisnik lobiranja, lobista i lobirano lice.

Korisnik lobiranja je fizičko ili pravno lice u čiju korist se vrši lobiranje. Obično su korisnici lobiranja velike firme koje bi htele da pokrenu veliki projekat, ali zakonski propisi nisu usaglašeni i prave smetnju. Korisnici lobiranja mogu da budu razna udruženja građana koja štite interese svojih članova. Korisnik lobiranja može da bude i neformalna grupa građana koja se susreće, na primer, sa ekološkim problemima koji mogu da se reše samo donošenjem ili izmenom nekog opšteg akta koji reguliše tu oblast. Udruženje poljoprivrednika takođe može da bude korisnik lobiranja, jer se sve češće donose zakoni i drugi opšti akti koji nisu po meri poljoprivrednika.

Lobista je fizičko lice koje je upisano u Registar lobista koji vodi ASK – Agencija za sprečavanje korupcije. Da bi se fizičko lice upisalo u Registar lobista mora prethodno da stekne diplomu nekog fakulteta, uspešno završi obuku za lobistu i pribavi sva neophodna dokumenta od sudova i MUP-a. Lobista se u svom radu pridržava Zakona o lobiranju, Kodeksa i svih drugih zakona koji su neophodni za rad. U postupku lobiranja lobista je dužan da sve svoje postupke sprovodi u skladu sa načelom integriteta.

Lobirano lice je izabrano, imenovano, postavljeno, zaposleno ili na drugi način radno angažovano lice u organu vlasti, kao i lice na čiji izbor, imenovanje ili postavljenje organ vlasti daje saglasnost, a koje učestvuje u postupku pripreme i donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata ili može uticati na sadržaj zakona, drugih propisa i opštih akata. Zapravo, lobirano lice je državni službenik nad kojim se vrši veliki pritisak od strane lobiste i korisnika lobiranja. Njegov zadatak je da ostane priseban, ispoštuje zakonsku regulativu i uradi prave stvari u opštem interesu društva tako da sve strane imaju korist.

Državni službenik, kao jedan od tri aktera lobiranja, ima značajnu ulogu u procesu lobiranja. Sve aktivnosti koje lobista sprovodi usmerene su ka državnom službeniku kao lobiranom licu. Otuda i obaveze lobiranog lica koje predviđa Zakon o lobiranju.

Svi akteri lobiranja dužni su da se pridržavaju Kodeksa lobiranja (Službeni glasnik RS br. 4/2021). Kodeks lobiranja reguliše ponašanje učesnika u lobiranju. Glavni cilj Kodeksa je da zaštiti javne interese i afirmiše profesiju lobiranja radi sprečavanja korupcije. Kodeks lobiranja bazira se na načelu integriteta koje obuhvata zakonitost, transparentnost, odgovornost u radu i etičnost.

Proces lobiranja otpočinje – za lobirano lice – onog trenutka kada dobije dopis od lobiste sa pratećom dokumentacijom koja se sastoji od dokaza o upisu u Registar lobista, ugovor o lobiranju bez navođenja o visini ugovorene naknade za lobiranje, kao i zakon ili neki drugi opšti akt na koji se odnosi lobiranje.

Po dobijanju dopisa, lobirano lice je dužno da sačini obaveštenje o lobiranju i u roku od 15 radnih dana dostavi Agenciji za sprečavanje korupcije. Lobirano lice, takođe, ima obavezu da održi sastanak sa lobistom i pruži mu sve podatke koji su u vezi sa predmetom lobiranja. Lobista može da traži da bude uključen u tim koji radi na novom zakonu, a lobirano lice je u obavezi da mu to omogući.

Agencija može vanredno da traži od lobiranog lica da dostavi obaveštenje o kontaktima koje je imao sa lobistom u toku lobiranja.

Organ vlasti kod koga je zaposleno ili na drugi način angažovano lobirano lice dužan je da vodi evidenciju o lobističkim kontaktima.

Udruženja poljoprivrednika, sindikati, ekološka udruženja i druge interesne grupe uređenjem lobističke delatnosti i regulisanjem posebnim Zakonom o lobiranju mogu ostvariti pogodnosti na legalan i transparentan način.

 

Primer

 Navodimo primer kako bi lobiranje konkretno moglo da se primeni za opštu korist društva. Poljoprivrednici kao deo društva i deo privrede kao celine nalaze se u primarnom sektoru kao vrlo značajni proizvođači sirovina za sekundarni sektor. Sekundarni sektor ima svoju privrednu komoru koja značajno utiče na kreiranje pravnog okruženja. Poljoprivrednici to nemaju. Lobiranjem bi se mogao inicirati zakon kojim bi se definisala poljoprivredna komora i napravio sistem koji bi bio pomoć poljoprivredi.

Lobiranje, uokvireno pravnom regulativom, određuje pravila ponašanja svih aktera u ovom procesu što daje mogućnost transparentnosti kreiranja opštih akata i značajnom smanjenju korupcije. Da li će Zakon o lobiranju profunkcionisati zavisi od toga kolika je želja čitavog društva za suzbijanjem korupcije. I da pokušamo da odgovorimo na postavljeno pitanje sa početka ovog teksta – moje mišljenje je da treba lobirati, jer ako ne lobiramo mi na zakonom definisan način, neko već lobira i kreira opšte akte po svojoj meri.

 

Živa Žebeljan

U sadašnjoj kriznoj situaciji, usled globalnih promena u svetu, dolazi do velikih poremećaja na svetskim tržištima. Promene sa dalekosežnim posledicama preslikavaju se i na Srbiju. Izloženost rizicima u poljoprivrednoj proizvodnji nakon epidemije virusa Kovid-19 nastavlja se i tokom najnovijih dešanja u svetu.

 

 

Završena je jedna od najskupljih setvi koju smo imali. Podaci Republičkog zavoda za statistiku za prvi kvartal 2022. godine govore da su cene reprodukcionog materijala, sredstava za rad i usluga u poljoprivredi u prvom kvartalu ove godine povećane za 27,7% u odnosu na isti period prošle godine. Najviše su poskupela mineralna đubriva 133,4%, hrana za životinje 27% i sredstva za zaštitu bilja 28,8%. Energenti (prosek za sva goriva) u prvom kvartalu 2022. skuplji su za 11,1% nego u istom periodu 2021. godine. Poljoprivredni proizvođači znaju po kojoj ceni su plaćali gorivo, veštačko đubrivo, pesticide, seme i ostale inpute.

Zvanične analize Republičkog zavoda za statistiku za drugi kvartal ove godine − kada budu publikovane − sigurno će pokazati drugačije procente u navedenim kategorijama. Očekivano je da će se cena dizel goriva u budućnosti povećavati sa sadašnjih 203,5 dinara, koliko iznosi u momentu pisanja ovog teksta. Znamo da u stabilnim tržišnim uslovima cena mineralnih đubriva i cena goriva u strukturi proizvodnje ratarskih kultura učestvuju sa oko 35% ukupnih troškova, a kako će to biti u budućnosti to niko sa sigurnošću ne može da prognozira.

Sticaj okolnosti poslednjih meseci doveo je do problema u snabdevanju robom na globalnom nivou. Ni Srbija u tome nije izuzetak, a niko ne može da pretpostavi kada će nestati poremećaji na globalnom tržištu hrane. Globalni lanci snabdevanja trenutno se nalaze pod velikim pritiskom. Zbog svega toga cene na tržištu poljoprivrednih proizvoda rastu, usporavajući oporavak ekonomije od posledica.

Velika nepoznanica farmerima za planiranje buduće proizvodnje jeste visina očekivanih prinosa u tekućoj godini. Zbog nepovoljnih klimatskih prilika (niske temperature u proleće, nedostatak padavina, korišćenje manje količine đubriva) očekuju se niži prinosi nego u protekle dve godine. Čak ni ostvareni porast cena na tržištu žitarica i uljarica, koji je išao na ruku proizvođačima, neće biti dovoljan da se u pripremi nove setve u potpunosti ispoštuje dostignuti nivo tehnologije. Pomoć države, i pored limitiranih cena goriva i povećanja subvencija na 8.000 dinara po ha – samo za 20 ha po gazdinstvu, neće puno pomoći proizvođačima.

Svaka diskusija o uspešnosti u poljoprivrednoj proizvodnji zasniva se na ostvarenim finansijskim rezultatima po hektaru zasnovane proizvodnje. Veliki broj varijacija kod proizvođača (da li proizvodi na sopstvenim parcelama ili dodatno zakupljuje i druge površine, visina plaćenog zakupa, vrsta tehnologije – način obrade parcele, vrednost inputa uloženih u proizvodnju, da li radi sa sopstvenom mehanizacijom ili plaća usluge obrade, da li izvršava sve obaveze prema državi, klimatski činioci i na kraju način realizacije vlastite proizvodnje na tržištu) odlučuje da li je i koliko uspešan svaki pojedinačni proizvođač.

Cene prirodnog gasa, koji se koristi u proizvodnji đubriva, diktiraće dalji rast cena. Cene đubriva će u 2022. godini ostati veoma visoke, što će imati velike posledice na useve, novu žetvu i globalno snabdevanje hranom i u narednoj godini. Uz to će se, kako znamo, poljoprivrednici suočavati i sa povećanjem cena stočne hrane, goriva i drugih roba. Takva povećanja cena − posebno energenata, đubriva i stočne hrane − narušavaju poljoprivredni sektor i ruralne zajednice, što dovodi do problema sa likvidnošću i novčanim tokovima poljoprivrednika.

 

Kako prevazići probleme koji pogađaju farmere?

Evropska komisija predložila je posebnu meru, koju finansira Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj (EPFRR), kako bi se državama članicama omogućilo plaćanje jednokratnog paušalnog iznosa poljoprivrednicima i poljoprivredno-prehrambenim preduzećima pogođenim značajnim povećanjem ulaznih troškova.

Srbija ima dobar agrarni potencijal i u stanju je da zadovolji većinu svojih potreba vezanih za poljoprivrednu proizvodnju, od koje se znatan deo i izvozi. Analitičari u prvi plan ističu da globalna ekonomska situacija nije sjajna, te da je pitanje koliko će Srbija imati snage − bez obzira na značajne napretke u sopstvenoj nacionalnoj ekonomiji − da se odupre negativnim eksternim efektima koje nosi svetsko tržište. Potencijalno povećanje subvencija i mogućnost umanjivanja akciza na gorivo značajno bi pomoglo poljoprivrednicima i stvorilo im neke olakšice, naročito onima koji svoju budućnost grade u poljoprivredi.

Branislav Ogrizović

Inovacije neophodne za održivu proizvodnju

 Digitalno tehnološke aplikacije kao i elektronski servisi sve su više prisutni u različitim segmentima života. Godinama unazad i u poljoprivredi su počeli da zauzimaju svoje mesto da bi danas stekli epitet ključnih alata u obezbeđivanju održive poljoprivredne proizvodnje. U iznalaženju odgovora na izazove s kojima se suočava poljoprivreda danas, nove inovativne tehnologije imaju veoma značajnu, ako ne i presudnu ulogu, kako u cilju obezbeđivanja održive poljoprivrede, tako i zadovoljenju potreba za proizvodnjom doljne količine hrane sve većoj populaciji ljudi na planeti.

