Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo objavio je 04.03.2024. godine “Konkurs za dodelu sredstava za održavanje tradicionalnih manifestacija u 2024. godini u AP Vojvodini”.

 

Klub 100P plus je podneo prijavu za sufinansiranje manifestacije “19. SPIT” i odobren je deo sredstava.

Ugovor je zaključen 14.06.2024. godine.

Definicija stresa

Stres je skup nespecifičnih reakcija čovekovog organizma na štetne faktore iz radnog i životnog okruženja. Može se definisati kao skup fizičkih i psihičkih promena koje nastaju kada spoljni i unutrašnji činioci remete homeostazu, odnosno, fiziološku ravnotežu organizma koja je neophodna za održavanje života. Stres je subjektivni doživljaj, lična reakcija organizma koju doživljava kao posledicu tumačenja situacije u kojoj se našao. To je skup emocionalnih, fizičkih i fizioloških reakcija i ponašanja. Adaptacioni mehanizmi organizma aktiviraju se pod uticajem štetnih faktora čovekovog okruženja, da bi se organizam zaštitio i uspostavila ravnoteža sa okruženjem. Na stanja kao što su pretnja, izazov, fizička ili psihološka barijera ljudsko telo reaguje stresom. Vegetativni nervni sistem i hipotalamo-hipofizno-kortikalna osovina su dva glavna sistema koji odgovaraju na stres.

 

Svaki stres, fizički ili neurogeni, deluje tako da naglo pojačava sekreciju adrenokortikotropnih hormona, nakon čega se naglo pojačava sekrecija kortizola iz kore nadbubrežne žlezde. Različiti tipovi stresa koji pojačavaju lučenje kortizola su sledeći: trauma svake vrste, infekcije, jaka toplota ili hladnoća, injekcija noradrenalina i drugih simpatikomimetika, hirurški zahvati, potkožna injekcija supstanci koje izazivaju nekrozu, svaka bolest koja iscrpljuje, te sputavanje organizma da ne može da se kreće. Spoljašnji i unutrašnji činioci koji deluju na ljudski organizam zajedničkim imenom se nazivaju stresori, njihovo dejstvo na organizam se naziva stresorno dejstvo, a odgovor organizma predstavlja stres-reakciju.

Faze stresne reakcije

Stresna reakcija ima tri faze. Prvo nastupa faza alarma, koja može da traje od nekoliko sekundi do nekoliko sati. U toku prve faze dolazi do uzbune u manjoj ili većoj meri, nastaje jedno vanredno stanje i u psihičkoj i u telesnoj sferi. Automatski se uključuje odbrambeni sistem, a organizam se napreže i psihički i fizički da bi se prilagodio novonastaloj situaciji.

Druga faza je faza pružanja otpora, odnosno faza prilagođavanja na stres. Organizam mobiliše fizičke i mentalne snage kako bi se prilagodio i privikao na situaciju u kojoj se zadesio.

Treća faza nastaje kada organizam iscrpljuje svoje snage u odbrani od štetnog faktora i prepušta mu se.

Savremen način života, nedostatak slobodnog vremena, nepravilna ishrana, nedovoljno sna, smanjena fizička aktivnost, kao i pritisak u radnom ili školskom okruženju su deo svakodnevnice i predstavljaju glavne okidače za stres. Postoje i teže vrste stresa. To su gubitak bliske osobe, razvod braka, bolest ili loša finansijska situacija. Sve ove situacije ostavljaju posledice na mentalno i fizičko zdravlje. Postoje istraživanja koja su pokazala da je 75% poseta lekaru zbog simptoma koje je direktno ili indirektno izazvao stres. Efekat stresora na organizam zavisi od individualnih karakteristika kao što su starost, fizičko stanje, stresogeni životni događaji, nivo neuroticizma osobe, genetski činioci, iskustva iz detinjstva sa glavnim stresorima i traumama, te potpora okoline. Ne postoji organ koji nije izložen negativnom uticaju stresa. Prvi na udaru je digestivni sistem, pri čemu se opstipacija ili dijareja javljaju kao tegobe, zatim gastritis, gastroezofagealni refluks, nepodnošenje pojedinih vrsta namirnica… Osobe pod stresom podložne su uzimanju hrane bogate šećerima. Pored toga, i stalne i neobjašnjive glavobolje karakteristične su za osobe pod stresom. Glavobolje u vidu migrene ometaju normalno funkcionisanje, a nekada se javljaju i tenzione glavobolje koje se šire čitavom glavom. Poremećaji srčanog ritma se takođe povezuju sa dejstvom stresa. Problematika vezana za štitnu žlezdu može biti posledica stresa, kao i bolovi u mišićima u predelu vrata i donjih ekstremiteta. Posle napornog i dana punog stresa javljaju se problemi sa nesanicom. Ukoliko se takve situacije ponavljaju javlja se hronični umor.

Istraživanja su pokazala da stres utiče na ćelije koje regulišu pigment kose i na taj način čini kosu sedom. Takođe, često izaziva i promene na koži lica u vidu akni. I promene u seksualnom nagonu u vidu smanjenja libida može izazvati stres. Gubitak koncentracije, tj. nemogućnost usmeravanja misli u jednom pravcu nastaje ukoliko stres ne može da se kontroliše. Istraživanja su pokazala da stres ima direktan uticaj na nastanak psihosomatskih simptoma. Stanje u kojem je zbog psiholoških faktora došlo do trajnog oštećenja organa i tkiva nazivamo psihosomatskom bolešću. Psihosomatske bolesti mogu da zahvate različite organske sisteme. One se leče farmakoterapijom i psihoterapijom.

 

Ne doživljavaju sve osobe stresnu situaciju na isti način; kod nekih ljudi će stres stvoriti traumu, kod nekih neće. Drugi bitan činilac je da događaj koji je izazvao stres mora da prevaziđe naše odbrambene kapacitete. Svi ljudi imaju mehanizme odbrane kojima se štite od stresa, bilo da je to humor ili racionalizacija, potiskivanje, zatim iznalaženje ventila kroz sport, umetnost ili ugađanje sebi kroz kupovinu ili hranu. Postoje situacije kada naši odbrambeni mehanizmi nisu dovoljni. Stanje kada su oni nadvladani nazivamo šokom, a posledicu po psihičko i fizičko zdravlje traumom.

Mogućnosti i načini za prevazilaženje stresnih situacija

Nije moguće potpuno prevazilaženje stresnih situacija, kao što nije moguće osloboditi se svih frustracija. Stres je sastavni deo života i svako od nas mu je povremeno izložen. Ljudi često ne znaju da se na adekvatan način nose sa stresom. Negativan stres koji izaziva doživljaje kao što su uznemirenost ili napetost u psihologiji je poznat pod nazivom distres. Postoji i stres koji ljudi doživljavaju pozitivno, a on se naziva eustres. Dugotrajni stres pogoršava zdravstveno stanje, izaziva frustriranost, te dovodi do mentalne i fizičke iscrpljenosti. Stres je jedan od uzroka nastanka malignih bolesti. Primera radi, dostupno je sve više podataka o uticaju stresa na nastanak raka.

Stres se ne može potpuno prevazići, ali je moguće umanjenje njegovih štetnih posledica. Potpuno prevazilaženje stresa nije poželjno – ono bi moglo da dovede čoveka u opasnost. Stres u organizmu aktivira mehanizam koji je poznat pod nazivom “bori se ili beži” ili “fight or flight”. Opasnost izaziva stresni odgovor u vidu lučenja adrenalina, pojačanu budnost i snagu, što će nam omogućiti da se suočimo sa opasnošću ili od nje pobegnemo. Princip “bori se ili beži” imao je više smisla kada su postojale brojne realne opasnosti (pre pojave civilizovanog društva). Zbog iracionalnih strahova ovaj princip se često javlja nepotrebno. To podrazumeva da sami sebi nanosimo štetu i u odsustvu realnih opasnosti čime izlažemo sebe nepotrebnom stresu. Zbog toga su razvijene brojne tehnike za prevazilaženje stresa, odnosno za njegovo umanjenje. Pozitivan stres, eustres, je stanje koje ljudi ni ne žele da prevaziđu. Eustres se doživljava kada je osoba zaljubljena, kada ima seksualni užitak, euforiju, ili ekstatične emocije.

Dakle, stres predstavlja sastavni deo života i on ima svoju funkciju. U cilju fizičkog i psihološkog blagostanja nije potrebno stremiti potpunom prevazilaženju stresa, već učenju načina kako umanjiti njegove negativne efekte, te teške i neprijatne situacije ne doživljavati katastrofalno.

Prim.mr sc med dr Dušan Velisavljev

pedijatar-pulmolog

 

Literatura:

1. Medicinska fiziologija, A. Guyton, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1986.
2. Centar za psihološku edukaciju, RADOST ŽIVOTA, Niš, 2023.
3. Stres i bolesti povezane sa stresom, Doc. dr. sc. Ivana Ljubičić Bistrović, dr med. specijalista psihijatar, subspecijalist biologijske psihijatrije, Pliva zdravlje, Zagreb, 2020.
4. Wikipedija, slobodna enciklopedija, 2023.
5. Biološke osnove ponašanja, Dragan Marinković, Izdavač: Univerzitet u Beogradu, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, 2017.

Članovi porodice Šime Gertnera i gosti koji su 11. jula 2023. godine bili prisutni na salašu u Gradini kod Sombora imali su retku priliku da prisustvuju nesvakidašnjem događaju. Oni mlađi koji to nikad nisu videli i oni stariji koji su obnovili sećanje, mogli su da uživaju u događaju koji je (svojom upornošću) priredio naš domaćin. Iako gazdinstva Gertnerovih raspolažu savremenom mehanizacijom i skladišnim prostorom, Šima je imao priliku da svima predstavi hobi kojim se nekoliko godina unazad bavi. Reč je o reparaciji starih mašina kojima je udahnuo novi život i pripremio ih za uspešno pokazivanje njihovih mogućnosti. Do sada je reparirao dva traktora i kombajn, koji su učestvovali u žetvi. Na obližnjoj parceli ostavljena je mala površina pod pšenicom na kojoj je organizovana žetva sa starim mašinama.

 

Uz reči dobrodošlice domaćin je predstavio i svoj hobi:

• Pre nekoliko godina počeo sam iz hobija da se bavim restauracijom starih traktora. Do prošle godine sam uspeo da u radno stanje dovedem dva modela – Farmall iz 1955. godine i Hanomag iz 1958, a ove godine sam osposobio i kombajn Masey Ferguson, koji su ovde na salašu i imaju poseban smeštaj. Najviše koristim Farmal, uglavnom da provozam unuke. Tu sam da pomognem kad treba, ali većinu vremena sada posvećujem porodici, a najviše unucima.

 

 

Traktor M^C Cormick Farmall Cub proizveden je 1955. godine u fabrici International Harvester. Četvorotaktni dizel motor sa dva cilindra ostvaruje 14 KS (10,3 kW). Poseduje hidraulični podizni uređaj, a volan je mehanički. Nabavljen je u delovima u Bačkom Petrovcu.

Traktor Hanomag C 112 proizveden je tri godine kasnije, 1958. godine. Dvotaktni dizel motor sa jednim cilindrom razvija 12 KS (8,8 kW). Nabavljen je kod Uba, dovezen u delovima i nije paljen trideset četiri godine. Važno je napomenuti da su mu zadnji pneumatici originalni, a prednji su novi. Poseduje hidraulični podizni sistem, a volan je mehanički.

