Nedelja, 18 Avgust 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lovstvo u Vojvodini (161)

Knjiga „Lovstvo u Vojvodini“ je XXII knjiga u ediciji „Kulturno-istorijska baština Vojvodine“. Izdavač: KID PČESA, Novi Sad, Narodnog fronta 10/III

 

Lovačka udruženja (10)

 

IZ ISTORIJE LOVSTVA SUBOTICE

 

 Davni povod da se bavim temom lovstva je knjiga – zbornik „Divljač i lovstvo Panonije“, izdata 1989. od strane Kulturno-istorijskog društva „Proleće na čenejskim salašima“ (Pčesa), Novi Sad. Bila sam tada student etnologije i istorije umetnosti u Budimpešti. Interesovala sam se za materijal o liciderima kod prof. dr Veselina Lazića, predsednika Pčese. Tada me je zamolio da nešto prevedem sa mađarskog o lovstvu u Panoniji. Nisam ništa prevodila, nego sam napisala rad „Lovstvo u Subotici i okolini, 1794-1925“.

Sa ovim radom sam ponovo u temi o lovu. A da je to tako, povod je jubilej „135 godina organizovanog lovstva u Subotici“. Vezano s tim, izdata je monografija „U dosluhu sa prirodom“ (2003), u kome je objavljen moj prilog – rad „135 godina tradicije“. Veliku zaslugu što sam napisala ovaj rad dugujem mr Branku Franciškoviću, predsedniku Lovačkog udruženja „Subotička peščara“.

 

Lovački zakoni i početak organizovanog lova

 

Lov je sve do donošenja lovačkog zakona bio svuda po Evropi plemićka privilegija. Prekretnicu prava na lov su donele revolucije društvenih sistema, pa je tako prva usledila u Francuskoj za vreme revolucije 4. avgusta 1789. godine, a u nemačkim državama, Austriji i Mađarskoj, pa i u našim krajevima, 1848. godine. No, period apsolutizma je štetno uticao na stanje lova, to jest divljači, a očikivala se izrada zakona o lovu.

Komisija Ungarischer Forstverein je 1859. godine predložila regulativu po kojoj posedi od pre 1848. godine ostaju lovno područje vlasnika, a ostala lovišta se izdaju u zakup u trajanju od 5 do 10 godina, međutim ovaj predlog nije realizovan. Ipak, u Istorijskom arhivu Subotice se nalaze podaci koji govore da se pravo na lov nudilo u zakup već 1866. godine i da je postojao iskaz o prihodima zakupa lova i ribolova iz 1868. godine.[1] Nažalost, taj iskaz nije ušao u arhivski fond, te ne znamo njegove rezultate, ali možemo tvrditi da je to, po dosadašnjim istraživanjima, najraniji poznat podatak o organizovanom lovstvu na teritoriji Vojvodine.

Više sreće je imao zapisnik sa licitacije za zakup lovačkih terena iz 1870. godine. Pošto je dospeo u arhiv, sačuvan je do današnjih dana.[2] Iz njega saznajemo da je dražba održana 18. decembra, te da je od ukupno deset terena: Palić i Krvavo jezero uzeo pod zakup Pavle Kovačev, Ludaš – Jakab Vojnić, Radanovac – Mikloš Gebl, Hajdukovo – Lazar Aradski, Tukijaraš – Jovan Hristoforović, Ždralo – Jakab Vojnić, Skenderovo, Čiser i Deskaš – Timotije Stojković, Šaškalapoš – Petar Almaši, Tompu – Udruženje vlasnika hrtova, Gornju i Donju Čikeriju, kao i Tavankut – Petar Almaši.

