Subota, 16 Februar 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lovstvo u Vojvodini (59)

Divljač (19)

Ornitologija

O rasprostranjenju i determinaciji gusaka ljigarica

Jugoslovenska ornito-faunistička podoblast je vrlo raznovrsna u pogledu biogeografskog rasprostranjenja, pošto se na Balkanskom poluostrvu stiču tri osnovna tipa areala i to: mediteranski, sibirski i evroazijski. Mediteranski ili tirenski elementi dolaze nam iz Sredozemlja, sibirski sa krajnjeg severa, čije je spuštanje bilo uslovljeno geološkim glacijacijama i interglacijacijama i evroazijski, domorodački elementi koji su bioekološki čvrsto vezani za naše tle.

Preko dvanaest vrsta i podvrsta divljih gusaka dolaze kod nas ili bi eventualno mogle doći, a samo jedna, naša šamačka guska Anser anser L. zauzima umereni pojas Evrope i Azije, ima evroazijski karakter rasprostranjenja i gnezdi se na Dunavu i močvarama južne Srbije (Streseman 1920; Karaman 1928). Sve ostale guske gnezde se na krajnjem severu Evrope i Amerike, na sibirskim i severnoameričkim obalama Ledenog mora, na ostrvima: Kalgujev, Špicbergen, Vajgač, Nova Zemlja, na istočnom Grenlandu, Islandu, na poluostrvu Jamalu i u beskrajnim tundrama evropske i azijske Rusije, sve do otprilike 70 stepena severne širine ka jugu.

Na jug se spuštaju za vreme zimskog intervala u potrazi za hranom, pošto su predeli njihove domovine u to doba pokriveni debelim naslagama snega.

U Srednjoj Evropi prezimljava naša dobro poznata lisasta guska (Anser albifrons albifrons L.) i guske iz roda ljigarica (Fabalis species) dok se ostale mogu naći samo kao slučajni prolaznici. One inače prezimljuju na obalama Kaspijskog mora, na atlanskoj obali Zapadne Evrope od Danske do Francuske, a bela divlja guska (Chen caerulescens s. anser hyperboreus nivalis) na američkoj obali Atlantika sve do Floride.

Iz ovog kratkog izvoda o životu i rasprostranjenju divljih gusaka zaključiće svaki naš lovac-praktičar od kolike je važnosti svaki ubijeni primerak koji se razlikuje od obične divlje guske (lisaste) za ornitologiju, a posebno za naše državne muzeje. Poneke guske su za poslednjih 50-60 godina ubijene i identifikovane, iako su se nad našom teritorijom samo zadržavale kao slučajni prolaznici. Međutim, mnogo je veći broj tih retkih gusaka dospeo u lovačku torbu, a zatim odmah u kuhinju. Navodim primer iz ličnog iskustva. Radi se o beloj divljoj guski (Chen caerulescens L.). Ona je tipična američka guska koja se gnezdi na Aljasci, a spušta se preko američkog kontinenta, međutim i pored toga, ona je nekoliko puta bila ubijena u Evropi, gde je smatrana za najveću retkost. 1947. godine lovio sam guske u Banatu u okolini Melenaca u društvu seljaka i lovaca koji su dugogodišnji posmatrači velikog selidbenog panonsko-pontijskog puta pa sam čuo od njih da su takve bele guske viđene zajedno sa ostalima u nekoliko navrata za poslednjih 20 godina, a neke su čak bile i ubijene. Kakvo bi blago predstavljala takva jedna guska za našu i evropsku ornitologiju!

Kod gusaka iz roda ljigarica, o kojima će ovde biti govora, nalazimo više tipova manje ili više diferenciranih, koji proizlaze iz vrste (Anser fabalis Lath.) takozvane velike ljigarice.