Kombajn Masey Ferguson 630 S proizveden je u Nemačkoj 1960. godine. Nabavljen je u Somboru. Originalno je imao i presu, koju je neki od prethodnih vlasnika skinuo. Napravljen je kao bunkeraš, ali ima i sortir cilindar. Motor je benzinski originalni Wolkswagen Käfer 1200 (buba), s vazdušnim hlađenjem, snage 34 KS (25 kW). Potrošnja goriva u žetvi penje se i na skoro četrdesest litara za sat, zavisno od uslova rada, a u neutralnom položaju – leru troši svega dva litra na sat. Zahvat kose je 1,6 metara. Upravljanje i podešavanje se vrši mehanički.

Pojava savremene tehnike u završnici započetog posla jasno je svima pokazala napredak u poljoprivrednoj proizvodnji.

Spojivši tradicionalno i novo u poljoprivredi naš domaćin je pokazao ujedno i put kojim je njegovo gazdinstvo prošlo. Ne sumnjamo da će u budućnosti i naslednici znati da sačuvaju tradiciju i izaberu pravi put u razvoju svog gazdinstva.

Preko trideset prisutnih rođaka, prijatelja, komšija i saradnika Šime Gertnera izrazilo je svoje zadovoljstvo što su mogli da prisustvuju jednom ovakvom događaju. Povratak, bar na kratko, šezdeset godina unazad, ponovo je pokazao probleme koje su naši proizvođači uspešno savladali.

 

Branislav Ogrizović

Urbane livade su samoodržive biljne zajednice koje obezbeđuju brojne ekološke povoljnosti. U pitanju je pametan, razuman način očuvanja ili obnavljanja prirodnih područja. Njihova prednost u odnosu na tradicionalne pejzaže koje vidimo u urbanim sredinama je funkcionalnog, estetskog i ekološkog tipa. Naime, one ne zahtevaju održavanje optimalne veličine biljaka, brigu o opstanku sadnica, niti sprečavanje bujanja korova. Pored toga, ne postoje potreba za velikom količinom energije niti značajna prisutnost korišćenja hemijskih sredstava, zahtevno navodnjavanje ili potreba za radnom snagom, koje su primetne kod „konvencionalnih“ pejzaža. Način planiranja i uređenja pejzaža, posebno u urbanim sredinama, poslednjih godina intenzivno se menja. Od uredno pokošene trave i ošišanog žbunja, te smenjivanja sezonskog cveća, što čini vrlo jednostavno estetsko rešenje s obzirom na male varijacije u boji, teksturi, obliku i sezonskoj raznolikosti, polako dolazimo do „prirodnijeg“ oblika pejzaža, sličnog onom u divljini. Tako i estetika postaje složenija, potrebe za održavanjem opadaju, a ekološka vrednost raste. Urbane livade stvaraju prirodne ekosisteme u gradovima – predstavljaju stanište većem broju vrsta, obezbeđuju bolju regulaciju atmosferske vode, povoljnije hlađenje, itd.

 

Zašto su urbane livade baš danas važne?

Sa razvijanjem gradova čovek je sve skloniji zloupotrebi životne sredine – posekli smo šume, od oranica napravili građevinsko zemljište za skladišta i hale, isušili smo močvare, uništili prirodna staništa, ubijamo pčele, zagadili smo vodene tokove – i svime time opasno narušavamo klimu. Ništa od ovoga nije floskula; mi zavisimo od životne sredine, klime pogodne za stanovanje i prirodnih resursa za hranu, vodu, svež vazduh, građevinski materijal, energiju, rekreaciju, lepotu, bezbednost i još mnogo toga. Zbog toga je i neophodno da život u gradovima vratimo u harmoničan odnos, a urbane livade su, iako mala, veoma izvodljiva stavka na listi potreba. One mogu da rastu na površini bilo koje veličine i njihova najvažnija karakteristika je samoodrživost. Samoodrživa biljna zajednica je grupa biljaka – obično više vrsta – koja opstaje uz malu pomoć ljudi. Sledeći primer bliže ilustruje ideju iza ovog koncepta: travnjaci se za svoj opstanak oslanjaju na ljude, pošto bi bez stalnog košenja druge biljke zamenile travu. Bez hemikalija, njeno mesto često zauzimaju vrste koje nisu za klasične travnjake, kao što su maslačak, bele rade, rusomača, divlja salata ili zelje. S druge strane, često, nažalost, viđamo zapuštene njive ili prazne placeve, gde je priroda ostavljena da „radi svoje“ – odnosno, te biljke se uopšte ne oslanjaju na čoveka. Urbana livada se nalazi između konvencionalnih pejzaža i „divlje“ prirode: u pitanju je biljna zajednica koja napreduje uz našu malu pomoć, ali je samoodrživa i nije toliko zapuštena da bi bila neposlušna. Važna karakteristika je da većinu ili sve potrebe ovih pejzaža zadovoljavaju sunce, kiša, vazduh i zemljište. Tradicionalno uređenje i baštovanstvo mogu imati umeren do visok ugljenični otisak, kao i potrebu za vodom, a mogu stvoriti i zagađenje hranljivim materijama. Samoodržive zajednice, s druge strane, su te koje rešavaju i problem ugljeničnog otiska.

Prethodno pomenuti ekološki značaj urbanih livada ogleda se i u povećanju biodiverziteta. Ono ne znači samo sadnju novih vrsta na nekim zelenim površinama, nego je akcenat na pravoj kombinaciji tih vrsta i njihovom efektu u datim uslovima. Raznolikost biljnih vrsta je posebno važna za podršku raznolikosti života mikroorganizama, insekata i ptica, ali i druge flore – ona je osnova uspešnog, otpornog ekosistema. Neki razgovori koje sam nedavno vodila u Pragu, gde žele da ozelene što više krovova, objašnjavaju bliže važnost biodiverziteta. Na primer, sedum i slične sukulente su najčešća vrsta zelenih krovnih biljaka, a sedumi obično čine veoma mali procenat bilo koje biljne zajednice izvan zelenih krovova i nekih alpskih ili polusušnih lokacija. Iz tog razloga, zeleni krovovi samo sa sedumom su često kritikovani jer „ne obezbeđuju biodiverzitet“. Međutim, pošto uglavnom ne postoji veliki broj prostora gde raste ova vrsta, njihovom sadnjom, a zatim i mešanjem sa drugim sadnicama, dodatno bi se mogla unaprediti prisutnost raznih biljaka ili insekata.

Veoma važan problem koji se može prevazići urbanim livadama su obilne količine atmosferskih padavina i hlađenje prostora. Zadržavanjem atmosferskih voda u biljci ili zemljištu i njihovom evaporacijom, umesto oticanjem u kanalizaciju, istovremeno utičemo i na hlađenje. Mnoge livadske biljke su pogodne za obezbeđivanje visoke retencije i evapotranspiracije, zbog strukture svojih listova ili korena. Drugi aspekt atmosferske vode je njen kvalitet, odnosno čistoća. Pošto samoodržive biljne zajednice zahtevaju malo ili nimalo đubriva i drugih hemikalija, atmosferske vode se automatski poboljšavaju u odnosu na efekte koji se postižu posredstvom tradicionalnih travnjaka. Pored toga, biljke unutar urbanih livada obično mogu da čiste vodu i iz drugih područja pre nego što oteče u odvod ili potok – na primer, to može biti voda sa susednog travnjaka, prilaza, trga, slivnika i sl. Još jedan značajan faktor tiče se usporavanja oticanja. Naime, kada su prisutne velike količine vode, stabljike i grančice unutar urbane livade mogu da uspore oticanje viška vode. Pomenuta prednost pomaže u sprečavanju preopterećenja atmosferskog odvoda. Postoji mnogo načina za zadržavanje atmosferskih voda, a urbane livade mogu, ali ne moraju pomoći, u zavisnosti od uslova specifičnih za lokaciju.

Dakle, na osnovu svega prethodno opisanog jasno je da je veliki deo važnosti urbanih livada vidljiv: više zelenila, biomase, staništa oprašivača, itd. Ostale prednosti su uglavnom nevidljive: minimalno korišćenje pesticida, herbicida, đubriva ili navodnjavanja, ili čak njihov potpuni izostanak. Pored toga, urbane livade mogu biti odličan edukativni poligon. Bolje ekološko obrazovanje je ključno za opstanak ljudi, a ekologija je oblast koju mnoge škole tradicionalno ne ističu. Obrazovne institucije imaju brojne mogućnosti da dizajniraju, sade, održavaju, nadgledaju ili samo cene urbane livade kao deo mikrokosmosa energije. Čak je i podizanje školskih povrtnjaka deo procesa formiranja urbanih livada sa velikim obrazovnim uticajem.

Urbane livade ne samo da pružaju opipljive povoljnosti, već su i dovoljno male da ih možemo posmatrati kao sredstvo za bolje razumevanje ekoloških problema i rešenja na krupnijem planu. Od ključne je važnosti da većina stanovništva razume i brine o globalnim pretnjama po životnu sredinu pre nego što se uspostavi podrška za ublažavanje tih pretnji. Ne samo da su urbane livade funkcionalne, one su i sjajni vizuelni podsetnici, a za ljubitelje prirode i velik izvor radosti. Boje i teksture podsećaju na polja daleko od grada. Izvijanje grana prema gore, nepravilne konture i kontrast svetlosti i senke i svetlozelene i tamnoljubičaste boje podsećaju me na ivice šume. Pčele, ptice i leptiri koji posećuju ove prostore stvaraju stalan izvor aktivnosti.

Neko će reći da je sve ovo zanemarljivo u odnosu na promene koje stvaramo ako na kuću postavimo solarne panele, smanjimo potrošnju mesa ili vozimo bicikl umesto automobila. Istina je, ali radost koju može pričiniti urbana livada korisna je kako za prirodu, tako i za pojedinca i njegovo blagostanje, posebno u velikim gradovima.

 

tekst&foto: Majda Adlešić, dipl. ing. hortikulture

Ekokoncept Pogon Novi Sad

U poljoprivrednoj proizvodnji seme i reprodukcioni materijal pored zemljišta, svetlosti, vode i vazduha, predstavlja jedan od osnovnih elemenata. Zbog toga je i proizvodnja semena i reprodukcionog materijala od izuzetne važnosti u biljnoj proizvodnji.

U ovom tekstu ću se osvrnuti na mogućnosti proizvodnje semena na poljoprivrednim gazdinstvima, jer je ova delatnost zbog nekih specifičnosti ponekad bitno drugačija od proizvodnje merkantilne robe, a dosta proizvođača nema dovoljno saznanja i informacija o semenarstvu.

Zbog velikog značaja i osetljivosti ovog segmenta poljoprivrede, proizvodnja semena je regulisana zakonom i podzakonskim aktima.

 Zakon o semenu je dokument, koji određuje uslove i načine proizvodnje, dorade i korišćenja semena kao i i ispitivanje kvaliteta, promet semena i vođenje registra priznatih sorata semena poljoprivrednog bilja. Važeći Zakon o semenu je donet 2005. godine, a sada je u toku postupak za donošenje predloga novog zakona.

Zakon o semenu postavlja osnove, a detaljniju razradu značajnu za primenu Zakona u praksi vrše podzakonska akta tj. Pravilnici.

Pravilnik o kontroli proizvodnje semena je dokument koji utvrđuje i reguliše primenu Zakona u praksi. Ovaj pravilnik određuje granične kategorije semena za umnožavanje, način i lica koja vrše kontrolu i postupak kontrole, fenofazu biljaka u kojoj se vrši kontrola i broj pregleda, propisuje obrasce prijava proizvodnje i zapisnika o kontroli, kao i uslove koje usevi treba da ispunjavaju da bi bili priznati kao semenski, pojedinačno za svaku biljnu vrstu.

