Petak, 20 Septembar 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lovstvo u Vojvodini (126)

Hrtovanje

Gospodski lov banatske vlastele

 

Okolina Bečkereka sa bogatom florom i faunom oduvek je privlačila avanturiste i zaljubljenike u lov.

Krajem XIX i početkom XX veka, egzotičnu divljač širom sveta lovilo je nekoliko banatskih lovaca. Po povratku sa putovanja, oni su u svojim dvorcima formirali bogatu zbirku trofeja. Najpoznatiji među njima bili su Emil Talijan (Novi Kneževac), Felix Harnonkurt (Ečka), Arsen Damaskin (Hajdučica), Fedor Nikolić (Rudna) i drugi. Nekolicina njih je svoje uzbudljive lovačke doživljaje publikovalo u zasebnim knjigama, koje danas predstavljaju prave raritete…

Bogata banatska lovišta bila su veoma privlačna i za stranu lovačku klijentelu. Među njima je bio i austrijski prestolonaslednik Ferenc Ferdinand, koji je između 1898. i 1902. godine u više navrata bio gost ečanskog vlastelina.

 

Hrtovanje – moda i zabava

Sredinom XIX veka, u lovu, po engleskom uzoru, ulogu goniča preuzeli su rasni psi – hrtovi. Hrtovanje je vrsta lova, bez oružja. Lovac, jašući dobrog rasnog konja, vodi hrta na povocu. Jedan specijalno obučen lovac – ubacuje u igru plen. Kada hrt opazi plen, pušta se sa povoca da bi nesmetano mogao da goni i ulovi divljač: zeca, srnu ili lisicu koja se najčešće koristila kao mamac. Interesantno je pomenuti, da je kod hrtova čulo vida mnogo razvijenije od čula mirisa, tako da pas počinje da goni tek kada opazi plen. Postojali su tzv. solo hrtovi koji su sami pronalazili i hvatali divljač.

 

Puštanje srne kao mamca, iz lovačke sandučaste kočije

 

Aristokratija sedamdesetih godina XIX veka je, pored igranja karata, kockanja, balova, provoda do sitnih sati, pronašla je još jedan vid zabave – hrtovanje. Jahanje skupih rasnih konja, gonjenje divljači pomoću čopora hrtova kroz nepregledna zelena prostranstva, bila je dovoljno izazovna i spektakularna razonoda. Ali, samo za odabrane, bogate. Za prestižnog rasnog konja, rasnog psa, neretko se išlo u inostranstvo i plaćalo velikim bogatstvom. Vlastelin je, po pravilu, imao i ličnog dresera, koji se starao o nekoliko desetina hrtova.

Hrtovanje nije bila samo zabava, sport, razonoda, nego mnogo više: način razmišljanja i življenja, moda, a nadasve – pripadnost staležu. Bila je omiljena razonoda ne samo gospode nego i dama iz visokih krugova. Grofica Alisa Hardeg sa ćerkom, kontesa Hogvici, supruge barona Bajića i Gerlicija rado su odlazile na hrtovanja.

 

Lični dreser sa psima u Velikom Bečkereku, danas Zrenjaninu, 1910. (Privatna zbirka)

 

Ljubitelji i uzgajivači hrtova u drugoj polovini XIX veka organizovali su zasebna udruženja. Tako je u Banatu nastalo Torontalsko udruženje uzgajivača hrtova, sa sedištem u Velikoj Kikindi. Prema pisanju dnevnog lista „Torontal“, Kikinda sa okolinom veoma je pogodna za konjičke sportove, jer je imala dovoljno hotela, gostionica, kao i odgovarajućih štala za konje i pse, a dostupna je iz više pravaca, drumovima i vozom.

Udruženje, osim klasičnog hrtovanja, započinje sa organizovanjem raznih trka hrtova. Naravno, svako dešavanje propraćeno je sa detaljnim izveštajem u lokalnim novinama.

 

Vesti o trkama u Velikoj Kikindi

Bečkerečki „Torontal“ je 12. novembra 1895. godine izveštavao o trci hrtova.

