LOBIRANJE

Zakoni i drugi opšti akti po meri korisnika

Lobiranje – DA ili NE? Šta je pravi odgovor?

Činjenica je da lobiranje postoji, iako se to nekome ne dopada. Korupcija takođe postoji, iako se ni to mnogima ne dopada. Iskustvo razvijenih zemalja pokazuje sledeće – tamo gde je lobiranje zakonski regulisano, korupcija je mnogo manja prisutna i obrnuto.

Lobiranje je nastalo odmah po nastanku i uspostavljanju ljudske komunikacije, a usavršavalo se sa razvojem efikasnih i efektivnih komunikacija. Cilj je bio pridobijanje uticajnih pojedinaca i grupa koje poseduju formalnu i neformalnu moć. Za lobiranje kažemo da je uspelo ukoliko uticajni pojedinci ili grupe podrže određenu inicijativu i aktivnosti u sadašnjosti i budućnosti.

Smatra se da je pojam lobiranje nastao u Americi za vreme predsedničkog mandata predsednika Granta. Ljudi koji su pokušavali da utiču na odluke predsednika Granta okupljali su se u predvorju – lobiju hotela Vilard (Willard), gde je predsednik često boravio. Naravno, postoje i mnoge druge priče i pretpostavke. Pojam lobiranja se odomaćio i našao svoje mesto u današnjoj terminologiji i svakodnevnom govoru.

 

Proces lobiranja je dugo bio van zakonskih okvira. Prvi Zakon o lobiranju donet je u Americi 1946. godine. Na tlu Evrope Nemačka je prva donela Zakon o lobiranju 1972. godine. Evropskom parlamentu je bilo potrebno još dvadeset pet godina da donese Zakon iz te oblasti. Ubrzo posle Evropskog parlamenta Litvanija donosi zakon o lobiranju 2000, a Poljska pet godina kasnije.

U našem okruženju slika je sledeća: Severna Makedonija 2008. godine donosi Zakon o lobiranju, Slovenija 2010, Crna Gora 2012, a Srbija tek 2018. godine. Bez obzira na godinu donošenja zakona, ceo region se ne može pohvaliti primenom istog. U Sloveniji se na primenu Zakona čekalo punih osam godina i Slovenci su tek 2018. godine počeli ozbiljno da primenjuju Zakon o lobiranju.

Na primeru Mađarske – koja je zakon o lobiranju donela 2006, a ukinula ga već 2011. godine –može se videti kako je regulisana ova oblast i kako se u regionu primenjuju zakonske regulative. Ni dan-danas u Mađarskoj ne postoji važeći zakon koji reguliše oblast koja je veoma značajna u sprečavanju korupcije. Izgovor Mađarske za nepostojanje zakona o lobiranju jeste stav da će primenjivati zakon koji je doneo Evropski parlament.

U zemljama u kojima se primenjuje Zakon o lobiranju korupcija je znatno manje prisutna nego u ostalim zemljama gde tog zakona nema ili se njegove odredbe ne sprovode u delo. Iskustva zemalja u kojima se primenjuje Zakon o lobiranju govore sa privreda date zemlje postaje konkurentnija i efikasnija ukoliko se Zakon rigorozno primenjuje i ukoliko je zakonsko lobiranje postalo deo sistema.

Često se misli da je lobiranje svaki uticaj na službenike državnih organa sa ciljem da se ubrza započeti upravni postupak i utiče na njegovo konačno rešenje. Po Zakonu o lobiranju (Službeni glasnik RS br. 87/18 i 86/19) lobiranje je definisano kao aktivnost kojom se vrši uticaj na organe Republike Srbije, Autonomne Pokrajine i jedinice lokalne samouprave, organe imalaca javnih ovlašćenja, čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna Pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, u postupku donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata, iz nadležnosti tih organa vlasti, a radi ostvarivanja interesa korisnika lobiranja, u skladu sa zakonom.

Zakon o lobiranju je jasno definisao da su predmet lobiranja samo opšta akta koja donose zakonom ovlašćeni organi, a ne i pojedinačni akti koji se donose u upravnom postupku ili u nekom drugom postupku državnih organa. Recimo, promena Pravilnika donesenog na osnovu nekog Zakona jeste predmet lobiranja, dok podnesen zahtev za donošenje rešenja po tom Pravilniku nije predmet lobiranja, jer je to pojedinačni akt.

Zakonom je definisano i šta lobiranje nije – to su informacije, stavovi i mišljenja o opštim aktima objavljeni u sredstvima javnog informisanja – bez obzira da li ih je objavio lobista ili bilo ko drugi. Javno saopštavanje sopstvenih stavova o opštem aktu lobiste, funkcionera ili drugih zainteresovanih aktera takođe nije lobiranje. Građanske inicijative nisu lobiranje, kao ni aktivnosti funkcionera i zaposlenih u organima vlasti.

 

 

Zakonom definisani akteri lobiranja su: korisnik lobiranja, lobista i lobirano lice.

