Četvrtak, 22 Avgust 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

IV savetovanje „Pšenica roda 2013/2014.“ (III)

ZNAČAJNO SAVETOVANJE

 

Klub 100P plus u saradnji sa asocijacijom „Vojvodina agrar“ organizovalo je IV savetovanje „Pšenica roda 2013/2014“ na Rimski šančevima, u sali na Odeljenju za kukuruz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, 23.09.2013. Domaćin savetovanja je bio Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad. Predsedavajući savetovanja: dr Veselin Lazić i Žarko Kobilarov. Ispred Instituta skup je pozdravio naučni savetnik dr Vojislav Mihailović, pomoćnik direktora za organizaciju poslova u proizvodnji i plasmanu.

 

O tržištu pšenice

Vukosav Saković, direktor „Žita Srbije“

 

Sačekati povoljnu cenu

Naše udruženje „Žita Srbije“ postoji par godina, ali raspolaže statistikom dugom tridesetak godina. Tih tridesetak godina se bavimo istraživanjem tržišta i proizvodnje, kod nas i u svetu. Voleo bih da ste me pozvali nekom drugom prilikom, kada bi bilo više optimizma i boljih cena, ali šta je tu je.

Pošto je Pavle Nenadović proizveo 10 t/ha, a Tatijana Đukanović vam obećala da se to može skladištiti sa subvencijom od 40% koje priznaje država, to je možda i najbolji način da se sačeka povoljnija cena.

Proizvođači u svetu su, uglavnom, verni setvi pšenice i to su površine oko 220 miliona hektara, sa minimalnim odstupanjima. Mi se ne uklapamo u te trendove i zabeležili smo najveći pad setvenih površina od 1990. godine, ne računajući ovu godinu. Za razliku od pšenice, kukuruz je sasvim druga priča. Od 2003. godine, kada je počela velika primena kukuruza u proizvodnji etanola, ova kultura osvaja setvene površine na račun drugih kultura.

Od 2008/9 do 2013/14 – vremenske prilike su bile idealne za proizvodnju pšenice i kod nas i u celom svetu. Po prvi put svetska proizvodnja pšenice prelazi 700 miliona tona uz završne zalihe koje se očekuju negde na 176 miliona tona. Proizvodnja i završne zalihe su te koje određuju kreiranje cene pšenice. Predviđena je i potrošnja koja bi trebalo da raste za 50 miliona tona u odnosu na prethodnu godinu, a taj rast potrošnje se bazira na izlasku iz krize, pogotovo u azijskim mnogoljudnim zemljama. Ako se to ne desi, završne zalihe će rasti, a to je dodatna opasnost za cenu pšenice. Naime, u svetskoj ekonomije, kada su završne zalihe na 2,5 mesečnoj potrošnji, to se smatra za normalno. Ako završne zalihe padaju ispod 2,5 mesečne potrošnje, onda je to uzbuna i dovodi do rasta cena. Ako su zalihe veće od 2,5 mesečne potrošnje, onda dolazi do pada cena.

 

Vukosav Saković, direktor „Žita Srbije“; foto: V. Lazić. 2013.

Vukosav Saković, direktor „Žita Srbije“; foto: V. Lazić. 2013.

 

Seme sa tavana – tavanuša

Napraviću mali osvrt na to šta mi sejemo. Od 2008. do 2011. godine količina semena koje je dorađeno znatno opada. Dorađeno seme se prodaje i izvozi. Prosečan izvoz naše semenske pšenice je oko 38.000 tona. U Srbiji imamo 250 izvoznika pšenice, što je u određenim trenucima dobro jer se stvara konkurencija u kupovini, ali svakako jedan broj izvoznika „ratuje“ sa carinskom tarifom i merkantilnu pšenicu prijavljuje kao semensku, pa povremeno imamo statističke podatke koji ne daju pravu sliku izvezene pšenice.

Mislim da dobar deo vas koristi seme koje sami proizvodite na svojim parcelama, koje delimično ili u potpunosti doradite. Ali treba znati da nisu svi rekorderi i nisu svi članovi ovog Kluba, da jedan deo koristi bukvalno seme sa tavana – znači bez ikakve dorade. To je rak rana naše proizvodnje. To što koristimo manje od 50% deklarisanog semena, a nekih godina i samo trećinu, je poražavajuće.

