Petak, 20 Septembar 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lekovito bilje (198)

TONIZIRAJUĆE BILJKE

 

ALOJA

 

Aloe barbadensis Miller

FAMILIJA: Liliaceae

 

Narodna imena: aloe vera, aloj, aloje, pustinjska ruža

 

 

Aloja je prava medicinska riznica znanja o čijim su se lekovitim moćima vekovima prenosila iskustva. Ova čudotvorna biljka se spominje još u Starom zavetu. Recepture sa alojom pronađene su i na mesopotamskim glinenim tablicama 2200. godine p.n.e. Pisani opis lekovitih osobina ove biljke pronađen je u starom Egiptu na papirusu iz 1550. godine p.n.e. U Aziju je preneta 400. godine p.n.e. Za aloju su znali i u Staroj Grčkoj i Rimu. Između 10. i 13. veka prihvaćena je kao sredstvo za lečenje u Evropi.

Kolumbo je zapisao:  „Postoje četiri biljke koje su čoveku neophodne u životu: pšenica, grožđe, maslina i aloe. Prva hrani, druga usrećuje srce, treća uspostavlja harmoniju, a četvrta leči.“

Poznato je preko 500 vrsta, od kojih samo nekoliko poseduje lekovita svojstva, ali se kao pravi eliksir koristi samo Aloe Vera.

Na našem području se najčešće sreće Aloe arborescens, jedna od lekovitih vrsta aloje. U našem narodu postoji nekoliko recepata za spravljanje lekovitog napitka od ove biljke i koristi se u borbi protiv raka. Međutim, zbog mlevenja celog lista i potapanja u alkohol (vino ili blažu rakiju) sa ciljem očuvanja, napitak ne daje željene rezultate, budući da alkohol uništava veliki broj lekovitih svojstava ove biljke.

Aloja potiče sa afričkog kontinenta, sa teritorija koje se graniče sa Sredozemnim i Crnim morem, odakle je preneta u Indiju, Kinu, na ostrva Indijskog okeana. U ovim zemljama aloja se i uzgaja.

Danas se aloja može naći na ostrvima Karipskog mora, Havajima, kao i u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi. Aloja uspeva i u najtoplijem tropskom pojasu, ali ne opstaje na područjima gde su duži vremenski period temperature ispod 0ºC.

 

Aloe ima crvenkaste ili žućkaste cvetove

Aloja ima crvenkaste ili žućkaste grozdaste cvasti

 

Botaničke osobine

 

  • Aloja ima sabljaste, špicaste listove, sa testerastim ivicama pa biljka podseća na kaktus.
  • Iz lisne rozete raste cvetna drška koja se završava žutim ili crvenkastim cvećem sakupljenim u grozdastu cvast.
  • Biljka dostiže visinu od 75-120 cm i ima 12-15 listova. Listovi su široki, na najširem delu su 10-13 cm, a uobičajena težina u potpunoj zrelosti je 0,7-1,5 kg. Na veličinu listova utiče kvalitet zemljišta, padavine kao i drugi spoljašni faktori.

 

Hemijski sastav i upotreba

 

Listovi aloje (Aloe Vera folium) imaju lekovita svojstva. Kod njih razlikujemo agense i sastavne delove spoljašnjeg dela lista i gel iz unutrašnjeg. Gel iz unutrašnjeg dela lista je izvanredno lekovit, a dobija se skidanjem spoljašnjeg zaštitnog sloja lista, koji se potom koristi kao organsko đubrivo na plantažama aloje. Droga je gorkog ukusa i neprijatnog mirisa.

Aloja gel sadrži preko 200 korisnih supstanci:

–          antioksidantne vitamine A, C, E, vitamine B grupe (tiamin, riboflavin, holin, folna kiselina), vitamin D ne sadrži;

–          mineralne materije 1-2%: kalijum, natrijum, kalcijum, magnezijum, mangan, bakar, cink, hrom, gvožđe. Mg-laktat inhibira histidin-dekarboksilazu i onemogućuje formiranje histamina koji se oslobađa kod alergijskih reakcija i izaziva intenzivan svrab i bol. Antialergijsko dejstvo aloje se objašnjava prevencijom formiranja histamina;

–          enzime – oralnom primenom aloja svojim biohemijskim katalizatorima potpomaže proces varenja. Takođe, enzimi iz aloje uništavaju i bakterije u organizmu.

