Niko nije pobedio, svi izgubili!

 Koliki su pregovaračka snaga i moć (ne)udruženih poljoprivrednika da se izbore za svoje interese?

Poljoprivrednici su na spontano organizovanim protestima krajem avgusta nadležnim državnim organima ukazali na brojne probleme sa kojima se suočavaju u prodaji svojih proizvoda, prvenstveno suncokreta, disparitetu cena, monopolističkom ponašanju otkupljivača… S pravom su tražili i od države zahtevaju „paket pomoći”, koji bi ublažio posledice anahronog delovanja otkupljivača na tržištu, a istovremeno i vremenskih neprilika. Posebno dugotrajne suše koja je znatno umanjila ovogodišnji rod kako ratara tako i voćara.

Blokada ulica u Novom Sadu; foto: 021

Njihovi apeli za pomoć su u javnosti naišli na pozitivan odjek, ali, čini se, ne i u očekivanoj meri među nadležnim državnim organima i institucijama. Podsetimo, pre organizovanja protesta, ratari su (najviše proizvođači suncokreta, ali i drugih ratarskih kultura, kao i paori iz mlečnog sektora) očekivali i nadali se adekvatnim reakcijama iz resornog ministarstva poljoprivrede. Reakcije su nažalost izostale. Protesti su završeni više polovičnim nego trajnim rešenjima, a kako reče jedan ratar: „Niko nije pobedio, a svi su izgubili”.

Post festum analiza događaja nametnula je – po ko zna koji put – niz pitanja: koliko su (ne)udruženi poljoprivrednici jaki, ima li njihova pregovaračka snaga moć da se za svoje interese izbore umesto na ulici, kroz postojeći sistem donošenja odluka u nadležnim državnim organima? Poljoprivrednici su na tom terenu, nažalost, veoma tanki. Iako među njima ima relativno dobrostojećih, mahom preovlađuju sitni, mali proizvođači, koji su neorganizovani, drže se nekako uvek po strani, (ne)svesno puštajući druge da odlučuju u njihovo ime. To im se naravno obija o glavu, jer svojim nekoordiniranim delovanjem i nečinjenjem, kao i nedovoljnom brigom nadležnih državnih organa, praktično nesvesno utiru put monopolističkom ponašanju otkupljivača i prerađivača.

Šta treba uraditi da se društveni položaj poljoprivrednika poboljša i da se jače čuje njihov glas? Odgovor je manje-više u organizovanju, kako sektorskom tako i u celini. Tu i tamo ima dobrih primera i zajedničkog delovanja prema nadležnim državnim organima, naročito voćara-malinara, pčelara… Činjenica je da većina poljoprivrednika (čast izuzecima) jednostavno zazire od udruživanja. Uglavnom su nezainteresovani za bilo kakvo zajedničko delovanje. Osim, naravno, u slučajevima reakcija na određenu situaciju u sektoru, pogotovo kada se – kao što je bilo na avgustovskim protestima – radi o cenama proizvoda. To su opet više iznuđeni potezi nego plod dobre organizovanosti udruženja i osmišljene strategije borbe za ostvarivanje zajedničkih ciljeva.

Poljoprivredni proizvođači su dugo vremena rešenje za svoje probleme videli u formiranju Poljoprivredne komore, koja bi zastupala intrese svih poljoprivrednika. Iako je bilo pokušaja da se Komora osnuje na nacionalnom nivou, do sada nije postignuta politička saglasnost za njeno formiranje. Smatralo se – a i danas je tako – da je gransko udruživanje i delovanje poljoprivrednika kroz institucije Komore, sasvim dovoljno za iskazivanje interesa poljoprivrednih proizvođača.

Pokazalo se, međutim, kako u tranzicionom periodu tako i danas da interese poljoprivrednika nema ko da (za)štiti osim njih samih. U ovom momentu je u Srbiji registrovano oko tri stotine raznih udruženja poljoprivrednika i asocijacija. Njihov rad je – da se ne lažemo – više formalan nego delotvoran, a činjenica je da su međusobno slabo povezani i umreženi i da, sem u izuzetnim slučajevima, vrlo retko komuniciraju. Posebno je simptomatično da oko zajedničkih tema i problema često imaju dijametralno suprotstavljene stavove.

Više je nego očito da poljoprivrednici moraju da redefinišu svoj društveni položaj. Model kako da se to uradi i sprovede (još uvek) ne postoji i zato bi, prvenstveno oni sami (uz pomoć

države), morali da dođu do rešenja kako bi se brojni problemi rešavali, umesto traktorskim bolkadama, kroz institucije sistema.

 B. Kićin