Promene poljoprivredne prakse u narednih dvadeset godina

Svetske površine na kojima se vrši poljoprivredna proizvodnja trenutno zauzimaju nešto više od polovine nastanjivog dela kopna (4,9 milijardi hektara). Oko četiri milijarde hektara te površine smo “osvojili” u poslednjih tri stotine godina. To se postiglo krčenjem šuma, šikara, makije, preoravanjem ledina i livada, isušivanjem močvara… Od pomenutih 4,9 milijardi hektara intenzivno se obrađuje oko 1,4 milijarda (sredinom 19. veka obrađivalo se oko 0,5 milijardi), ostalo su pašnjaci i livade. Rezultati ovog “osvajanja” kopnenog dela planete su sledeće:

  • Prenamenom zemljišta/prirodnih staništa, uglavnom za potrebe poljoprivrede, samo za nekih trista godina u atmosferu je oslobođeno oko 70% ugljenika koji je bio vezan u tim staništima (kopnene biljke i zemljište sadrže 2–3 puta više ugljenika nego atmosfera).
  • Drugi “uspeh osvajanja” prirode jeste gubitak biodiverziteta (prirodne raznovrsnosti) koji je doveo, ali i dalje dovodi, do dramatičnog povećanja gasova koji izazivaju efekat staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, azotni oksidi…).
  • Treće, ljudske aktivnosti dovode do promena u odvijanju prastarih hemijskih ciklusa u biosferi, pa i onih koji su najznačajniji sa aspekta poljoprivredne delatnosti (ciklus ugljenika, azota, kiseonika i fosfora).

 

 

Zašto su navedeni efekti ljudskih aktivnosti loši, odnosno pogubni po živi svet planete? Zato što se kao krajnji rezultat javlja otopljavanje planete. U odnosu na predindustrijsko doba planeta je postala toplija za 1,5°C. Ovo otopljavanje sada izaziva meteorološke i klimatske poremećaje koje manje ili više osećamo, što nadalje dovodi do sve veće neizvesnosti. U nekim regionima i do nemogućnosti daljeg bavljenja poljoprivredom. Ako se otopljavanje nastavi ovim tempom biće doveden u pitanje i opstanak većine živog sveta, pa i ljudi.

Udeo poljoprivrede u klimatskim promenama je značajan. Oko 30% emisije štetnih gasova staklene bašte direktno ili indirektno potiče iz poljoprivredne aktivnosti.

Postaje sve jasnije da dalji nastavak intenzivne poljoprivrede – kakvu sada praktikujemo, uz veliko učešće energije i hemijskih inputa – nije održivo. Industrijska obrada zemljišta se svodi na sledeće: zemljištu „dajemo sve što mislimo da je potrebno i uzimamo što mislimo da ne treba” (citat: Dejvid Atenboro). Sa naglaskom na sintagmu “što mislimo”, a mnogo toga još ne znamo. Ono što znamo jeste da većina prirodnih procesa biva prekinuta i/ili ukinuta intenzivnom obradom i monokulturom i da takav sistem na datoj parceli nije u stanju da se samoodržava. Da bi takav sistem bio produktivan moramo da dodajemo veštačka đubriva. Pošto nema dovoljno mikrobiološke aktivnosti koja bi mogla da “servira” dovoljnu količinu hraniva (da bi biljke mogle da ostvare veći deo svog genetskog potencijala) dodavanjem u vodi lako rastvorljivih hraniva kompenzujemo oslabljenu mikrobiologiju. Smatra se da mineralna đubriva u industrijskoj poljoprivredi učestvuju u ostvarivanju prinosa sa 50–60%. Dalje, ako smo u mogućnosti, veštački dodajemo vodu, oduzimajući je iz prirodnih vodenih sistema, remeteći tako prirodne cikluse vode. Kao rezultat dobijamo jednolične, veštačke sisteme, koji su vrlo često neizbalansirani (pre svega u pogledu ishrane, ali i vodnog režima), u kojima gajimo biljke koje su vrlo osetljive na različite stresove. Tada, u cilju dobijanja pozitivnog rezultata, opet primenjujemo sintetičku hemiju/pesticide (uticaj na prinos ide i do 40%), razne bio-stimulatore i dr., a na kraju proizvodnog procesa, skoro po pravilu, uklanjamo većinu biljnih ostataka sa obradive površine i prevrćemo zemljište koliko god možemo, omogućujući suncu i kiši da takvo golo zemljište dalje uništava. A svako golo zemljište je gladno, žedno i bolesno. Svim ovim merama i postupcima samo otežavamo situaciju. Ne dajemo nimalo šansu prirodi da nam pomogne svojim mehanizmima koje je izgrađivala tokom miliona godina. Zbog toga vremenom dolazi do degradacije plodnog zemljišta, usled otpuštanja u njemu pohranjenog ugljenika (gubitak humusa). To rezultira gubitkom strukture, biodiverziteta i organske materije zemljišta. Pri tome se u atmosferu oslobađa više ugljen-dioksida nego što zemljište vezuje. Dalje, transformacijom mineralnih azotnih đubriva i svežeg stajnjaka u zemljištu oslobađaju se azotni oksidi, štalski sistemi držanja stoke oslobađaju velike količine amonijaka i metana… A usled nagomilavanja svih ovih štetnih gasova u atmosferi (više se izbacuje u atmosferu, nego što se iz nje izlučuje), menjaju se mikroklimatski uslovi, koji onda dovode do dalje destabilizacije agroekosistema.