Stručnu kontrolu proizvodnje semena vrše lica, kojima je Ministarstvo poljoprivrede poverilo poslove kontrole. Najčešće su to Poljoprivredne Savetodavne Službe.

 Pravilnik o zdravstvenom pregledu useva i objekata za proizvodnju semena je dokument koji određuje vreme i način kontrole, merila i standarde za utvrđivanje zdravstvenog stanja pojedinačno za svaku biljnu vrstu ili grupu biljaka iz iste porodice, obrasce zapisnika o zdravstvenoj kontroli i potvrdi o zdravstvenom stanju.

Zdravstvenu kontrolu vrše najčešće PSS.

 Pravilnik o kvalitetu semena poljoprivrednog bilja uređuje način i postupak ispitivanja kvaliteta semena, norme kvaliteta i način pakovanja i deklarisanja semena.

Utvrđivanje kvaliteta semena vrše akreditovane laboratorije.

Zakon o semenu ne predviđa da se proizvodnjom semena bave poljoprivredna gazdinstva, već samo pravna lica, koja ispunjavaju određene propisane uslove u stručnom i organizacionom smislu i na osnovu toga su upisana u Registar proizvođača semena. Ostaje nam da se nadamo, da će novi zakon to drugačije regulisati.

Pravna lica registrovana kao proizvođači semena su najčešće privredna društva iz sfere prometa semena i selekcione kuće. Zakon o semenu dozvoljava da ova pravna lica sklapaju ugovore sa drugim pravnim ili fizičkim licima ili poljoprivrednim gazdinstvima, koja ne ispunjavaju sve uslove predviđene za proizvodnju semena i nisu upisana u Registar proizvođača semena. Ovim ugovorima se određuje biljna vrsta čije seme se umnožava, kategorija semena, površine i katastarski brojevi parcela na kojima se proizvodnja obavlja, kao i komercijalni uslovi proizvodnje. Treba naglasiti, da troškove stručne i zdravstvene kontrole po takvim ugovorima najčešće snose pravna lica, koja vrše prijavu proizvodnje semena. Prijava proizvodnje semena se vrši Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Upravi za zaštitu bilja, nakon zasnivanja proizvodnje u propisanom roku.

Na ovaj način poljoprivredna gazdinstva mogu da se uključe u proizvodnju semena. Postoji dosta proizvođača, koji se već duži niz godina bave proizvodnjom semena i može se reći da se dobar deo njih specijalizovao za proizvodnju semena određenih kultura i da to veoma uspešno i kvalitetno rade.

Na osnovu prijave proizvodnje, u propisanim fazama razvoja useva i u određenom broju stručnih i zdravstvenih pregleda za biljnu vrstu koja je predmet kontrole, pravna lica ovlašćena za kontrolu od strane ministarstva vrše kontrolu i za svaki kontrolni pregled se sastavlja propisani zapisnik. Predmet kontrole nije samo semenski usev, već i prateća dokumentacija, koja je propisana i kojom se utvrđuje poreklo i zdravstveno stanje semena koje se umnožava, kategorija semena, katastarski brojevi parcela, predusevi za semenske useve, itd. Kontrolori mogu proizvođaču ili poljoprivrednom gazdinstvu da nalože otklanjanje nekih nedostataka u proizvodnji, što se proverava u sledećem pregledu. Ako postoje nedostaci, koje nije moguće otkloniti, usev se zapisnički odbija kao semenski iz razloga zaštite potencijalnih kupaca semena ili fitosanitarnih razloga. Takvih slučajeva nema puno, ali se dešava ponekad.

Ako svi pregledi useva potvrde da usev zadovoljava sve standarde, na osnovu zapisnika o kontroli se izdaje Potvrda o zdravstvenom stanju useva i Ministarstvo izdaje uverenje o priznavanju semenskog useva, tzv. Aprobaciono uverenje. Na osnovu ovih dokumenata nakon završene žetve, proizvedeno seme može da pređe u sledeću fazu semenarstva – doradu semena.

Proizvodnja semena

Proizvodnja semena predstavlja jedan viši stepen proizvodnje u odnosu na merkantilnu proizvodnju. To, pored mogućnosti boljeg ekonomskog efekta proizvodnje, za sobom povlači i viši stepen odgovornosti proizvođača pred samim sobom i pred krajnjim korisnicima proizvedenog semena. Zbog toga bi poljoprivredna gazdinstva koja bi želela da se bave proizvodnjom semena trebala da znaju na šta treba posebno obratiti pažnju, da ne bi dolazilo do grešaka.

Na prvom mestu je pravovremeno i kvalitetno izvođenje svih operacija i propisanih mera, jer od toga ponekad najviše zavisi krajnji rezultat. Izvođenje operacija u semenskoj proizvodnji mora da ima prioritet u odnosu na ostale proizvodnje.

U semenskoj proizvodnji ponekad je od presudnog značaja praćenje stanja useva, naročito u zdravstvenom pogledu, jer blagovremeno primećena promena na usevu dovodi do blagovremene preduzete zaštitne mere i boljeg efekta. Ovo praćenje je najefikasnije kada to čine sva lica koja direktno ili indirektno učestvuju u proizvodnji semena: pravno lice – proizvođač, poljoprivredno gazdinstvo i područna PSS.

Posebnu pažnju treba posvetiti pojavi štetnih organizama, naročito karantinskih štetnih organizama, čije prisustvo u semenskom usevu nije dozvoljeno. Ako se na vreme primeti pojava takvih organizama, moguće je pravovremeno uklanjanje ili suzbijanje i otklanjanje opasnosti od propadanja proizvodnje semena.

Sve napred navedeno treba da bude cilj svih učesnika u proizvodnji: dobar prinos što kvalitetnijeg i zdravijeg semena.

Za neke biljne vrste Pravilnik predviđa postojanje prostorne izolacije u odnosu na parcele pod istim usevom (kukuruz, suncokret, šećerna repa, neke krmne kulture), što je problem obezbediti na usitnjenom posedu i one se uglavnom gaje na većim grupisanim površinama, ali zato postoje biljne vrste kod kojih je propisana prostorna izolacija manja i u ovakvim slučajevima je to lakše obezbediti.

Na manjim parcelama je zbog manje propisane prostorne izolacije moguće gajiti strna žita (osim raži), neke krmne kulture (stočni grašak), neke industrijske kulture (soja), povrtarske kulture (konzumni grašak, boranija, pasulj), usevi za zelenišno đubrenje (slačica, uljana rotkva, facelija, rutavi ovas).

Seme nekih biljnih vrsta se u praksi često proizvodi samo na malim parcelama, zbog nekih njihovih specifičnosti i zahteva, većom potrebom za ručnim radom, ili nisu tako česte u ataru, pa prostorna izolacija ne predstavlja problem. U ove biljne vrste spada veći broj povrtarskih kultura (rotkvica, rotkva, luk, itd), cveće, aromatično-začinsko i lekovito bilje.

Zakon ne propisuje navodnjavanje kao obaveznu agrotehničku meru, ali zbog ostvarivanja boljih prinosa i kvaliteta je mnogo bolje zasnivati proizvodnju semena u zalivnom sistemu, ako ima mogućnosti. S druge strane, zahtevi proizvodnje semena nekih kultura su takvi da se njihovo seme proizvodi skoro isključivo u uslovima navodnjavanja.

Za većinu gajenih biljnih vrsta seme za zasnivanje nove proizvodnje je potrebno svake godine, što stvara konstantnu tražnju i u ekonomskom smislu daje dodatnu stabilnost poslovanja na gazdinstvu.

Umesto zaključka, možemo na kraju reći, da kao i svaki posao, i proizvodnja semena se radi zbog mogućnosti ostvarivanja bolje zarade proizvođača i u proizvodnji semena često postoje zahtevi za nešto većim ulaganjima u proizvodnju – veći materijalni troškovi, veće angažovanje mehanizacije, navodnjavanje, veća potreba za ručnim radom, češća manipulacija robom nakon žetve, itd, ali su zato prihodi po jedinici površine nekada višestruko veći u odnosu na merkantilnu proizvodnju, pa je samim tim i ostvareni prihod po jedinici površine veći.

tekst&foto: dipl. ing. Jan Babka

Istraživačko razvojni institut Tamiš Pančevo

Drveće i šiblje predstavljaju važan ekološki, transformacioni potencijal i nepresušnu laboratoriju za stvaranje novih vrednosti u prirodi. Sa druge strane, linijski sistemi objekata (u atarima), puteva, kanala i međa između zemljišnih površina čine glavne elemente arhitekture ravničarskog pejzaža. Sve su to konstruktivni delovi predela od kog mnogo očekujemo u egzistencijalnom, ali i estetskom smislu. Red i pravilni odnosi među živim bićima umnogome zavise od veštine organizovanja predela.

U prošlosti su se pored puteva i njiva dizali gusti drvoredi (dudova, oraha, jablana, hrasta, platana) koji su imali više zaštitnih funkcija. Osnovne funkcije su bile zaštita od snega u zimskim mesecima, u letnjim zaštita od sunca i visokih temperatura, a istovremeno i zaštita ratarskih useva od prašine. Onda kada je zatrebalo i mirno mesto da se paor sa životinjama odmori i rashladi. Nažalost, u proteklih nekoliko decenija sadnja zaštitnih drvoreda je zaboravljena praksa. Ne retko se događalo da se i postojeći drvoredi seku zbog ogreva, zbog bolesti stabala, ili pogrešne politike upravljanja zemljištem, a nije se vodilo računa o potrebi obnavljanja posečenih drvoreda ili šuma. Najviše zaštitnih šuma eliminisano je tokom procesa komasacija, povezivanja parcela i ostalih administrativnih potreba. Naravno u tom krugu, ciklusu prirode kakav vlada u vetrozaštitnom pojasu, neizostavno i veoma značajno mesto imaju čovek i njegovo delovanje. Segment u kom čovek intenzivno deluje na ove resurse svakako je poljoprivreda.

Poljoprivredna proizvodnja, generalno, ima veoma širok uticaj na stanje životne sredine. U okviru poljoprivredne proizvodnje sve se više govori o neophodnosti agroekoloških metoda koje imaju značaja za očuvanje prirodnih resursa područja. Nisu sve još uvek prihvaćene, ali sa stanovišta očuvanja najugroženijih prirodnih resursa u AP Vojvodini, bile bi prikladne za uvođenje među poljoprivrednim proizvođačima. Jedna od tih metoda jeste upravljanje elementima pejzaža. Upravljanje elementima pejzaža se u praksi odnosi na podizanje, odnosno kvalitetno zeleno održavanje površina koje nisu u direktnoj funkciji proizvodnje. To se, pre svega, odnosi na formiranje prirodnog ili poluprirodnog pejzaža na poljoprivrednim površinama u vidu vetrozaštitnih pojaseva, živih ograda, žbunova ili druge vegetacije u potezima koji se nalaze oko ili na samim parcelama. To može biti i sadnja drveća u vidu pošumljavanja parcela ili u vidu dvostrukih ili trostrukih drvoreda. Preporučljivo je i „ozelenjavanje“ dela oraničnih površina i ostavljanje u vidu „živog zelenog đubriva“ koji se prirodno regeneriše. Ili se na tim površinama zasejavaju cvetne biljke za ptice i pčele. Takve mere svakako treba podržati i treba podsticati poljoprivrednike da ih preduzimaju. Pored toga, ovakav pristup utiče i na estetsku dimenziju prostora.