 

Izvoz pšenice

Rekordan rod 2013. godine daje nadu da se nešto može promeniti. Ostvaren je izvoz 442.000 tona pšenice za dva meseca – u julu i avgustu. U septembru je izvoz oko 200.000 tona. Direkcija za robne rezerve će imati oko 250.000 tona pšenice, što je veoma dobro za sada, ali će predstavljati ozbiljan problem svima u prolećnim mesecima, kada se ta pšenica pusti na domaće tržište i kada država bude najveća konkurencija svima koji čuvaju svoju pšenicu i žele da je bolje prodaju. S obzirom na svoje godine, pamtim mnogo bolja vremena, kada je Direkcija kupovala onda kada je bilo mnogo pšenice, ali je taj višak izvozila i dozvoljavala je da domaći proizvođači mogu prodati pšenicu na svom tržištu, a konkurenciju prebacivala na međunarodno tržište. Toga poslednjih godina nema.

U godini u kojoj imamo rod oko 3 miliona, odnosno, sa prelaznim zalihama oko 3 miliona i sto hiljada tona, očekujemo nešto veću semensku potrošnju, iz prostog razloga što je procena da, u godini u kojoj su niske cene svih poljoprivrednih proizvoda, će deo proizvođača iz finansijskih razloga ponovo „bežati“ u setvu pšenice i da će se površine pod pšenicom neznatno povećati. Očekujemo da, zbog dobrog roda, deo pšenice koji ulazi u stočnu hranu, naročito južno od Save i Dunava gde se pšenica tradicionalno koristi za ishranu stoke, bude za dvadesetak hiljada veći.

Srbija će uvek proizvoditi više pšenice nego što je potrebno i uvek će biti izvoznik pšenice. Izlaz iz ove situacije je izvoz, pogotovo što se cena pšenice posebno formira za zemlje izvoznice, a posebno za zemlje uvoznice pšenice. Kada bismo mogli izvoz 1.500.000 tona da rešimo u veoma kratkom roku, onda bismo sasvim promenili cenu na domaćem tržištu. Na taj način bi donekle kompenzovali minuse koji su ostvareni u domaćoj proizvodnji.

 

Kvalitet pšenice

Što se tiče kvaliteta naše pšenice, odmah se uočavaju ogromne razlike između minimalnih i maksimalnih vrednosti kod pojedinih parametara.

–          hektolitar: minimum 61 – maksimum 84 – srednja vrednost 78

–          proteini: minimum 8,71 – maksimum 15,79

 

Nameće se pitanje da li ovo možemo promeniti jednim pametnijim skladištenjem, jednim razvrstavanjem po kvalitetnim grupama, jer samo bismo tako mogli da nadoknadimo na tržištu i na neki način dobijemo veći novac. Na svetskom tržištu svaki procenat proteina iznad 10 znači 10 eura po toni više, a svaki protein ispod 10 ima tretman stočne pšenice i ima jedinstvenu cenu. Znači, mi taj novac bacamo niz Dunav.

 

Pšenica je berzanska roba

Najčešća pitanja odnose se na određivanje cene pšenice u svetu. Pšenica je berzanska roba. Sve naše velike kompanije u svojim kancelarijama imaju velike monitore na kojima prate šta se dešava na svetskim berzama iz minuta u minut. Znajući da i konkurenti prate ta dešavanja, reaguju ako ima prostora i cene se menjaju. Najbolja potvrda toga je ono što smo imali na tržištu kukuruza u prethodne tri godine, izuzimajući prošlu godinu sa aflatoksinima koja je donela samo gubitke. Konkurencija koja postoji u broju izvoznika na neki način omogućava da se iz trenutne cene izvuče maksimum. Da li je taj maksimu dovoljan ili nije, to najbolje osećate na svojoj koži. Sigurno ne postoji ni jedna institucija, ni jedan pojedinac, niko ko je svemoguć da odredi cenu žitarica. Živimo u zemlji koja proizvodi više nego što su njene potrebe i koja mora izvoziti pšenicu, a to nije dobro za proizvođače jer su te cene po pravilu niže. Bolje prolaze oni kojima je pšenica deficitarna roba, a ta roba se skuplje plaća.