Svako golo zemljište je gladno, žedno i bolesno

Neki od rezultata “visokotehnološke” poljoprivrede jesu smanjenje sadržaja humusa na obradivim površinama Vojvodine za 25% u poslednjih četrdeset godina ili odnošenje vetrom oko 8t/ha plodnog tla godišnje sa njiva južnog Banata. Iako je intenziviranje obrade i primene hemijskih sredstava nesporno doprinelo obezbeđenju dovoljnih količina hrane za rastuću ljudsku populaciju, sada je postalo jasno da to nije održivi put budućnosti. Ljudske aktivnosti su dovele i dan-danas dovode do sve težih i skupljih uslova za obezbeđivanje elementarnih uslova za život (suše, poplave, podizanje nivoa mora…). Čini se da ćemo, ako ovako nastavimo, dovesti u pitanje i sam opstanak ljudske populacije.

Ljudska populacija i dalje raste i prema najnovijim procenama rašće tokom većeg dela 21. veka. Svako ljudsko biće treba da se hrani, oblači, a svako želi bolji standard. Međutim, prema proceni FAO stopa povećanja delotvornosti obrade zemljišta će dostići svoj vrhunac oko 2040. godine. Znači, u narednih dvadesetak godina će se iscrpeti većina resursa i sve mogućnosti sada primenjivanih tehnologija u poljoprivredi.

Gde su rešenja?

Da bi se zaustavilo dalje propadanje planete sasvim je izvesno da dve ključne stvari treba staviti pod kontrolu:

  1. Zaustaviti izbacivanje gasova staklene bašte. Rekli smo da oko 30% emisije gasova staklene bašte potiče iz poljoprivrednih aktivnosti. Poljoprivreda je, takođe, privredna delatnost koja ima mogućnosti da vezuje više CO2 nego što izlučuje tokom procesa proizvodnje, pod uslovom da se više koriste pamet i mogućnosti koje nam daje priroda nego snaga i hemija.
  2. Zaustaviti dalji gubitak biodiverziteta, ali ga i povećavati. Za gubitak biodiverziteta najveći krivac je poljoprivredna aktivnost, oko 50% kopnenog dela planete se trenutno koristi za proizvodnju hrane. Krčenje prašuma, preusmeravanje vodenih tokova za potrebe poljoprivrede i dobijanje energije dovode do gubitka staništa i izumiranja vrsta na dnevnom nivou. Gubitak biološke raznolikosti ima višestruki razorni uticaj na planetu, pa i na nas same. Gube se prirodna ravnoteža, mehanizmi samoregulacije i održivosti planete. Manifestacije ovih poremaćaja osećamo na različite načine. Trenutno je najupečatljiviji i najaktuelniji primer virus korona. Pretpostavka je da je ovaj virus, nakon smanjenja brojnosti svojih prirodnih domaćina u kojima je obitavao možda i hiljadama godina i usled gubitka njihovih staništa (gubitka biodiverziteta) i sve češćih susreta divljih životinja sa čovekom, mutirao. Prosto se prilagodio novom domaćinu – i našao ljude. Naučnici smatraju da trenutno u divljoj, netaknutoj prirodi postoji najmanje 1.200 ovakvih virusa koji čekaju svoj trenutak da ugroze čovečanstvo u pandemijskim razmerama, slično koroni.

