Četvrtak, 22 Avgust 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lovstvo u Vojvodini (159)

Knjiga „Lovstvo u Vojvodini“ je XXII knjiga u ediciji „Kulturno-istorijska baština Vojvodine“. Izdavač: KID PČESA, Novi Sad, Narodnog fronta 10/III

 

Lovačka udruženja (8)

 

Perca iz starog lovačkog šešira

 

Područje Bačke u vreme Vojne granice, bilo je retko naseljeno, često plavljeno, močvarno, sa neprolaznim gustišima i bez puteva. Kao takvo bilo je raj za divljač. U vreme kad bi reke bile zamrznute, iz Slavonije prebacivali su se i čopori vukova. Za snabdevanje najbližih delova Vojne granice, kao Šajkaškog bataljona, grupe carskih lovaca snabdevača krstarile su pustarom. Ulovljena divljač tovarena je na volovska kola i prevožena do prvih vojnih postaja. Naseljenici, budući pod slabijom kontrolom a živeći u bedi, lovili su najčešće zamkama i stupicama. Uređenjem i ovih krajeva a posebno izgradnjom Francovog kanala, izgrađuju se putevi, krče čestari a i zakon dolazi po svoje. Kolonisti, zakupci ili kmetovi nemaju nikakvo pravo lova na svojoj ili vlastelinskoj zemlji. Prvim „Urbarijumima“ za svako pojedino mesto propisuju se porezi i obaveze stanovnika. Tako još uvek nalazimo da postoji opasnost od divljih životinja, verovatno vukova, pa se propisuje:

„§. XVII. Za izkorenit skodlyivu Zvirad (gdi takovefze nahode) duxni budu Podloxniczi ofzim Robotte tri dana lovit, nifchtamanye, Barut, Olovo, od Gofzpodske fztrane datifze hochje, koju duxnofzt nikakovim drugim pofzlom, niti s-novczi, ili skoim nachinom nebudefze moglo prominit.“

 

Pre Drugog svetskog rata

Vremena se menjaju i lov iz sporta dobija svoje današnje obličje. U pravilima Saveza lovačkih društava za Vojvodinu iz 1923, a koje se odnosi na područje Bačke, Banata, Baranje i Srema, kaže se da je cilj Saveza podizanje racionalnog lova, vaspitanje lovaca, gajenje korisne a tamanjenje štetne divljači. Savez propisuje da u svakom mestu može biti samo jedno lovačko društvo. Savez je pri tom član središnjeg Saveza lovačkih društava u Kraljevini SHS, ima svoje glasilo „Lovački glasnik“, ima skupštinu, predsednika i upravni i nadzorni odbor. Pravila propisuju da se svake godine po najmanje jedna četvrtina terena mora staviti pod zabranu lova „gde niko loviti ne sme, ili cele godine ulaziti sa psima“. Zabranjuje se lov sa konja, sa kola ili saonica te sa hrtovima. Najstrože je zabranjeno trgovati ili trampiti se korisnom divljači, velike hajke se zabranjuju tamo gde je korisna divljač proređena. Lovačko društvo može biti isključeno iz Saveza ukoliko ova pravila ne poštuje. Savez je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova a stoji pod kontolom Ministarstva šuma i rudnika.

Zakonom o lovu Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine se propisuje da je Pravo lova isključivo ovlašćenje da se divljač progoni, hvata ili ubija, ali i gaji i razmnožava. Pravo lova spojeno je sa pravom svojine zemlje i pripada sopstveniku zemljšta. Divljač se deli na zaštićenu lovostajem (jelen, srna, divokoza, zec, tetreb, fazan, jarebica, prdavac, divlje patke i guske, prepelica, šljuka itd.), divljač nezaštićenu (divlja svinja, lisica, jazavac, kuna, vidra, lasica, veverica, hrčak, orlovi, sokoli, mišari, jastrebovi, kopci, sove, gavrani, čaplje rode, vrane..) i zverad (medved, ris, divlja mačka i vuk). Mnoge od ovih vrsta su pred istrebljenjem ili su samo u ograničenom broju preostali na svom području.

 

Knjižica Pravila Saveza lovačkih društava za Vojvodinu iz 1923.

Knjižica Pravila Saveza lovačkih društava za Vojvodinu iz 1923.

