Četvrtak, 22 Avgust 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lovstvo u Vojvodini (166)

Knjiga „Lovstvo u Vojvodini“ je XXII knjiga u ediciji „Kulturno-istorijska baština Vojvodine“. Izdavač: KID PČESA, Novi Sad, Narodnog fronta 10/III

 

Lovačka udruženja (15)

 

Iz istorije lovstva Subotice (6)

 

Društvo “Premudri lovci” (1910-1913)

Grupa šaljivih lovaca, dobrih prijatelja i rođaka, vodila je svoj dnevnik, koji je 1913. godine Katinka Manojlović prekucala u više primeraka i ilustrovala fotografijama. Jedan od njih se nalazi u Gradskom muzeju, a drugi u biblioteci pravoslavne opštine Svetog Vaznesenja. Već i sam naziv grupe obećava: “Premudri lovci”! Članovi su bili: dr Vladislav Duško, dr Jovan i Cvetko Manojlović, Dušan i Pera Radić, Gliša Međanski i Gile Ostojić. Njihovi povremeni gosti su bili Nenad Bešlin, Ernesto Venecija, Milorad Georgijević, Marko Dulić, dr Živko pl. Eremić, Albe Malagurski, Samko i Saša Manojlović, Sava pl. Međanski, dr Rada Miladinović, Joško Malagurski, Vojin i Milenko Radić, Vranje Skenderović i dr Beno Sudarević. Dnevnik počinje beleškom o prvom izletu članova – 31. juna 1910. godine, a saznajemo da je zvaničan početak rada društva bio 11. septembar iste godine. Zato je termin nastanka društva sasvim sigurno vezan za početak novog ciklusa zakupa lovačkih teritorija. Pošto su zakupi trajali po šest godina, te je stari ciklus zakupa isticao upravo te 1910, dražba se održala u proleće, a novi zakupni ciklus je glasio od 1. avgusta 1910. godine.

Sa lova na Zobnatici 1909. godine. U prvom redu s leva treći D. Manojlović, zatim Đ. Stojković, V. Manojlović, J. Nenadović, J. Manojlović, D. Mučalov, M. Popović i D. Radić

Sa lova na Zobnatici 1909. godine. U prvom redu s leva treći D. Manojlović, zatim Đ. Stojković, V. Manojlović, J. Nenadović, J. Manojlović, D. Mučalov, M. Popović i D. Radić

 

Dakle, osnivačka skupština „Premudrih lovaca“ je održana na praznik Usekovanije svetog Jovana – usled čega su se jela samo posna jela, kao, na primer, pasulj sa sardinijama. Tog jutra su prvo obavili lov, koji se sastojao od tri sata hoda i nikakvog ulova – ako se ne računa mala ptica koju je ubio sin Vladislava Manojlovića, Samko – kako to u dnevniku piše i još se dodaje: “Inače jerebica beše 5-6 čopori. Zecova dosta i jedna prepelica. Domaćinu Dušku na 2 koraka daljine skoči zec, i on ustravljen skoči na stranu. Puška mu beše umukla od straha, i tako zec – brci mu se smešiše – polako prošeta pored njega. Cvetko Manojlović tvrdi, da je zec i namigivao na domaćina. Mali Samko viče: “Pucajte, pucajte!” …Dospevši u lugaru pili smo vrela teja, što nam je posle strašne vrućine, koja je vladala – vrlo prijalo. ” Nakon toga se pristupilo glasanju pri kojem je jednoglasno za predsednika izabran najstariji član dr Pera Radić, za potpredsednika dr Vladislav Manojlović – koji je sve vreme, tačnije od 1896. bio član i lovačkog društva “Nimrod”, za domaćina Dušan Manojlović. Zapravo, sva trojica su do tada već bili u rukovodstvu “Nimroda”, a posle ovoga je, čini se, jedino dr Vladislav Manojlović zadržao svoj status u “konkurentskom” društvu. Nadalje, za odbornika je bio izabran Dušan Radić, za blagajnika Cvetko Manojlović, za lekara udruženja ponovo dr Pera Radić i za tajnika i fiškala dr Jovan Manojlović, za lugara Jakov Mrković i Kalman Garai, za domaćicu Mariška Sabo supruga Garaija. Po završenom izboru – kako to u dnevniku stoji – predsednik se prisetio izvrsnog lovca Srbina – subotičkog građanina Dušana Mučalovog, kome je uvek topla želja bila da se osnuje srpsko lovačko društvo, ali to nije dočekao (umro je 1. VI 1909). Na 9. strani dnevnika saznajemo da je u kafani “Pešta” postojao i srpski sto, kao što je činjenica i to, da su u gradu već bila osnovana i razna udruženja sa nacionalnim predznakom. Pera Radić je recimo 1893. bio predsednik Srpskog pevačkog društva. Pri kraju izveštaja za taj dan piše: “Krenuli smo se od crkve u 8. 30, na kraju vinograda smo bili u 8. 40 po kaldrmi na majšanskom putu. Fotografisali smo se.”

