Sreda, 21 Oktobar 2020.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Lovstvo u Vojvodini (4)

Eseji, priče, pesme… (3)

 

LOV NA JELENA (2)

 

 

 

Bela Duranci

istoričar umetnosti

Subotica

 

Osećao sam se ponosan. Ja sam, noćas iznutra upoznao prirodu, doduše spavao sam  k’o medo zimi ali pod otvorenim nebom a ne u šatoru. Ustao sam rano, mnogo pre skauta, gledao jelena „iz bliza“ u njegovoj šumi i  plovio kroz  „džunglu“, a oni nisu.

Stigli smo kući, sve je odjednom postalo obično kao svaki  drugi dan. Ja sam, posle doručka, otišao na ulicu da se igram sa drugovima i da im pričam o tome  šta se sve dogodilo u šumi, čak i više od toga!

Za vreme ručka iz razgovora ujo Đene i moga tate doznao sam da ćemo se vratiti u šumu večeras! Razumeo sam i to –  da zato nije pucao jer ne bi oborio jelena prvim metkom!  Jelen se „nije namestio“ kako treba. Baš mi je drago, nadam se da će tako biti i sutra.

Kasno uveče, vratili smo se kod šumara. Opet u čamac pa nazad u naš sinoćni brlog da iščekujemo jutro. No, ovoga puta nisam odmah zaspao, gledao sam u nebo i osluškivao. Kao „pravi skaut“ mislio sam da ću prepoznavati šumove kojih maltene i nije bilo. Ništa od toga! Prvo su mi komarci smetali, potom su me strašile neke tamne senke, svetlucanje zvezda i šuškanje. Usput sam u tami „prepoznavao“ neka strašila, domišljao sve ono – čega u šumi nema. Bio sam siguran da su mi jutros lagali. Jedino nisam shvatao zašto se sinoć nisam toliko strašio. Ne znam kada sam zaspao.

Jutro, kao juče, samo čim me je ujo Đeno probudio odmah sam se okrenuo, počeo osmatrati iščekujući jelena. Još ga nema … odjednom sam ga ugledao, istovremeno sam čuo pucanj, odjeknuo je iznenada kao grom u letnjim nepogodama. Grdno sam se prepao, osetio da ću proplakati, video da se jelen valjda „spušta na kolena“ kao da se sprema za počinak. Prasak je uznemirio šumu, lugar i Đeno su užurbano krenuli, ja sam stajao, gledao za njima i polako pošao. Onda sam potrčao da ne propustim nešto važno, kasneći. Trebalo je ići zaobilazno, nisam mogao kroz vodu a i trava, na izgled bezbedna, pokaže se močvarnom pa noge upadaju.

Napokon sam stigao! Gledalo me je, ne trpćući, jedno veliko oko. Jelen je bio ogroman, kada sam ga juče ugledao činio mi se manji. Valjda zbog udaljenosti. Sada, nalik bikovima u štali opštinskoj, doduše ne baš toliki. Dodirnuo sam ga, pod rukom je još toplo, isto kao kad milujem bikove osećajući se siguran u društvu  „bikara“. On je u mojim očima bio kao ukrotitelj životinja u cirkusu, samo ne tako šareno odeven. Bikovi su jedinstvene životinje, izazivaju strah i divljenje u isti mah. Strašni su i moćni. Takav je jelen! „Prepoznao sam“ rogovlje, slične razgranate „krune“ video sam već u Bačkoj šumariji i po kućama naših prijatelja u Sonti i Somboru. Obično su na zidu iznad vrata ili vise ušoreno, pet-šest  na jednoj površini. Gledam i pitam se – zašto se nad glavama jelena rascvetavaju takve grane?

To pitanje progoni me i danas. „Trofejni izazov“, nad glavom jelena kao senka neizbežan, kobni pratilac kroz život, zapravo je njihova stvarnost do smrti, kao kletva izrečena pri rođenju. Istina,  jelene cene zbog rogovlja,  valjda je to njihova sudbina na putu u nezaborav – kada se, napokon,  trofej  skrasi  u nekoj zbirci lovačkih trofeja – zaokruži se smisao življenja jelena kao samosvojne jedinke, prepoznatljivošću onoga što ostaje posle …

Bez  rogovlja  jelena ne bi ni pominjali, kao što ne pominju ni svinje u oboru. Kraće ili duže pamte se samo svinjokolji, meni su se takođe, neki „disnotori“ uvrežili u sećanju. Nikako po zlosrećnim, debelim životinjama već po svemu ostalom.

Mrtvog jelena u monoštorskoj šumi upamtio sam. Sećam ga se moćnog i u smrti, zaista lepog, kao skulptura! Bio je jedinstven, drugačiji od svih ostalih, iako je za mene bio prvi i poslednji kojeg sam imao prilike gledati živog i mrtvog  –  „uživo“!

Ujo Đeno ostaje kraj jelena, šumar i ja hitamo u selo. Ovoga puta, kao da vesla brže, valjda mu se žuri. Iskrcavamo se pod „ciganskim selom“, on mora da  prikupi nosače mrtvog jelena i preveze ih na lice mesta. Ja ću požuriti kući da doručkujem i spremim se za školu. Izbijam na „bent“, osvrćem se. Nema skautskog tabora, sigurno su već odmakli putem prema železničkoj stanici. Od meni tako zanimljivog prizora ostali su samo plitki jendečići i „šanac oko tvrđave“ moje uobrazilje. Nigde nikakve nečistoće a „zapis“ na tlu ubrzo će razduvati vetar. Ja nastavljam „bentom“ između ušorenih kuća sa obe strane. Na ćošku skrećem i spuštam se u  ulicu koja vodi prema našoj kući  i crkvi preko puta. Usput,  razmišljao sam o jelenu. Čudno, nisam bio žalostan, nekako činio sam se „važan“ samom sebi  kao učesnik nečeg nesvakidašnjeg.