 

Pravo lova na sopstvenom imanju ima sopstvenik zemljišta od barem 200 hektara u komadu, isto tako sopstvenim lovištem smatraju se i organizovani zverinjaci. Opštinsko lovište ne može biti manje od 200 hektara. Lovišta se mogu uzimati pod zakup putem licitacije od strane jednog ili više lica. Zakupno vreme traje 12 godina. Postoje takođe i državna i korporacijska lovišta. Nadzor nad katastrom lovišta vodi ban. Tačno se propisuju i lovostaji sa izuzecima. Psima „brakircima“ zabranjuje se lov od 15. januara do 30. septembra. Zabranjuje se korišćenje stupica, gvožđa, lepkova, omamljujuće hrane, mreža i slično. Prodaja divljači se dopušta samo uz uverenje o poreklu. Lovci koji uzimaju lovište u zakup ili vrše lov moraju imati lovačku kartu. Zabranjuje se hodanje po tuđem lovištu sa puškom, zabranjuje se korišćenje pušaka malog kalibra sa slabim pucanjem (gluvare). Ne može se poći u poteru za ranjenom divljači u tuđe lovište.

Kad se neka štetna divljač preterano umnoži organizuju se hajke. To važi pre svega za divlje svinje, lisice, jazavce, divlje mačke, tvorove i hrčkove. Ulovljena u hajci, zverad pripada onom ko je odstreli. Zakleti čuvari brinu se o nadzoru i zaštiti lova. Štetu koju divljač načini dužan je da nadoknadi ovlašćenik lova, a o tome odlučuje Sud za naknadu štete koji se osniva kod opština.

 

Korice Zakona o lovu Kraljevine Jugoslavije iz 1931.

Korice Zakona o lovu Kraljevine Jugoslavije iz 1931.

 

Radi unapređenja lova postoje lovačka udruženja i savezi lovačkih udruženja. Svaka banovina može imati samo jedan savez. Formira se Lovačka statistika i Lovački fond. Kaznene odredbe vrlo su precizne, stroge i detaljne. Ovaj zakon potpisuju Ministri šuma i rudnika, unutrašnjih poslova, pravde i sam kralj Aleksandar svojeručno.

Divljači je bilo u tim godinama dovoljno. Bilo je i malo lovaca jer je to ipak bio „gospodski šport”, a nije bilo ni današnje mehanizacije i načina obrade zemlje. Na velikim kompleksima zemljišta divljač je imala dovoljno hrane i slobodno se kretala. U lov se išlo dva puta nedeljno i kad se lovio, na primer, zec, lovac je imao pravo da odstreli po dva komada. U ovim krajevima naročito su domaće Švabe, Nemci, gajili kulturu lova koja je podrazumevala i razne lovačke svečanosti, parade, uniforme, lovačake običaje, dobre puške, opremu i lovačke bodeže, tradiciju koju su i ostali narodi od njih preuzimali. Svečane sobe i gonkovi ukrašavani su jelenskim rogovima ili punjenom divljači kao dokazom gazdine spretnosti i lovačke sreće. Ovi prašnjavi primerci nad vratima kasnije su više služili da ih se deca plaše.

 

U toku Drugog svetskog rata

Tokom Drugog svetskog rata, potrajao je zastoj u lovu, jer ko da se kreće s puškom po lovištu, sem partizana i žandara. Tokom Batinske bitke u završnici rata dosta visoke divljači prepilivalo je Dunav uplašeno tutnjavom topova i naselilo se trajno u Bačkoj, posebno u šumama duž reke. Veliki reviri u ovim šumama postali su vlasništvo države i pravo lova u njima važilo je samo za povlašćene. Ali, i u njima se divljač negovala, čuvala i razmnožavala.

Dok su još bitke trajale, NOV Jugoslavije, Komanda područja Sombor zahteva od Komande bugarske vojske, 11. januara 1945. godine, da se prestane sa upadom u revire i masovnim lovom divljači, kojom prilikom se puca na sve strane. Bugarske motorizovane jedinice su svoje učešće u Batinskoj bici shvatile tako da jurnjavom u krug kroz Bačku odlože svoj borbeni doprinos. Ponekad je ista jedinica po tri puta za redom prolazila kroz isto selo, kao uputili su se na front. Usput su municiju nemilosrdno koristili za lov zaštićene divljači. Ali, bili su se namnožili i domaći krivolovci među kojima i „drugovi milicioneri“ kako se u dopisu od 4. februra iste Komande mesta Sombor, privredni sektor, izričito tvrdi.