Učesnici seminara „Budućnost poljoprivrede kroz tehnologiju“

Izazovi s kojima se suočava moderna poljoprivreda bili su i inicijator seminara “Budućnost poljoprivrede kroz tehnologiju” koji je održan 24. maja na 89. međunarodnom poljoprivrednom sajmu. Organizator Seminara je bila Italijanska agencija za spoljnu trgovinu – ITA, a učesnici seminara su kroz predavanja pokušali da daju odgovore na izazove predstavljajući potencijalna rešenjia. Tema seminara bila je „Inovativne tehnologije u poljoprivredi u Srbiji i Italiji: Precizna poljoprivreda i mogućnost za saradnju“.

Jedan od novih izazova koji takođe ostavlja posledice na snabdevanje hranom u svetu jeste i Ukrajnsko Ruski sukob.

– Međunarodna situacija izazvana ratom u Ukrajini čini pitanja vezana za poljoprivredu aktuelnijim nego ikada. S tim u vezi važna je i bezbednost u snabdevanju hranom pa su ova pitanja sada postala strateška. Konflikt koji je u toku ima snažan uticaj na cenu sirovina i ostavlja dalekosežne posledice na ceo poljoprivredeno-prehrambeni lanac.

Ovo novo uređenje zahteva da još pažljivije razmišljamo o budućnosti poljoprivrednog sektora u smislu tehnoloških inovacaija i ekološke održivosti. Rastuća neizvesnost u lancima snabdevanja u kogeneraciji sa razornim efektima klimatskih promena svakako su glavno kritično pitanje, ali u isto vreme sve to mora da nas podstakne da postignemo više da bi smo maksimalno iskoristili mogućnosti koje čak i u ovako složenoj situaciji mogu da se pojave, rekao je obraćajući se u uvodnom delu Seminara njegova ekselencija ambasador Italije Karlo lo Kašo otvarajući seminar.

Njegova ekselencija ambasador Italije Karlo lo Kašo (Carlo Lo Cascio)

Uprkos brojnim izazovima, između ostalog i uticaja pandemije Covid, u prošloj godini su ostvareni veoma dobri rezultati u prehrambeno-proizvodnoj industriji Italije, a zabeležen je i pozitivan trend.

-U osnovi uspeha poljoprivrede i principa Made in Italy jeste što je ova privredna grana vremenom postala najzelenija i najodrživija u Evropi, ali to je i sektor koji je sve više digitalizovan. Poljoprivredna mehanizacija omogućava da se sprovedu u praksu sve mere u vezi zaštite životne sredine, efikasnosti proizvodnje, optimizacija resursa i automatizacija. To je takođe sektor koji se brzo širi uz rast prometa, i nije slučajno što je nacionalni plan oporavka i rezilijentnosti u Italiji okrenut između ostalog i obezbeđivanju posebnih sredstava u saradnji sa Evropskom unijom, predviđenih za takozvanu “Poljoprivredu 4.0”, objasnio je ambasador Karlo Lo Kašo i dodao da su industrija mašina i komponenti za poljoprivrednu i prehrambenu proizvodnju sektori italijanske izvrsnosti koju su na Novosadskom sajmu predstavile kroz svoje proizvode 24 italijanske kompanije.

Kolektivna izložba 24 italijanske kompanije na 89. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu

U okviru kolektivne izložbe na štandu Italijanske agencije za spoljnu trgovinu kompanije uzlagači prikazali su različite uspešne primere Agriculture 4.0. Da je ova tema posebno draga Italiji, kako je objasnio njegova ekselencija Karlo Lo Kašo, potvrđuje i to što je s temom koja se bavi vezom ljudi i inovacija ova mediteranska zemlja konkurisala da 2030. godine bude domaćin Expo 2030.

Da se u Italiji ozbiljno shvatila važnost ulaganja u ekološku tranziciju, potvrdio je direktor Italijanske agencije za spoljnu trgovinu ITA Antonio Ventreska.

-To je nešto što je izuzetno važno za ceo start up svet, ali to jeste i vetar u leđa tradicionalnim preduzećima koja mogu u budućnosti da gledaju kroz jednu dodatnu vrednost i mogu da kroz svoje proizvode i radne procese uvedu i inovacije radi optimizacije svog rada i bolje produktivnosti. Digitalizacija se širi na sve strane i donosi novu konkurentnost tako da zaista moramo da znamo koliko imamo potencijala za dalji razvoj. Stoga smo i organizovali seminar kako bismo napravili poređenje između Italije i Srbije, rekao je Antonio Ventreska.

Antonio Ventreska (Antonio Ventresca) direktor Italijanske agencije za spoljnu trgovinu

Ventreska je izjavio i da je Srbija zemlja koja je poslednjih godina napredovala u razvoju poljoprivrede. Investiralo se u projekte u vezi pametne poljoprivrede, digitalizacije, a evidento je i korišćenje sve više softverskih rešenja. Posebno je naglasio da je u cilju sprovođenja savremene poljoprivredne proizvodnje veoma važna kupovina mašina. Ali, sve je manje novčanih sredstava za ovu namenu, te je vrlo važno naći alternativne načine. Jedan od njih jeste udruživanje poljoprivrednka, smatra Ventreska.

Da je digitalizacija poljopirvrede neminovnsot, ali i realnost, mišljenja je pomoćnica ministra poljoprivrede Vedrana Ilić.

– Mnogi danas još uvek imaju tradicionalno verovanje da se radi o nečem starom kada je reč o poljoprivrednoj proizvodnji i prehrambenoj industriji u celini. Ustvari, ona je odraz dinamične inovativnosti. Promene u poljoprivredi su vrlo brze i česte i konkurentni mogu da budu samo oni koji imaju odgovarajuće znanje, sposobnost, ali i mogućnost da se prilagođavaju i razumeju mogućnost promene, odnosno, oni koji mogu da donose brze i odgovarajuće strategije i sprovode ih u delo, kaže Vedrana Ilić i napominje da su pre samo nekoliko godina mnoga savremena rešenja kao što su autonomni traktori, bespilotne letelice, kao i druga rešenja koja zamenjuju ljudski rad, bili više naučna fantastika, a danas su relanost.

Resorno Ministarstvo pruža podršku naučnim institutima koji se bave digitalizacijom i izradom različitih softvesrkih rešenja kao što je Institut “Biosens”.

-Vrlo bitan rasplet inovativne šeme u poljoprivredi je da doprinese smanjenju velikog uticaja na životnu sredinu, a pre svega da pomogne poljoprivrednicima da postignu iste ili čak veće prinose uz korišćenje manjih količina mineralnih đubriva, hemijskih sredstava za zaštitu bilja i goriva, objasnila je Ilić.

O istaživačkom radu domaće struke na polju razvoja pametne poljoprivrede kao i razvoju alata koji se koriste u ove namene precizne poljoprivrede govorio je prof dr. Marko Kostić s Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i saradnik “Biosens” Instituta.

Jedna od aktivnosti koju su prošle godine sproveli jeste izrada studije korišćenja visokosofisticirane precizne sejalice Precision Planting za koju je karakteristična primena više različitih sistema koji obuhvatuju senzore zadužene za različita merenja radnih uslova i parametara mašine. Kako je rekao prof. dr Kostić radi se i na istraživanju i razvoju senzora koji se koristi za detekciju biljke. Senzor je veličine muve, a ima šest emitera svetlosti, što su zapravo razdvojeni kanali u kojima se na osnovu refleksije svetlosti određuju indeksi koji daju povratnu informaciju o stanju i govore o stanju i razvoju biljke.

Na seminaru su predstavljene i aktivnosti istraživačkog centra CREA – Savata za istraživanje u poljoprivredi i analizu poljoprivredne ekonomije: Istraživački centar za poljoprivredno-prehrambeno inžinjerstvo i tranformacije o čemu je govorio Paolo Menezati, direktor.

-Institut CREA je nacionalni centar za poljoprivredu i prehranu. Ima više od 5.000 hektara zemljišta i blizu 1.000 istraživača. U okviru Instituta postoji šest nacionalnih sedišta gde se rade određena testiranja što ne podrazumeva samo rad sa mašinama i digitalnim tehnologijama već, na primer, i preradu žitarica u pastu koja je glavni italijanski proizvod. Ministarstvo poljoprivrede Italije sprovodi u svom radu Strategiju koja ima za cilj dostizanje održivosti sistema u ekološkom i poljoprivrednom smislu, odnosno razvoj poljoprivrede na način da ona bude postojana i da odoleva klimatskim pormenama, rekao je Paolo Menezati.

Paolo Menezati (Paolo Menesatti), direktor Instituta CREA

Menezati je napomenuo da je u Italiji primetan i sve veći broj istraživačkih radova iz domena precizne poljoprivrede. Na prvom mestu to su radovi koji se bave istraživanjem, odnosno, rezultatima poljoprivrednih mašina, preciznih sistema za dsitribuciju mineralnih đubriva i sredstava za zaštitu bilja. Osim ovog, u domenu istraživanja zastupljene su i takozvane visokoprofitne biljne vrste.

I optimizacija povezivanja traktora, priključnih mašina i alata kao i njihova komunikacija su takođe sfere rada Instituta CREA.

Dosadašnja istraživanja su potvrdila da dosta uštede, kako ekonomske tako i energetske može da se postigne ako se proširi komunikacija između alata i traktora, čak i do 20 odsto. Značajno polje rada, kako je rekao Menezati jeste i poboljšanje efikasnosti uz prediktivnost sistema podataka za različite vrste operacija čime se takođe teži smanjivanju troškova proizvodnje. Značajan segment rada jesu i obnovljivi izvori energije, odnosno, bioetan i biogas, kao i njihovo korišćenje na pogonskim sistemima poljoprivrednih mašina.

Bez subvencija koje omogućavaju nabavku novih tehnoloških rešenja ne mogu se postići zadati ciljevi koji se odnose na održivost uz očuvanje životne sredine, istakao je na seminaru Fabio Riči, zamenik direktora FederUNACOMA.

-Tehnike i tehnologije ima sasvim dovoljno za različite biljne vrste, a ono što je neophodno jeste njeno prilagođavanje za određene regione. Problem postiji i u transferu novih tehnologija jer aktivnosti u poljoprivredi značajnim delom realizuju stariji ljudi, koji teže prihvataju nova rešenja, naglasio je Riči i dodao da se u Italiji kao i u Srbiji u značajnoj meri koristi i starija mehnaizacija.

Tako je od dva miliona traktora više od polovine starosti između od 10 i 25 godina, a kao bi se ovaj problem prevazišao Italija je u saradnji sa Evropskom unijom razvila posebne programe za nabavku novih mašina koji su u skladu sa Agriculture 4.0. Za nabavku novih mašina italijanski poljoprivrednici imaju 400 miliona evra. Kao jedno od potencijalnih rešenja Fabio Riči je naveo i zajedničku kupovinu mašina, njihovo iznajmljivanje od preduzeća, ali i korišćenje usluga onih koji imaju mašine.

Na seminaru su predstavljena i neka od nagrađenih tehnoloških inovacija na poslednjem sajmu EIMA International u Bolonji, o čemu je govorila Marija Antanasković.