U prvoj godini delovanja “Premudri lovci” su, prema sačuvanom dnevniku, lovili još četiri puta. Prvi lov je usledio nedelju dana posle osnivačke skupštine, 18. septembra. Počelo je čestitanjem lugaru Jakovu Mrkoviću, koji je u gradskoj policiji položio lugarsku zakletvu i dobio broj 71216. Članovi su predlagali nazive za njihovo lovište: “rajski revir”, “božanstveni revir”. Kad je predsednik – koji je trebao ići kod Bezeredijevih na salaš, ali je našao za probitačnije i milije doći u lov – prispeo, krenulo se oko 10 sati duž kereša. U mladoj šumi su našli 6 čopora jarebica. Predsednik je na prva tri šusa ubio 2 jarebnice i jednu prepelicu i posle još jednu jarebicu, pa je opet predsednik ubio na 2 šusa jednog mladog zeca kojeg je predsednikov ker aportirao pored svih protesta potpredsednikovih.

Predsednik Pera Radić, inače po zanimanju zubar, je, sa potpredsednikom dr Vladislavom Manojlovićem, zemljoposednikom i advokatom, bio najbolji lovac među “Premudrima”. Za njima sledi i Jovan Manojlović, koji je sa bratom Vladislavom imao najveći broj prisustva. Sve u svemu, članovi “Premudrih lovaca” (njih osmoro) su, 1910/11. lovne godine, na ukupno 7 lovnih prilika, ulovili 32 zeca, 3 jarebice, 2 fazana, 1 patku i pet komada razne ostale divljači; 1911/12. 26 zeca, 17 jarebica, 6 fazana; 1912/13. 53 zeca, 9 jarebica, 7 fazana, 1 patku.

 

Nakon uspešnog lova "Premudrih lovaca", 29. januar 1911.

Nakon uspešnog lova „Premudrih lovaca“, 29. januar 1911.

 

Aspekat zabave i druženja prožima čitav dnevnik “Premudrih lovaca”. Već i sam naziv društva, može za neupućene da liči na šalu, ali je on zapravo uzet iz tropara na Duhove. (Zna se da je u to vreme religija bila prirodan faktor društvenih sfera, a među “Premudrim lovcima” je bilo i onih koji su imali intenzivniju vezu ili poseban status u ovoj oblasti života. Tako je, na primer, Pera Radić, predsednik “Premudrih lovaca”, bio sin paroha Jovana Radića; dr Vladislav Manojlović je od 1901. do 1931. godine bio predsednik, a Dušan Radić potpredsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine; zapisnici lovačkog dnevnika svake godine počinju sa “U ime Božije!”).

Olga Kovačev Ninkov

viši kustos,
Gradski muzej Subotica