Utorak, 2 Jun 2020.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Lovstvo u Vojvodini (90)

Lov (9)

Zaboravljeni svetski lovac Balint Fernbah od Apatina (5)

Sabo Jožef
Novi Kneževac

Balint Fernbah

Lovačka strast ga nije napuštala. Afrika ga je začarala i opčinila svojim lepotama, kao i mnoge pre njega i on smišlja nova putovanja. Njegov drug Emil Talijan, koji je bio načelnik Tursko-kanjiškog sreza zbog zauzetosti nije mogao da prihvati poziv i ode na novi safari. Zato je Fernbah odlučio da potraži tada već poznatog lovca Kalmana Kitenbergera koji je od 1902. godine boravio u Africi u službi mađarskog Nacionalnog Muzeja. Preko svojih prijatelja Hortija i Talijana, sa Kitenbergerom je stupio u kontakt 1909. godine. Posle nekoliko izmenjenih pisama, postignut je dogovor o jednom izuzetnom safariju u nemačkom delu istočne Afrike. Početkom decembra 1909. godine Balint Fernbah je stigao u Mombasu, odakle je vozom dva dana putovao do unutrašnjosti zemlje, do mesta Širati gde ga je čekao Kalman Kitenberger. Po dogovoru, Kitenberger je organizovao ekspediciju od 140 članova koji su bili opremljeni za troipomesečni safari. Fernbaha je iznenadio veliki broj ljudi, no samo za nošenje opreme je trebalo više od sto Crnaca nosača koji su bili u sastavu ekspedicije. Iz Kitenbergerovog dnevnika se vidi da je veliki problem predstavljalo obezbeđenje raznovrsne ishrane za domoroce jer su osim mesa morali da jedu i povrće. Članovi ekspedicije su za jedan dan mogli pojesti 3 do 4 zebre, ili jednog velikog vola. Fernbahov cilj na ovom safariju je bio, da upotpuni svoju kolekciju trofeja krupnom divljači, prvenstveno slonom, bivolom i žirafom, koje do tada nije uspeo da ulovi.

Krenuli su peške od obale jezera Viktorija Nijanza prema Indijskom okeanu prolazeći kroz velike klance gde je bio Eldorado za divljač, a istovremeno i raj za lovce. Obišli su predele nekoliko poznatih jezera, Veliki Natron i Ejasi i lovili su po mestima gde još beli čovek nije kročio nogom. Iscrpljujuće je bilo pešačenje preko pustinje Ruvana. Bili su kod vulkana Eldonjo Ngai gde su po verovanju Masaja živeli njihovi bogovi. Usput su Fernbah i Kitenberger imali mogućnosti da ulove najlepše primerke divljači. Balint je lovio za sebe, a Kitenberger je lovio za mađarski Nacionalni Muzej još neulovljene primerke divljači.

U jutarnjim satima 22. januara 1910. godine Fernbah je sa svojom pratnjom naišao na krdo od 12 afričkih bivola. Oprezno im se približio i sa oko 30 koraka uputio dva hica u najlepšeg mužjaka koji je mada teško ranjen, ipak uspeo da nestane u bujnoj vegetaciji. Tada je Balint svoju pušku dao svom pomoćniku da bi se popeo na jedno drvo odakle bi mogao da osmotri okolinu i da vidi kuda je ranjena životinja pobegla. Međutim pre njega, bivola je primetio njegov gonič i krenuo je u pravcu životinje, koja je ležala nepomično. Preplašeni i ranjeni bivo je osetivši opasnost munjevito ustao i nabio na rogove neopreznog Crnca. Videvši ovu dramatičnu situaciju, Fernbah je brzo sišao sa drveta da bi puškom ubio razjarenu životinju. No, na njegovo iznenađenje, pratioci su u međuvremenu preplašeno pobegli i odneli njegovo oružje. Dok ih je on vičući dozivao, bivo je naneo teške povrede Crncu. Valjda je u zadnjim trenucima Fernbah ipak uspeo sa nekoliko hitaca da ubije teško ranjenog bivola i tako spase svog goniča od sigurne smrti.