Soja (Glycine max (L.)) spada u familiju mahunarki i ubraja se u najstarije gajene biljne vrste na svetu. U toku proteklih decenija, soja je dobila sve veći značaj upravo zbog povoljnog hemijskog sastava zrna. U ljudskoj ishrani proizvodi od soje predstavljaju najznačajniji izvor proteina. Soja se prvenstveno koristi u industriji stočne hrane, gde se postupkom prerade dobija sojina sačma, kvalitetno visokoproteinsko hranivo koje se koristi za ishranu domaćih životinja, pre svega svinja i živine, a koristi se i u oblasti govedarstva sa ciljem povećanja proizvodnje mleka i mesa. Kod poljoprivrednih proizvođača gajenje soje je popularno zbog sigurnih prinosa i stabilnih cena. Iz ovih razloga, očekuje se da se sve više poljoprivrednih proizvođača odluči da gaji soju u budućnosti.

Soja (Glycine max L.)

Mnoga istraživanja pokazuju da se u poslednjih 20 godina skoro celokupno povećanje proizvodnje po hektaru ostvaruje zahvaljujući stvaranju novih sorti i razvoju oplemenjivanja biljaka. Upotrebom sertifikovanog semena investira se u nauku i inovativnosti u poljoprivredi i povećava prinos po hektaru.

Jedna od glavnih prednosti soje, kao biljke, je upravo simbioza sa određenim sojevima bakterija u zemljištu – azotofiksatorima, čime učestvuje u procesu fiksacije atmosferskog azota i na taj način obogaćuje zemljište na kome je posejana jer ostavlja u zemljištu 60-80 kg čistog azota. Kao takva, soja je odlična biljka predusev za mnoge ratarske kulture.

Zašto koristiti seme koje je dorađeno i tretirano u registrovanim doradnim centrima?

Povećanjem broja ljudske populacije na planeti sve je veći izazov kako proizvesti dovoljne količine hrane, a pritom odgovoriti na zadatak da hrana ima visok kvalitet. Poslednjih godina sve je teže stati na put biljnim patogenima, u koje spadaju insekti, gljive, nematode, korovi koji nanose sve veće štete i umanjuju prinos. Sve veći problem predstavlja i činjenica pojave rezistentnosti na prisutne aktivne materije pesticida, čime spisak rešenja u borbi protiv patogena postaje sve kraći.

Upravo iz ovih razloga, moramo voditi računa o svim tehnološkim dostignućima u poljoprivredi koja nam omogućavaju dobar i kvalitetan prinos, a kada govorimo o proizvodnji soje, jedno od takvih dostignuća je proces dorade semena, čime dobijamo deklarisano seme koje može odgovoriti izazovima moderne poljoprivredne proizvodnje.

Setvom deklarisanog semenskog materijala obezbeđuje se ujednačen kvalitet i prinos po hektaru. Deklarisano seme mora da odgovori kvalitetu naznačenom na deklaraciji, mora biti upakovano u originalno pakovanje na način koji obezbeđuje očuvanje njegovog kvaliteta. Samim tim, imamo veću zaštitu samih korisnika kao i životne sredine.

Proizvođači u Srbiji seju ili sertifikovano seme ili „seme sa tavana“. Narodna izreka kaže “Što poseješ to ćeš i da požanješ”. Mane “setve semena sa tavana” jesu neujednačen i niži prinos za čak 10-30%, širenje korova, bolesti i štetočina, veća upotreba pesticida što iziskuje veće troškove, a ujedno i niži profit na kraju sezone.

Da bismo mogli da pričamo o soji visokog prinosa jedan od preduslova je da seme prođe proces kvalitetne dorade. U zemljištima u Srbiji nema dovoljno kvržičnih bakterija – azotofiksatora, koje žive u simbiozi sa sojom i pospešuju usvajanje atmosferskog azota kao i njegovo prevođenje u biljkama pristupačan oblik. Da bi se u našim uslovima ove bakterije nalazile na korenu i obavljale svoju funkciju, neophodno je da se seme soje pred setvu tretira Rizolom – jedinstvenim proizvodom koji je mikrobiološki testiran i odobren za inokulaciju semena soje. Primenom Rizola za soju, obezbeđuje se fiksacija azota i obrazovanje kvržica na korenu soje, čime se postiže optimalni i ujednačeni prinos u svim uslovima gajenja.

Na primeru jedne naše domaće kompanije kao što je Delta Agrar, koja je vlasnik brenda Selsem na čijem se razvoju radi već 50 godina, možete videti u praksi kako obezbediti visok i stabilan prinos setvom deklarisanog semena.

Doradni centar

Dorada semena Selsem soje obavlja se u doradnom centru Delta Seme u Somboru, na važnom strateškom mestu na samoj granici sa Mađarskom na severu i Hrvatskom na zapadu, tako da je saradnja sa susednim regijama učestala i neminovna.

Već 15 godina kao rezultat primene najviših standarda, najmodernijih mašina i proverene tehnologije u doradnom centru Delta Seme u Somboru dobija se seme ujednačenog kvaliteta, koje poseduje propisanu klijavost, energiju klijanja i masu 1.000 zrna. U proces dorade ulazi samo seme koje je očišćeno od primesa, sa najboljih parcela. Proces dorade semena se odvija na dve odvojene linije za doradu semena.

Specifičnost dorade Selsem semenske soje ogleda se u sprovođenju inokulacije semena već u doradnom centru, što znatno olakšava rad na njivi i smanjuje vreme i troškove proizvođača. Na ovaj način, poljoprivredni proizvođači štede vreme i novac jer neće morati da sami tretiraju seme, a takođe smanjuju mogućnost pojave korova kao i bolesti soje od kojih su najznačajnije plamenjača, siva trulež i crna pegavost.

Dosta poljoprivrednih proizvođača ipak se odlučuje za opciju da sami tretiraju seme, ali na taj način sebi ne mogu dati potvrdu da je takav tretman pravovremeno i na pravi način odrađen. Upravo iz ovog razloga, proizvođačima se preporučuje da biraju seme koje je upakovano u vreće i koje ima deklaraciju od strane ovlašćenog proizvođača.

Na našem tržištu, prisutan je značajan broj proizvođača deklarisanog semena soje, ali ono što izdvaja ponudu Delta Agrara, odnosno brend Selsem su stabilnost, adaptibilnost, visok proizvodni potencijal, visok sadržaj ulja i proteina, registrovane sorte ultra kratke i kratke vegetacije namenjene redovnoj i postrnoj setvi soje.

Ponuda Delta Agrar Selsem soje pruža vam sve grupe zrenja koje se gaje u Srbiji, preko 13 sorti od kojih najnovija sorta Monsun, registrovana početkom 2022. godine, pripada I grupi zrenja. Ova sorta je izuzetno stabilna i vrlo adaptibilna u različitim agroekološkim uslovima gajenja. Odlikuje se braon dlačicama, visokim stablom, kratkim internodijama i velikim brojem etaža. Tolerantna na poleganje i važnije ekonomski značajne patogene soje.

Sorte Selsem soje odlikuju se visokim prinosom i u godinama koje nisu povoljne, o čemu svedoče rezultati iz 2021. godine gde je u Italiji ostvaren prinos od čak 5090 kg po hektaru za sortu Galeb. Poređenja radi, po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, očekivani prosek prinosa soje za Srbiju u 2021. je 2300 kg po hektaru. Sorta Galeb je kasna sorta I grupe zrenja, koja ima izuzetno visok prinos za svoju grupu zrenja, a takođe je i lider u humidnim uslovima gajenja, zbog čega je popularna u Italiji.

 

Sorta Galeb izma izuzetno visok prinos za svoju grupu zrenja

Odlične prinose od preko 5 t po hektaru dala je i sorta Maestral, koja pripada 000 grupi zrenja, koja je ultra rana sorta, ali je dala prinose koji su u rangu sa kasnim grupama zrenja.

Pored odličnih prinosa iz Italije, Selsem soja postaje sve popularnija u zemljama u regionu, gde je zastupljena u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Slovačkoj, Mađarskoj, Rusiji, Grčkoj, Ukrajini, a sve je više zainteresovanih kupaca iz Austrije i Francuske.

Ukoliko vam treba savet, budite slobodni da pišete stručnom timu iz Delta Agrara na mejl selsemsoja@deltaagrar.rs

Promene poljoprivredne prakse u narednih dvadeset godina

Svetske površine na kojima se vrši poljoprivredna proizvodnja trenutno zauzimaju nešto više od polovine nastanjivog dela kopna (4,9 milijardi hektara). Oko četiri milijarde hektara te površine smo “osvojili” u poslednjih tri stotine godina. To se postiglo krčenjem šuma, šikara, makije, preoravanjem ledina i livada, isušivanjem močvara… Od pomenutih 4,9 milijardi hektara intenzivno se obrađuje oko 1,4 milijarda (sredinom 19. veka obrađivalo se oko 0,5 milijardi), ostalo su pašnjaci i livade. Rezultati ovog “osvajanja” kopnenog dela planete su sledeće:

  • Prenamenom zemljišta/prirodnih staništa, uglavnom za potrebe poljoprivrede, samo za nekih trista godina u atmosferu je oslobođeno oko 70% ugljenika koji je bio vezan u tim staništima (kopnene biljke i zemljište sadrže 2–3 puta više ugljenika nego atmosfera).
  • Drugi “uspeh osvajanja” prirode jeste gubitak biodiverziteta (prirodne raznovrsnosti) koji je doveo, ali i dalje dovodi, do dramatičnog povećanja gasova koji izazivaju efekat staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, azotni oksidi…).
  • Treće, ljudske aktivnosti dovode do promena u odvijanju prastarih hemijskih ciklusa u biosferi, pa i onih koji su najznačajniji sa aspekta poljoprivredne delatnosti (ciklus ugljenika, azota, kiseonika i fosfora).

 

 

Zašto su navedeni efekti ljudskih aktivnosti loši, odnosno pogubni po živi svet planete? Zato što se kao krajnji rezultat javlja otopljavanje planete. U odnosu na predindustrijsko doba planeta je postala toplija za 1,5°C. Ovo otopljavanje sada izaziva meteorološke i klimatske poremećaje koje manje ili više osećamo, što nadalje dovodi do sve veće neizvesnosti. U nekim regionima i do nemogućnosti daljeg bavljenja poljoprivredom. Ako se otopljavanje nastavi ovim tempom biće doveden u pitanje i opstanak većine živog sveta, pa i ljudi.

Udeo poljoprivrede u klimatskim promenama je značajan. Oko 30% emisije štetnih gasova staklene bašte direktno ili indirektno potiče iz poljoprivredne aktivnosti.