Koje promene možemo očekivati u poljoprivredi u bliskoj budućnosti?

U rešavanju dva gore navedena značajna pitanja poljoprivreda treba da odigra jednu od ključnih uloga. Naučnici i istraživači su u poslednjih tridesetak godina razradili niz mera i akcija za rešavanje klimatske krize. Ove mere će sigurno dovesti do velikih promena u načinu poljoprivredne proizvodnje u narednih deset ili 20 godina. Spomenimo samo one čija će implementacija dovesti do korenitih promena u poljoprivrednoj praksi.

Jedna od mera koja bi trebalo da doprinese smanjenju emisije gasova staklene bašte jeste promena prehrambenih navika, odnosno smanjenje konzumacije mesnih proizvoda. Proizvodnja mesa jako opterećuje životnu sredinu i zahteva puno energije. Početkom 20. veka odnos biomase ugljenika krupnih sisara iz divljine i domaćih životinja bio je 10Mt prema 35 Mt, a danas je 5Mt prema 120Mt. Većina tih domaćih krupnih sisara su preživari (goveda, ovce, koze), koji zbog načina varenja izbacuju velike količine metana, direktno doprinoseći globalnom zagrevanju. Osim toga, proizvode i velike količine svežeg stajnjaka, osoke i tečnog stajnjaka, koji nakon dospevanja u zemljište oslobađaju značajne količne azotnih oksida, možda i najopasnijeg gasa staklene bašte (vreme zadržavanja NOx u atmosferi je oko 10 puta duže od zadržavanja CO2). Stočarska proizvodnja učestvuje sa otprilike 12% u ukupnoj emisiji gasova staklene bašte. Drugi problem sa proizvodnjom mesa je da se danas oko 80% obradivog zemljišta koristi za proizvodnju mesa i mlečnih proizvoda. Najproblematičnija je govedina, a njena proizvodnja zauzima oko 60% svetskih obradivih površina. Za proizvodnju govedine potrebno je oko petnaest puta više zemlje nego za proizvodnju svinjetine i piletine zajedno. Sa rastućom populacijom ljudi i porastom standarda, jednostavno neće biti dovoljno obradive zemlje da se zadrži ovaj nivo ishrane mesom (trenutno se u Evropi pojede 60–80 kg mesa po stanovniku godišnje, a u Africi 10–20 kg). U ne tako dalekoj budućnosti ćemo morati da pređemo na ishranu zasnovanu uglavnom na biljkama. U mnogim razvijenim zemljama taj proces promena navika u ishrani je već počeo i sistemski se podržava. Osim toga, pred samom komercijalizacijom je i upotreba veštačkog mesa kao zamene za meso domaćih životinja. Proizvodnja veštačkog mesa je oko 80% jeftinija od proizvodnje mesa domaćih životinja. A i uticaj na klimu ovih proizvoda je mnogo povoljniji. Posledično, smanjenjem upotrebe mesa, doći će do promene u potražnji osnovnih ratarskih proizvoda. Sada najmanje 70% proizvodnje iz ratarstva završi kao stočna hrana. Smanjenjem svetskog stočnog fonda, smanjiće se potražnja za kukuruzom, ječmom i delimično za sojom i uljaricama, što će usloviti promene u strukturi ratarske proizvodnje.