Posle dva meseca uspešnog lova, 24. februara se Balint Fernbah ponovo razboleo od malarije. Groznica sa visokom temperaturom ga je oborila u krevet. Posle nekoliko dana se ipak oporavio toliko, da je mogao da nastavi safari. Svog prvog slona je ulovio 18. marta kada je u džungli naišao na krdo od 16 slonova, od kojih su se izdvajala dva markantna primerka. Uspeo je da im se približi na 15 koraka. Svojom puškom velikog kalibra je nanišanio u slona iznad surle i sa jednim hicem je smrtonosno pogodio ogromnu životinju, koja je odmah nepomično pala na svoju desnu stranu. Ovaj safari nije završen po planiranom dogovoru između Fernbaha i Kitenbergera, jer su dve nedelje pre završetka safarija zbog neslaganja oko vođenja lova, njih dvojica sporazumno raskinuli ugovor i Kitenberger je napustio ekspediciju koja je 27. marta 1910. godine završena.

Po broju odstreljene divljači je ovaj afrički lov bio najuspešniji za Fernbaha sa ukupno 122 trofeja. Napomenućemo samo najvažnije trofeje odstreljenih životinja: 1 slon, 5 bivola, 5 nosoroga, 1 žirafa, 1 gepard, 15 zebri, 7 gnua i 9 topija. Posle povratka sa dalekog putovanja, zauvek je rekao zbogom crnoj Africi odakle je sa tri safarija doneo oko četiri stotine trofeja, na koje je bio ponosan i brižljivo ih čuvao.

Prijateljstvo sa Emilom Talijanom Balint Fernbah nije prekidao, jer posle svog povratka iz Afrike krajem 1910. godine oni zajednički planiraju novu lovačku pustolovinu. Pošto su obišli najveća lovišta sveta, odlučili su da oprobaju sreću na dalekom severu, u zemlji Franca Jozefa[1] gde bi lovili tuljane, morževe i bele medvede. Kao i sva ranija putovanja i ovo je tražilo studiozne pripreme i još bolju organizaciju. Imali su mnogo problema jer sa naših prostora u polarnim predelima do tada niko nije bio, a još manje lovio i zbog toga su bili prepušteni sami sebi. No, njihova upornost i odlučnost su prebrodile sve prepreke, pa su preko Talijanovih inostranih veza našli partnere za ovaj nesvakidašnji put. Za ovu ekspediciju su se javili nemački ambasador u Abisiniji Štajnvarc Šiler, nemački grof Andreas Rajankur, ministarski savetnik iz Beča dr Jozef Brajtenber i zemljoposednik iz Rusije Henrih Veber. Za vodiča su odabrali pomorskog kapetana španskog porekla Žizbera, koji je bio poznat po organizaciji ovakvih putovanja po Arktiku.

U Norveškoj su iznajmili za 21.000 kruna jedan ribarski brod – ledolomac. Međutim, zbog kvara na brodu su krenuli dve nedelje kasnije iz najsevernije luke Norveške Tramzeja, 18. avgusta 1911. godine. Neplanirano kašnjenje je članove ekspedicije zamalo koštalo života, jer niko nije računao na mogućnost da će se more tako rano zalediti, a još manje, da će brod biti zarobljen ledenim santama. Zahvaljujući kapetanovom iskustvu, brod je stalno plovio ne dopuštajući tako da ga ledene sante okuju i smrve. Već 24. avgusta su stigle vesti do Apatina i Turske Kanjiže, da su Fernbah i Talijan u smrtnoj opasnosti na Ledenom moru i da treba organizovati ekspediciju za njihovo spašavanje. No, posle sedam dana neprekidnog manevrisanja, iskusni kapetan broda je uspeo da pronađe put između velikih santi leda i da uspešno dođe do zemlje Franca Jozefa, čije je najsevernije ostrvo bilo samo 900km udaljeno od Severnog pola.

Uslovi plovidbe su bili izuzetno teški jer su članovi ekspedicije morali da dežuraju dan i noć po velikoj hladnoći na palubi, da brod ne bi udario u ledene bregove. No zagriženi lovci, kakvi su bili Balint Fernbah i Emil Talijan, su lovili i pod ovim okolnostima. Prve tuljane su ubili u Barencovom moru, na 75-om stepenu geografske širine. U zemlji Franca Jozefa su boravili nekoliko dana u jednoj brvnari, koju je još izgradio svojevremeno grof Vilček sa svojom ekspedicijom 1874. godine. U netaknutoj, ledenoj prirodi su ulovili nekoliko morževa, više tuljana i uspeli da ulove i par belih medveda. Sa ovog opasnog putovanja su se uspešno vratili 14. septembra, sa do sada neviđenim trofejima u našim krajevima.