Prijavljeno je trinaest hrtova sledećih vlasnika: barona Ivana Bajića, generala Svatija, gospodina Navaija, podžupana Jako Agoštona, kapetana Henrikeza, Fuksa, Radulovića, dr Vincehidija, dr Demkoa i drugih. Za finalnu trku plasirali su se psi dr Demkoa i gosp. Navaija. U odlučujućoj trci pobedio je hrt gosp. Navaija, osvojivši srebrni pehar.

Novinar dnevnog lista završava svoju reportažu konstatacijom da sve više dama pokazuje ”izuzetno interesovanje za ovaj sport, kao što je grofica Torocko, supruge barona Bajića i Jako Agoštona, baronese Horvat, Duka…”

Naredne godine (1896) u sedištu udruženja upriličene su trke hrtova u sledećim disciplinama:

1. Trka mladih hrtova (do 22 meseca starosti)

2. Trka hrtova svih rasa

 

U Vodicama pored Kikinde, 16. i 17. novembra 1898. godine, odigrala se trka hrtova iz Torontalske i Čanadske županije. Takmičenje je počelo 16. novembra u 10. sati. U prvoj trci prijavljena su dva hrta Ivana Bajića, četiri barona Gerlicija i jedan Geze Navaija. U konjičkoj grupi koja je pratila takmičenje bila su i kola sa damama koje su sa velikim uzbuđenjem pratile zbivanja. Jahači-pratioci bili su baron Ferenc Gerlici, grof Erne Bisingen, baron Ivan Bajić, Geza Navai, supruga Ivana Bajića, baronese Ema Podmanicki i Melanija Horvat…

 

Razglednica kao dokaz popularnosti hrtova i hrtovanja (oko 1900)

 

Trka se završila u ranim popodnevnim časovima pobedom lovačkog psa Geze Navaija. Drugu nagradu osvojio je hrt barona Gerlicija. Posle naporne, ali nadasve interesantne i napete trke sledila je večera i zabava do jutra u salonu za ručavanje hotela u Kikindi.

Početkom XX veka, tačnije 20. oktobra 1903. godine, u sedištu udruženja održano je Zemaljsko takmičenje u hrtovanju. Glavni sudija trke bio je Bela Liptai, a sudija na terenu Geza Viskidenski. Takmičenje su pratile i viđenije zvanice među kojima su bile grofovske porodice Karačonji, Vaj, Esterhazi, Večei, Bajići, Boborovi.

Prvog dana takmičenja odmeravali su snage svi hrtovi, da bi se drugog dana u finalu našla samo prva dva. Glavna nagrada iznosila je 1.200 kruna za psa (!), plus honorar za vlasnika. Interesantno je pomenuti i jedan nesumnjivo human gest – hrt koji je ispao iz takmičenja zbog pada ili ozlede i tako bio onemogućen da nastavi trku dobio je (ne baš malu) utešnu nagradu!

Novembarska trka je, po broju učesnika, prevazišla sve do sada održane trke jer je prijavljeno 17 hrtova koji su bili u vlasništvu Bajića, Đule Bagija, Ivana Balaša, Đule Bobora, Oskara Kana i drugih.

Bilo je dovikivanja, komešanja, podstreka, negodovanja zbog brzonogih kikindskih zečeva. Na kraju je glavni sudija trke proglasio pobednika. Prva nagrada (srebrni pehar) pripala je psu gospodina Bagija, drugu nagradu (srebrnu tabakeru) osvojio je pas gospodina Faija.

U kasnim popodnevnim časovima upriličen je ručak uz prisustvo velikokikindske inteligencije i oficirskog kora husarske regimente stacionirane u mestu. Sledio je ples, zabava, dobro raspoloženje do zore.

 

Vesti o trkama u Velikom Bečkereku

Udruženje uzgajivača hrtova je, na svojoj redovnoj skupštini, održanoj 2. novembra 1904. godine, odlučilo je da se trka mladih hrtova (do 22 meseca starosti) održi u Velikom Bečkereku pošto u Velikoj Kikindi trenutno nema uzgajivača hrtova. Ovo udruženje je obuhvatilo odgajivače rasnih konja.

Prvo bečkerečko takmičenje hrtova u organizaciji Torontalskog udruženja uzgajivača hrtova i rasnih konja održano je u aradačkom ataru, 1905. Propozicije su bile:

– hrtovi ne mogu biti stariji od 22 meseca;

– vlasnik psa stiče pravo prijave za takmičenje ako dotičnog hrta ima u svom posedu od njegovog 3. meseca života;

– taksa za učešće je iznosila 10 kruna.