Još se carica Marija Terezija u 18. veku, u sklopu uređenja naselja i puteva, zalagala za podizanje šuma i drvoreda kao zaštite uz obradivo zemljište i oko naselja. U to vreme teritorija Vojvodina je bila organizovana u četiri županije (Bačka, Tamiška, Torontalska i Sremska) i dva vojna regiona – Šajkaška i Banatski region. U strukturi ukupne korišćene površine učešće šuma iznosilo je 16,5% u Bačkoj, 13,9% u Torontalskoj i 35,4% u Sremskoj županiji. U Tamiškoj nisu zabeležene površine pod šumama, dok su u strukturi Šajkaškog regiona šume zauzimale 6,5%, a Banatskog vojnog regiona 48,7% (Hegediš i Čobanović, 1991). Nažalost, današnja Vojvodina je jedna od regija u Evropi sa najmanjim procentom šumovitosti. Trenutna pošumljenost iznosi samo 6,80%, a pored malog procenta šumovitosti veoma je vidljiv nepravilan raspored šuma na površini Vojvodine.

Pošumljenost je najmanja u zoni ratarske proizvodnje, gde u ekološkom smislu dominiraju staništa tipa stepe ili šumostepe, čiji je najprisutniji edafski predstavnik – černozem, koji zauzima 43,6% od ukupne vojvođanske površine. Ovo je najveća vrednost zbog koje i treba povećavati stepen pokrivenosti šumama i ostalim zasadima zaštitnog tipa. Danas to zelenilo uz poljoprivredno zemljište, puteve ili kanale nazivamo zaštitno zelenilo ili vetrozaštitni pojasevi. Sve je prisutnija tendencija podizanja zelenih koridora kojima se obezbeđuju zaštita životne sredine, stvara veća atraktivnost puteva i omogućava bolja mobilnost stanovništva kroz favorizovanje alternativnih vidova kretanja. A najvažnije od svega, obezbeđuju očuvanje prirodnih resursa (Đapa, 2006.)

 

Vetrozaštitni pojas je zeleni pojas (šumska kultura) koju čini jedan, ili još bolje, nekoliko redova drveća i/ili žbunja, lišćara i/ili četinara, čija je funkcija da oslabe brzinu vetra bez stvaranja turbulentnih struja i time spreči eroziju zemljišta, te pomogne u regulaciji podzemnih voda i poplava (Anastasijević, 2002). Da bi se postigla efikasna zaštita, pojasevi se grade iz više vertikalnih i horizontalnih slojeva rastinja. Tako se postiže delimična propustljivost pojasa. Empirijski je utvrđeno da je propustljivost od 50% optimalna. Vetrozaštitni pojas štiti zavetrenu stranu 5–10 puta dužu od sopstvene visine. Treba ga podići tako da između njega i produktivnih površina bude put čija je širina dovoljna da spreči zasenjivanje i prodor korena drveća iz pojasa u polje. Pored zaštite proizvodnih polja, vegetacijski pojasevi podižu se i duž puteva i pruga gde sprečavaju snežne smetove. Na mestu primene pojasa poboljšava se sastav zemljišta, povećava se aeracija i količina humusa. Pojas povećava biodiverzitet stvaranjem povoljnih uslova za predstavnike flore i faune. Izbor vrsta za vetrozaštitne pojaseve prvenstveno zavisi od klime i zemljišta staništa u kome se pojas podiže. Neke vrste otporne na vetar ne mogu se upotrebiti zbog drugih neodgovarajućih osobina, kao što su korenski izbojci ili neodgovarajuća gustina krošnje. Četinari su dobri za vetrozaštitne pojaseve, jer obezbeđuju zaštitu tokom cele godine. Ponekad gustina može da izazove turbulenciju, pa je potrebno prorediti guste krune. Dobre su i kombinacije u kojima se vrši sadnja brzorastućih i spororastućih vrsta tako da se obezbeđuje zaštita u dužem vremenskom periodu. Osnovni preduslov pri izboru odgovarajućih vrsta šumskog drveća za podizanje vetrozaštitnih pojaseva je sposobnost formiranja visokih krošnji od brzorastućih četinara i listopadnog drveća. Najčešće se koriste hrast lužnjak, topola, lipa, bagrem, breza, bor, smrča, nekada dud, tuja sa izraženom piramidalnom krunom i dr. Važno je napraviti odabir koji odgovara uslovima za gajenje, ali i sve izraženijim klimatskim promenama koje prate ekstremne padavine ili njihov nedostatak, kao i visoke temperature. To je neophodno kako bi porast i razvoj bili odgovarajući i što brži. Bilo bi dobro da su i izabrane vrste za zaštitu od jakih vetrova dugovečne i zdrave. Korisno je birati i vrste koje bi mogle imati i neki ekonomski značaj kroz sakupljanje plodova, izvor medonosnih vrsta ili sl. Najpre, treba birati autohtone vrste, koje su otpornije i prolagođene uslovima. Veoma veliki problem je eolska erozija u Vojvodini zbog prisustva jakih vetrova. Ilustracije radi, u mesecima bez useva, a kada su vetrovi jaki na 85% obradivih površina u Vojvodini eolskom erozijom se izgubi 5 kg azota, 10 kg fosfora, 11 kg kalijuma, odnosno 0,9 tona/ha organske materije. Naravno, to izuzetno utiče na plodnost zemljišta. Postavljanje vetrozaštitnih pojaseva ide upravno na kretanje vazdušnih masa, tako da nailazeći na pojas vazdušna masa se manjim delom probija kroz krune unutar pojasa, a većim delom prebacuje preko vetrozaštitnog pojasa. Tako se postiže željeni efekat da jači vetar prelazi preko površina i na znatnoj udaljenosti od njih ponovo nastavlja kretanje u istom smeru. Pravilno podignuti pojasevi, na područjima podložnim dejstvu jakih vetrova, mogu znatno ublažiti negativne posledice. Međutim, pored toga, vetar odnosi i ostatke pesticida, mineralnih đubriva, semena korova i invazivnih vrsta.

S obzirom da odneta materija završava u rekama, kanalima, otvorenim površinskim vodama, jasno je da ovde nemamo samo smanjenje plodnosti i kvaliteta zemljišta, već i ozbiljan problem zagađenja vode i vazduha. Pored toga, vetrozaštitni pojas smanjuje količinu isparenja, količinu CO₂, obezbeđuje stanište za faunu, insekte (oprašivače i predatore) i posebno važno, snižava temperature za 3 do 4˚C.

Posebnu štetu usevima nanose glodari, pa s obzirom da par sova koji se može nastaniti u vetrozaštitnom pojasu ulovi do 8.000 miševa godišnje, a miš pojede do 3 kg pšenice godišnje, računica je sasvim jasna.

Podizanje zaštitnih pojaseva može imati i estetski značaj, kao i funkciju šetališta, posebno u blizini naselja i u periodima bez vetra ili jake osunčanosti i visokih temperatura. Takođe, ako je drvna masa kvalitetna, pametnom smenom vrsta može se koristiti i za seču repromaterijala za proizvode od drveta. Bez dileme, zaštitni pojasevi su i svojevrsni hortikulturni i pejzažni sadržaj. U Evropi je jednom od Interreg inicijativa prekogranične saradnje, pošumljavanjem mreže napuštenih železničkih koridora između Belgije i Holandije formirana mreža zelenih koridora. Takve inicijative, kojih je danas dosta, unapređuju ekološki kvalitet prostora, štiteći obradive površine; omogućavaju alternativni saobraćaj, podstiču razvijanje ruralnog turizma. U Vojvodini je ove godine uklonjeno 400 km pruga – eto prilike za zelene koridore.

Posebno pitanje je šta od svega poljoprivrednici žele sami da preduzmu? Veoma su retke situacije da se poljoprivrednici sami prihvate sadnje drveća i žbunja na parcelama. Većina, sasvim opravdano, očekuje organizovano pošumljavanje atara i podizanje vetrozaštitnih pojaseva (kao što su ranije postojali širom Vojvodine). Zainteresovani su i imaju pozitivan odnos prema tome, što potvrđuju situacije kada se inicijativom i projektima mesnih zajednica ili opština takve akcije organizuju. Proces se teže sprovodi kada se moraju odreći dela svoje obradive površine. Zato su neophodni edukacija i upoznavanje sa pozitivnim efektima svega i primerima dobrih praksi. Neophodnost rasta i razvoja poljoprivredne proizvodnje je prisutna, posebno imajući u vidu sadašnje potrebe stanovništva i prilike kakve nas okružuju. To se nikako ne sme sprovoditi na štetu kvaliteta životne sredine. Za formiranje vetrozaštitnih pojaseva neophodno je da vlasnici njiva, voćnjaka, vinograda ili bilo kog drugog zasada, odvoje deo korisnog zemljišta, ali i novac za pokrivanje troškova njihovog održavanja. Radi postizanja većeg profita sa proizvodne površine, neretko se ne poštuju pojedina, a u nekim slučajevima i većina pravila, koja definiše održivi poljoprivredni razvoj.

Jedna studija u Velikoj Britaniji pokazala je da svaka funta uložena u sadnju uštedi sedam funti troškova zbog gubitaka koje pravi nedostatak zelenih pojaseva.

Međutim, pored niza pozitivnih, poljozaštitni pojasevi imaju i jednu negativnu karakteristiku – ako nisu pravilno formirani, predstavljaju zasenu okolnog prostora, što dovodi do sporijeg rasta i razvoja biljaka u odnosu na ostali deo površine pod gajenom biljnom vrstom. I to je česti razlog za njihovo uklanjanje ili nepodizanje.

Svaki grad ili opština kod nas, Godišnjim programom zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta imaju obavezu obezbeđivanja sredstava za vetrozaštitne pojaseve i podizanje istih. Za formiranje vetrozaštitnih pojaseva potrebno je posedovati i odvojiti deo korisnog zemljišta, kao i obezbediti budžetom troškove podizanja i održavanja. Definitivno je da na teritoriji Vojvodine nedostaju vetrozaštitni pojasevi, drvoredi uz puteve. Nadajmo se da neće biti kasno kada se probudimo. Drveće i zasadi, svih tipova, predstavljaju važan ekološki potencijal u čije se investiranje ide sporo, a koje pri tom stvaraju održive vrednosti prostora.

Majda Adlešić

KOMASACIJA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA

 Pravni okvir i svrha sprovođenja postupka komasacije zemljišta

Komasacija poljoprivrednog zemljišta predstavlja jedan kompleksan pravno, administrativno, geodetsko-tehnički postupak uređenja poljoprivrednog zemljišta kojim se, primenom različitih mera, primarno vrši ukrupnjavanje poljoprivrednih parcela. Cilj je ekonomičnije iskorišćavanje parcela radi povećanja produktivnosti poljoprivredne proizvodnje i ruralnog razvoja, a sve u interesu države, a time i njenih građana. Ovaj postupak bi zbog toga morao u osnovi da počiva na načelu pravičnosti, jer uspeh, odnosno neuspeh sprovođenja komasacije na kraju najobjektivnije ceni poljoprivrednik koji direktno oseća posledice opisanog postupka.

Postupak komasacije regulisan je Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, dok su sadržina i postupak donošenja programa komasacije detaljnije regulisani podzakonskim aktom – Pravilnikom o sadržini, postupku izrade i donošenja programa komasacije. Realnost i višegodišnji problemi sa kojima se susreću građani u postupku komasacije nas upozoravaju na činjenicu da navedeni Zakon nedovoljno sistematično uređuje ovu materiju. To u praksi često dovodi do praktičnih problema pri sprovođenju komasacije zemljišta. Postoji realna potreba da država (napokon) donese jedan nov, poseban, moderan i efikasan Zakon koji bi sistematično i detaljno uredio ovaj postupak “ab ovo usque ad mala” – od početka do kraja, koristeći se prednostima digitalizovane tehnologije modernog doba.