 

Posle Drugog svetskog rata

Prošlo je ratno doba i lov i lovstvo zalazi u mirnije tokove. Zakonska regulativa je sve stroža, sve je podložno administriranju. Lovci moraju biti udruženi u lovačka društva, zna se kad se i šta lovi, zna se gde je čije područje. Svaki lovac mora da odstreli određeni broj štetočina, mora da se pretplati na lovačka glasila, mora da opremu, municiju i pribor kupuje u Lovačkoj zadruzi, jer je tamo sve kvalitetnije i jeftinije (bar je tako propisano). Lovci počinju da se bave i uzgojem divljači tako da mnogi osnivaju fazanerije, a lovci Sivca i „pačarnik“ u kojem je odgajeno nekoliko stotina divljih pataka, koje su se same preselile, kasnije, u obližnje bare i trstike pored kanala. Dešavalo se da jato divljih pataka nadleti pačarnik i povuče patke sa sobom. Sivčani su krajem četrdesetih godina u više navrata u lovu ugostili kraljevića Đorđa, starijeg brata kralja Aleksandra od koga su zapatili i za njih do tada novu vrstu lovačkog psa, engleskog setera.

 

Pačarnik u Sivcu, šezdesetih godina XX veka

Pačarnik u Sivcu, šezdesetih godina XX veka

 

Kulski lovci ispred Papulinog odnosno Dragutina Šovljanskog bircuza; Papula drži zeca (pedesetih godina XX veka)

Kulski lovci ispred Papulinog odnosno Dragutina Šovljanskog bircuza; Papula drži zeca (pedesetih godina XX veka)

 

Lovački red se znao – prethodno veče se priprema municija, ujutro se lovci okupljaju na dogovorenom mestu, obično kod nečije kuće ili na salašu. Popije se rakija i nešto prezalogaji i dogovori plan za taj dan. Ako se lovi u obliku potkovice, stariji lovci su u sredini da manje pešače. Posle prvog kruga se utvrdi ko je kako prošao, razvrše se kupa kukuruzovine i pripremi doručak. Rakija i poneta hrana ide uokolo, nešto se i ispeče na ražnju. Kad se obavi završni krug i svi imaju ulov, na redu je ranije dogovoreni bircuz. Lovci, onako kaljavi, u dvorištu ostavljaju biciklove i kerove i upadaju u kafanu. Odlažu se puške i zečevi, a sastavljaju stolovi. Sad se već naručuje vino i sifon, pivo ređe. Raspakuju se platnene salvete da bi se pojelo ono što je od fruštuka preostalo. Sad su tu glavni šereti, a njima je na meti uvek najnespretniji lovac. Počasni kulski lovac deda Dragutin Šovljanski – Papula, birtaš i šeret, jedne godine pošto su lovci radi probe posipanja pre lova pucali u vodu Jegričke, izvadi jednu ošamućenu ribicu i stavi je u džep. Kad su seli u bircuz, on neopaženo ubaci ovu u bokal sa vinom. Potom pozove gostioničara, pokaže mu onu ribicu u vinu i kaže mu „Ta i ja sam birtaš i dolivam vode u vino, al ne baš iz Jegričke“.

 

Grupa kulskih lovaca za doručkom šezdesetih godina XX veka

Grupa kulskih lovaca za doručkom šezdesetih godina XX veka

 

Džipovi

Tamo negde pedesetih godina bilo je i jedno veliko izlovljavanje zečeva radi izvoza u Francusku. Živi zečevi su hvatani tako što su ih hajkači naterivali na zategnute mreže. Posle toga broj zečeva u ataru se znatno smanjio. Danas se lovi na drugi način, puno je i krivolova, u lovište se odlazi džipovima, lovci su postali manekeni u skupim odelima, sa skupim psima i puškama. Nema više onih nekadašnjih lovačkih običaja, izumrli su sa jednom generacijom plemenitih lovaca.

 

Izvor:

1. Istorijski arhiv, Sombor,

2. Muzejska zbirka Purić Slavka iz Sivca

3. Unser Tscherwenka, knjiga Rolanda Vettera,

4. Zbirka fotografija autora

Vojin Ačanski

dipl. inž. građ, Kula