Pomak u lovnom zakonodavstvu je načinio Urbarijum iz 1871. godine, a potpune promene je donelo donošenje lovačkog zakona. Pri tome, veoma važan momenat predstavlja zakon iz 1872. godine, upisan u mađarski zakonik pod rimskim brojem šest, koji prekida plemićku privilegiju na lov. U Istorijskom arhivu Subotice čuva se kopija ovog zakona poslata od strane kompetentnog ministarstva.[3] Ovaj zakon po prvi put određuje pravo na lov nerazdvojnim od vlasništva nad nepokretnom imovinom. Tome dodaje da se vlasnici poseda manjih od 100 k. hektara mogu udruživati radi sprovođenja lova, pod uslovom da u jednoj celini imaju najmanje 50 jutara zemlje, a u slučaju da imaju od toga manje, posed mora da je ograđen ogradom ili opkopan kanalom (zakon iz 1883. godine je ovu veličinu udvostručio na 200 k. hektara zemlje). Nadalje, ostali mali posednici su bili obavezni da sa posedom u opštinskom vlasništvu svoje posede daju u zakup.[4]

Zakon iz 1875. godine je predvideo porez na lov i lovačko oružje, što je, kao i inače, odogovarajuće ministarstvo (krajem XIX veka Ministarstvo za poljoprivredu, privredu i trgovinu) prosledilo u obliku kružnog pisma svim centrima županija, pa i manjim gradovima.[5] Ovaj zakon predviđa izdavanje lovačkih dozvola, to jest karata, koje su u prvo vreme imale pojačan ukrasni karakter, ali ih je do danas veoma malo sačuvano. (Od starih subotičkih lovnih karata poznata nam je karta dr Vladislava Manojlovića iz 1903. godine). Abecedni spisak imena subotičkih vlasnika lovačkih dozvola u periodu od 1877. do 1879. godine je, na osnovu građe Istorijskog arhiva u Subotici, sastavio istoričar Mirko Grlica. Novi ciklus zakupa lovačkih terena pri gradu – sada raščlanjenih na šesnaest oblasti – usledio je krajem 1897. godine i važio je sledećih pet godina[6]. Zakupci su bili sledeći: dr Lajoš Balog, Karolj Varga, Lazar Mamužić, Deže Zvorenji, Alajoš Skenderović, Geza Hever, Šimon Vojnić, Antal Farago, Šandor Vojnić stariji i Bela Olah.

 

Oglas koji oglašava licitaciju zakupa lovačkih terena 1897. godine. Istorijski arhiv Subotica. F:002 XV 486/07.

Oglas koji oglašava licitaciju zakupa lovačkih terena 1897. godine. Istorijski arhiv Subotica. F:002 XV 486/97.

 

Lovac grof Hofmanseg  1794. u Subotici

Pre dva veka hidrografija, pa i flora i fauna Subotice i okoline je bila posve drugačija nego danas, jer je jedna trećina grada bila pod vodom. Na mestu današnje železničke stanice, parka i obližnjeg klizališta talasala se Rogina bara, koju su isušili tek 1888. godine, a već su i do tog vremena učinili dosta po pitanju korekcije prirodne okoline: pošumljavanjem su obuzdali pesak, dok su tuce bara i rečica “zbrisali” isušivanjem. Grad je pošumljavanje okolnog peska počeo 1768. godine bagremom, topolom i vrbovinom. Do 1844. godine je pošumljena površina iznosila 5. 498 katastralnih jutara. Kako piše u monografiji županije, manje i veće, nepovezane šume su 1895. potpale pod državni nadzor: Deskaš, Telđfaš, Radanovac, Hajdukovo, Ždralo, Feldijaraš, Skenderovo, Žiroškut, Šaškalapoš, Donja i Gornja Čikerija.[7]

Preobražaj prirodne sredine je bio praćen promenama stanja živog sveta vodenih površina, koji je bio nadaleko poznat, te je u ove krajeve, maja 1794. godine doveo u goste nemačkog lovca, grofa Hofmansega. Njegova su pisma objavljena u obliku putopisa,[8] a u njima možemo pročitati kako je grof u Suboticu stigao za vreme cvetanja breskvi, badema i trešanja.