U  skladu sa navedenim Zakonom, komasacija zemljišta se sprovodi u različitim situacijama, kada se zbog usitnjenosti i nepravilnog oblika parcela poljoprivredno zemljište ne može racionalno koristiti, u situaciji izgradnje sistema za odvodnjavanje ili navodnjavanje, u situaciji izgradnje mreže poljskih puteva i u drugim zakonom predviđenim situacijama.

Komasacija se sprovodi inicijacijom od strane države, tačnije nadležnog ministarstva, jedinice lokalne samouprave ili lica sa pravnim interesom, tj. lica koje je titular određenog prava na predmetnom zemljištu. Odluku o sprovođenju komasacije donosi skupština jedinice lokalne samouprave na osnovu programa komasacije. Komisija za komasaciju sprovodi sam postupak komasacije i vrši niz povezanih aktivnosti.

 

Predmet i učesnici postupka komasacije zemljišta

Lokalna samouprava preko svojih organa aktivno učestvuje u sprovođenju postupka komasacije zemljišta. U tom smislu skupština jedinice lokalne samouprave određuje teritoriju katastarske opštine ili delove katastarskih opština koji se uređuju komasacijom, donosi program komasacije, odluku o sprovođenju komasacije, te obrazuje Komisiju za komasaciju. Komisija dalje obrazuje podkomisije za sprovođenje pojedinih aktivnosti u vezi sa komasacijom, sarađuje sa nadležnim organima za geodetske poslove, javnim preduzećima, odborom učesnika komasacije, nosiocima izrade programa komasacije. Komisija za komasaciju sprovodi i postupak komasacione procene vrednosti zemljišta, te vrši raspodelu komasacione mase, itd.

Predmet komasacije su sva zemljišta u komasacionom području, kao i uređaji na tim zemljištima. Ako se pri formiranju komasacione mase katastarski podaci o pravu svojine ili drugim stvarnim pravima, položaju i drugim podacima na nepokretnostima ne podudaraju sa utvrđenim faktičkim stanjem (koje je utvrdila Komisija za komasaciju u upravnom postupku), relevantni podaci o nepokretnostima koje su predmet komasacije će se utvrditi na osnovu faktičkog stanja. Dakle, komasaciona masa se sastavlja na osnovu faktičkog stanja koje utvrđuje Komisija za komasaciju i o tome sastavlja zapisnik koji potpisuju svi učesnici u postupku komasacije i predsednik Komisije.

Neslaganje faktičkog stanja i katastarskih podataka (pravnog stanja) u praksi je često razlog za pokretanje postupka pred nadležnim sudom koji iniciraju građani.

Epilog postupka komasacije zemljišta jeste da svaki učesnik ovog postupka iz formirane komasacione mase nove ukrupnjene parcele dobije odgovarajuće vrednosti (princip vrednost za vrednost), a po mogućnosti iste katastarske kulture i udaljenosti od naselja kao i položaja, što će mu u budućnosti pružati poboljšane mogućnosti u pogledu pristupa zemljištu i njenog oblika, u odnosu na one koje je imao pre otpočinjanja komasacije. Protiv Rešenja o raspodeli komasacione mase učesnik postupka komasacije može izjaviti žalbu nadležnom ministarstvu u roku od 15 dana od dana njegovog dostavljanja.

Vlasnici i držaoci parcela koje su obuhvaćene postupkom komasacije formalno se smatraju učesnicima komasacije. Zakon njihove obaveze taksativno ne navodi, a još manje njihova prava, ali u svakom slučaju kao učesnici, vlasnici parcela aktivno učestvuju u ovom procesu, te u tom smislu mogu formirati Odbor za komasaciju koji će zastupati njihove interese u toku postupka. Oni, putem svojih predstavnika, učestvuju u radu Komisije za komasaciju, te participiraju u javnoj raspravi koju sprovodi nadležni organ jedinice lokalne samouprave u saradnji sa nosiocem izrade programa komasacije.

Učesnici komasacije u toku celog postupka imaju pravo uvida u pismene isprave (zapisnike o utvrđivanju faktičkog stanja, iskaze zemljišta, pregledne planove komasacione procene, mreže poljskih puteva, itd.) i ostalu dokumentaciju.

U toku postupka komasacije učesnici komasacije mogu podnositi prigovore i druga pravna sredstva u skladu sa Zakonom. U tom smislu mogu ulagati odgovarajuće prigovore na objavljeni nacrt programa komasacije, kao i žalbu na rešenje o raspodeli komasacione mase. Sa druge strane, obaveza vlasnika poljoprivrednog zemljišta na području na kojem se vrši uređenje poljoprivrednog zemljišta jeste da dozvoli pristup na svoje zemljište stručnjacima geodetskih, vodnih, poljoprivrednih i drugih organizacija, radi obavljanja radova u vezi sa uređenjem poljoprivrednog zemljišta.

 

Dužina trajanja postupka komasacije zemljišta

Na tok i dužinu trajanja postupka komasacije utiče niz faktora, ali u proseku ovaj postupak traje oko 3,5 godine – od usvajanja programa komasacije od strane skupštine jedinice lokalne samouprave do uvođenja vlasnika u posed.

Manjak novčanih sredstava svakako utiče na brzinu sprovođenja komasacije, ali to nije jedini i presudan faktor. Kompleksni imovinsko-pravni problemi u vezi sa područjem na kojem se proces sprovodi takođe utiču na tok i dužinu trajanja postupka, kao i na promene u faktičkom stanju pre i tokom postupka komasacije. Na kraju, moglo bi se zaključiti da – direktno ili indirektno – na dužinu trajanja ovog postupka, kao i na uspeh u sprovođenju, ipak najviše utiče ljudski faktor. Nedovoljna stručna obučenost lica koja sprovode postupak komasacije direktno utiču na celokupan proces. Učestale su kritike na račun pasivnog, usporenog postupanja Komisije za komasaciju u pojedinim fazama ovog postupka, dok učesnici komasacije često u primedbama ili žalbama iskazuju nepravilnosti u vezi sa izvršenim komasacionim procenama vrednosti zemljišta. Zbog toga se u praksi osnovano pokreću odgovarajući sudski postupci kako bi im se naknadila pričinjena šteta.

 

EKSPROPRIJACIJA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA

Uvodne napomene

Razvoj infrastrukture, sve učestalija izgradnja javnih puteva i saobraćajnica u Srbiji, nezaobilazno dovode i do povećanog broja postupaka eksproprijacije u našoj zemlji, ali i do sudskih postupaka za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti.

Eksproprijacija je zakonom uređeni postupak prelaza privatne svojine u javnu svojinu uz adekvatnu naknadu, a sve u cilju zaštite i ostvarivanja javnog interesa. Javni interes se utvrđuje Zakonom ili odlukom Vlade Republike Srbije, a najčešće u cilju izgradnje različitih infrastrukturnih objekata (putevi, pruge, gasovodi, mostovi, itd.), ili izgradnje objekata iz oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta i drugo. a

Postupak eksproprijacije uređen je pre svega Zakonom o eksproprijaciji, ali i drugim zakonskim i podzakonskim aktima Repubilike Srbije, dok se konkretno sudski postupak za određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sprovodi po pravilima važećeg Zakona o vanparničnom postupku.

Ustav Republike Srbije svakom građaninu garantuje pravo na imovinu, ali istovremeno pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu koji je utvrđen na osnovu Zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U tom smislu ostvarivanje javnog interesa ne sme ograničavati interes građanina, sopstvenika eksproprisanog zemljišta. U praksi sopstvenik je najčešće vlasnik eksproprisane nepokretnosti.

Nepokretnosti koje se mogu eksproprisati (predmet eksproprijacije) ili na kojima se svojina može ograničiti su zemljišta (građevinsko, poljoprivredno, šume, voćnjak, vinograd, itd.), zgrade (poslovne prostorije, stanovi, kuće) i drugi građevinski objekti (ribnjak, garaže, itd.).  Razlikujemo potpunu eksproprijaciju (promena nosioca prava svojine na nepokretnosti usled oduzimanja iste) i nepotpunu eksproprijaciju (ustanovljavanje službenosti na eksproprisanoj nepokretnosti ili uzimanje u zakup zemljišta na određeno vreme).

 

Tok postupka eksproprijacije zemljišta

Nakon utvrđivanja javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti, predlog za eksproprijaciju podnosi korisnik eksproprijacije – grad, Autonomna pokrajina, Republika Srbija, drugo pravno lice, odnosno javno preduzeće čiji je osnivač država, sve u svojstvu predlagača, korisnika nepokretnosti, dok je sopstvenik nepokretnosti protivnik predlagača u ovom postupku. Predlog za eksproprijaciju podnosi se opštinskoj upravi opštine na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost predložena za eksproprijaciju, u roku od jedne godine od dana utvrđivanja javnog interesa za eksproprijaciju. Celokupan postupak eksproprijacije (od podnošenja predloga za eksproprijaciju do donošenja rešenja) vodi se pred opštinskim organima uprave nadležnim za postupak eksproprijacije (Služba opštinske uprave nadležna za imovinsko-pravne poslove).

U slučaju da je korisnik eksproprijacije podneo predlog za eksproprijaciju samo jednog određenog dela nepokretnosti (poljoprivredno zemljište) na način da bi time sopstvenik nepokretnosti izgubio ekonomski interes za korišćenjem preostalog dela nepokretnosti, tj. poljoprivrednog zemljišta (neplodno, nepristupačno zemljište i dr.), sopstvenik nepokretnosti – poljoprivrednog zemljišta može u postupku eksproprijacije podneti zahtev za eksproprijacijom i preostalog dela nepokretnosti – poljoprivrednog zemljišta u roku od dve godine od završetka izgradnje objekta, odnosno završetka izvođenja radova. Opštinski organ uprave koji sprovodi postupak eksproprijacije je dužan da sopstvenika nepokretnosti upozna sa ovom mogućnošću, kao i rokom u kome se ovakav zahtev može podneti, te da isti zahtev unese u zapisnik.

Opštinski organ uprave po sprovedenom postupku eksproprijacije donosi Rešenje o eksproprijaciji kojim može usvojiti ili odbiti predlog korisnika za eksproprijacijom nepokretnosti. Obe strane u postupku imaju pravo da izjave žalbu na predmetno Rešenje o eksproprijaciji, a o žalbi odlučuje Ministarstvo nadležno za poslove finansija. Momentom pravosnažnosti Rešenja o eksproprijaciji korisnik eksproprijacije postaje novi vlasnik na eksproprisanoj nepokretnosti, dok bivši vlasnik ima pravo na naknadu za eksproprisanu nepokretnost. Korisnik eksproprijacije stiče pravo da stupi u posed eksproprisane nepokretnosti danom pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno danom zaključenja sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost, osim u slučajevima koje je Zakon posebno predvideo. Troškovi koji nastanu u toku postupka snosi korisnik eksproprijacije.

 

Naknada za eksproprisanu nepokretnost

Naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje se u novcu, ukoliko Zakonom nije drukčije određeno.

Naknada za eksproprisano obradivo poljoprivredno zemljište licu kome je prihod od tog zemljišta uslov za egzistenciju, određuje se na njegov zahtev davanjem u svojinu drugog odgovarajućeg zemljišta iste kulture i klase ili odgovarajuće vrednosti u istom mestu ili bližoj okolini.

Po pravosnažnosti Rešenja o eksproprijaciji u postupku za određivanje visine naknade, bivši vlasnik nepokretnosti – zemljišta ostvaruje svoje pravo na naknadu za eksproprisanu nepokretnost. Ovo svoje pravo na ostvarivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost bivši vlasnik ostvaruje ili potpisivanjem Sporazuma o visini naknade tržišne vrednosti eksproprisane nepokretnosti sa korisnikom eksproprijacije pred organima opštinske uprave ili određivanjem visine naknade pred nadležnim sudom u vanparničnom postupku.