–          šećere i to kako monosaharide, tako i polisaharide. Najvažniji su dugi lanci polisaharida koji sadrže glukozu i manozu. Kod oralne primene polisaharidi kompletno prelaze u ćelije, zbog čega gel aloje ima antidijabetično dejstvo;

–          gorka aloja sadrži slobodne antrakinone i njihove derivate. U većoj količini ove supstance imaju snažan laksativni efekat, u manjoj pomažu resorpciju iz creva;

–          lignine, inertne supstance koje omogućavaju aloji da prodre duboko u kožu noseći sve ostale aktivne supstance sa sobom;

–          saponine, deluju kao izuzetan prirodni čistač organizma;

–          biljne sterole, salicilnu kiselinu, amino kiseline, gorke materije, etarsko ulje u tragovima, smole.

Etarsko ulje, koje se nalazi u aloji, je različitog hemijskog sastava pa je zbog toga i miris raznih aloja različit.

Aloja ima antialergijsko dejstvo, potpomaže varenje razlaganjem masti i šećera, čisti creva od štetnih sastojaka, sprečava proširenje krvnih sudova, povoljno deluje kod dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti. Poseduje izuzetnu sposobnost da prodire do sedmog nivoa kože čime neguje sve slojeve kože. Deluje kao izuzetan prirodni čistač organizma. Dejstvom protiv bolova i povišene temperature znatno potpomaže organizmu, takođe uklanja nekrotično tkivo iz rana. Podiže imunitet organizma.

Dokazano je da aloja leči opekotine trećeg stepena i promrzline, kao i rane prouzrokovane radijacijom, čireve, dermatitise.

Aloja se koristi i za uspešno i izrazito efikasno izlečenje seboreje, alopecije, akni i opadanja kose.

Svet danas zna za aloju zbog njenog prisustva u mnogim popularnim kozmetičkim proizvodima. Međutim, većina kozmetičkih preparata koji se deklarišu da sadrže Aloe Veru ne sadrže više od 2% aloje, što je nedovoljno, jer je neophodno da kozmetički proizvod sadrži najmanje 25-40% aloje da bi imao efektivno dejstvo.

 

 

Gaji

Aloja se gaji na nepreglednim plantažama u Meksiku

 

Gajenje

 

Aloja se uzgaja na više stotina hiljada hektara, na plantažama u dolini reke Rio Grande, u Meksiku, Dominikanskoj Republici. Svake godine shodno povećanju tražnje, površine plantaža pod alojom se povećavaju, naročito duž nepreglednih pustinjskih prostranstava Teksasa i Meksika.

Aloja se razmnožava sadnicama. Sadnice izrastaju oko majčinske biljke i kada dostignu visinu od 30-40 cm presađuju se. Sade se na međuredni razmak 60-70 cm i 40-50 cm u redu.

Biljka dostiže svoj maksimum sa šest godina starosti. Listovi se odsecaju pri osnovi, tako da do momenta prerade celokupna količina gela ostane u listu. Obično se koriste samo spoljašnji listovi. Svakih 5-8 nedelja sa biljke se skida 3-5 listova. Nakon branja listovi se u roku od dva sata transportuju do pogona gde se svaki list ručno pere, zatim cedi i sa dodatkom prirodnog stabilizatora, dobijenog iz soka papaje, flašira i hermetički zatvoren čuva. Ovako stabilizovan gel omogućava očuvanje esencijalnih supstanci u sastavu gela, pa je gel podjednako vredan kao i sveže ubran list.

Aloj se može dobiti i zarezivanjem lišća, tako što se list zareže, a zatim se pusti da sok iscuri u sudove, još češće u jame obložene kozjom ili konjskom kožom. Sok se posle toga zagreva da postepeno isparava, sve dok se ne isuši do suva. Tako se dobijaju čvrsti komadići različite veličine, mrkocrne ili mrkocrvenkaste boje, smolastog sjaja. Boja može često da preliva između zelenkaste i smeđe, što zavisi od načina dobijanja.

 

Preuzeto iz monografije LEKOVITE I AROMATIČNE BILJKE
Autor: prof. dr Jan KIŠGECI
Izdavač: „Partenon“, Beograd, 2008.