Postaje sve jasnije da dalji nastavak intenzivne poljoprivrede – kakvu sada praktikujemo, uz veliko učešće energije i hemijskih inputa – nije održivo. Industrijska obrada zemljišta se svodi na sledeće: zemljištu „dajemo sve što mislimo da je potrebno i uzimamo što mislimo da ne treba” (citat: Dejvid Atenboro). Sa naglaskom na sintagmu “što mislimo”, a mnogo toga još ne znamo. Ono što znamo jeste da većina prirodnih procesa biva prekinuta i/ili ukinuta intenzivnom obradom i monokulturom i da takav sistem na datoj parceli nije u stanju da se samoodržava. Da bi takav sistem bio produktivan moramo da dodajemo veštačka đubriva. Pošto nema dovoljno mikrobiološke aktivnosti koja bi mogla da “servira” dovoljnu količinu hraniva (da bi biljke mogle da ostvare veći deo svog genetskog potencijala) dodavanjem u vodi lako rastvorljivih hraniva kompenzujemo oslabljenu mikrobiologiju. Smatra se da mineralna đubriva u industrijskoj poljoprivredi učestvuju u ostvarivanju prinosa sa 50–60%. Dalje, ako smo u mogućnosti, veštački dodajemo vodu, oduzimajući je iz prirodnih vodenih sistema, remeteći tako prirodne cikluse vode. Kao rezultat dobijamo jednolične, veštačke sisteme, koji su vrlo često neizbalansirani (pre svega u pogledu ishrane, ali i vodnog režima), u kojima gajimo biljke koje su vrlo osetljive na različite stresove. Tada, u cilju dobijanja pozitivnog rezultata, opet primenjujemo sintetičku hemiju/pesticide (uticaj na prinos ide i do 40%), razne bio-stimulatore i dr., a na kraju proizvodnog procesa, skoro po pravilu, uklanjamo većinu biljnih ostataka sa obradive površine i prevrćemo zemljište koliko god možemo, omogućujući suncu i kiši da takvo golo zemljište dalje uništava. A svako golo zemljište je gladno, žedno i bolesno. Svim ovim merama i postupcima samo otežavamo situaciju. Ne dajemo nimalo šansu prirodi da nam pomogne svojim mehanizmima koje je izgrađivala tokom miliona godina. Zbog toga vremenom dolazi do degradacije plodnog zemljišta, usled otpuštanja u njemu pohranjenog ugljenika (gubitak humusa). To rezultira gubitkom strukture, biodiverziteta i organske materije zemljišta. Pri tome se u atmosferu oslobađa više ugljen-dioksida nego što zemljište vezuje. Dalje, transformacijom mineralnih azotnih đubriva i svežeg stajnjaka u zemljištu oslobađaju se azotni oksidi, štalski sistemi držanja stoke oslobađaju velike količine amonijaka i metana… A usled nagomilavanja svih ovih štetnih gasova u atmosferi (više se izbacuje u atmosferu, nego što se iz nje izlučuje), menjaju se mikroklimatski uslovi, koji onda dovode do dalje destabilizacije agroekosistema.

Svako golo zemljište je gladno, žedno i bolesno

Neki od rezultata “visokotehnološke” poljoprivrede jesu smanjenje sadržaja humusa na obradivim površinama Vojvodine za 25% u poslednjih četrdeset godina ili odnošenje vetrom oko 8t/ha plodnog tla godišnje sa njiva južnog Banata. Iako je intenziviranje obrade i primene hemijskih sredstava nesporno doprinelo obezbeđenju dovoljnih količina hrane za rastuću ljudsku populaciju, sada je postalo jasno da to nije održivi put budućnosti. Ljudske aktivnosti su dovele i dan-danas dovode do sve težih i skupljih uslova za obezbeđivanje elementarnih uslova za život (suše, poplave, podizanje nivoa mora…). Čini se da ćemo, ako ovako nastavimo, dovesti u pitanje i sam opstanak ljudske populacije.

Ljudska populacija i dalje raste i prema najnovijim procenama rašće tokom većeg dela 21. veka. Svako ljudsko biće treba da se hrani, oblači, a svako želi bolji standard. Međutim, prema proceni FAO stopa povećanja delotvornosti obrade zemljišta će dostići svoj vrhunac oko 2040. godine. Znači, u narednih dvadesetak godina će se iscrpeti većina resursa i sve mogućnosti sada primenjivanih tehnologija u poljoprivredi.

Gde su rešenja?

Da bi se zaustavilo dalje propadanje planete sasvim je izvesno da dve ključne stvari treba staviti pod kontrolu:

  1. Zaustaviti izbacivanje gasova staklene bašte. Rekli smo da oko 30% emisije gasova staklene bašte potiče iz poljoprivrednih aktivnosti. Poljoprivreda je, takođe, privredna delatnost koja ima mogućnosti da vezuje više CO2 nego što izlučuje tokom procesa proizvodnje, pod uslovom da se više koriste pamet i mogućnosti koje nam daje priroda nego snaga i hemija.
  2. Zaustaviti dalji gubitak biodiverziteta, ali ga i povećavati. Za gubitak biodiverziteta najveći krivac je poljoprivredna aktivnost, oko 50% kopnenog dela planete se trenutno koristi za proizvodnju hrane. Krčenje prašuma, preusmeravanje vodenih tokova za potrebe poljoprivrede i dobijanje energije dovode do gubitka staništa i izumiranja vrsta na dnevnom nivou. Gubitak biološke raznolikosti ima višestruki razorni uticaj na planetu, pa i na nas same. Gube se prirodna ravnoteža, mehanizmi samoregulacije i održivosti planete. Manifestacije ovih poremaćaja osećamo na različite načine. Trenutno je najupečatljiviji i najaktuelniji primer virus korona. Pretpostavka je da je ovaj virus, nakon smanjenja brojnosti svojih prirodnih domaćina u kojima je obitavao možda i hiljadama godina i usled gubitka njihovih staništa (gubitka biodiverziteta) i sve češćih susreta divljih životinja sa čovekom, mutirao. Prosto se prilagodio novom domaćinu – i našao ljude. Naučnici smatraju da trenutno u divljoj, netaknutoj prirodi postoji najmanje 1.200 ovakvih virusa koji čekaju svoj trenutak da ugroze čovečanstvo u pandemijskim razmerama, slično koroni.

Koje promene možemo očekivati u poljoprivredi u bliskoj budućnosti?

U rešavanju dva gore navedena značajna pitanja poljoprivreda treba da odigra jednu od ključnih uloga. Naučnici i istraživači su u poslednjih tridesetak godina razradili niz mera i akcija za rešavanje klimatske krize. Ove mere će sigurno dovesti do velikih promena u načinu poljoprivredne proizvodnje u narednih deset ili 20 godina. Spomenimo samo one čija će implementacija dovesti do korenitih promena u poljoprivrednoj praksi.

Jedna od mera koja bi trebalo da doprinese smanjenju emisije gasova staklene bašte jeste promena prehrambenih navika, odnosno smanjenje konzumacije mesnih proizvoda. Proizvodnja mesa jako opterećuje životnu sredinu i zahteva puno energije. Početkom 20. veka odnos biomase ugljenika krupnih sisara iz divljine i domaćih životinja bio je 10Mt prema 35 Mt, a danas je 5Mt prema 120Mt. Većina tih domaćih krupnih sisara su preživari (goveda, ovce, koze), koji zbog načina varenja izbacuju velike količine metana, direktno doprinoseći globalnom zagrevanju. Osim toga, proizvode i velike količine svežeg stajnjaka, osoke i tečnog stajnjaka, koji nakon dospevanja u zemljište oslobađaju značajne količne azotnih oksida, možda i najopasnijeg gasa staklene bašte (vreme zadržavanja NOx u atmosferi je oko 10 puta duže od zadržavanja CO2). Stočarska proizvodnja učestvuje sa otprilike 12% u ukupnoj emisiji gasova staklene bašte. Drugi problem sa proizvodnjom mesa je da se danas oko 80% obradivog zemljišta koristi za proizvodnju mesa i mlečnih proizvoda. Najproblematičnija je govedina, a njena proizvodnja zauzima oko 60% svetskih obradivih površina. Za proizvodnju govedine potrebno je oko petnaest puta više zemlje nego za proizvodnju svinjetine i piletine zajedno. Sa rastućom populacijom ljudi i porastom standarda, jednostavno neće biti dovoljno obradive zemlje da se zadrži ovaj nivo ishrane mesom (trenutno se u Evropi pojede 60–80 kg mesa po stanovniku godišnje, a u Africi 10–20 kg). U ne tako dalekoj budućnosti ćemo morati da pređemo na ishranu zasnovanu uglavnom na biljkama. U mnogim razvijenim zemljama taj proces promena navika u ishrani je već počeo i sistemski se podržava. Osim toga, pred samom komercijalizacijom je i upotreba veštačkog mesa kao zamene za meso domaćih životinja. Proizvodnja veštačkog mesa je oko 80% jeftinija od proizvodnje mesa domaćih životinja. A i uticaj na klimu ovih proizvoda je mnogo povoljniji. Posledično, smanjenjem upotrebe mesa, doći će do promene u potražnji osnovnih ratarskih proizvoda. Sada najmanje 70% proizvodnje iz ratarstva završi kao stočna hrana. Smanjenjem svetskog stočnog fonda, smanjiće se potražnja za kukuruzom, ječmom i delimično za sojom i uljaricama, što će usloviti promene u strukturi ratarske proizvodnje.

Kada govorimo o ruralnim sredinama smanjenje emisije gasova staklene bašte u poljoprivredi moguće je ostvariti i promenom tehnologije obrade zemljišta i vraćanjem obradivih površina prirodi (pošumljavanje-reforestacija). Promena tehnologije obrade podrazumeva smanjenje, pa čak i prestanak intenzivne obrade i hemizacije zemljišta. Videćemo koji će sistemi obrade preovladati u budućnosti. Najperspektivniji su: permakultura, sintropička poljoprivreda, sistem minimalne obrade (Min Till), regenerativna poljoprivreda… Zajednička karakteristika svih pomenutih sistema je da se zemljište ili ne obrađuje ili je dubina obrade minimalna (maksimalno do 8–10 cm dubine), ali se nastoji obezbediti stalna pokrivenost zemljišta živim ili mrtvim biljnim materijalom, pri čemu se dodaju hraniva pretežno u organskom obliku. Sve ove tehnologije se baziraju na racionalnijem iskorišćavanju prirodnih procesa.

 

Trenutno se kao najprihvatljivija alternativa najviše spominje sistem regenerativne poljoprivrede. Regenerativna poljoprivreda je sistem održive poljoprivrede koja je usredsređena na obnavljanje i revitalizaciju zemljišta i agroekosistema uz održavanje produktivnosti gazdinstva, ali uz maksimalno minimiziranje uticaja proizvodnje na okolnu životnu sredinu.

Osnovni principi na kojima se zasniva regenerativna poljoprivreda su:

  • održavanje površine tla pokrivenom što je više moguće (biljni malč, pokrovni usevi);
  • ograničavanje količine fizičkog i hemijskog remećenja zemljišta (direktna setva, smanjenje upotrebe pesticida, postepeno do potpuno ukidanje primene mineralnih đubriva, osim azotnih. Smanjenjem upotrebe hemijskih đubriva i njihovom zamenom visokokvalitetnim organskim đubrivima, polovina svih emisija gasova staklene bašte iz poljoprivrede mogla bi se sprečiti uz istovremeno stvaranje humusa);
  • kombinovanje široke raznolikosti biljaka u cilju povećanja biodiverziteta zemljišta i agroekosistema (plodored, pokrovni i združeni usevi, agrošumarstvo, cvetni pojasevi);
  • živ koren u zemlji što veći deo godine (združeni i pokrovni usevi);
  • integrisanje stoke za ispašu u sistem (rotacijska ispaša na parcelama pod pokrovnim usevima).