Kada govorimo o ruralnim sredinama smanjenje emisije gasova staklene bašte u poljoprivredi moguće je ostvariti i promenom tehnologije obrade zemljišta i vraćanjem obradivih površina prirodi (pošumljavanje-reforestacija). Promena tehnologije obrade podrazumeva smanjenje, pa čak i prestanak intenzivne obrade i hemizacije zemljišta. Videćemo koji će sistemi obrade preovladati u budućnosti. Najperspektivniji su: permakultura, sintropička poljoprivreda, sistem minimalne obrade (Min Till), regenerativna poljoprivreda… Zajednička karakteristika svih pomenutih sistema je da se zemljište ili ne obrađuje ili je dubina obrade minimalna (maksimalno do 8–10 cm dubine), ali se nastoji obezbediti stalna pokrivenost zemljišta živim ili mrtvim biljnim materijalom, pri čemu se dodaju hraniva pretežno u organskom obliku. Sve ove tehnologije se baziraju na racionalnijem iskorišćavanju prirodnih procesa.

 

Trenutno se kao najprihvatljivija alternativa najviše spominje sistem regenerativne poljoprivrede. Regenerativna poljoprivreda je sistem održive poljoprivrede koja je usredsređena na obnavljanje i revitalizaciju zemljišta i agroekosistema uz održavanje produktivnosti gazdinstva, ali uz maksimalno minimiziranje uticaja proizvodnje na okolnu životnu sredinu.

Osnovni principi na kojima se zasniva regenerativna poljoprivreda su:

  • održavanje površine tla pokrivenom što je više moguće (biljni malč, pokrovni usevi);
  • ograničavanje količine fizičkog i hemijskog remećenja zemljišta (direktna setva, smanjenje upotrebe pesticida, postepeno do potpuno ukidanje primene mineralnih đubriva, osim azotnih. Smanjenjem upotrebe hemijskih đubriva i njihovom zamenom visokokvalitetnim organskim đubrivima, polovina svih emisija gasova staklene bašte iz poljoprivrede mogla bi se sprečiti uz istovremeno stvaranje humusa);
  • kombinovanje široke raznolikosti biljaka u cilju povećanja biodiverziteta zemljišta i agroekosistema (plodored, pokrovni i združeni usevi, agrošumarstvo, cvetni pojasevi);
  • živ koren u zemlji što veći deo godine (združeni i pokrovni usevi);
  • integrisanje stoke za ispašu u sistem (rotacijska ispaša na parcelama pod pokrovnim usevima).

Dobar primer sistema regenerativne poljoprivrede

Regenerativna poljoprivreda će u budućnosti, zajedno sa nekim savremenim tehnološkim rešenjima poput precizne poljoprivrede (za sada sa varijabilnom primenom mineralnih đubriva, a uskoro i pesticida), predstavljati alat koji će u početku smanjiti upotrebu sintetičke hemije, a vremenom ih možda i potpuno isključiti iz proizvodnog procesa.

Sadašnji sterilni, monotoni, depresivni vojvođanski atari će sredinom 21. veka izgledati potpuno drugačije. U tim održivim agroekosistemima biće vrlo malo ili nimalo oranica, a dominiraće obradive površine u tehnologiji direktne setve ili minimalne obrade sa malčom žetvenih ostataka na površini. Ove obradive površine će biti ispresecane šumama i šumarcima, ponegde pašnjacima ili livadama. Sadašnji ritovi, mlake, slatine, koje sada uz mnogo muke privodimo “kulturi”, ponovo će biti pošumljene ili zatravljene. Na obradivim površinama će se gajiti ili glavni usevi kao i danas, ili združeni usevi (na primer kukuruz + leguminoze), a posle skidanja glavnog useva sejaće se pokrovni usevi. Parcele će biti oivičene cvetnim pojasevima ili živicom, veći kompleksi će biti ispresecani drvoredima (agrošumarstvo).