Prvo je odseo u gostioni “Fekete sas” (Crni orao), a ubrzo je bio ugošćen kod mesnog užara, izvesnog gospodina Webera. Grof Hofmanseg je imao u svojoj pratnji lovca i preparatorsku radionicu, što govori o načinu lova i postojanju njegove kolekcije. No, kako veli, trud mu se nije isplatio, jer su se u to vreme vodene površine zbog nezapamćene suše smanjile, a sa njima i broj ptica. Tako nije našao retkosti zbog kojih je došao, a za koje se znalo da ih ovde ima u izobilju, na primer, belu čaplju i pelikana (!).

Odsevši u gradu više dana, imao je priliku da upozna nekoliko oficira stagnirana dva pešadijska puka, koji su ga na njegovo interesovanje uputili na najboljeg lovca grada – gradskog dimnjačara. On je u više navrata vodio grofa na oko tri do četiri milje udaljen močvarni teren. Tom prilikom su bili primorani noćiti po salašima, gde je, kako piše, grof prvi put jeo paprikaš. Ovo jelo mu se toliko dopalo da je poslao sestri u Nemačku semenke paprike. Tamo se paprika uzgajala u saksijama kao egzotično bilje. To potvrđuje tezu da se ova biljka kao začin proširila po srednjoj i zapadnoj Evropi iz pravca Balkana.[9] Grof je zabeležio da se paprika u našim krajevima suši i melje, te je tako dao jedan od prvih opisa ovdašnje duge tradicije uzgajanja i obrade paprike, koja je danas poznata kao Horgoška ili Martonoška paprika. Takođe je sakupio oko dvadeset vrsta semenki različitih lubenica i dinja, koje su ovde rađale u izobilju.

Prilikom lova, grof se upoznao i sa jednim ovdašnjim lovcem plemićog roda, čije ime ne navodi, ali koji ga je pozvao na putovanje do Novog Sada. Tako je grof pošao loviti dalje i nastavio pisanje svojih pisama iz drugih krajeva. No, ono što je o ovim krajevima ostavio, u svega par ispisanih redi, dragocen je podatak – o bogatstvu vodenih ptica i o njihovom lovu, kao i o postojanju istaknutog subotičkog lovca tog vrema, gradskog dimnjačara!

 

Veliki subotički lovac Jovan Hristoforović (1811- 1888)

 

Veliki subotički lovac XIX veka, bio je gradski pisar Jovan Hristoforović. Bez njega se u Subotici ni jedna veća lovačka svečanost ili teži lovački zadatak nije mogao zamisliti. Pri tome je bio jedan od zaslužnih za unapređenje lova i konjarstva u nas, te, kao takav, veran član prvih konjičkih udruženja, a isticao se i u trkama sa hrtovima. Obe veštine su ulazile u sastav lovačke aktivnosti, njegove najveće ljubavi. Tokom duge lovačke prakse postao je i dobar meteorolog – u njegove proračune se nije sumnjalo.

O Joci, kako su ga zvali, i o lovu tog vremena svedoče dva njegova izveštaja objavljena u prvom lovačkom listu na mađarskom jeziku “Vadász és Versenylap”. List je izlazio u Pešti, a Hrsitoforović je pisao za njega već u prvoj godini izlaženja, verovatno kupujući i prateći svaki njegov broj. Članci potiču iz 1857.[10] i 1859.[11] godine i govore o subotičkom lovstvu. Takođe je važan i opširan tekst povodom njegove smrti 1888. godine,[12] a spominju ga istoričar Ištvan Ivanji,[13] te književnik Janoš Vajda.[14] Ivanji o ovom periodu kaže da se lov u Subotici vršio ne zbog neke ekonomske koristi, već više kao sport i razonoda gospode, koja iz godine u godinu zakupljuje od grada pravo na lov, a među lovcima kao najpoznatijeg navodi upravo Jovana Hristoforovića.[15]