Dobar primer sistema regenerativne poljoprivrede

Regenerativna poljoprivreda će u budućnosti, zajedno sa nekim savremenim tehnološkim rešenjima poput precizne poljoprivrede (za sada sa varijabilnom primenom mineralnih đubriva, a uskoro i pesticida), predstavljati alat koji će u početku smanjiti upotrebu sintetičke hemije, a vremenom ih možda i potpuno isključiti iz proizvodnog procesa.

Sadašnji sterilni, monotoni, depresivni vojvođanski atari će sredinom 21. veka izgledati potpuno drugačije. U tim održivim agroekosistemima biće vrlo malo ili nimalo oranica, a dominiraće obradive površine u tehnologiji direktne setve ili minimalne obrade sa malčom žetvenih ostataka na površini. Ove obradive površine će biti ispresecane šumama i šumarcima, ponegde pašnjacima ili livadama. Sadašnji ritovi, mlake, slatine, koje sada uz mnogo muke privodimo “kulturi”, ponovo će biti pošumljene ili zatravljene. Na obradivim površinama će se gajiti ili glavni usevi kao i danas, ili združeni usevi (na primer kukuruz + leguminoze), a posle skidanja glavnog useva sejaće se pokrovni usevi. Parcele će biti oivičene cvetnim pojasevima ili živicom, veći kompleksi će biti ispresecani drvoredima (agrošumarstvo).

Primer vertikalne poljoprivrede

Proizvodnja hrane se, međutim, neće odvijati samo u seoskim sredinama. Pošto će u budućnosti oko 80% ljudske populacije živeti u urbanim sredinama/gradovima, ogromna količina energije i otpada koja se stvara u ovim sredinama, biće reciklirana u jeftine inpute za proizvodnju hrane. Pošto je u gradovima prostor za gajenje biljaka ograničen, sistemi proizvodnje bez zemljišta (hidroponija, akvaponija, aeroponija) će sve više dobijati na značaju u ishrani lokalnog gradskog stanovništva. U poslednjih deset godina nekoliko velikih gradova je već počelo da uvodi sisteme tzv. urbane poljoprivrede (proizvodnja hrane na balkonima, krovovima i sličnim mestima) ili vertikalne poljoprivrede (tornjevi ili tuneli za proizvodnju hrane, jedan od najpoznatijih je sinagapurski Skaj Grins Farms (Sky Greens Farms) visine i do 100 metara).

Budućnost urbane poljoprivrede

Ponovno pošumljavanje/reforestacija je sledeća bitna mera u cilju usporavanja klimatskih promena, a značajno je povezana sa poljoprivredom. Reforestacija podrazumeva ponovnu sadnju autohtonih šuma. Sprovođenje ove mere podrazumeva da se najmanje oko 30% sadašnjih poljoprivrednih obradivih površina prevede u stanje prašuma (prašume su guste šume u kojima nema ljudske aktivnosti ili je ona svedena na minimalnu meru, a u kojima starost pojedinačnih stabala može da dostigne i nekoliko stotina godina). Na primer, Evropska unija planira da se ova mera sprovede do 2030. godine. Prvo bi se počelo sa pošumljavanjem ritova i priobalnih područija duž rečnih tokova i oko jezera.

Sve navedene mere i tehnologije imaju za cilj dostizanje neutralnosti poljoprivrede u pogledu emisije gasova staklene bašte (koliko se izluči CO2 toliko i da se veže putem biljaka u zemljištu, na neki trajniji period), kao i povećanje biodiverziteta na i u zemljštu agroekosistema. Većina zemalja sveta se već obavezala da će ove ciljeve ostvariti najkasnije do 2050. godine.

Međutim, sa ovim promenama i ciljevi farmera bi se mogli promeniti sa sadašnje proizvodnje koja je orijentisana isključivo na prinose, profit i/ili subvencije u zavisnosti od agrarne politike države. Fokus bi se barem delimično mogao prebaciti na što veće fiksiranje/sekvestraciju ugljenika na farmi, tako da bi farmer osim poljoprivrednih proizvoda koje proizvede, mogao da trguje i sa viškovima ugljen-dioksida koje uspe trajno da veže na svom zemljištu, odnosno farmi (tzv. eng. Carbon farming). Na prvi pogled ovo se čini kao dobra stvar. Ko uspe da, osim primarnih poljoprivrednih proizvoda, ponudi tržištu još jedan “proizvod” – fiksirani ugljenik putem sistema ugljeničnih certifikata/kredita, svakako će smanjiti zavisnost gazdinstva od fluktuacija tržišta poljoprivrednih proizvoda ili subvencija pošto bi imao još jedan izvor prihoda.

Ipak, cela ova priča oko skladištenja ugljenika u zemljište u poljoprivredi je dosta kontraverzna. Postoji velika grupa istraživača koja dovodi u pitanje mogućnosti i potrebu poljoprivrede da trajno skladišti ugljenik u zemljištu. Oni smatraju da fokus poljoprivrede „mora biti na plodnosti zemljišta, uslugama ekosistema i većoj otpornosti na klimatske promene, a ne na sekvestraciji CO2, trgovanju certifikatima i skladištenju ugljenika” (citat Andrea Beste).

Istina je da biljke putem fotosinteze oko 40% vezanog ugljenika iz vazduha “upucaju” u zemljište, ali takođe jedan dobar deo usled dekompozicije organske materije zemljišta putem zemljišnih mikroorganizama biva vraćen nazad u atmosferu. Takođe, deo od onih 60% ugljenika koji ostaje u biljkama se putem disanja vraća nazad u atmosferu. Šta to znači? Rezultati ispitivanja pokazuju da u sistemima obrade zemljišta plugom, ali i čiste direktne setve bez pokrovnih useva, u zemljištu može da se skladišti maksimalno do 0,9t CO2 ha/godišnje, a pri tome se u atmosferu izlučuje 0,8–1t CO2/ha/godišnje. Drugim rečima količina dodatno vezanog CO2 u zemljištu je vrlo mala do nikakva. U regenerativnoj poljoprivredi uvođenjem dodatnog živog korena (pokrovni i združeni usevi) i prelaskom na organska đubriva (zgoreli stajnjak, kompost, huminske kiseline, melasa, vinasa…) udeo vezanog CO2 u zemljištu godišnje može biti i do 2t/ha. Odnosno, može biti vezano više ugljenika, nego što se izlučuje. Međutim, sposobnost zemljišta da povećava sadržaj organske materije i humusa (koji su sastavljeni pretežno od ugljenika), ima svoje granice. Na primer, černozem maksimalno može da sadrži 12–15% humusa. Ali i vrlo visok sadržaj teško pristupačne organske materije zemljišta je limitirajući faktor prinosa (optimalni sadržaj humusa je 7–8%, preko toga dolazi do smanjenja prinosa). Takođe, jednom skladišten ugljenik u zemljištima agroekosistema ne ostaje tamo trajno, već samo maksimalno 30–40 godina, nakon čega biva ponovo izbačen u atmosferu. Sve ovo dovodi u pitanje mogućnosti doprinosa poljoprivrede smanjenju gasova staklene bašte u atmosferi.

Tržište ugljenika

I samo tržište CO2 (karbon krediti) je kontraverzno. Sve se više kompanija i država uključuje u trgovanje ugljeničnim certifikatima, kupovinom viškova CO2 od posrednika ili na berzama, u želji da se prikažu zelenijim, radi boljeg imidža. Ovaj negativni trend je nazvan “Green washing” – proces prenošenja lažnog utiska ili pružanja pogrešnih informacija o tome kako su proizvodi date kompanije ekološki prihvatljivi. Zbog velikog broja pretežno privatnih inicijativa i nedostatka koordinacije aktivnosti, jedan od problema koji se javlja je niska ili neusaglašena cena CO2 u svetu (trenutno se kreće od 10 do 50 evra po toni).

Uprkos kontraverzama stvari se pomeraju i dešavaju u svetu oko nas. Sve je više inicijativa i projekata vezanih za Carbon kredit i sve je više igrača na tržištu ugljenika. Samo nekoliko primera – Carbonfarm platforma omogućuje prodaju viškova CO2 sa poljoprivrednih gazdinstava sektoru avijacije. Pokrenut je Evropski AgriCaputre CO2 projekat koji ima za cilj promociju regenerativne poljoprivrede, a razrađuje i mogućnosti praćenja količine uhvaćenog CO2 na nivou katastarskih parcela. Još je više primera kompanija koje se bave direktnim hvatanjem i trajnim skladištenjem ugljenika u mora ili pod zemlju, te prodajom istog (trenutno ih ima nekoliko desetina širom sveta).

Degradacija zemljišta

 Ono što sada već skoro niko ne spori jeste činjenica da je degradacija poljoprivrednog zemljišta dostigla alarmantne razmere. Ako se nastavi sa ovim proizvođačkim praksama, u zemljištu je ostalo kapaciteta za samo još 60–80 žetvi. Tako sve više država u svoje razvojne programe implementira sve više mera za zaustavljanje klimatske krize i degradacije zemljišta. Te promene u poljoprivrednim proizvođačkim praksama se znatno ubrzavaju. U Evropskoj uniji se pokreće zeleni plan „Green Deal”, a u okviru njega strategija „Od polja do stola”, koja treba da donese značajne promene u poljoprivredi Evropske unije. Neki od ciljeva su da se u periodu 2022–2030. godine smanji upotreba pesticida za 50%, kao i da se smanji upotreba azotnih i fosfornih mineralnih đubriva za 20–25%. Takođe, plan je povećati organsku/ekološku poljoprivredu na najmanje 25% poljoprivrednih površina Evropske unije. Klimatski neutralne bi trebalo da postanu i poljoprivreda i drvna industrija. Odnosno, za svaku tonu CO2 koja se emituje, kroz drveće ili druge biljke se veže druga tona CO2. A za ona gazdinstva koja uspeju da vežu više CO2 nego što emituju, razmatra se uvođenje i ugljeničnih certifikata. Sa njima bi seljaci mogli da trguju i delimično zamene dosadašnje subvencije iz zajedničkog agrarnog budžeta.

I druge države prave svoje programe. Australija je napravila metodologiju merenja ugljenika u zemljištu još 2014. godine kako bi plaćala farmerima za promene ponašanja. Američka vlada je 2021. godine predstavila okvir MRV za poljoprivrednu karbonsku banku u cilju regulisanja ugljeničnih farmi i trgovine ugljenikom. U Velikoj Britaniji su 2020. godine predstavljene šeme za upravljanje zemljištem u oblasti životne sredine (ELMS) i šeme podsticaja zakona o poljoprivredi i metodologija za merenje usluga ekosistema.

Tako će se, svidelo se to nekom ili ne, radiklane promene u tehnologiji proizvodnje hrane odigrati u narednih dvadeset godina – milom ili silom majke prirode.