19. i 20. oktobra 1947. godine, loveći u društvu Stanislava Deliča, preparatora Poljoprivredno-šumarskog fakulteta, po prostranim banatskim močvarama između Melenaca i Elemira, pošlo nam je za rukom da ubijemo i identifikujemo pet divljih gusaka. Jedna od njih je bila obična naša zimska divlja guska (Anser albifrons albifrons L.) dok od ostalih gusaka, tri su bile iste, a četvrta je nešto odstupala od opšteg oblika.

Po definitivnom određivanju prema Buturlinovoj šemi (1938), Hartert-u i Steinbscher-u (1938) i pregledanju primeraka u društvu Matvejeva, ustanovili smo da tri guske odgovaraju dijagnozi: (Anser serrirostris rossicus But.) a četvrta (Anser serrirostris carneirostris But.).

Što se tiče malih ljigarica (Anser serrirostris rossicus But.), do kraja 1938. godine evropski ornitolozi ne navode ni jedan slučaj dolaženja ili prezimljavanja istih u Evropi (Harlet i Molino). Jedino ih je Buturlin nalazio u Estoniji na reci Volgi i tvrdio da pojedini primerci dopiru čak do Engleske.[1]  1938. godine u članku „Divlje guske u Jugoslaviji“ prof. Martino je uzeo u obzir malu ljigaricu i u isto vreme objavio prvu konstataciju ove guske za Jugoslaviju, koju je slučajno učinio  Rihard Čornai crtežom u svome članku („Lovački glasnik“ 1937. br. 3-5, str. 113) ne razlikujući malu ljigaricu od velike (Anser  fabalis Lath). Docnije, 1940. godine u „najezdi“ malih ljigarica, S. D. Matvejev je dao opširan izveštaj, a takođe i prof. Martino o dolasku tih gusaka u naše krajeve.

U dopunu njihovih zapažanja možemo dodati da ljigarice nisu toliko retke u Evropi. Naprotiv, po sadašnjim podacima izgleda da redovno dolaze, nego samo nisu bile pravilno identifikovane. Kod nas se nalaze skoro cele zime, od oktobra meseca pa nadalje, a ne samo krajem januara i u februaru, kako je to bilo objavljeno, pošto gore navedenima nije bilo poznato mesto (Panonija) njihovog stalnog prezimljavanja. Hladne zime nemaju tako velikog uticaja na njihov dolazak, pošto su zime 1947. i 1952. bile vrlo blage. Kad zamrznu bare i padne duboki sneg u Panoniji, one dolaze u podbrđa Srbije na nezamrzle reke (Matvejev 1950).

Što se tiče podvrste novozemaljske ljigarice (Anser serriorostris carneirostris But), jedino je prof. Martino u ornitološkom izveštaju („Lovac“ 1940, 1-2) naveo da je primerak Bore Petrova više sličan podvrsti carneirostris, zatim u svom članku „Ornitofenološko posmatranje okoline Beograda 1946.“ („Vojvođanski lovac“ br. 1, 1947) naslutio sam eventualni dolazak ove guske po primerku iz tramvaja koje nisam mogao da dobijem u ruke.

Naša guska, br. Zbirke 73, određivana po Buturlinu, u potpunosti odgovara dijagnozi novozemaljske ljigarice i predstavlja jedini dokazni primerak te podvrste kod nas (Srbija) Razlikuje se od male ljigarice u sledećem: pojas na kljunu ružičaste, noge žute, glava mrkosure boje, dok mala ljigarica ima i noge i kljun žute, a glava otvoreno sure boje sa sivim prelivima. Takođe, raspored žutih i crnih polja na kljunu je različit kod ove podvrste.

Ako određujemo pomenute primerke prema Tugarinovu (1941) onda bi oni svi pripali podvrsti evropske ljigarice (Anser fabalis fabalis Lath.) i na taj način bi bila negirana forma (serirostris). S. D. Matvejev kaže da većina ljigarica iz Srbije ima više „buldožasti“ oblik kljuna nego što ga crta Tugarinov za (A. f. Fabalis Lath). Stoga je i on, kao i prof. Martino, više za formu (F. Serirostris) (1950). Baturlin i ostali autori uzimaju kao karakteristične osobine oblik kljuna, broj zubaca natkljuvlja, oblik i veličinu nokata na kljunu, boje glave i nogu i opštu obojenost.

