Sreda, 21 Novembar 2018.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lekovito bilje (85)

Gajenje, sakupljanje, upotreba

BILJKE BOGATIJE TANINIMA

TANINI

Tanini ili štavne materije su polifenolna, bezazotna, netoksična složena i raznovrsna jedinjenja biljnog porekla, oporog ukusa.

Naziv „tanin“ ne označava neko poznato i tačno definisano hemijsko jedinjenje. To je vi­še jedan zbirni organoleptički, tehnički naziv zadržan do danas, kao što je takvo i ime etarskih ulja, smola, saponozida i drugih supstancija, hemijski takođe vrlo heterogenih.

Tanini su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. Najviše su zastupljeni u biljkama iz familija Rosaceae, Fabaceae, Myrtiaceae, Geraniaceae, Rubiaceae, Fagaceae, Polygonaceae, Salicaceae. Malo ih je i retko se nalaze u gljivama, algama i mahovinama, a Brassicaceae i Papaveraceae ih ne sadrže. Ima ih u svim organima zeljastih i drvenastih biljaka. U višegodišnjim zeljastim biljkama najbogatiji taninima su podzemni organi (rizomi i korenje), a u drvenastim kora sa korena, stabla i debljih grana, lišće, plodovi i dr.

Količina tanina u raznom bilju je različita: hrastova kora ima oko 10%, tormentila oko 20 %, a razne šišarke 50 – 70%.

Rastvoreni su u ćelijskom soku i lokalizovani u parenhimskim ćelijama. U drogama su najčešće absorbovani na ćelijskim membranama. Rastvaraju se u vodi, etanolu, glicerolu i acetonu, dok se u ostalim organskim rastvaračima (etar, petroletar i dr.) ne rastvaraju.

Tanini se dele u dve grupe: hidrolizirajuće (galotanini) i kondenzovane (katehinski). Postoji i treća grupa, mešoviti tanini koji predstavljaju smešu prethodne dve grupe. Galotanini u svojoj građi sadrže više molekula polifenolnih kiselina (galna, digalna) koje su esterifikovane za OH-grupu glikoze, tj. predstavljaju poliestarska jedinjenja (formula br. 42).

Razne šišarke sadrže 50 - 70% tanina

Osnovni sastojci katehinskih tanina su katehini i leukocijanidi, koji su po svojoj hemijskoj građi bliski flavonoidima i antocijanima.

Taninske droge služe za dobijanje tanina i za lečenje. Najveća količina potroši se za štavljenje kože, zahvaljujući osobini da belančevi­ne tj. aminokiseline proteina, grade nerastvorljive soli.

Tanini su adstringenti, tj. služe za površinsko stezanje tkiva. U sluzokoži usta izazivaju oporost i suvoću. U dodiru s kožom (a pogotovo sluznicom) tanini grade nerastvorljiva jedinjenja velikih molekula, komplekse slične onima koji se javljaju po štavljenju kože, zbog čega suše sluznicu, očvršćavaju epidermu i smanjuju njenu osetljivost i sekreciju (npr. smanjenje znojenja nogu i drugih delova tela).

Tanini deluju antidijaroično. Oni doprinose postepenom mehaničkom odstranjivanju klica iz crevne sluzokože, čime se može objasniti vekovna upotreba oporih droga za ublažavanje i lečenje bacilarne dizenterije. Tanini imaju i slaba anestetična svojstva i time ublažavaju bolove u organima za varenje.

Deluju i hemostatično, jer izazivaju sužavanje krvnih sudova i stvaraju koagulacione membrane od zgrušane belančevine krvnog seruma.

Tanini talože alkaloide stvarajući nerastvor­ljiva jedinjenja, zbog čega mogu da se upotrebljavaju kao antidoti pri trovanju ovim supstancijama.

Za dokazivanje tanina koriste se organoleptičke reakcije (po oporom ukusu) i hemijske (taložne i bojene reakcije). Najčešći reagensi za dokazivanje tanina su: rastvor želatina, strihinina, olovno sirće, bromna voda i gvožde III hlorid. Da bi se odredio sadržaj tanina u drogi, oni se moraju prethodno izolovati (ekstrahovati vodom), zatim prečistiti i potom odrediti, upotrebom kolorimetrijskih ili gravimetrijskih metoda.

 

Preuzeto iz monografije LEKOVITO BILJE
Gajenje, sakupljanje, upotreba
Autor: prof. dr Jan KIŠGECI
Izdavač: „Partenon“, Beograd, 2002.