Majka priroda

 Silu majke prirode sada već svake godine oseća paor na svojoj koži (suše, mrazevi, plavne kiše, grad, orkanski vetrovi). Sa druge strane, svet je postao globalno selo. Hteli mi to ili ne uključeni smo u svetske trendove. Ako ih ne budemo pratili, smanjivaće se cena i konkurentnost naše poljoprivrede. Kako se bude širio broj kompanija i država koje postaju “zelene”, tako će nam se smanjivati tržišta za plasiranje naših proizvoda. Treba imati u vidu da i naša država potpisuje sve više međunarodnih sporazuma vezanih za ekologiju (jedan od poslednjih je „Zelena agenda za Zapadni Balkan”). Time naša država preuzima određene obaveze, koje će pre ili kasnije morati početi da ispunjava. U svim tim sporazumima figurira i poljoprivreda, pa je realno očekivati uskoro i promene u agrarnoj politici i sistemu subvencionisanja. Rešenje ove klimatske krize, koja može da dovede u pitanje opstanak čovečanstva, može da se reši samo zajedničkom akcijom. Da bi čovečanstvo u tome uspelo, akcije na nivou pojedinaca ili država, nisu dovoljne. Mora se delovati globalno. U sadašnjem trenutku čini se da znanja i resursa za rešavanje problema ima dovoljno, ali ono što manjka je mudrost, tj. politička volja (kao što je to pokazao i poslednji klimatski samit u Glazgovu početkom novembra 2021. godine).

Koje pouke iz gore napisanog treba da izvuče poljoprivredni proizvođač?

 Treba biti mudar, otvorenog uma. U narednih deset ili dvadeset godina očekuju se velike promene u poljoprivredi. Što pre shvatite da sadašnji način rada treba menjati, to bolje. Krize će se nastaviti: prvo korona, pa sada azotna đubriva, vrlo skoro problem sa fosfornim đubrivima, očekuje se i nekoliko energetskih kriza, konstantne izbegličke krize i dr., a proizvodnja nam je često na granici elementarnih nepogoda. A trenutno sami malo preduzimamo da ublažimo negativne uticaje na proizvodnju – uglavnom računamo na nekog drugog (država i/ili osiguranje). Dosadašnje uhodane tehnologije proizvodnje često ne mogu dati adekvatan odgovor na izmenjene uslove proizvodnje. Sa druge strane, dosadašnja proizvođačka praksa, gde se u ratarstvu godišnje troši i do 120 litara nafte/ha, 500 kg/ha mineralnih đubriva, prosečno 5–7 kg/ha pesticida, deset kalorija goriva za proizvodnju jedne kalorije hrane neće ni biti više moguća. Sve će se manje tolerisati i subvencionisati duboka obrada i obrtanje plastice. Prelazak na regenerativnu poljoprivredu ili neke druge održive sisteme zahteva, pre svega, promene u glavi gazda, mora obuhvatiti i prelazni period od minimum 3 do 5 godina na nivou pojedinačnih parcela. Treba očekivati varijacije prinosa do 10% u prvih 3–5 godina, nakon čega će se prinos stabilizovati. Nakon deset godina regenerativne poljoprivrede moguće je očekivati veće prinose u odnosu na prinose u konvencionalnoj poljoprivredi, gde se ore i đubri mineralnim đubrivima. Međutim, prelazak na regenerativnu poljoprivredu ne znači i velike promene u alatima i tehnikama obrade. Regenerativna poljoprivreda ne zahteva posebnu mehanizaciju – za radne zahvate od tri metra potreban je traktor od 110–120 KS, sejačice za direktnu setvu okopavina i strnina sa mogućnošću ulaganja hraniva u trake, prskalice, rasipače hraniva, malčere i eventualno podrivače. I to je sve.

Vreme curi, treba krenuti što pre, da ne bude kasno. Pametno treba investirati u priključke. Možda plugove koje sada kupujete nećete moći prodati, osim u staro gvožđe. Još pametnije treba investirati u zemlju. Očekuje se da će mere poput smanjenja potražnje mesa i ponovno pošumljavanje, dovesti do smanjenja tražnje većine ratarskih primarnih proizvoda, ali i do pada cene obradivog zemljišta. Postoji opasnost da dobar deo sadašnjeg uloženog kapitala ostane zarobljen u investicijama u gvožđe i zemlju.

Fiksacija ugljenika ili ugljenična asimilacija je proces pretvaranja neorganskog ugljenika (ugljen-dioksida) do organskih jedinjenja posredstvom živih organizama. Ako se proces odvija pomoću sunčevog svetla, naziva se fotosinteza, pri čemu se ugljenik iz vazduha u biljkama pretvara u šećere (tzv. “tečni put ugljenika”), od koji jedan dobar deo preko korena biva izlučen u zemljište. U zemljištu ti šećeri služe kao hrana mikroorganizmima, koji zauzvrat biljkama “serviraju” makro i mikroelemente neophodne za normalno funkcionisanje biljaka.

Karbon krediti (Cabon credit)

Kjoto protokol je 1997. godine definisao vrednost GHG (greenhouse gases – gasovi staklene bašte), poznatiji kao „karbon kredit”. Jedan karbon kredit bilo koje vrste ekvivalentan je jednoj toni ugljen-dioksida. Trenutna cena CO2 je 10–50 evra po toni u zavisnosti od tržišta. Nakon višegodišnje stagnacije, trgovanje emisijama ugljen-dioksida u Evropi, Kaliforniji i na Novom Zelandu, poraslo je tokom 2021. godine za 23 odsto, dostigavši obrt od 235 milijardi evra. Očekuje se dalji rast cene CO2., čak do 120 €/toni. Razlog povećanja vrednosti ugljen-dioksida leži u činjenici da države, korporacije i nevladine organizacije sve više ulažu u projekte za zaštitu životne sredine. Tržište dozvolama za emisije ugljen-dioksida moglo bi za pet do deset godina da premaši vrednost tržišta nafte. Emisija ugljenika bi u daljoj budućnosti mogla postati čak deficitarna roba na tržištu. Sistem trgovanja emisijama (ETS) prvo je uspostavljen u Evropskoj uniji. Sada svoje tržište emisija ugljen-dioksida imaju i USA, Kanada, Kina, Kazahstan, Južna Koreja, Švajcarska, a i druge zemlje, poput Australije (Izvor: bif.rs i OilPrice.com)

Florian Farkaš

Rona Konsalting, Bajmok

Kroz precizne poljoprivredne tehnologije – PAT (eng. Precision Agriculture Technologies) – naša industrija može dati važan doprinos održivoj poljoprivrednoj praksi pod novom Eko-šemom (eng. Eco-Schemes) Evropske unije. Da bi oslobodio svoj puni potencijal, ovaj novi instrument treba da podrži usvajanje tehnologija koje unapređuju prakse održive poljoprivrede širom Evrope. Klimatske zone sa velikom raznolikošću pejzaža zajedno oblikuju prakse i vrše izbor poljoprivrednih mašina koje pomažu u upravljanju bilo kojom vrstom proizvodnje useva – žitarica, specijalnih kultura, povrća na otvorenom, korenastih useva i/ili stočarske delatnosti.

 

Nova Eko-šema mora da uzme u obzir specifičnosti svake teritorije

Zbog toga će, i na nacionalnom i na regionalnom nivou, nova Eko-šema EU morati da uzme u obzir specifičnosti svake teritorije, raznolikost poljoprivredne prakse i posebne potrebe farmera, u cilju obezbeđivanja prilagođene podrške koja može poboljšati prihvatanje precizne poljoprivredne tehnologije i unapređenja održivije poljoprivrede u Evropi.

  • Koji su izazovi koji dovode do promene paradigme poljoprivreda Evropske unije?
  • Kako digitalizacija može podržati nove Eko-šeme Evropske unije (eng. Eco-Schemes)?
  • Koji PAT-ovi su najvažniji za prihvatanje održive poljoprivredne prakse?
  • Kako digitalna transformacija i PAT mogu biti promovisani mehanizmima CAP-a (eng. Common Agricultural Policy) – Zajedničke poljoprivredne politike) nakon 2020. godine?
  • Koje mere mogu učiniti PAT-ove dostupnim svim veličinama farmi u Evropskoj uniji?

Cilj ovog rada je da odgovori na navedena pitanja iz perspektive industrije, bilo da se radi o kupcima farmerima, kooperativama ili kontraktorima. Evropska poljoprivreda prolazi kroz fundamentalne promene. Nedavna kriza pandemije virusa COVID-19 je jasno još jednom pokazala potrebu za izgradnjom održive i stabilne poljoprivrede u Evropi, koja bi bila u sprezi sa društvenim očekivanjima. Više sledljivosti i transparentnosti potrebno je od svih poljoprivredno-prehrambenih lanaca zainteresovanih za izgradnju poverenja potrošača, novu regulativu zahteva i razbijanje negativne spirale ekonomskih, ekoloških i društvenih izazova koji su naizgled unutar zaključani.

 

 

 

CEMA podržava kritičnu ulogu koju imaju nefinansijski alati Zajedničke poljoprivredne politike (CAP) za povećanje održivosti poljoprivredno-prehrambenog sektora u Evropskoj uniji. Kada je CAP pokrenut 1962. godine, prioritet je dat autonomiji hrane, pristupačnoj ceni za potrošače i održivom prihodu za farmere. Do sada su dva prva CAP cilja očigledno dostignuta, ali ne i treći. Štaviše, farmer iz Evropske unije se suočavaju sa sve većim ekonomskim, ekološkim i društvenim izazovima.

Prvo i najvažnije − farmeri hrane svet. Oni takođe vrše i snabdevanje obnovljivim izvorima energije, i bave se razvojem novih materijala na biljnoj bazi i naprednih proizvoda na bio-farmama. U vremenima globalne krize poput aktuelne pandemije COVID-a, poljoprivredni sektor ima zadatak da obezbedi nesmetano snabdevanje hranom, regionalno i globalno. U isto vreme, poljoprivredna proizvodnja, kao i svaki drugi posao, mora da generiše profit kako bi se održala u rastućoj globalnoj konkurenciji unutar i izvan snabdevanja poljoprivredno-prehrambenih proizvodnih lanaca, dok ovladava tekućim strukturnim promenama i generacijskom obnovom u ruralnim sredinama.

Poljoprivreda je neophodna i u borbi protiv klimatskih promena i očuvanju životne sredine. Novi propisi Evropske unije za korišćenje raznih poljoprivrednih inputa kao što su sredstva za zaštitu bilja, đubriva i antibiotic, prihvaćeni u prošlim godinama izazivaju indukovane brige i dodatme zahteve društva. Zbog toga se od poljoprivrednika iz Evropske unije traži obimnija proizvodnja. Ovi propisi su mnoge poljoprivrednike u Evropskoj uniji stavili u nepovoljan položaj. Odgovarajuće politike Evropske unije moraju podsticati jednake uslove kako bi evropska poljoprivreda zadržala autonomiju proizvodnje hrane i sprečila veću zavisnost od uvoza hrane – uglavnom u voća i povrća.