Prosto je nemoguće razdvojeno govoriti o lovu i glavnom lovcu ovog razdoblja, koje se može računati od oko dvadesetih godina XIX veka do 1888. Čitajući o Jovanu Hristoforoviću saznaćemo mnoge pojedinosti vezane i za lov, a Jovan Hristoforović u svojim tekstovima pruža pregršt interesantnih i važnih podataka, kao, na primer, da je razvoj lova uslovilo usavršavanje mehanizma oružja, jer su do oko 1844. godine u upotrebi bile kremenjače. Tada se prešlo na brže i efikasnije puške sa fitiljem. Dok se kremenjačom mogao uloviti jedino zec ili divlja patka iz tihe zasede, sa ovom drugom puškom se mogla loviti i hitrija divljač, na primer, šljuka. Po zapisu Hristoforovića, u subotičkom kraju je redovan lov na šljuke počeo 1854.[16] Tome blizak datum je i početak lova na jarebice, 1844. godina, na šta je uticao subotički lovac Franjo Zomborčević, nekadašnji poslanik požunskog parlamenta, takođe poznati akter konjarstva i trka sa hrtovima(!).[17] Naime, karakterističan momenat epohe je ovaj specifičan lov, odnosno trke, koje su se razvile u velike manifestacije praćene udruživanjem vlasnika hrtova.

Hristoforović je rođen 1811. Počeo je loviti sa starijim bratom, koji ga je podučavao, ali koga je po svemu sudeći nakon nekog vremena prevazišao. Bio je tražen kada bi se nekom uglednijem gostu želelo ugađati zečijim pečenjem, ili je zvan za vođu kada je trebalo dokrajčiti zalutalog vuka među ovcama. Nosio je sa sobom toljagu, koju je po prilici hitro izvlačio iz unkaša da bi udario njome vuka, koji bi potom malaksao, nakon čega je bivao dotučen.

Kad je već reč o vuku, interesantno je spomenuti vest “Subotičkih novina” iz 1893. godine, znači samo nekoliko godina nakon Hristoforovićeve smrti i godinu dana od publikovanja Ivanjijeve knjige: “Kurjak u našoj varoši, al ubijen, izložen je bio onomadne u petak prid varoškom kućom gledanju našeg građanstva. Tako dakle imali su prilike da vide kurjaka i oni koji ga nikada u svom životu nisu vidili…U četvrtak su ga ranili u nogu kada je gladan ušao u neki segedinski salaš, a sutradan beše potera za njime. Našli su ga u subotičkom ataru gde ga je Kakonji varoški šumarski subaša utukao. Istog ga dana donesoše u varoš.”[18] Znamo da je centar grada i ranije bivao mesto razonode sličnog karaktera – početkom XIX veka, radi zabave i veselja naroda, na trgu ispred Gradske kuće puštali su hrta na zeca ili izvlačili konopac pred prolaznike.[19]

Jovan Hristoforović sredinom veka, tačnije 1857. godine o subotičkom lovu piše: “Veliki sneg od prošle godine je u subotičkom kraju toliko smanjio broj zečeva, da ih je ove godine bilo malo, pa je i to malo u kratkom roku potpuno nestalo – jer, kod nas postoji barem 300 hrtova kod pojedinaca koji niti pravo na njihovo držanje niti učešće u lovačkom zakupu nemaju, a isto toliki broj hrtova postoji kod lovaca zakupaca. Znači, imamo otprilike više hrtova, ili smo ih barem imali toliko, koliko i zečeva na našim lovištima. Ovome pridolazi i činjenica da se broj lovaca sa puškama veoma povećao. Bio gospodin, zanatlija ili seljak, znači svi koji dobiju dozvolu za oružje, sine lege sine fine love, ne gledajući na vreme, kao zakleti neprijatelj love zečeve, baš kao u proleće ovčarski psi divlju prasad – naime, u to vreme se ovčari sa svojim stadima i komondorima zavuku u šume i hvataju sitnu prasad.