Primer vertikalne poljoprivrede

Proizvodnja hrane se, međutim, neće odvijati samo u seoskim sredinama. Pošto će u budućnosti oko 80% ljudske populacije živeti u urbanim sredinama/gradovima, ogromna količina energije i otpada koja se stvara u ovim sredinama, biće reciklirana u jeftine inpute za proizvodnju hrane. Pošto je u gradovima prostor za gajenje biljaka ograničen, sistemi proizvodnje bez zemljišta (hidroponija, akvaponija, aeroponija) će sve više dobijati na značaju u ishrani lokalnog gradskog stanovništva. U poslednjih deset godina nekoliko velikih gradova je već počelo da uvodi sisteme tzv. urbane poljoprivrede (proizvodnja hrane na balkonima, krovovima i sličnim mestima) ili vertikalne poljoprivrede (tornjevi ili tuneli za proizvodnju hrane, jedan od najpoznatijih je sinagapurski Skaj Grins Farms (Sky Greens Farms) visine i do 100 metara).

Budućnost urbane poljoprivrede

Ponovno pošumljavanje/reforestacija je sledeća bitna mera u cilju usporavanja klimatskih promena, a značajno je povezana sa poljoprivredom. Reforestacija podrazumeva ponovnu sadnju autohtonih šuma. Sprovođenje ove mere podrazumeva da se najmanje oko 30% sadašnjih poljoprivrednih obradivih površina prevede u stanje prašuma (prašume su guste šume u kojima nema ljudske aktivnosti ili je ona svedena na minimalnu meru, a u kojima starost pojedinačnih stabala može da dostigne i nekoliko stotina godina). Na primer, Evropska unija planira da se ova mera sprovede do 2030. godine. Prvo bi se počelo sa pošumljavanjem ritova i priobalnih područija duž rečnih tokova i oko jezera.

Sve navedene mere i tehnologije imaju za cilj dostizanje neutralnosti poljoprivrede u pogledu emisije gasova staklene bašte (koliko se izluči CO2 toliko i da se veže putem biljaka u zemljištu, na neki trajniji period), kao i povećanje biodiverziteta na i u zemljštu agroekosistema. Većina zemalja sveta se već obavezala da će ove ciljeve ostvariti najkasnije do 2050. godine.

Međutim, sa ovim promenama i ciljevi farmera bi se mogli promeniti sa sadašnje proizvodnje koja je orijentisana isključivo na prinose, profit i/ili subvencije u zavisnosti od agrarne politike države. Fokus bi se barem delimično mogao prebaciti na što veće fiksiranje/sekvestraciju ugljenika na farmi, tako da bi farmer osim poljoprivrednih proizvoda koje proizvede, mogao da trguje i sa viškovima ugljen-dioksida koje uspe trajno da veže na svom zemljištu, odnosno farmi (tzv. eng. Carbon farming). Na prvi pogled ovo se čini kao dobra stvar. Ko uspe da, osim primarnih poljoprivrednih proizvoda, ponudi tržištu još jedan “proizvod” – fiksirani ugljenik putem sistema ugljeničnih certifikata/kredita, svakako će smanjiti zavisnost gazdinstva od fluktuacija tržišta poljoprivrednih proizvoda ili subvencija pošto bi imao još jedan izvor prihoda.

Ipak, cela ova priča oko skladištenja ugljenika u zemljište u poljoprivredi je dosta kontraverzna. Postoji velika grupa istraživača koja dovodi u pitanje mogućnosti i potrebu poljoprivrede da trajno skladišti ugljenik u zemljištu. Oni smatraju da fokus poljoprivrede „mora biti na plodnosti zemljišta, uslugama ekosistema i većoj otpornosti na klimatske promene, a ne na sekvestraciji CO2, trgovanju certifikatima i skladištenju ugljenika” (citat Andrea Beste).