CEMA pozdravlja paradigmatsku promenu u poljoprivredi Evropske unije kojom farmer isporučuje hranu visokog kvaliteta, odnosno žitarice, voće, povrće, meso i mlečne proizvode po prihvatljivim cenama i radi kao “ekološki pastir” uz adekvatnu naknadu za to. Iako farmeri iz Evropske unije već obezbeđuju ekološke usluge za javnost, značajno više je predviđeno Zelenim dogovorom (eng. Green Deal) EU. Strategija od farme do viljuške (eng. Farm-to-Fork Strategy) i Strategija o biodiverzitetu (eng. Biodiversity Strategy) definišu sledeće ciljeve koje poljoprivreda Evropske unije treba da postigne do 2030. godine:

  • smanjiti za 50% ukupnu upotrebu i rizik od hemikalija i pesticida;
  • smanjiti gubitke hranljivih materija za najmanje 50% i smanjiti korišćenje đubriva za najmanje 20%;
  • smanjiti upotrebu antimikrobnih sredstava za uzgoj životinja, a u akvakulturi za 50%;
  • dostići najmanje 25% od poljoprivrednog zemljišta pod organskom proizvodnjom;
  • dodeliti najmanje 10% od poljoprivrednih površina kao karakteristični pejzaž visokog diverziteta.

U okviru Zajedničke poljoprivredne politike moraju se doneti odgovarajuće mere

 

Da bi se dostigla ova ambiciozna održivost, postavljene ciljeve, odgovarajuće mere i intervencije moraju se uvesti u okviru CAP-a. Unapređeni zahtevi zelene arhitekture CAP-a dostignuti posle 2020. godine, koji se nazivaju i Eko-šeme, nateraće farmere širom Evropske unije da prilagođavaju svoje poljoprivredne prakse životnoj sredini i izazovima klimatskih promena. CEMA ceni da će oni poljoprivrednici koji primenjuju ekološki napredne poljoprivredne prakse biti nagrađeni kroz sredstva Eko-Šema (eng. Eco-Schemes).

Nedavno je Komisija Evropske unije predložila listu poljoprivrednih praksi koje mogu biti podržane novom Eko-šemom (eng. Eco-Schemes).

Sve dok ova lista nije konačna i još nije potpuno usvojena, postoji šansa i prilika za svaku državu članicu Evropske unije da izradi nacrt plana svoje strategije CAP-a, u kojem će biti izraženi specifični nacionalni ciljevi i interventni mehanizmi. Između ostalih, organska poljoprivreda, IPM (eng. Integrated pest Management) − integrisano upravljanje štetočinama, agroekologija, poljoprivreda visoke prirodne vrednosti, proizvodnja uz uštede ugljenika, precizna poljoprivreda, poboljšano upravljanje hranljivim materijama i primena pokrovnih kultura za malčiranje. CEMA poziva države-članice Evropske unije da usvoje ove napredne poljoprivredne prakse u svojim nacionalnim strateškim planovima CAP-a.

 

Članak pruzet sa www.cema-agri.org , juli 2021.

Prevod: Branislav Ogrizović

REZULTATI BOLJI OD OČEKIVANJA

 

 Međunarodni sajam poljoprivrednih mašina održan je u Bolonji od 19. do 23. oktobra 2021. godine, posle dva odlaganja i jednog digitalnog izdanja. Po podacima koje je objavio organizator Sajma FederUnacoma i sajam u Bolonji – BolognaFiere, sajam EIMA International je videlo 270.700 posetilaca, a od toga je 25.900 posetilaca doputovalo u Italiju iz inostranstva. Ovi podaci su bili osnova da se sajamska manifestacija oceni vrlo visoko i doprineli su odluci da se sledeće 45. izdanje Sajma održi u redovnom terminu, u periodu od 9. do 13. novembra 2022. godine.

Ne samo da je broj posetilaca ocenjen kao izuzetan, već je, kako su naglasili organizatori Sajma, i kvalitet posetlaca bio na visokom nivou. Zapravo, Sajam su posetili uglavnom privrednici zainteresovani za inovativne proizvode i kupovinu tehnologija prilagođenih najrazličitijim sredinama koje se koriste za biljnu proizvodnju. Tokom Sajma održano je čak stotinu šesnaest konferencija i seminara čije tematike su bile vezane kako za nova tehnička rešenja tako i za prevazilaženje i ispunjavanje nekih pravnih i političkih zahteva.

Alesandro Malavolti, predsednik FederUnacoma

 

  • Želeli smo da EIMA nastavi održavanje ove godine uprkos činjenici da mnogi izlagači i posetioci iz zemalja koje su u zdravstvenoj kriz, neće moći da učestvuju – rekao je Alesandro Malavolti, predsednik FederUnacoma, Udruženja italijanskih proizvođača poljoprivrednih mašina i opreme, koje je glavni organizator Sajma. Napomenuo je da su podaci o manifestaciji potvrdili da je odluka o održavanju Sajma bila dobra.

Uoči održavanja sajma EIMA organizatori su istakli da očekuju oko 160.000 posetilaca, što je polovina rekordne posete ostvarene 2018. godine. Ipak, na sreću, kako je izjavila Simona Rapastela, direktorka FederUnacoma, poseta 2021. godine je bila na nivou 85% od rekordne posete, postignute na poslednjem izdanju pre pandemije.

  • Ovaj rezultat deluje pomalo čudesno, ali to je rezultat našeg velikog rada i rešenosti da istaknemo sve vrednosti sajma EIMA na međunarodnoj izložbenoj sceni, kao i rada kompanija koje su učestvovale – rekla je Simona

Poslednje izdanje sajma EIMA okupilo je 1.350 izlagačkih kompanija iz sektora mehanizacije, a njih 350 je došlo iz inostranstva, iz četrdeset država. Izlagači su prikazali više od 40.000 eksponata u četrnaest specijalizovanih sektora koji pokrivaju pet tema.

Covid-19 promenio uslove poslovanja

Poslednje izdanje Sajma, može se reći na osnovu konferencije za novinare održane veče pre otvaranja sajamskih kapija, bilo je pomalo u senci dešavanja u industriji poljoprivrednih mašina na svetskom nivou. Tom prilikom velika pažnja je posvećena dešavanjima u vezi sa nabavkom sirovina za proizvodnju poljoprivrednih mašina, odnosno poskupljenju sirovina, kao i povećanju troškova logistike. Pogotovo onih koji se odnose na troškove iz Kine. Ova dešavanja sada osećaju ne samo proizvođači mašina, već i njihovi korisnici kojima roba neće biti isporučena u očekivano vreme. Razloga za takva dešavanja u proizvodnim pogonima širom Evrope je više, a zajednički uzrok je pandemija virusa korona.

Posetioci ovogodišnjeg sajma EIMA 2021.

Pamdemija je na početku ostavila značajan trag u Italiji kada su mnogi proizvodni pogoni komponenti i mašina potpuno obustavili rad. Ovakva situacija je dovela do prvih kašnjenja u isporukama, ali ona nisu bila značajna. Zapravo, zalihe komponenti, pa i gotovih proizvoda su onda spasile situaciju, te zaustavljanje proizvodnje u prvi mah nije ostavilo veliki trag na tržištu poljoprivredne mehanizacije.

Mnogo ozbiljnija sitacija u pogledu snabdevanja komponentama i mašinama uočena je tokom novembra i decembra 2020. godine, a nastavljena je sledeće 2021. u januaru i februaru. Razlog za ovakva dešavanja bili su problemi u vezi sa nedostatkom sirovina, porastom njihove nabavne cene, a samim tim i porastom troškova proizvodnje. Kako je na konferenciji istakao Malavolti, cene nekih sirovina povećane su za 100 do 200 odsto, plastike i bakra čak 300 odsto, a bezmalo deset puta povećane su cene elektronskih komponenti. U septembru je zabeležen i snažan rast troškova energenata za čak 365 odsto, a višestruko su povećane i cene metala, kao i polipropilena. Rastu cena sirovina metala doprineo je smanjen izvoz čelika i legura gvožđa iz Kine zbog potreba domaće proizvodnje.

Osim što su elektronske komponente višestruko poskupele, kasni i njihova isporuka, kao i uopšte transport iz azijskih zemalja, posebno iz Kine. Kašnjenje poskupljuje krajnji proizvod, ali znanto više i cena transporta iz ovih država.

  • Transport kontejnera iz Kine ka Evropi ranije se plaćao 750 do 1.000 dolara, a sada je cena oko 10.000 dolara. Produženo je i vreme isporuke kontejnera na oko 60 dana, što je tri puta duži period. To je izazvalo velike teškoće i dovelo do toga da danas multinacionalne kompanije čije je matično predstavništvo u Evropi, a koje su svojevremeno izmestile svoju proizvodnju u Aziju, povuku određene poteze.

Kašnjenje i poskupljenje transporta iz azijskih zemalja, posebno iz Kine, značajno poskupljuje krajnji proizvod

  • Zapravo, više ovakvih kompanija se odlučilo na vraćanje proizvodnje kući, jer su proizvodnja i kasniji transport komponenti i mašina postali preskupi – objasnio je Alesandro Malavolti.

Ipak, i po događajima pre pandemije, a u vezi sa transportom iz ovih azijskih država, moglo se naslutiti da će doći do promena u uslovima poslovanja. Zapravo u jednom momentu je cena transporta iz Azije u Evropu bila na toliko niskom nivou da su se mnoge kompanije odlučile na prodaju kontejnera. Zato ih je u jednom momentu bilo znatno manje na raspolaganju nego ranije. Osim toga, početkom 2021. godine je stupila na snagu regulativa koja se odnosi na pogonske motore brodova, to jest njihovu emisiju. Zbog toga su transportne kompanije imale na raspolaganju smanjen broj kontejnera i raspoloživih brodova. Jasno je da je ovakva situacija povisila cenu, ali i produžila period isporuke u Evorpu.

  • Ovaj problem se tiče industrije poljoprivrednih mašina širom sveta. Moramo da se nosimo sa aktuelnom situacijom nastalom usled nedostatka silikata koji se koriste u izradi poluprovodnika i čipova. A te komponente su ključne u mašinama koje rade po principima Agriculture 4.0 – istakao je Alesandro Malavolti.

Ovakva situacija dovodi i do pitanja da li se aktuelne inovacije opravdano ocenjuju kao opredeljenje budućnosti. Ako se u obzir uzmu inovativna rešenja koje su posetioci sajma EIMA bili u prilici da vide, odgovor je potvrdan s obzirom na to da su rešenja u potpunosti bila u znaku pametnih rešenja Agriculture 4.0 u svim sektorima. Ovo je svojom izjavom da se stabilizacija na tržištu očekuje u poslednjem kvartalu 2022. potvrdio donekle i sam A. Malavolti.

Specijalizovane i pametne mašine

Na sajmu Eima International su, u skladu sa trendovima razvoja i Agriculture 4.0, prikazana brojna “pametna” i digitalna rešenja za koje je bio odvojen čak i poseban paviljon. Ova rešenja su, s obzirom na njihov značaj, mogla da se vide u svim halama na mašinama najrazličitijih namena.

Između ostalog, posetioci su bili u prilici da vide i autonome traktore koji rade potpuno nezavisno sa priključnim mašinama po unapred učitanim zadacima. I na ovom Sajmu je ponovo dokazan veliki značaj senzorske tehnologije u poljoprivrednoj mehanizaciji bez koje se ne može zamisliti rad savremenih rešenja koja doprinose povećanju produktivnosti i efikasnosti.