Zbog ovakvog stanja, prošle godine sam se odlučio za lov na lisice, pa sam sa nekoliko drugova lovaca pošao do bregovitog rita punog trske, kojeg smo mi, koji smo imali puške opkolili, a hrtove smo u paru postavili na puškomet razdaljine, iz razloga ako u rit poslati lovački psi isteraju lisicu na bilo koju stranu, a na više od puškometa, da bi čuvari hrtova pustili svoje pse i oni je uhvatili – bilo je slobodno pustiti samo te hrtove koji su bili najbliže lisici, jer se desilo da su lovački psi istovremeno jurili dve do tri, pa ako smo sve hrtove pustili na prvu, druga i treća je pobegla. U ovakvom rasporedu uspeli smo goniti prvom prilikom tri lisice, od kojih smo prvu ubili puškom, a druge dve su bile uhvaćene od hrtova. Podstaknuti uspehom, u više navrata smo na ovaj način ulovili devet lisica, od kojih smo samo dve ustrelili, a ostale su uhvatili hrtovi. Lov na lisice prošle zime, koji sam u većini slučajeva sam vodio, kod nas je bio toliko uspešan da se u našem kraju istrebila 61 lisica.”[20]

 

 

Jovan Hristiforović. Gradski muzej Subotica, Istorijsko odelenje, inv. br. I-1881, I-1185.

Jovan Hristiforović. Gradski muzej Subotica, Istorijsko odelenje, inv. br. I-1881, I-1185.

 

Tinka Hristoforović, Gradski muzej Subotica, Istorijsko odeljenje, inv. br. I-1881, I-1185.

Tinka Hristoforović, Gradski muzej Subotica, Istorijsko odeljenje, inv. br. I-1881, I-1185.

 

U drugom tekstu Hristoforović navodi zbirne rezultate lova na lisice i iz drugih godina. Tako saznajemo da je u subotičkom ataru 1854. godine ulovljeno 11, 1855. 14, 1856. 9, 1857. 61, 1858. 34, a 1859. godine 22 lisice. Takođe, navodi podatak da su od 1857. prilikom ovih akcija počeli primenjivati lovačke pse,[21] što znači da se ulov znatno povećao zahvaljujući upravo toj inovaciji. Ako nakon ovoga pogledamo fotografije Jovana Hristoforovića i njegove supruge Tinke Hristoforović, rođene Stojković, iz zbirke Gradskog muzeja, shvatićemo razlog nekih detalja snimaka – naročito ako ih uporedimo sa fotografijama drugih građana Subotice iz istog vremena.[22] Jovan se umesto u građanskom enterijeru slikao pred pozadinom koja prikazuje prirodu – drveni most, šumu i planine, a Tinka se umesto u svečanoj haljini slikala u kaputiću opšivenom krznom! Bilo je to isticanje osobenih crta ove porodice, atributi koji su se kod drugih pretvarali u bogate haljine i nakit, uniformu, uslikanog psa ili konja, itd.

Dakle, paralelno sa lovom i trkama hrtova fond zečeva se izuzetno smanjio, a Hristoforović je, kao savestan lovac, propagirao lov na lisice. Naravno, lovio je i drugu divljač, među kojima i hitre ptice, kao što je šljuka. Preduslov za razvitak takvog lova je, kao što smo već rekli, prelaz sa upotrebe kremenjače, na upotrebu puške sa fitiljem. Po zapisu Hristoforovića, redoviti lov na šljuke počeo je 1854. godine, kada je iz Bajše došao na pokladni bal sa svojom porodicom izvesni Z. F. i predložio svom prijatelju da sledećeg proleća krenu u lov na šljuke u južni deo Bačke. Na osnovu iskustva starih lovaca, tvrdio je on, one se tamo javljaju uglavnom osam dana pre ili posle svetog Josipa. Zato su krenuli 22. marta na daljinu od oko trinaest milja, ali su se vratili sa slabim plenom od 16 šljuka.