Visina naknade u novcu za eksproprisanu nepokretnost (poljoprivredno ili građevinsko zemljište) određuje se u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta i prema okolnostima u momentu zaključenja Sporazuma o visini naknade. Ako Sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene sudske odluke o naknadi. Korisnik eksproprijacije pribavlja procenu vrednosti nepokretnosti (poljoprivrednog i građevinskog zemljišta) od strane organa koji je nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima. Dakle, Poreska uprava vrši procenu tržišne cene zemljišta koje se ekspropriše, što ujedno predstavlja najniži iznos naknade za ekproprisano zemljište koje se nudi sopstveniku (vlasniku) zemljišta. Poreska uprava ne određuje tržišnu cenu eksproprisanog zemljišta, već vrši njenu procenu, pri čemu je, u slučaju da se ne postigne sporazum o naknadi, samo sud nadležan da odredi visinu naknade za eksproprisano zemljište, kako na osnovu procene tržišne cene Poreske uprave, tako i na osnovu veštačenja i izvođenjem drugih dokaza u toku vanparničnog postupka.

Pravo na naknadu za eksproprisano zemljište bivši vlasnik može dakle ostvariti pred opštinskom upravom i to zaključivanjem Sporazuma o visini i obimu naknade za eksproprisanu nepokretnost. Tada je korisnik eksproprijacije dužan da u roku od najviše 15 dana od dana pravnosnažnosti Rešenja o eksproprijaciji podnese opštinskom organu uprave pisanu Ponudu o obliku (novčani iznos ili davanje druge nepokretnosti u svojinu) i visini naknade za eksproprisanu nepokretnost, koja se potom urgentno dostavlja ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti na odgovor.

U daljem postupku, bivši vlasnik se može, ali i ne mora, saglasiti sa primljenom ponudom ukoliko istu smatra (ne)odgovarajućom ili može zahtevati veći iznos naknade, u situaciji kada smatra da ponuđeni iznos ne odgovara tržišnoj vrednosti nepokretnosti. U svakom slučaju ako se sporazum o naknadi u celini ne postigne u roku od dva meseca od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, opštinska uprava dostaviće pravosnažno rešenje o eksproprijaciji sa svim spisima nadležnom sudu radi određivanja visine naknade.

Primeri iz prakse pokazuju da građani najčešće svoja prava u postupku eksproprijacije na kraju ipak ostvaruju pred nadležnim sudom, nezadovoljni isključivo naknadom koju nude korisnici eksproprijacije, zato što je u većini slučajeva ponuđena naknada niža od tržišne vrednosti eksproprisanog zemljišta, a sve kao rezultat činjenice što se korisnik eksproprijacije prilikom ponude najčešće oslanja na procenu organa poreske uprave i list nepokretnosti koji predstavlja evidenciju o stvarnim pravima na nepokretnostima, a ne o nameni, vrsti i drugim bitnim karakteristikama zemljišta koji utiču na njenu tržišnu vrednost. Na taj način korisnici eksproprijacije (Republika Srbija i drugi državni organi), nudeći neadekvatnu naknadu za ekproprisano zemljište, primarno povećavaju troškove postupka, jer se isti nastavlja pred sudom, a sa druge strane, sopstvenici nepokretnosti imaju pravo da pred sudom, pored pripadajuće naknade, potražuju i zakonsku zateznu kamatu.

Advokat Žarko Barišić iz Novog Sada

 

 

 

Proizvodnja uljane repice u sezoni 2021/22. se zahvaljujući ostvarenim prinosima i tržišnim cenama pokazala kao jedna od najprofitabilnijih u ratarskoj proizvodnji. Dobar deo proizvođača je prepoznao prednosti njenog gajenja i zbog toga je došlo do značajnog povećanja površina pod ovom kulturom u setvi za proizvodnu sezonu 2022/22. Povećanju zasejanih površina su takođe doprineli i povoljni uslovi vlažnosti zemljišta krajem leta i početkom jeseni. Kao ilustracija napred iznetog se može navesti podatak, da je na teritoriji četiri južnobanatske opštine 2020/21. bilo 800 ha pod uljanom repicom, 2021/22. 4000 ha,  a ove jeseni je zasejano oko 8000 ha.

U drugoj polovini augusta 2022. je počeo vlažniji period, koji je trajao skoro do kraja septembra, pa su zbog toga uslovi vlažnosti u zemljištu bili povoljni za obradu, pripremu zemljišta i setvu, a u toku septembra je bilo dana kada su česte padavine čak i ometale izvođenje ovih operacija u optimalnom roku.

Uslovi za nicanje u periodu posle setve su bili uglavnom povoljni, osim manjeg dela površina, na kojima je došlo do formiranja tanje pokorice, zbog koje je nicanje bilo malo sporije i produženo, tako da su na tim površinama usevi malo ređi, ali sa još uvek dovoljnim brojem biljaka po kvadratnom metru. Kada se govori o gustini useva, treba istaći da još uvek dobar deo proizvođača ne vodi dovoljno računa o broju biljaka po jedinici površine i da preteruju sa setvenom normom, tako da nisu retki slučajevi, da je repica pregusta sa preko 50 biljaka po metru kvadratnom, što povlači za sobom rizike od preterane bujnosti useva, opasnosti od poleganja i jače pojave bolesti i smanjenja otpornosti na niske temperature.

Zbog povoljnih temperaturnih uslova i dovoljne vlažnosti zemljišta u toku oktobra, na usevima koji su sejani u ranijim rokovima setve biljke uljane repice su počele da bujno rastu i razvijaju se, tako da je bila potrebna upotreba regulatora rasta, što je većina proizvođača i uradila i takvi usevi ulaze u zimu veoma dobro pripremljeni za prezimljavanje i ako ne bude nekih ekstremnih uslova u toku zime, trebali bi uspešno i bez većih problema da prezime.

Veće pojave štetočina u toku jeseni nije bilo i zbog toga je repica mogla nesmetano da se razvija. Takođe, osim pojave suve truleži (Phoma lingam) u slabijem intenzitetu, ni biljne bolesti nisu predstavljale veliki problem u jesenjem delu proizvodnje.

Na osnovu svega napred iznetog, može se reći, da velika većina useva uljane repice ima dobar potencijal za prolećni deo sezone i kasnije za formiranje dobrog prinosa, naravno u velikoj zavisnosti od vremenskih uslova u toku proleća, ali i od agrotehničkih mera, koje proizvođači uljane repice treba blagovremeno i kvalitetno da primene.

 

Prihranjivanje uljane repice

Za formiranje 1 tone prinosa semena sa pripadajućom biljnom masom, uljana repica treba da usvoji iz zemljišta 50-60 kg/ha azota i 17 kg/ha sumpora. Pošto je verovatno da će usevi uljane repice na izlasku iz zime biti u dosta dobrom stanju, treba računati da će potencijal prinosa biti 3,5-4,0 t/ha, i na osnovu toga računati količine azotnih hraniva, koja će trebati da se upotrebe u prihranjivanju useva.

Preporuka za početak prihranjivanja je period početka kretanja vegetacije. Kalendarski je to najčešće od druge do treće dekade februara. Za prvo prihranjivanje najbolje je koristiti đubriva sa aktivnom materijom amonijum sulfat, ili kombinacije azotnih hraniva sa sumporom i na taj način uneti u zemljište 40-50 kg/ha azota i 50-60 kg/ha sumpora.

Drugo prihranjivanje je najbolje uraditi pred sam početak ili na početku porasta u cvetno stablo. Kalendarski je to najčešće u trećoj dekadi marta. Količinu azotnog hraniva za unošenje je najbolje i najpreciznije odrediti na osnovu analize sadržaja mineralnog azota u zemljištu (N-min), ili na osnovu izmerene NDVI vrednosti na usevu, a sve zavisno od potencijala prinosa useva. Za drugo prihranjivanje najbolje je koristiti azotna đubriva sa aktivnom materijom amonijum nitrat.

Ako u osnovnom ili startnom đubrenju nisu korišćena đubriva koja sadrže bor, korisno je dodati prilikom zaštite uljane repice u toku proleća neki od preparata za folijarno prihranjivanje na bazi bora. Za poboljšanje oplodnje cvetova uljane repice dovoljno je dodati 40-50 g/ha bora na zemljištima sa normalnim sadržajem bora.

 

Zaštita uljane repice

Zbog izuzetno brzog porasta uljane repice u toku prolećnog dela vegetacije, korovi najčešće ne predstavljaju veliki problem u proizvodnji, jer ih sama uljana repica svojom kompetitivnom sposobnošću sprečava u razvoju. Ipak, ima ponekad slučajeva da neki korovi mogu predstavljati problem u proizvodnji i da “probiju” usev uljane repice u toku nalivanja i zrenja uljane repice, kada njena kompetitivna snaga počne da opada. U ove korove spadaju gorušica (Sinapis arvensis) iz prolećnog ponika, broćika (Galium aparine), bulka (Papaver rhoeas) i oranj (Sisymbrium spp). Ako procena brojnosti korova govori, da će oni predstavljati problem u žetvi u smislu povećanja vlažnosti zrna, povećanja sadržaja vlažnih primesa i povećanja gubitaka semena u toku žetve, postoji mogućnost suzbijanja nekim od registrovanih herbicida.

Gorušicu je moguće suzbijati samo u usevima uljane repice, gde su sejani tzv IMI hibridi uljane repice, preparatima na bazi imazamoksa. Palamida može da se suzbija herbicidima na bazi klopiralida, bez obzira na tip hibrida. Bulku, oranj i broćiku je moguće suzbijati herbicidima na bazi kombinacije klopiralida, piklorama i aminopyralida, takođe bez obzira na tip hibrida.

Veoma veliki problem u proizvodnji uljane repice predstavljaju repičine pipe. Dosta često se dešava, da proizvođači ne obrate dovoljno pažnje na ove štetočine i da usevi budu u manjoj ili većoj meri oštećeni, a dešavalo se i da zbog izostanka formiranja prinosa usevi moraju da budu presejani.

Mala i velika repičina pipa počinju da budu aktivne veoma rano, u godinama sa blagim zimama čak se pojavljuju i krajem zime. Minimalna temperatura za početak njihove aktivnosti je 9⁰C. Zato je od izuzetne važnosti praćenje brojnosti ovih štetočina i blagovremeni tretman. Jako je važno, da proizvođači znaju, da nakon polaganja jaja bilo kakav tretman insekticidima nema apsolutno nikakvog efekta i da se visina štete sa produžetkom perioda zakašnjenja drastično povećava. Kao kritična granica brojnosti repičinih pipa uzima se brojnost od jedne jedinke na pet pregledanih biljaka. Zbog toga treba useve redovno pregledati u najtoplijem delu dana i pratiti izveštaje prognozno izveštajne službe o pojavi, brojnosti i početku polaganja jaja ovih štetočina. Poseban problem u praksi predstavlja činjenica da period polaganja jaja traje duže vremena, a sistemični insekticidi sa produženim delovanjem su povučeni iz upotrebe i u slučaju promenljivog vremena i kolebanja temperatura tretman možda mora i da se ponovi. Na tržištu postoji veći broj kontaktnih insekticida registrovanih za suzbijanje repičinih pipa i treba ih blagovremeno obezbediti, da bi i tretman mogao blagovremeno da bude obavljen.