Njihov boravak u polarnom krugu je dobio veliki publicitet Mađarskog geografskog društva, jer se ovakvim podvigom niko nije mogao pohvaliti u Mađarskoj. Oni nisu ni slutili da će ovo biti poslednje putovanje dva velika prijatelja. Emil Talijan je dugo bolovao pri povratku od prehlade i niko nije ni pomislio 3. decembra kada mu je pozlilo, da će već sledećeg dana veliki lovac, koji je toliko puta gledao smrti u oči, preminuti u bolničkoj postelji. Vest o Talijanovoj smrti je Fernbaha mnogo pogodila jer su se njih dvojica slagali kao braća. Na njegovu sahranu je Fernbah došao, donevši veliki venac sa kratkim natpisom “Emilu od Balinta”.

Posle Talijanove smrti se Fernbah povukao na svoje imanje i predao se svakodnevnim poslovima veleposednika. Jedno vreme nije razmišljao o nekim putovanjima van Austrougarske, ali su uspomene iz polarnih krajeva ostavile u njemu veoma duboke tragove. Nije mogao da im odoli i počinje da planira novu ekspediciju za jesen 1914. godine, sada u daleku Aljasku, u zemlju netaknute prirode, snegom prekrivenim planinama i bogatom divljači. Fernbahova namera je bila da lovi najveće medvede – grizlije. Ovo planirano putovanje on nije nikada ostvario jer je počeo Prvi svetski rat.

Ne raspolažemo podacima da li je Balint Fernbah kao rezervni oficir Austrougarske vojske učestvovao u Prvom svetskom ratu. No, najverovatnije je da je zbog svojih godina, tada je imao 43 godine, ostao na svom imanju, preusmerio proizvodnju i sve podredio ratnom privređivanju. Po zakonu su tada veleposednici svoje proizvode morali da prodaju državi po određenim cenama koje su strogo kontrolisane.

Marija Johan, nevenčana žena Balinta Fernbaha sa njihovom decom: Jožefom (1918) i Anom Marijom (1920)

Dok je rat buktao i donosio nesreću milionima ljudi, Balint Fernbah je našao možda neku svoju sreću, zaljubivši se u svojim poznijim godinama, pretpostavljamo da je tada imao četrdeset sedam godina, u mladu i lepu dvadeset dvogodišnju Mariju Johan iz Apatina, koja je u početku provodila leta na njegovom imanju, dolazeći da čuva guske i pomaže svojoj babi, kuvarici Balinta Fernbaha. Ona mu je i ako nevenčana, donela na svet sina Jožefa 1918. godine. Iz ove ljubavne idile sa Marijom se 1920. godine rodilo i drugo dete, devojčica po imenu Ana Marija. Fernbahovi su bili ugledna, bogata i ponosna porodica koja se družila, udavala i ženila sa sebi ravnima, sličnih imetaka i titula. Drugi članovi porodice Fernbah nisu potpuno opravdano bili zadovoljni njegovim izborom “mlade”, ni po poreklu, ni po godinama, a pogotovo ne tim, što on živi sa njom u divljem braku. No, ovaj ludo hrabri čovek, kakav je Balint Fernbah bio, nije se obaziraona to šta drugi misle  i govore. Živeo je kako je on hteo.



[1] Zemlja Franc Jozefa je arhipelag od 191 ostrva površine 16,134km² koji leži na granici stalnog leda između 81-81,9 stepena severne geografske širine. Arhipelag je sigurno bio posećivan u 17. veku o čemu svedoče dokumenti holandskog moreplovca Kornelijusa Rula iz 1675. godine. Ponovo ga je otkrio norveški mornar i lovac na tuljane Nils Frederik Renebek 1865. godine i nazvao ga „Renebekova zemlja” odnosno „Severoistočni Špicbergen”. No zbog njegovih oskudnih podataka čuvanih u tajnosti je ovo ostalo neprimećeno. Avgusta 1873. godine Austrougarska polarna ekspedicija pod vođstvom Juliusa fon Pajera i Karl Vejprehta je ponovo zvanično otkrila ovaj arhipelag i dala joj ime po svom caru. Austrougarska nikada nije bila posednik zemlje Franca Jozefa jer ekspediciju nije finansirala i podržavala država, nego je bila opremljena novcem privatnih lica, najviše od grofa Johana Nepomuka Vilčeka, čijim sredstvima je i napravljen istraživački brod Tegetof. U njegovu čast i jedno ostrvo u zemlji Franca Jozefa nosi njegovo ime.