Istina je da biljke putem fotosinteze oko 40% vezanog ugljenika iz vazduha “upucaju” u zemljište, ali takođe jedan dobar deo usled dekompozicije organske materije zemljišta putem zemljišnih mikroorganizama biva vraćen nazad u atmosferu. Takođe, deo od onih 60% ugljenika koji ostaje u biljkama se putem disanja vraća nazad u atmosferu. Šta to znači? Rezultati ispitivanja pokazuju da u sistemima obrade zemljišta plugom, ali i čiste direktne setve bez pokrovnih useva, u zemljištu može da se skladišti maksimalno do 0,9t CO2 ha/godišnje, a pri tome se u atmosferu izlučuje 0,8–1t CO2/ha/godišnje. Drugim rečima količina dodatno vezanog CO2 u zemljištu je vrlo mala do nikakva. U regenerativnoj poljoprivredi uvođenjem dodatnog živog korena (pokrovni i združeni usevi) i prelaskom na organska đubriva (zgoreli stajnjak, kompost, huminske kiseline, melasa, vinasa…) udeo vezanog CO2 u zemljištu godišnje može biti i do 2t/ha. Odnosno, može biti vezano više ugljenika, nego što se izlučuje. Međutim, sposobnost zemljišta da povećava sadržaj organske materije i humusa (koji su sastavljeni pretežno od ugljenika), ima svoje granice. Na primer, černozem maksimalno može da sadrži 12–15% humusa. Ali i vrlo visok sadržaj teško pristupačne organske materije zemljišta je limitirajući faktor prinosa (optimalni sadržaj humusa je 7–8%, preko toga dolazi do smanjenja prinosa). Takođe, jednom skladišten ugljenik u zemljištima agroekosistema ne ostaje tamo trajno, već samo maksimalno 30–40 godina, nakon čega biva ponovo izbačen u atmosferu. Sve ovo dovodi u pitanje mogućnosti doprinosa poljoprivrede smanjenju gasova staklene bašte u atmosferi.

Tržište ugljenika

I samo tržište CO2 (karbon krediti) je kontraverzno. Sve se više kompanija i država uključuje u trgovanje ugljeničnim certifikatima, kupovinom viškova CO2 od posrednika ili na berzama, u želji da se prikažu zelenijim, radi boljeg imidža. Ovaj negativni trend je nazvan “Green washing” – proces prenošenja lažnog utiska ili pružanja pogrešnih informacija o tome kako su proizvodi date kompanije ekološki prihvatljivi. Zbog velikog broja pretežno privatnih inicijativa i nedostatka koordinacije aktivnosti, jedan od problema koji se javlja je niska ili neusaglašena cena CO2 u svetu (trenutno se kreće od 10 do 50 evra po toni).

Uprkos kontraverzama stvari se pomeraju i dešavaju u svetu oko nas. Sve je više inicijativa i projekata vezanih za Carbon kredit i sve je više igrača na tržištu ugljenika. Samo nekoliko primera – Carbonfarm platforma omogućuje prodaju viškova CO2 sa poljoprivrednih gazdinstava sektoru avijacije. Pokrenut je Evropski AgriCaputre CO2 projekat koji ima za cilj promociju regenerativne poljoprivrede, a razrađuje i mogućnosti praćenja količine uhvaćenog CO2 na nivou katastarskih parcela. Još je više primera kompanija koje se bave direktnim hvatanjem i trajnim skladištenjem ugljenika u mora ili pod zemlju, te prodajom istog (trenutno ih ima nekoliko desetina širom sveta).

