Žetveni post festum

Nekadašnji “prvi novci” od zemlje za paore danas nemaju gotovo nikakav značaj

Uoči žetve pšenice koja je zbog učestalih junskih kiša kasnila najmanje nedelju dana ratare je, osim visine i kvaliteta prinosa, najviše naravno, interesovala otkupna cena. Iako se očekivalo da cena zrna bude poznata pre nego što kombajni uđu u žitna polja to se nije dogodilo. Niko od velikih, ali ni malih otkupljivača do Vidovdana nije izašao u javnost sa otkupnom cenom. Kao i svake godine priča o ceni pšenice se po ko zna koji put ponovila. Uoči žetve u medijima i na društvenim mrežama, spekulisalo se i licitiralo sa cenom zrna. Otkupljivači su bili voljni da plate 17-18 dinara kilogram pšenice, dok su pojedina udruženja poljoprivrednika smatrala da ovogodišnja otkupna cena ne bi smela da bude manja od 22 dinara. U Zadružnom savezu Vojvodine rekli su da otkupna cena, koju su pojedini otkupljivači najavili 17-18 dinara za kilogram pšenice, obezvređuje uložena sredstva i trud ratara. Po kalkulaciji cene koštanja koju ZSV po ustaljenoj tradiciji svake godine objavljuje uoči žetve, proizvodna cena pšenice novog roda je 21,06 dinara za kilogram na prosečan prinos od 4,5 tone po hektaru, a prodajna 23,17.

Ovakva situacija sa cenom žita za paore je poražavajuća i ispod svakog dostojanstva. Skrojena je na svetskim berzama i pod pritiskom velikih zaliha koji se mere milionima kilograma, a u našim domaćim uslovima prevenstveno je određena voljom i interesima velikih otkupljivača i skladištara. Svih onih koji žito niti seju niti žanju, ali na (pre)prodaji zrna enormno više zarađuju od neposrednih proizvođača.

Za paore je cena žita poražavajuća

 

Nije sporno da je pšenica, po svemu, strateški proizvod ove zemlje. Ali, na žalost, zbog grupno-svojinskih interesa postala je laka meta za potkusurivanje i to je već godinama tako. Pored nezasitih apetita veletrgovaca, izvozno-uvoznog lobija, mešetara svih fela, neprimerenom odnosu prema pšenici, na žalost, nečinjenjem i blagonaklonim odnosom prema veletrgovcima, doprinosi i država. Malo se preduzima, ako se izuzme otkup za Robne rezerve (ako ga ove godine uopšte i bude!), da se neposredni proizvođač, ratar, zaštiti, a još manje obešteti.

Dezorjentacija proizvođača u odabiru sorte, pad kvaliteta zrna kao i više godina nestimulativne otkupne cene doprineli su da tržišni rejting pšenice padne na najniži nivo. I sada smo tu gde smo. Najvećim delom završena žetva je istovremreno i slatka i gorka, a nekadašnji “prvi novci” od zemlje za paore nemaju gotovo nikakav značaj.

Sve što se dešava sa hlebnim zrnom jasno govori da država, ne gledajući na trend svetskih i tržišnih oscilacija, definitivno mora da se odredi prema pšenici i vrati joj poljuljani ugled i dostojanstvo. Jer hlebno zrno je, pre svega, koliko god to neko želeo da prikaže drugačije, strateški proizvod, pa tek onda socijalna, berzanska i tražišna kategorija. Uvek je dobro kad pšenica rodi, ali nije dobro da ratar od toga nema nikave vajde i umesto zarade, trpi štetu i gomila gibitke.

ROD „TEŽAK“ 2,5 MILIONA TONA

Udruženje „Žita Srbije“, sa sertifikovanim uzorkovačima na terenu, kao i u razgovoru sa proizvođačima i stručnjacima, utvrdilo je uoči žetve stanje pšenice kao i očekivani kvantitet i kvalitet roda.

– Procena je da bi ukupan rod trebalo da bude „težak“ 2,5 miliona tona, a prosečan prinos 4,5 tone po hektaru. To je otprilike na nivou nekog prosečnog petogodišnjeg prinosa koji se već godinama manje-više u žetvi ponavlja, istakao je direktor Vukosav Saković, podsećajući da je u protekloj deceniji samo 2016. godine, koja je bila izuzetno rodna, ostvaren rekord od 5.1 tone po hektaru.