Pred cvetanje i na početku cvetanja dolazi do pojave repičinog sjajnika, koji može takođe dovesti do delimičnog smanjenja prinosa. Tretmane protiv repičinog sjajnika treba obavljati na početku cvetanja preparatima sa što kraćim periodom delovanja i tretmane je najbolje izvoditi pred kraj dana, kako bi trovanje korisnih insekata oprašivača bilo što je moguće manje. Takođe, obaveštavanje pčelara direktno i putem sredstava informisanja je, zbog mogućnosti trovanja i zaštite pčela, prema zakonskoj regulativi obavezno.

U periodu cvetanja ponekad dolazi do jačeg napada rutave bube. Ona napada najčešće rubne delove parcele i uvratine nekoliko metara u dubinu gde izgrizanjem cvetova može napraviti štete. Ova štetočina se javlja u cvetanju, kada tretmani protiv insekata nisu dozvoljeni a ni izvodljivi i veoma dobro rešenje je postavljanje lovnih klopki na napadnutim delovima parcele, kao i setva uljane repice na većim parcelama.

U godinama sa dovoljno padavina i povoljnim uslovima dolazi do veće ili manje pojave biljnih bolesti na uljanoj repici. To se naročito dešava na pregustim i veoma bujnim usevima, na parcelama, na kojima se ne poštuje plodored u dovoljnoj meri, ili kod osetljivijih sorata i hibrida. Ova pojava je zadnjih nekoliko godina ređa, zbog sušnih proleća, ali zbog nepoštovanja plodoreda i setve uljane repice posle suncokreta ili soje preti opasnost da u prvoj godini sa povoljnim uslovima za pojavu i razvoj gljivičnih bolesti dođe do pojave epifitocije i ozbiljnog smanjenja prinosa. Pojava setve uljane repice posle suncokreta je naročito izražena u Južnom Banatu i to na značajnim površinama, uprkos upozorenjima stručnih službi.

Bolesti, koje napadaju uljanu repicu su najčešće prouzrokovane patogenim gljivicama a javljaju se u najvećoj meri u periodu cvetanja i naročito nalivanja zrna, kada je teško ili nemoguće ulaziti u useve sa mehanizacijom za zaštitu bilja. Zbog toga se zaštita od bolesti najčešće obavlja sa zaštitom od repičinog sjajnika, preventivno. Pri tome treba naglasiti, da treba po mogućnosti birati preparate sa što dužim periodom delovanja, da bi uljana repica što duže bila zaštićena u toku najkritičnije faze razvoja. Izbor hibrida ili sorata sa što većom tolerantnošću ili otpornošću na biljne bolesti takođe može značajno smanjiti opasnost od nastanka šteta i što je najvažnije, setva sa manjim količinama semena, širokoredna setva i poštovanje plodoreda.

Gljivične bolesti, koje se javljaju na uljanoj repici, veoma je važno znati, su skoro iste kao i na suncokretu: najčešće crna pegavost (Alternaria), bela trulež (Sclerotinia), suva trulež (Phoma), a ređe se mogu javiti  pepelnica, rak (crna noga) ili ugljenasta trulež.

Žetva uljane repice

Priprema kombajna za žetvu uljane repice je od izuzetnog značaja. Postoje uređaji specijalizovani za žetvu uljane repice, sa produženim radnim stolom i bočnim kosama, koji omogućavaju žetvu uljane repice sa što manjim gubicima u toku žetve. Takođe, podešavanje jačine vetra i izbor radne brzine kombajna mogu bitno uticati na kvalitet žetve, ali od možda najveće važnosti je određivanje pravog momenta žetve. Uljana repica se najkvalitetnije i sa najmanje gubitaka žanje kada vlažnost zrna iznosi oko 10% i u praksi se najčešće žetva počinje sa vlažnošću zrna između 10 i 11%, da bi se završila sa sadržajem vlage 7 do 8%. Uljana repica na samom kraju zrenja dosta brzo sazreva, i na to treba obratiti pažnju, jer vlažnost zrna veoma brzo može pasti ispod 7%, i ako se žetva počinje sa takvom vlagom, gubici u žetvi i osipanje se značajno povećavaju. Važno je naglasiti, da prilikom izbora hibrida uljane repice pre setve, treba birati hibride koji imaju izraženu otpornost na osipanje.

Osiguranje useva od elementarnih nepogoda i požara je ustaljena i skoro obavezna mera zaštite od rizika gubitka roda i od toga nikako ne treba odustajati.

Prinosi 2022. godine su bili veoma dobri sa prosekom između 3,5 i 4,0 t/ha, a nisu bili retki primeri prinosa između 4,0 i 5,0 t/ha. Ostaje nam samo da radimo na tome, da uz povoljne vremenske uslove u 2023. godini ponovimo takve rezultate.

Tekst i foto: Dipl ing. Jan Babka

Istraživačko-razvojni Institut Tamiš Pančevo

Interesovanje za setvu uljane repice i posejane površine je tokom poslednjih nekoliko godina, a naročito prethodne proizvodne sezone, konstantno u porastu. Ova činjenica pokazuje da su proizvođači prepoznali prednosti uvođenja uljane repice kao gajenog useva u plodored na poljoprivrednom gazdinstvu, kao i benefite koje mogu ostvariti njenim gajenjem.

Kao i kod drugih kultura, i kod gajenja uljane repice postoje bitni momenti na koje proizvođači moraju da obrate pažnju u određenim situacijama. To saznanje je kod proizvođača koji će uljanu repicu prvi put gajiti je posebno značajno, jer ono omogućava da se izbegnu moguće greške i eventualni neuspesi svedu na najmanju moguću meru.

Uljana repica (Brassica napus L.) spada u porodicu kupusnjača (krstašica). Ona je prvenstveno uljana kultura i u svetu – po svom značaju kao sirovina za industrijsku proizvodnju biljnih ulja – zauzima treće mesto, posle soje i uljane palme.

U daljem tekstu će biti navedeni najbitniji momenti u tehnologiji proizvodnje uljane repice sa svim specifičnostima, najviše na osnovu višegodišnjeg praktičnog iskustva.

 

Plodored

Uljana repica treba da se gaji u plodoredu, jer setvom u monokulturi sigurno dolazi do drastičnog pada prinosa. Poželjno je da u rotaciji useva učestvuje više useva, da bi period između dve setve uljane repice na istoj parceli bio što duži.

Najbolji predusevi za setvu uljane repice su strna žita, silažni kukuruz, rano povrće, rani krompir i uopšte usevi čije se ubiranje vrši rano. Na taj način ostaje dovoljno vremena za obradu, đubrenje i pripremu površine za setvu uljane repice. Važno je voditi računa da predusevi imaju što manje zajedničkih bolesti i štetočina sa uljanom repicom. Proizvođači ovo vrlo često zaboravljaju i zanemaruju, pa uljanu repicu seju posle suncokreta ili soje, što predstavlja potencijalno veliku opasnost od pojave biljnih bolesti i drastičnog pada prinosa, naročito u godinama sa više padavina i boljim rasporedom (a te godine bi u stvari trebale da budu najrodnije).

Dobar primer smene useva jeste setva posle ranog kukuruza (rani hibrid u najranijim rokovima setve), posle uljane repice pšenica, pa kukuruz, sledeće godine suncokret ili soja i na kraju pšenica.

Uljana repica je dobar predusev za strna žita, u sušnim godinama je nepovoljan predusev za kukuruz, zbog jakog isušivanja zemljišta od strane uljane repice, a takođe je loš predusev i za suncokret i soju.

Uljana repica ima korenov sistem veoma velike usisne moći pa može koristiti i teže pristupačne oblike vode i hraniva. Zbog toga se može gajiti i na zemljištima lošijeg kvaliteta. Na taj način uljana repica može ostvarivati zadovoljavajuće prinose i na takvim zemljištima, što je favorizuje u odnosu na neke druge kulture. Ipak, najbolje prinose daje na dubokim, strukturnim i plodnim zemljištima. Uljana repica teže podnosi zemljišta sa visokim nivoom podzemnih voda, sklonim zabarivanju, te takva zemljišta treba izbegavati u gajenju uljane repice.

 

Obrada zemljišta

Izbor mehanizacije i načina obrade zemljišta zavisi od preduseva, tipa zemljišta i stanja vlažnosti zemljišta. Osnovni princip koji bi trebalo poštovati jeste izbor takvog načina obrade koji podrazumeva što manje prevrtanja zemljišta i njegovog isušivanja. Uvek se mora imati u vidu da se ti poslovi vrše u možda najtoplijem delu godine. Uljana repica zbog vremena i dubine setve mora da ima dovoljnu vlagu u zemljištu za klijanje i nicanje. Sa druge strane, kvalitet pripreme zemljišta mora biti takav da omogući kvalitetnu setvu sitnog semena. Ove zahteve je u praksi vrlo često teško ispuniti i uskladiti.

Uljana repica ima vretenast koren, koji bi trebao do početka zime dobro da se razvije, pa je optimalna dubina osnovne obrade 25–30 cm, a od oruđa se najčešće koriste razrivači.

Ako su uljanoj repici predusevi strna žita, obradi, đubrenju i pripremi zemljišta treba pristupiti odmah nakon žetve strnina, da bi sačuvali što više vlage u zemljištu. Ako do setve uljane repice dođe do pojave korova, oni se pred setvu mogu suzbiti totalnim herbicidima, da ne bi mehaničkom obradom dodatno isušili zemljište. Ova godina je, sa značajnim padavinama u drugoj polovini avgusta, veoma redak izuzetak, sa dovoljno zemljišne vlage u vreme setve, ali najčešći slučaj je veći ili manji deficit vlage.

Ukoliko su predusevi neki drugi usevi, obradi, đubrenju i pripremi zemljišta treba pristupiti odmah nakon ubiranja roda, a izbor oruđa izvršiti na osnovu količine žetvenih ostataka i stanju vlažnosti zemljišta, jer treba obezbediti uslove da sejalica može kvalitetno i precizno uložiti seme u zemljište.

U praksi je čest slučaj da se uljana repica seje na parcelama gde je vršena redukovana obrada, obrada u malč i u ovim slučajevima je bitan kvalitet sejalice, jer ona mora da “savlada” veću količinu žetvenih ostataka i kvalitetno uloži seme.

U godinama sa problematičnom količinom vlage u zemljištu, obavezno je valjanje zemljišta pred setvu zbog ravnanja, sabijanja-stimulacije kapilarnog penjanja vlage i obezbeđenja uslova za što kvalitetniju setvu.

  

Đubrenje-ishrana

Jedna od karakteristika uljane repice jeste velika nesrazmera između biološkog prinosa suve materije i požnjevenog (odnetog) prinosa zrna, koja iznosi i do 1:10. To znači da je za normalan razvoj useva potrebna velika količina hraniva. Zahvaljujući svom moćnom korenovom sistemu, uljana repica može značajan deo hraniva iskoristiti iz rezervi zemljišta ali, uprkos tome, uljanu repicu treba dodatno đubriti mineralnim đubrivima. Optimalnu količinu đubriva najbolje je odrediti na osnovu analize plodnosti zemljišta i planiranog prinosa. Za prinos 1 t/ha uz pripadajuću biljnu masu, uljana repica utroši oko 50–60 kg/ha N, 25 kg/ha P₂O₅, 70 kg K₂O i 15–20 kg/ha S.

Od opredeljenih količina đubriva P i K treba uneti sa obradom zemljišta kao osnovno i/ili startno đubrivo, a N maksimalno 30–40 kg/ha.

Treba naglasiti da uljana repica veoma dobro reaguje na dodavanje sumpora (S) kao makroelementa i bora (B) kao mikroelementa, pa treba obratiti pažnju prilikom izbora formulacije đubriva da li ona u sebi sadrže bor i sumpor.