Evidenta je i sve zastupljenija primena električne energije kao energenta, ali i sistema za rekuperaciju energije kako bi se smanjilo njeno „bacanjeˮ.

Posetioci sektora komponenti, posebno motora sa unutrašnjim sagorevanjem, bili su u prilici da vide i hibridna rešenja, a veliko interesovanje posetilaca Sajma, posebno štanda New Holland, probudilo je rešenje traktora koji koristi metan kao gorivo.

Ako se govori o pogonu, mora se spomenuti da se na Sajmu stekla jasna slika o spremnosti proizvođača mašina sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem da zadovolje standarde emisije izduvnih gasova. To su na Sajmu jasno pokazali italijanski proizvođači traktora, od kojih su mnogi uradili posao maestralno. Zapravo, ovo se posebno odnosi na proizvođače specijalizovanih traktora koji su često veoma malih dimenzija. Neki od njih imaju širinu manju od jednog metra, te je bila prava majstorija staviti pod haubu motor i sve komponente koje se koriste za prečišćavanje izduvnih gasova SCR, DPF, DOC, EGR i slično, a da se pri tome ne naruši geometrija haube i zadrži odličan pregled iz kabine u punom krugu.

I ove godine, za razliku od drugih sajmova, napravljena je veoma bogata izložba za održavanje višegodišnjih zasada. Tu se uočava trend povećanog korišćenja pametnih tehnologija, kao i tehnike koja se koristi u povrtarskoj proizvodnji.

Neizostavno, na sajmu EIMA su bile prikazane i mašine za zaštitu bilja – prskalice i atomizeri koji imaju „svojuˮ halu, kao i tehnika i oprema za navodnjavanje koja je bila smeštena čak u dve hale. Sve to više nego dovoljno govori o značaju navodnjavanja kao važne agrotehničke mere.

Skupa cena zaostajanja

 Koliko su aktuelni agrarni budžet i izdvojena sredstva za digitalizaciju i edukaciju dovoljni da se krene u stvaranje nove generacije poljoprivrednika?

Iako je poljoprivreda sektor koji kod nas najsporije reaguje na primenu inovacija i digitalnih informacionih tehnologija, došlo je vreme da se na tom polju stvari radikalno menjaju. Sve je više primera da se velike kompanije, poput MК grupe, Delta agrara, kompanije Avital Agro i dr. već uveliko prestrojavaju na digitalnu poljoprivredu. MК grupa pokrenula je „Digitalnu akademijuˮ i projekat „Digitalni agronomˮ sa ciljem unapređivanja agronomskih znanja i menadžerskih veština zaposlenih. Ulaganje u kadrove, znanje i stalnu digitalnu edukaciju apsolutni su prioritet pomenute, ali i drugih velikih kompanija. Svako zaostajanje u tom segmentu za njih predstavlja opasnost za budućnost i neminovno se odražava na tržišnu konkurentnost.

 

Кoliko god se opirali – iz neznanja ili neinformisanosti –moramo biti svesni da digitalna tehnologija i sve što uz nju ide u poljoprivredi praktično menjaju sve. Ako neko misli da je to daleka budućnost, da neće time da se bavi, grdno se vara. Svakodnevna upotreba „pametnih telefonaˮ nam već mnogo pomaže i usmerava nas. Digitalizacija poljoprivrede predstavlja jedini način da se za kratko vreme poveća konkurentnost poljoprivredne proizvodnje. To je jedinstveni stav stručnjaka. Iskustvo sa primenom digitalnih rešenja je već pokazalo da poljoprivrednici u prve dve godine, u zavisnosti od grane proizvodnje, povećavaju profitabilnost sa 50 na 100 odsto.

Stručnjaci takođe veruju da digitalizacija poljoprivredu čini atraktivnom i privlačnijom za ulaganje novim generacijima poljoprivrednika. Donosi veći profit, a to je svakako dovoljan motiv za odluku da preuzmu ili sami pokrenu porodični posao, prošire farme, voćnjake, povrtnjake i dr. I da svakog dana ili po potrebi, uz instalirani softver, prate stanje roda, troškove, cene inputa, obaveštenja o vremenskim uslovima, upozorenja i savete kada i kojim sredstvima treba prskati useve, na koji način se (iz)boriti sa štetočinama. I sve to na na svojim kompjuterima ili pametnim telefonima. Prednost digitalizovane poljoprivrede ogleda se, pre svega, u uštedi vremena i repromaterijala, ali i u postizanju boljeg kvaliteta proizvoda.

Naši zvaničnici neprekidno ističu digitalizaciju poljoprivrede kao jedan od prioriteta Ministarstva poljoprivrede. Кad je već tako, šta treba činiti da nam poljoprivreda u budućnosti bude bolja, savremenija i privlačnija mlađim generacijama? Nesumnjivo, prvo se mora krenuti od agrarnog budžeta i izdvajanja sredstava za digitalizaciju i edukaciju poljoprivrednika. Godinama se insistira da agrani budžet bude pet odsto nacionalnog budžeta, ali to se još nije dogodilo. Da li će tako biti i u narednoj godini ostaje da se vidi, ali sudeći po obelodanjenom Zakonu o budžetu za 2022. godinu, poljoprivrednici ne mogu očekivati ništa više od onoga što već imaju.

Proces digitalizacije poljoprivrede u Srbiji sigurno neće biti ni lak, ni jednostavan, jer ne zavisi samo od onih koji stvaraju inovacije, već i od samih poljoprivrednika. Predrasude i nepoverenje prema inovacijama, kao i odsustvo želje za edukacijom vezanom za digitalizaciju moraju se prevazići. To je osnovni preduslov za suočavanje sa jednim od najtežih izazova u poljoprivredi nove ere. Da bi se srpski seljak upoznao sa značajem digitalizacije, edukovao i podstakao na korišćenje njenih blagodeti, potrebno je da sve državne i nevladine organizacije, pa i svaki pojedinac, daju svoj doprinos.

Stvaranje mogućnosti da softver za upravljanje bude lako dostupan i za računare i mobilne telefone svakom zainteresovanom poljoprivredniku od presudnog je značaja. Кada se to postigne, na njima samima je da stvore naviku redovnog unošenja podataka. Ostalo će uraditi platforme – od informacija i predloga do alarma upozorenja… Ne treba zaboraviti da su upornost i volja majka svakog uspeha.

 

Besnilo je strašna bolest. Ne bismo voleli da ijedan čovek ikada oboli od nje. I zato smo danas ovde. Evropska unija pruža pomoć Srbiji tokom vakcinacije lisica, imajući u vidu da su one glavni uzrok širenja besnila u regionu. Poslednje tri godine nije bilo nijednog slučaja zaraze besnilom u Srbiji.“

Sakelaris Hurdas iz Delegacije Evropske unije u Srbiji kratko je objasnio značaj zaštite zdravlja životinja, makar to bile one koje retko viđamo. Naime, zdravlje ljudi često direktno zavisi od zdravlja životinja.

 

Stručnjaci upozoravaju: zaražena lisica deluje umiljato i spremna je da priđe čoveku

Besna lisica na selu može da ugrozi domaće životinje te time pričini štetu domaćinima. Takođe, poznato je da lisice ponekad zalutaju i u urbana naselja, gde mogu doći u kontakt sa napuštenim ili vlasničkim psima i mačkama. U svakom slučaju, besna životinja predstavlja rizik po ljude, ma gde živeli.

Zato se zdravlje ovih, ali i drugih divljih životinja, tiče svih, a kako je objasnio Hurdas, Evropska unija pomaže vakcinaciju divljih mesojeda u Srbiji još od 2010. godine. Za to vreme, EU je u ovu aktivnost uložila čak 16 miliona evra!

Posebno je zanimljivo da se ovakva vrsta vakcinacije obavlja – iz vazduha. Početkom juna avioni su poletali sa dva aerodroma, u Ečkoj i u Trsteniku, odakle su nadletali teritoriju čitave zemlje i postarali se da vakcinu ravnomerno rasporede.

Jaroslav Hartman vođa je tima pilota koji jedanaestu godinu zaredom vrše oralnu vakcinaciju, a za to vreme, kaže on, ceo tim je proveo u vazduhu ukupno 75.000 sati!

„Dnevno letimo dva puta, u maksimalnom trajanju od šest sati. Konkretno, ja sam danas radio rejon između Ćićevca i bugarske granice. Zadatak je da upravljam avionom po zadatoj putanji, dok se operater, koji je iza mene, brine o mašini – da pravilno funkcioniše i izbacuje vakcine na određenoj distanci“, objasnio je Dragiša Stojanović, jedan od pilota.

Vakcina se u obliku mamka distribuira dvaput godišnje, u proleće i jesen, objašnjava Katarina Tošić iz Uprave za veterinu.

„Sama vakcina obavijena je hranljivim mamkom, čiji miris privlači životinje – one pojedu mamak i na taj način bivaju imunizovane“, kaže Tošić.

„Imajući u vidu da je Zapadna Evropa iskorenila besnilo u divljoj populaciji, kod lisica i drugih divljih mesojeda koji su rezervoari virusa, odnosno nosioci besnila, a Uprava za veterinu i Ministarstvo poljoprivrede Republike Srbije prepoznali da ovaj problem postoji kod nas, još 2010. godine, uz pomoć Evropske unije, otpočeo je višegodišnji proces implementacije programa za iskorenjivanje besnila u divljoj populaciji“.

Prve kampanje su krenule još 2010. podseća Tošić. Program u Srbiji potpuno je usaglašen sa onim, koji se već decenijama sprovodi u zemljama Evropske unije.

„Važno je znati da smo u periodu između 2005. i 2010. u Srbiji registrovali između 170 i 200 slučajeva besnila u toku godine, a da je zahvaljujući ovom programu vakcinacije, taj broj počeo da pada. Sada već, poslednjih dve i po, tri godine, nemamo nijedan slučaj besnila. Znači da je program zaista uspešan i da smo na dobrom putu da potpuno iskorenimo besnilo u Srbiji“, zaključuje ona.

Stručnjaci upozoravaju – besna lisica nema ni slične simptome, poput recimo, psa zaraženog besnilom. Dok će zdrava lisica pobeći od potencijalne opasnosti kada ugleda ljude, zaražena lisica zapravo deluje umiljato i spremna je da priđe čoveku. Zbog toga predstavlja još veću opasnost!

 Evropska unija je donirala 230 miliona evra za poljoprivredu i bezbednost hrane u Srbiji od 2000. godine. Podizanje konkuretnosti, standarda bezbednosti hrane i čuvanja javnog zdravlja, poštovanje dobrobiti životinja i standarda zaštite životne sredine – glavni su pravci pomoći EU ovom sektoru. 

IPARD (Instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj) jeste vodeći program u ovoj oblasti, u okviru kog je za Srbiju izdvojeno 175 miliona evra u periodu između 2014. i 2020. godine, uz još 55 miliona evra nacionalnog sufinansiranja, a namenjen je poljoprivrednim proizvođačima.

www.euzatebe.rs