Degradacija zemljišta

 Ono što sada već skoro niko ne spori jeste činjenica da je degradacija poljoprivrednog zemljišta dostigla alarmantne razmere. Ako se nastavi sa ovim proizvođačkim praksama, u zemljištu je ostalo kapaciteta za samo još 60–80 žetvi. Tako sve više država u svoje razvojne programe implementira sve više mera za zaustavljanje klimatske krize i degradacije zemljišta. Te promene u poljoprivrednim proizvođačkim praksama se znatno ubrzavaju. U Evropskoj uniji se pokreće zeleni plan „Green Deal”, a u okviru njega strategija „Od polja do stola”, koja treba da donese značajne promene u poljoprivredi Evropske unije. Neki od ciljeva su da se u periodu 2022–2030. godine smanji upotreba pesticida za 50%, kao i da se smanji upotreba azotnih i fosfornih mineralnih đubriva za 20–25%. Takođe, plan je povećati organsku/ekološku poljoprivredu na najmanje 25% poljoprivrednih površina Evropske unije. Klimatski neutralne bi trebalo da postanu i poljoprivreda i drvna industrija. Odnosno, za svaku tonu CO2 koja se emituje, kroz drveće ili druge biljke se veže druga tona CO2. A za ona gazdinstva koja uspeju da vežu više CO2 nego što emituju, razmatra se uvođenje i ugljeničnih certifikata. Sa njima bi seljaci mogli da trguju i delimično zamene dosadašnje subvencije iz zajedničkog agrarnog budžeta.

I druge države prave svoje programe. Australija je napravila metodologiju merenja ugljenika u zemljištu još 2014. godine kako bi plaćala farmerima za promene ponašanja. Američka vlada je 2021. godine predstavila okvir MRV za poljoprivrednu karbonsku banku u cilju regulisanja ugljeničnih farmi i trgovine ugljenikom. U Velikoj Britaniji su 2020. godine predstavljene šeme za upravljanje zemljištem u oblasti životne sredine (ELMS) i šeme podsticaja zakona o poljoprivredi i metodologija za merenje usluga ekosistema.

Tako će se, svidelo se to nekom ili ne, radiklane promene u tehnologiji proizvodnje hrane odigrati u narednih dvadeset godina – milom ili silom majke prirode.

Majka priroda

 Silu majke prirode sada već svake godine oseća paor na svojoj koži (suše, mrazevi, plavne kiše, grad, orkanski vetrovi). Sa druge strane, svet je postao globalno selo. Hteli mi to ili ne uključeni smo u svetske trendove. Ako ih ne budemo pratili, smanjivaće se cena i konkurentnost naše poljoprivrede. Kako se bude širio broj kompanija i država koje postaju “zelene”, tako će nam se smanjivati tržišta za plasiranje naših proizvoda. Treba imati u vidu da i naša država potpisuje sve više međunarodnih sporazuma vezanih za ekologiju (jedan od poslednjih je „Zelena agenda za Zapadni Balkan”). Time naša država preuzima određene obaveze, koje će pre ili kasnije morati početi da ispunjava. U svim tim sporazumima figurira i poljoprivreda, pa je realno očekivati uskoro i promene u agrarnoj politici i sistemu subvencionisanja. Rešenje ove klimatske krize, koja može da dovede u pitanje opstanak čovečanstva, može da se reši samo zajedničkom akcijom. Da bi čovečanstvo u tome uspelo, akcije na nivou pojedinaca ili država, nisu dovoljne. Mora se delovati globalno. U sadašnjem trenutku čini se da znanja i resursa za rešavanje problema ima dovoljno, ali ono što manjka je mudrost, tj. politička volja (kao što je to pokazao i poslednji klimatski samit u Glazgovu početkom novembra 2021. godine).

Koje pouke iz gore napisanog treba da izvuče poljoprivredni proizvođač?