 

Luka u Konstanci, Rumunija

Luka u Konstanci, Rumunija

 

Postoji svetski centar za trgovinu pšenicom i taj svetski centar se u zadnjih pet godina iz Meksičkog zaliva u SAD, preselio u crnomorski region. Crnomorski region diktira cenu pšenice. Problemi u proizvodnji pšenice u Rusiji i Ukrajini su doveli do visokih cena pre par godina, s kojima smo bili prezadovoljni. Međutim, ne možemo očekivati da će se to stalno dešavati. Biće godina kao što je i ova, kada su svi uslovi bili idealni za proizvodnju u celom svetu, i kada imamo rekordan rod, pa samim tim i relativno niske cene.

U luci na Crnom moru gde se globalno kotiraju pšenice različitog kvaliteta i svaka pšenica ima svoju cenu. Od te cene se oduzimaju troškovi pretovara iz barži u morski brod. Zatim se oduzimaju troškovi transporta od naših luka do Crnog mora i kod nas se umanjuju i manjkovi, što je samo za nas karakteristično:

–          Roba kupljena u Mađarskoj stigne do Rumunije – do Konstance – maltene bez ikakvog manjka.

–          Roba kupljena u Srbiji stigne do Konstance sa manjkom. Ko i kakve vage ima i ko i kako meri, to ostaje da se utvrdi. Manjak u proseku iznosi oko 1%.

Kada sve ovo oduzmemo dobija se fob cena. U praksi na današnji dan naši izvoznici nude pšenicu sa 12,5% proteina, sa glutenom 26%, sa W iznad 180%, na paritetu u luci Konstanca za 186 €. Ako ponude 1 eur više, od njih niko neće kupiti pšenicu. Ako ponudimo 1-2 eura jeftinije, onda će navala biti tolika da će se ovde stvoriti velika tražnja, da će proizvođači podići svoju cenu i tako više nećemo moći da ponudimo ništa. Tržište, kao sat, radi svoj deo posla. Od 186 € odbijaju se troškovi pretovara iz barže u morski brod i oni, po pravilu, iznose 5 €, već duži vremenski period. Odstupanja su veoma mala, ali se zato troškovi prevoza veoma razlikuju. Ove godine u maju, prevoz je bio 12 eura, a danas on iznosi 18 eura.

Najčešća izvoznička provizija je 5 eura po toni. Tim kalkulacija stižemo da bi cena za domaćeg prodavca mogla da bude negde oko 146 eura, što po kursu koji se menja, iznosi oko 16,50 – 16,60 dinara po kilogramu. Svi ugovori o izvozu su zaključeni. Izvoznici se nisu obezbedili dovoljnim količinama i oni su prinuđeni da to nadomeste robom koja se nalazi u lukama, što znači da se odriču svog dela zarade. S druge strane, kada domaća cena ode iznad ove tržišne cene, broj zaključenih ugovora se drastično smanjuje. Neka tražnja u budućnosti opada, što opet primorava one koji prodaju svoju pšenicu da spuste cene.

Na lokalnom tržištu postoje i neke specifičnosti. Jedna od njih je Direkcija za robne rezerve. Ona može promeniti cene, ali, za razliku od onog perioda kupovine kada je pitanje sreće ko je uspeo da proda po ceni iznad tržišne, kada Direkcija izađe na ovako malo tržište, to neminovno dovodi do pada cena.

Rekordan rod pšenice u svetu, uz porast potrošnje u svetskim okvirima, samo garantuje stabilnu cenu pšenice do kraja 2013. godine. Treba znati da se analiza cena vrši svakog meseca. Sve ovo što sada pričam može bitno da se promeni za mesec dana. Realno gledano, neke objektivne promene možemo očekivati tek posle završene setve na severnoj hemisveri, a istovremeno i početka žetve na južnoj hemisferi. Žetva u južnoj hemisferi počinje u decembru u Argentini i traje do kraja januara i završava se u Australiji. Ako jedna od ove dve stavke ne bude optimalna nego sa određenim problemima, onda možemo očekivati pomeranje cena. Ako se kockice slože tako da sve bude idealno kao ove godine, onda se moramo pomiriti sa činjenicom da imamo niske cene koje su bez perspektive u jednom dužem vremenskom periodu.

Što se nas tiče, cene svakako zavise od izvoza i kada izvezemo milion i po tona, možemo očekivati i bolju cenu.

 

 V. Lazić