Od tada su svakog proleća i svake jeseni odlazili u lov na šljuke, pa je Hristoforović 1859. godine objavio u peštanskom lovačkom listu članak pod nazivom “Bačke šljuke”,[23] u kome piše:

“…Prolećni lov nikada nije bio toliko uspešan kao jesenji, iz razloga što se u proleće divljač kraće zadržava tu i dovoljan je jedan neprijatan dan da ode dalje. Zbog toga smo obično stizali ili prerano ili pak prekasno. Godine 1858. smo nas petorica ponovo krenuli 22. marta sa našim najboljim vižlama, ali ni jedno pero nismo mogli dobiti na naše šešire. Onda smo došli do zaključka da naš kraj tokom prvih lepih dana šljuke koriste samo za proputovanje. Međutim ovo ne stoji, jer sam ja 2. aprila ove godine u subotičkoj poplavljenoj jasenovoj šumi od oko dva kvadratna jutra ustrelio sedam, 3. aprila šest, 10. aprila jednu šljuku. Moje iskustvo govori da šumske šljuke prate jedino promene vremena i da se javljaju prilikom ranog proleća, nakon prvih toplih kiša, dok kasne ako i proleće kasni.

Ne mogu, a da ovde ne pričam o našem prošlogodišnjem lovu na barske šljuke (Moor-Schnepf). Za osam dana smo nas dvojica ustrelili ukupno 376 šljuka ove vrste. Ovaj dan sam u svoj višegodišnji dnevnik vođen o lovu i vremenskim uslovima zabeležio velikim slovima. Dvostruki hici sa leve i desne strane (Kaiser- Schuss) su bili veoma česti. Istini za volju, ovakav lov je povezan sa velikim naporom, jer se mora i više sati hodati u vodi do članaka ili kolena, ali strastvenom lovcu to ne smeta, čak mu ni jelo i piće ne padaju na pamet ako naiđe na teren bogat divljačima…”

Hristoforović završava tekst sa navođenjem zbirnih rezultata lova šljuka: 1854. godine u proleće je ulovljeno 16, u jesen 82, 1855. u proleće 8, u jesen 147, 1856. u proleće 9, u jesen 171, 1857. u proleće 6, u jesen 74, 1858. u proleće ni jedna, u jesen se nije išlo u lov, 1859. u proleće 81 (jesenji zbir ne navodi jer je tekst pisao pre sezone). O uspešnom nastavku tradicije lova na šljuke – i posle Hristoforovićeve smrti – izveštavaju novine iz 1896. godine, u kojima se kaže da je šljuka omiljeni plen ovdašnjih lovaca, jer je prva ptica selica koja se pojavi i poslednja koja ostavi ove krajeve. Pogoduje joj kišovito vreme, jer tada sa lakoćom izvlači kišne gliste iz vlažne zemlje.[24]

 

4-161-3a         4-161-3b

 

 

 

 

Barska i šumska šljuka

Jovan Hristoforović, “narodno srpski dobročinitelj” – kako piše “Neven”, preminuo je 10. novembra 1888. godine i svoje imanje od 9-10 hiljada forinti vrednosti poklonio je srpskoj opštini, sa namerom da se od toga siromašni đaci potpomažu.[25] Tom prilikom je u subotičkom listu “Bácskai ellenőr” opširno pisao o njemu jedan anoniman lovac, priljatelj, navodeći nekoliko legendarnih lovačkih avantura i zbirne rezultate lova iz dnevnika pokojnika, vođene za period od 1839. do 1887. godine. Po njima je Jovan Hristoforović u datom periodu ulovio 10.130 zečeva, 3.962 divlje patke, 7.094 barske šljuke, 571 šumsku šljuku, 1. 625 jarebica, 5.995 prepelica, 302 lisice, 2 vuka, 1 divlju mačku, 16 droplji, 14 divljih gusaka, kao i godišnje preko stotinu liski, gnjuraca, divljih golubova, gavrana, prdavca, i sl. , dok su njegovi drugovi ulovili 9.194 zeca, 4.031 patku, 7.110 barskih šljuka, 1.580 šumskih šljuka, 1.673 jarebice, 6.043 prepelice, 263 lisice, 15 droplji, 12 gusaka, 5 vukova.[26]