 Treba biti mudar, otvorenog uma. U narednih deset ili dvadeset godina očekuju se velike promene u poljoprivredi. Što pre shvatite da sadašnji način rada treba menjati, to bolje. Krize će se nastaviti: prvo korona, pa sada azotna đubriva, vrlo skoro problem sa fosfornim đubrivima, očekuje se i nekoliko energetskih kriza, konstantne izbegličke krize i dr., a proizvodnja nam je često na granici elementarnih nepogoda. A trenutno sami malo preduzimamo da ublažimo negativne uticaje na proizvodnju – uglavnom računamo na nekog drugog (država i/ili osiguranje). Dosadašnje uhodane tehnologije proizvodnje često ne mogu dati adekvatan odgovor na izmenjene uslove proizvodnje. Sa druge strane, dosadašnja proizvođačka praksa, gde se u ratarstvu godišnje troši i do 120 litara nafte/ha, 500 kg/ha mineralnih đubriva, prosečno 5–7 kg/ha pesticida, deset kalorija goriva za proizvodnju jedne kalorije hrane neće ni biti više moguća. Sve će se manje tolerisati i subvencionisati duboka obrada i obrtanje plastice. Prelazak na regenerativnu poljoprivredu ili neke druge održive sisteme zahteva, pre svega, promene u glavi gazda, mora obuhvatiti i prelazni period od minimum 3 do 5 godina na nivou pojedinačnih parcela. Treba očekivati varijacije prinosa do 10% u prvih 3–5 godina, nakon čega će se prinos stabilizovati. Nakon deset godina regenerativne poljoprivrede moguće je očekivati veće prinose u odnosu na prinose u konvencionalnoj poljoprivredi, gde se ore i đubri mineralnim đubrivima. Međutim, prelazak na regenerativnu poljoprivredu ne znači i velike promene u alatima i tehnikama obrade. Regenerativna poljoprivreda ne zahteva posebnu mehanizaciju – za radne zahvate od tri metra potreban je traktor od 110–120 KS, sejačice za direktnu setvu okopavina i strnina sa mogućnošću ulaganja hraniva u trake, prskalice, rasipače hraniva, malčere i eventualno podrivače. I to je sve.

Vreme curi, treba krenuti što pre, da ne bude kasno. Pametno treba investirati u priključke. Možda plugove koje sada kupujete nećete moći prodati, osim u staro gvožđe. Još pametnije treba investirati u zemlju. Očekuje se da će mere poput smanjenja potražnje mesa i ponovno pošumljavanje, dovesti do smanjenja tražnje većine ratarskih primarnih proizvoda, ali i do pada cene obradivog zemljišta. Postoji opasnost da dobar deo sadašnjeg uloženog kapitala ostane zarobljen u investicijama u gvožđe i zemlju.

Fiksacija ugljenika ili ugljenična asimilacija je proces pretvaranja neorganskog ugljenika (ugljen-dioksida) do organskih jedinjenja posredstvom živih organizama. Ako se proces odvija pomoću sunčevog svetla, naziva se fotosinteza, pri čemu se ugljenik iz vazduha u biljkama pretvara u šećere (tzv. “tečni put ugljenika”), od koji jedan dobar deo preko korena biva izlučen u zemljište. U zemljištu ti šećeri služe kao hrana mikroorganizmima, koji zauzvrat biljkama “serviraju” makro i mikroelemente neophodne za normalno funkcionisanje biljaka.

Karbon krediti (Cabon credit)

Kjoto protokol je 1997. godine definisao vrednost GHG (greenhouse gases – gasovi staklene bašte), poznatiji kao „karbon kredit”. Jedan karbon kredit bilo koje vrste ekvivalentan je jednoj toni ugljen-dioksida. Trenutna cena CO2 je 10–50 evra po toni u zavisnosti od tržišta. Nakon višegodišnje stagnacije, trgovanje emisijama ugljen-dioksida u Evropi, Kaliforniji i na Novom Zelandu, poraslo je tokom 2021. godine za 23 odsto, dostigavši obrt od 235 milijardi evra. Očekuje se dalji rast cene CO2., čak do 120 €/toni. Razlog povećanja vrednosti ugljen-dioksida leži u činjenici da države, korporacije i nevladine organizacije sve više ulažu u projekte za zaštitu životne sredine. Tržište dozvolama za emisije ugljen-dioksida moglo bi za pet do deset godina da premaši vrednost tržišta nafte. Emisija ugljenika bi u daljoj budućnosti mogla postati čak deficitarna roba na tržištu. Sistem trgovanja emisijama (ETS) prvo je uspostavljen u Evropskoj uniji. Sada svoje tržište emisija ugljen-dioksida imaju i USA, Kanada, Kina, Kazahstan, Južna Koreja, Švajcarska, a i druge zemlje, poput Australije (Izvor: bif.rs i OilPrice.com)

Florian Farkaš

Rona Konsalting, Bajmok