 

Postojala su posebna kola za hrtove, u kojima su prevoženi i čuvani. U hrtovvanju, kako je to već navedeno, postojala su i posebna kola za prevoz mamaca, kao što su srna, zec ili lisica. Na odgovarajući znak, otvarala su se vrata kola, srna bi iskočila, a čopor hrtova, koji se nalazio na odgovarajućoj udaljenosti, pohitao bi za njom. Sledilo je veliko komešanje, galama, topot konja i besomučno lajanje. Pobeđivao bi najbrži, najizdržljiviji i najspretniji hrt koji u završnom činu obara divljač.

 

Pred početak hrtovanja u melenačkom ataru, 1902. god. (privatna zbirka)

 

U publici se nalazila elita tadašnjeg građanstva: podžupan Agošton Jako, Ferenc Daniel, baroni Gerlici, Bajić, dr Ivan Balaš, Đula Bobor i dr. U zgradi kasine, dan pre trke održano je tzv. Veče upoznavanja, u čast gostiju iz inostranstva. Među prisutnima su, između ostalih, bili: dr Lajoš Delimanič glavni župan, general Šandor Nađ, Aladar Keresteš sa suprugom i ćerkom i Andor Marton sa suprugom.

Takmičenje je održano prema planu i programu, ali je dodeljena samo jedna nagrada: Đuli Greberu za hrta po imenu Sakter. Ostali takmičari-hrtovi su ispali iz trke zbog zadobijenih povreda. Posle dodele priznanja, Ferenc Daniel je otmene posetioce ugostio na svom imanju.

 

Porodica Bobor na hrtovanju u okolini Velikog Bečkereka (privatna zbirka)

 

Pod naslovom: „Od našeg specijalnog izveštača“ Bečkerečke novine 19.11.1909. godine donose vest o velikoj trci hrtova u melenačkom ataru. Takmičenja su trajala četiri dana. Bilo je prijavljeno 17 rasnih pasa Bajića, dr Gerštena, generala Grebera, Molnara i drugih. Organizaciju trke Torontalskog udruženja uzgajivača hrtova i rasnih konja pomogla je i ovdašnja vlastela: Bibići i Nikolići.

Dugo pripremana trka ostala je u sećanju ne samo po rekordnom broju gledalaca već i po nizu neprijatnosti. Mamci su bili zečevi, ali ih nije bilo dovoljno. Hrtovi su se puštali u neodgovarajuće vreme, a nije bilo ni glavnog sudije. Nedostajao je i određen broj konja, da bi se tokom trke na vreme stiglo na svaku lokaciju. Međutim, poslovica kaže „Sve je dobro, što se dobro završi“, a završilo se dobro, zahvaljujući damama. Nekolicina njih sedela je u kolima, i pažljivo posmatrala događanja na terenu. Plenila je njihova gracioznost i lepota. One druge su u pauzama trka nudile svakojake bravurije kulinarstva opojnih mirisa i ukusa, remek dela vrednih melenačkih domaćica. Uz ukusan zalogaj i dobru kapljicu zaboravile su se sve neprijatnosti.

 

Dobro raspoloženje nakaon uspešnog hrtovanja u okolini Velikog Bečkereka (privatna zbirka)

 

Brojnoj publici, gospodi iz Bečkereka i okoline: grofu Čekoniću, dr Pap Gezi, Boborovima, predstavljalo je zadovoljstvo videti mnogo toga i biti viđen.

Hrtovanje, kao sport, razonoda i moda, trajalo je relativno kratko vreme: od 1870. do početka Prvog svetskog rata. Bio je to ne samo gospodski način lova, već i stil života banatskih plemića i građanstva u usponu. Kuriozitet, na prelazu vekova. Danas je hrtovanje sačuvano samo u dnevnim izveštajima tadašnje štampe i na starim fotografijama.

 

Hrt – šampion Čanadske i Torontalske županije u 1910. god. (privatna zbirka)

 

Aranka Balint
viši bibliotekar, Istorijski arhiv Zrenjanin