Zbog tih nesigurnih karakteristika bio je potreban novi materijal. 1950. godine bio sam u Ečki na petodnevnoj ekspediciji koja nije dala nikakve rezultate. Tek 1952. godine sam ubio dva odrasla primerka evropske ljigarice u okolini Beograda i upoređujući njihove karakterne osobine sa klasičnim formama, opazio sam priličnu divergenciju. Tada mi je, nalazeći se pred dilemom, palo na pamet jedno rešenje ovog problema koje je meni lično, bar za sada, jedino prihvatljivo.

Smatram da je vrsta (Anser fabalis Lath.) – velika ljigarica – došla iz geološke prošlosti do naših dana kao mlada, heteromorfna vrsta koja se nalazi u nestabilnom stanju i baš u naše vreme ima tendenciju da stvori nove vrste. Ona nije tako ustaljena kao npr. guska lisasta (A. albifrons L), koja je došla do nas u konstantnom, monomorfnom i morfostatičkom obliku. Zato ne bih uvrstio naše primerke u evropsku podvrstu (Anser fabalis Lath), koja možda još nije potpuno diferencirana kao podvrsta. Naprotiv, naši oblici su manje diferencirani, sem jedinog primerka i predstavljaju verovatno plemena (nationes). Od plemena u daljem menjanju postaju podvrste, a od ovih kasnije vrste.

Ova plemena žive posebnim životom u raznim bioekološkim uslovima koji njihovim evolutivnim karakternim osobinama daje posebna, tek naznačena obeležja, a pored toga su moguća i ukrštanja, jer psiho-fiziološka izolacija među plemenima i podvrstama ne postoji.

Završavam ovaj rad uz napomenu našim lovcima da je naša ljigarica veća i teža od lisaste guske, obojena jednostavno u surosivom tonu, da živi u manjim jatima retko kad ispuštajući po koji glas (seljaci u Banatu je nazivaju gluvara), da joj je meso dosta dobro sem pred kraj zime kada postane ljigavo zbog mršavosti – ljigarica! I da je još uvek vrlo interesantna kao objekt ornitoloških ispitivanja.

 

Literatura

1.         Buturlin, S, Poln.opred.ptic SSSR II, 1935, Moskva

2.         Martino, V. a) „Divlje guske u Jugoslaviji“, Lovac, 1 – 2, 1938; b) „Ornitofenološki izveštaj“, Lovac, 1 – 2, 1940; c) „Ptice Jugoslavije“, Martino-Matvejev, Prosveta, Beograd, 1947.

3.         Matvejev, S. a) „Mala ljigarica“ Anser serriorostris rosicus But. Nova ptica za ornitofaunu Jugoslavije, Lovac, 1 – 2, 1940; b) „Ptice Jugoslavije“, Martino – Matvejev; c) „Rasprostranjenje i život ptica u Srbiji“ (Ornitogeografiya Serbica) Srpska Akademija Nauka, 1950.

4.         H. G. K. Molino, „A catalogue of Birds Giving Their Distribution in the Western Portion of the Palaearetic Region, Eastbaurne 30/31

5.         Rapaić, M, „Ornitofenološko posmatranje okol. Beograda“, Vojv. Lov. 47/1

6.         Hartert, E, „Die Vögel der paläarktischen Fauna 1910-38, Berlin.

7.         Čornai, R, Lov. Glasnik 1937. br. 3 – 5, Novi Sad.



[1]  O njihovom geografskom rasprostranjenju vidi „Lovac“ 1-2 od 1940. godine

Dr Miodrag Rapaić