Grob Jovana Hristoforovića je bio na starome pravoslavnom groblju u Subotici. Na nadgrobnom spomeniku je bila uklesana divlja patka, a pored nje je pisalo: “Neumornom, srećnom i najveštijem lovcu Jovanu Hristoforoviću”.[27]

 

 


[1]  Istorijski arhiv Subotica, F:002. 1866/5218, 1868/4243.

 

[2]  Istorijski arhiv Subotica, F:002. 7277/polg. 1870.

 

[3]  Istorijski arhiv Subotica, F:2, 1872. Közgyűlés. 1670/40.

 

[4]  Csőre Pál, A Magyar vadászat története. Mezőgazda Kiadó, Budapest 1994. Str. 201-205.

 

[5]  Jedna od kopija ovog zakona se nalazi u Istorijskom arhivu Vojvodine, BBŽ, F:421. Na podatku se zahvaljujem istraživaču Stevanu Petroviću.

 

[6]  Istorijski arhiv Subotica, F:002. 1897 XV 486/97.

 

[7]  Borovszky Samu, Bács – Bodrog Vármegye. I tom. Budapest 1909. str. 196.

 

[8]  Gróf Hofmannsegg utazása Magyarországon 1793-1794-ben. Prvo izdanje 1887, reprint izdanje: Budapest, 1988. str. 86-89.

 

[9]  Kisbán Eszter, Népi kultura, közkultura, jelkép: A gulyás, pörkölt, paprikás. Életmód és tradició 4. Budapest 1989. str. 23.

 

[10] Krisztoforovits János, Szabadkai Vadászatok. Vadász és Versenylap, Budapest 1857. br. 9, str. 150.

 

[11] Krisztoforovits János, Bácskai szalonkák. Vadász és Versenylap, Budapest 1859. br. 16. str. 263-264.

 

[12] Bácskai Ellenőr, Szabadka 1888. br. 48.

 

[13] Iványi István , Szabadka szabad királyi város története. II tom, Szabadka 1892. str. 205.

 

[14] Vajda János Összes művei, V. Budapest 1972. Str. 66-72, 150-155.

 

[15] Iványi István, 1892. str. 205.

 

[16] Krisztoforovits János, 1859. str. 263-264.

 

[17] Navedeni članak iz Bácskai Ellenőr-a, 1888. br. 48.

 

[18] Subotičke novine, Subotica 12. feb. 1893. br. 7. str. 2.

 

[19] Borovszky Samu, 1909. str. 203.

 

[20] Krisztoforovits J. 1857. str. 150 (prevod O. Kovačev Ninkov)

 

[21] Krisztoforovits J. 1859. str. 264.

 

[22] Fotografije se mogu videti u Katalogu izložbe fotografija iz kolekcije Gradskog muzeja Subotica “Građanstvo Subotice na fotografijama do prvog svetskog rata – A szabadkai polgárság Első Világháború előtti fényképeken” autora Mirka Grlice, Gradski muzej Subotica 1998.

 

[23] Krisztoforovits J. 1859. str. 263-4. (prevod O. Kovačev Ninkov)

 

[24] Bácsaki Napló, oktober 1896. Szabadka, str. 4.

 

[25] Neven, Subotica 1888, br. 12. str. 205.

 

[26] Navedeni članak iz Bácskai Ellenőr-a, br. 48. 1888.

 

[27] Zahvaljujem se na podatku protonamesniku Slavku Pajoviću i predsedniku crkvene opštine Branku Raciću.