Stigao sam kući. Dok smo sedeli oko stola, pokušavam pričati o lovu na jelena. No, odustajem jer mama nije impresionirana a tata, vidim, žuri u opštinu. Očevidno, za njih ovaj događaj nije nešto izuzetno.

U školi za vreme odmora imao sam više uspeha. Kada smo pušteni kući, gledam. Sa druge strane, nasuprot opštini, odmah do ulaza u veliku birtiju, pred vratima mesare, okupljena stoji grupa žena, kao da nešto čekaju u redu svrstane. U vratima  dežura  – „redar“, ovdašnji policajac koji svakog u selu poznaje. Ja ga  poznajem, tata mi je ovde beležnik. Pitam šta se tu dešava, on mi odgovara:

– Dile meso od jelena ženama sa najviše dice!

Ušao sam unutra, zna me mesar dobro. Hteo sam videti šta je ostalo od „mog jelena“. Ponedeljak je i u mesari nema ničeg drugog. On je „raspravljen“ i visi na kukama. Majstor na panju  „satarom“ odvaja parče, pakuje u hartiju i  već upitno gleda u sledeću ženu.

– Sedmero dicééé …  – kaže ona,  šokački naglašavajući poslednji slog.

Odjekuje mi to u sećanju i danas. Odslušao sam tada i nekoliko narednih. Uvek isti melodiozan kraj rečenice, koji mi odzvanja u ušima.

Pred mesarom, nekoliko mojih školskih drugova čeka da njihove mame dođu na red.

Zazvonilo je „podne“ sa našeg tornja! Potrčao sam. Takav je naš „dogovor“ sa mamom. Moram stići kući pre nego što zvonjava prestane. Kako u podne tako i uveče dok zvoni „pozdravljenje“.

Ujo Đeno sedi i razgovara sa mamom. Ona sprema za ručak – „jelena“! Stiže  i tata. Dok smo jeli razmišljao sam o malim Monoštorcima koji će danas  imati u tanjiru meso „mog jelena“. On mi se, odjednom, počeo priviđati kao  dobrotvor sirotinje našeg sela.  Rogovlje, zbog kojeg je „odstreljen“ kao da ima sjaj  „oreola“.

– – –

Kasnije sam čuo da je ujo Đeno, kome pripada jelenska koža i trofej, sam odrezao parče mesa po ustaljenom običaju – dovoljno nama za jedan obrok – ostalo je namenjeno porodicama sa više dece, koji sigurno nemaju novca za kupovinu mesa od jelena – najlepše životinje koja u okolnim šumama živi. Takav je bio onda „adet“, kojeg su se lovci, valjda, pridržavali u tom – posve drugačijem  –  „svetu“.

Ovaj današnji već je odavno nešto sasvim drugo! Onaj monoštorski traje samo u snovima, sada već i u Bačkom Monoštoru!

„Da bismo se domogli života i snova koje smo izgubili, mi ih moramo iznova sanjati, to svako zna;  ja sam verovao u svoju priču!“zapisao je pisac, nobelovac, 2006. godine, Orhan Pamuk u svome romanu „Bela tvrđava“. Pročitao sam i zapisao, 20. 10. 2006. u 22 sata i 43 minuta u  bolesničkoj sobi Instituta u Sremskoj Kamenici.

29. 10. 2006, u nedelju pre podne raskošan jesenji štimung  kad mu „nije vreme“; šetam u parku bolnice, zapravo tumaram nekim okolnim stazama u borovoj šumi, daleko od ostalih šetača, iza Centra za rezonancu. Odjednom, izbijam na proplanak, a na čistini, treperi zracima sunca obasjan  „Jelen i tri košute“. Jezde prostranstvom  na razmeđi sna i jave. Bronzana kompozicija, vajara Jove Soldatovića (1920 – 2005), rekao bih – baš u  prirodnoj veličini. U čelnoj skulpturi prepoznajem  mog jelena kao da od tada nije prošlo šezdeset i sedam godina. Snažan je i graciozan, ukrašen  rogovljem nezaborava baš takav kao onda,  jedinstven – istinit u snovima!

„Sećam ga se moćnog i u smrti, zaista lepog kao skulptura!“ (Skluptura Jovana Soldatovića); foto: V. Lazić

Nazivam telefonom Savu Stepanova. U Kladovu je.

– Savo!

– Gde si ti Bela sad? – pita  on.

– Tu sam kod skulpture!

– Koje skulpture?

– Jovine! Nikad nisam ni znao da postoji, ovde u Kamenici na čistini okružena borovom šumom, „istinitija od realnosti“! Šalji Paju da fotografiše za monografiju u pripremi o Jovanu Soldatoviću.

Pade mi na pamet, opet, citat  Orhana Pamuka na samom početku „Bele tvrđave“:

– „ … sada znam da je mnogo toga što sam godinama doživljavao kao slučajnost, bilo neizbežno …“

U  subotu, 29. septembra 2007. će biti promocija  knjige o lovu!

„Jelen i tri košute“, vajar Jovan Soldatović; foto: V. Lazić

Da li je slučajno to da sam u  subotu, možda baš 28. septembra 1939, krenuo sa ujakom i šumarom u lov na jelena?

Nikada neću doznati da li je možda – igrom slučaja – moj prvi susret sa jelenom u nedelju, 1939. godine – umesto septembra – bio 29. oktobra, istoga dana kada ću, 2006. u Kamenici, nanovo sresti  „mog jelena“  ali  kao   skulpturu   Jove Soldatovića?