Korisnik lobiranja je fizičko ili pravno lice u čiju korist se vrši lobiranje. Obično su korisnici lobiranja velike firme koje bi htele da pokrenu veliki projekat, ali zakonski propisi nisu usaglašeni i prave smetnju. Korisnici lobiranja mogu da budu razna udruženja građana koja štite interese svojih članova. Korisnik lobiranja može da bude i neformalna grupa građana koja se susreće, na primer, sa ekološkim problemima koji mogu da se reše samo donošenjem ili izmenom nekog opšteg akta koji reguliše tu oblast. Udruženje poljoprivrednika takođe može da bude korisnik lobiranja, jer se sve češće donose zakoni i drugi opšti akti koji nisu po meri poljoprivrednika.

Lobista je fizičko lice koje je upisano u Registar lobista koji vodi ASK – Agencija za sprečavanje korupcije. Da bi se fizičko lice upisalo u Registar lobista mora prethodno da stekne diplomu nekog fakulteta, uspešno završi obuku za lobistu i pribavi sva neophodna dokumenta od sudova i MUP-a. Lobista se u svom radu pridržava Zakona o lobiranju, Kodeksa i svih drugih zakona koji su neophodni za rad. U postupku lobiranja lobista je dužan da sve svoje postupke sprovodi u skladu sa načelom integriteta.

Lobirano lice je izabrano, imenovano, postavljeno, zaposleno ili na drugi način radno angažovano lice u organu vlasti, kao i lice na čiji izbor, imenovanje ili postavljenje organ vlasti daje saglasnost, a koje učestvuje u postupku pripreme i donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata ili može uticati na sadržaj zakona, drugih propisa i opštih akata. Zapravo, lobirano lice je državni službenik nad kojim se vrši veliki pritisak od strane lobiste i korisnika lobiranja. Njegov zadatak je da ostane priseban, ispoštuje zakonsku regulativu i uradi prave stvari u opštem interesu društva tako da sve strane imaju korist.

Državni službenik, kao jedan od tri aktera lobiranja, ima značajnu ulogu u procesu lobiranja. Sve aktivnosti koje lobista sprovodi usmerene su ka državnom službeniku kao lobiranom licu. Otuda i obaveze lobiranog lica koje predviđa Zakon o lobiranju.

Svi akteri lobiranja dužni su da se pridržavaju Kodeksa lobiranja (Službeni glasnik RS br. 4/2021). Kodeks lobiranja reguliše ponašanje učesnika u lobiranju. Glavni cilj Kodeksa je da zaštiti javne interese i afirmiše profesiju lobiranja radi sprečavanja korupcije. Kodeks lobiranja bazira se na načelu integriteta koje obuhvata zakonitost, transparentnost, odgovornost u radu i etičnost.

Proces lobiranja otpočinje – za lobirano lice – onog trenutka kada dobije dopis od lobiste sa pratećom dokumentacijom koja se sastoji od dokaza o upisu u Registar lobista, ugovor o lobiranju bez navođenja o visini ugovorene naknade za lobiranje, kao i zakon ili neki drugi opšti akt na koji se odnosi lobiranje.

Po dobijanju dopisa, lobirano lice je dužno da sačini obaveštenje o lobiranju i u roku od 15 radnih dana dostavi Agenciji za sprečavanje korupcije. Lobirano lice, takođe, ima obavezu da održi sastanak sa lobistom i pruži mu sve podatke koji su u vezi sa predmetom lobiranja. Lobista može da traži da bude uključen u tim koji radi na novom zakonu, a lobirano lice je u obavezi da mu to omogući.

Agencija može vanredno da traži od lobiranog lica da dostavi obaveštenje o kontaktima koje je imao sa lobistom u toku lobiranja.

Organ vlasti kod koga je zaposleno ili na drugi način angažovano lobirano lice dužan je da vodi evidenciju o lobističkim kontaktima.

Udruženja poljoprivrednika, sindikati, ekološka udruženja i druge interesne grupe uređenjem lobističke delatnosti i regulisanjem posebnim Zakonom o lobiranju mogu ostvariti pogodnosti na legalan i transparentan način.

 

Primer

 Navodimo primer kako bi lobiranje konkretno moglo da se primeni za opštu korist društva. Poljoprivrednici kao deo društva i deo privrede kao celine nalaze se u primarnom sektoru kao vrlo značajni proizvođači sirovina za sekundarni sektor. Sekundarni sektor ima svoju privrednu komoru koja značajno utiče na kreiranje pravnog okruženja. Poljoprivrednici to nemaju. Lobiranjem bi se mogao inicirati zakon kojim bi se definisala poljoprivredna komora i napravio sistem koji bi bio pomoć poljoprivredi.

Lobiranje, uokvireno pravnom regulativom, određuje pravila ponašanja svih aktera u ovom procesu što daje mogućnost transparentnosti kreiranja opštih akata i značajnom smanjenju korupcije. Da li će Zakon o lobiranju profunkcionisati zavisi od toga kolika je želja čitavog društva za suzbijanjem korupcije. I da pokušamo da odgovorimo na postavljeno pitanje sa početka ovog teksta – moje mišljenje je da treba lobirati, jer ako ne lobiramo mi na zakonom definisan način, neko već lobira i kreira opšte akte po svojoj meri.

 

Živa Žebeljan