Sa količinama azota u toku jeseni ne treba preterivati, jer u slučaju duže i tople jeseni može doći do izduživanja biljaka uljane repice, prebujnog useva i smanjenja otpornosti na niske temperature.

 Setva

Optimalni rok za setvu uljane repice je 20. 8 – 20. 9. (najčešće 1–10. 9). Česti su slučajevi u praksi da proizvođači uljanu repicu seju i u oktobru, ali tada posejana uljana repica u slučaju ranijih jesenjih mrazeva ili zimske golomrazice bude značajno oštećena ili izmrzla.

Prilikom izbora hibrida za setvu treba obratiti pažnju na njihove osobine. Treba birati hibride koji imaju bolji potencijal bočnog grananja, da bi u slučaju smanjenja broja gustine useva iz bilo kog razloga mogli u što većoj meri da kompenzuju smanjenje broja biljaka. Takođe, u zavisnosti od brojnosti i sastava korovske flore na parceli, mogu se odabrati hibridi uljane repice tolerantni na određene herbicide i na taj način poboljšati efikasnost zaštite od korova u slučaju potencijalno velike zakorovljenosti.

Setva uljane repice se najčešće obavlja žitnim sejalicama na međuredni razmak od 25 cm, sa 400–450.000 klijavih zrna po hektaru, da bi na taj način obezbedili oko 400.000 biljaka. Sve više proizvođača se opredeljuje za setvu širokorednim pneumatskim sejalicama koje obezbeđuju precizniju setvu i mnogo kvalitetnije ulaganje semena (što u sušnijim uslovima može biti od presudnog značaja za nicanje i opstanak useva). U širokorednoj setvi je međuredni razmak najčešće 50 ili 70 cm i u ovim slučajevima je izbor hibrida uljane repice (po pitanju potencijala bočnog grananja) veoma značajan.

Optimalna dubina setve iznosi 2–3 cm i veoma je značajno da bude što ujednačenija.

U praksi se optimalan broj biljaka po jedinici površine često zanemaruje. Zbog neodgovarajućih sejalica poseje se više semena i broj biljaka po hektaru bude i preko 500.000. U tim slučajevima često dolazi do preteranog izduživanja biljaka u prolećnom delu vegetacije, previsokog useva, poleganja, intenzivnije pojave biljnih bolesti, većih gubitaka u toku žetve i skoro po pravilu značajno nižeg prinosa.

U sušnijim godinama opravdano je, pored predsetvene pripreme, izvršiti i valjanje posejane površine posle setve.

 

Zaštita useva u toku jeseni

Tokom jeseni i predzimskog perioda može doći do pojave nekih štetočina i bolesti i na nekim lokalitetima u pojedinim godinama je potrebno vršiti hemijsku zaštitu.

Od insekata najčešće se javljaju buvači, cikade, repičina lisna osa i u skorije vreme na određenim lokalitetima kupusna muva. Problem cikade, buvača i delimično kupusne muve se može ublažiti setvom semena zaštićenog insekticidima, dok se kod jače pojave repičine lisne ose moraju vršiti tretmani useva registrovanim insekticidima. Takođe, u slučaju jače pojave buvača i cikada potrebno je vršiti zaštitu registrovanim insekticidima.

Problem korova u jesenjem periodu dobrim delom umanjuju prvi jesenji mrazevi, ali ima slučajeva kada moraju da se vrše tretmani herbicidima. Ako su predusevi strna žita, često se kao korov pojavljuju samonikle biljke preduseva i to, u slučaju velike i jake pojave, ako se ne suzbiju u toku jeseni, može dovesti do gušenja uljane repice u toku proleća. Bitno je napomenuti da graminicidi, koji se koriste za suzbijanje samoniklih žita, efikasno deluju do početka bokorenja, a kasnije njihova efikasnost opada, te je stoga veoma bitno suzbijanje izvršiti u toku jeseni. Poljska gorušica na nekim lokalitetima takođe predstavlja veliki problem u gajenju uljane repice i zbog toga je veoma važno poznavati korovsku floru na parcelama. Za parcele na kojima je dominantan korov gorušica treba odabrati hibride uljane repice tolerantne na imazamoks, jer će jedino tako biti moguće efikasno suzbiti gorušicu registrovanim preparatom.

U toku nekih godina se dešava da je u toku jeseni vlažno i toplo vreme, pa dolazi do jače pojave gljivičnih bolesti – najčešće suve truleži. Tada je potrebno izvršiti tretman nekim od registrovanih fungicida radi suzbijanja bolesti i smanjenja izvora zaraze u prolećnom delu vegetacije. Najčešći je slučaj da su takvi usevi i bujni, pa se sa fungicidnim tretmanom kombinuje i neki od regulatora rasta, radi sprečavanja preteranog izduživanja biljaka i prerastanja visine tačke rasta uljane repice na više od 2,5 cm od površine zemljišta.

 

Dipl. Inž. Jan Babka

Savetodavac, PSS Institut „Tamiš” Pančevo

Zelenišno đubrivo i travne smeše kao đubrivo i alat za obradu zemljišta

 

Boško Oluški iz Novog Kneževca je poljoprivredni proizvođač za kojeg se može reći da je hrabar, inovativan, produktivan, a sada i neko ko misli i na buduće generacije. Već godinama, svi ovi atributi su više puta dokazani kroz rad. Ranije se na parcelama poljoprivrednog gazdinstva Oluški odvijala isključivo ratarska proizvodnja na klasičan, konvencionalni način, u suvom ratarenju. Pre oko 11 godina Boško je bio jedan od prvih koji se odlučio za konzervacijsku obradu zemljišta. Doneo je odluku da u obradi zemljišta više ne koristi plug, dok su u proizvodnji i dalje najzastupljenije bile žitarice. Neprestano se edukovao i analizirao način proizvodnje kolega iz drugih evropskih zemalja, ne samo u smislu plodnosti već i ujednačavanja proizvodnih uslova. Da bi povećao plodnost zemljišta, kao i prinose, odlučio se za detaljnu analizu zemljišta kako bi počeo da varijabilno aplicira veštačko đubrivo. Stoga je započeo saradnju sa preduzećem iz Mađarske, koje je predstavnik nemačke kompanije Agrocon, koja se bavi mapiranjem zemljišta. Obavljeno je snimanje parcela, a zatim i uzorkovanje, na osnovu čega su urađene tražene mape po zonama. Na osnovu dobijenih rezultata, jedan od zadataka je bio ujednačavanje nivoa fosfora i kalijuma, zbog čega su sejane i određene biljne vrste. Na dobijenim mapama, parcele su podeljene po zonama, a kako bi mašina – rasipač mineralnog đubriva mogao da ispuni radne zadatke najpre je korišćen ISOBUS2, a zatim i ISOBUS3. Ovaj sistem za prenos podataka koristi se i u setvi jer je neophodan u radu da bi se postigla zadata norma, tj. utiče na brzinu kretanja sejalice. Osim veštačkog đubriva, na parcelama se koristio i stajnjak, što je i danas praksa.

Područje Severnog Banata povoljno je za uzgoj aromatičnog i začinskog bilja, kao i industrijske paprike. Ove vrste proizvodnje znatno su rentabilnije u odnosu na žitarice, pa su u poslednje dve godine postale i obavezne u strukturi setve. Tako se sada na ovom gazdinstvu u Novom Kneževcu, osim žitarica, seje spanać, mirođija, peršun lišćar, dve vrste paprike, grašak i boranija.

Od proizvodne površine 850 ha, sada se na 320 ha koriste centar-pivot i “kap po kap” sistemi za navodnjavanje. Specifično za ove instalirane centar-pivot sisteme jeste da obezbeđuju visoku pokrivenost zalivanja zahvaljujući korišćenju kornera na krajevima, koji bacaju dodatni mlaz pod određenim uglom, topom dometa 30 m. Da bi ovi sistemi bilo što isplativiji, za njihov pogon se koristi električna energija.

– Prezadovoljan sam začinskim biljem. Sa ovom proizvodnjom imamo višestruku realizaciju. Ali, da bi se postiglo planirano potrebno je zadovoljiti određene potrebe biljke, što ne bi bilo moguće bez zalivnih sistema. Tako je neophodno za peršun lišćar obezbediti sigurno zalivanje u periodu od tri nedelje, pri čemu je zadata norma zalivanja od 130 l/m² do 150 l/m². S obzirom na to da je reč o izvoznom artiklu, mora se voditi računa i o sredstvima koja se koriste u zaštiti, objašnjava Boško, koji robu predaje na sušenje preduzećima u obližnjim mestima gde se otkupljuje i dalje distribuira.

Oluški napominje da je višestruku novčanu realizacuju u odnosu na žitarice, kukuruz, suncokret i ječam imao i na industrijskoj začinskoj paprici.

I u proizvodnji ove povrtarske vrste – industrijske paprike – Oluški sarađuje s vrhunskim stručnjacima i ništa nije prepušteno slučaju. Tako su redovnim obilaskom parcela došli do zaključka da u proizvodnji industrijske paprike nije pogodan kravlji stajnjak sa obližnje farme u Filiću, pa su na ovim parcelamo prešli na folijarnu prihranu. To je dalo odlične rezultate.

I primena bespilotnih letelica u zaštiti začinskog bilja se pokazala višestruko korisnom. Prvo zbog cene aplikacije, za koju je izvođač garantovao da će biti 23 evra po hektaru i to sa zaštitnim sredstvom, a drugo i od velike važnosti jeste to što se postiže zdravija proizvodnja, jer se smanjuje primenjena količina.

– Prskali smo noću, čemu su prethodila mapiranja, a konačna cena, kao i količina potrebnog sredstva, bila je manja.

Kod Oluškog ne manjka inovativnosti, kao ni brige o budućim generacijama. Boško je počeo da razmišlja o zelenišnom đubrenju, pa ga je i posejao na svojim parcelama. Da setva zelenišnih đubriva postane uobičajena, uticale si i komšije iz preduzeća “Ekologin”, s kojima tesno sarađuje, a čije opredeljenje je organska, ekološka proizvodnja. Tako se u budućnosti može očekivati da se umesto mašina za obradu zemljišta na parcelama Boška Oluškog koriste travne smeše.

– Bilo mi je lako da prihvatim da treba da pređemo na zelenišno đubrivo kada sam čuo o čemu se radi, zato što sam i sam bio učesnik u preteranom đubrenju koje je dovelo do blokade zemljišta. Da je došlo do blokade zemljišta pokazale su i analize. S druge strane, povećane su cene mineralnog đubriva. A ono što je najvažnije – treba vratiti život zemlji. Plan je da tamo gde mogu, na 30 odsto zalivanih površina primenim određeni plodored u cilju povećanja života zemljišta. Tako je plan da posejem u proleće grašak i da ga skinem krajem avgusta. Zatim bih početkom septembra posejao na istoj površini trave, a zatim ponovo grašak koji će povući azot u zemljište. Tu svaka trava ima svoj zadatak u zemljištu preko korenovog sistema, koji treba da uradi tokom zime. Zatim predstoji sledeće godine setva kukuruza šećerca. Klip skinemo kad pristigne, a ostane zelena masa čije razlaganje se ubrza dodavanjem određenih bakterija. Nakon toga ponovo sledi setva mešavine trava, objašnjava Oluški i dodaje da se u ovoj vrsti proizvodnje za razbijanje plužnog đona preporučuje setva određene vrste bele rotkve, a da će se ubuduće na ovim parcelama mineralna đubriva koristiti samo u količini koja nedostaje, kako bi nadomestili određeni element.

 Marija Antanasković

Poljoprivrednik 2736