Subota, 14 Decembar 2019.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Serijal: Organska proizvodnja povrća (6)

 

Prof. dr emeritus Branka Lazić, Prof. dr Zoran S. Ilić, Prof. dr Mihal Đurovka

ORGANSKA PROIZVODNJA POVRĆA

 

Autori su svesrdno dozvolili da se tekst knjige objavljuje na sajtu www.agroplus.rs
kako bi se saznanja, veoma praktična, prenela na širi krug zainteresovanih za
organsku proizvodnju povrća.

 

 

SPECIJALNO ORGANSKO POVRTARSTVO

 

Porodica Alliaceae (lukovi)

 

BELI LUK

(Allium sativum L.)

 

 

BELI LUK (Allium sativum L.)

BELI LUK
(Allium sativum L.)

 

Beli luk (češnjak) je poreklom iz srednje Azije, pustinja Kirgizije, odakle je preko Irana proširen u Egipat, a Mongoli su ga preneli u mnoge zemlje. Sekundarni centar porekla su zemlje Sredozemlja. Na Balkanskom poluostrvu gajio se i pre dolaska Slovena.

Beli luk je jednogodišnja, monokotiledona biljka, jedna od najstarijih gajenih vrsta, karakterističnog mirisa i ukusa, bogata proteinima, mineralnim materijama i karakterističnim eteričnim uljem. Koristi se u ishrani, zatim kao začin i sirovina za fitofarmaciju, farmaciju i industriju hrane.

Beli luk pripada grupi lukova sa linearnim listovima, a obrazuje lukovicu sa 5-15 čenova (zavisno od sorte), u određenim uslovima obrazuje se okrugla, jednočena lukovica. U ishrani se koriste čenovi, zatim mladi luk kao i kod crnog luka, uz četiri priznate sorte: “piros”, “sedef”, “bosut” i “galeb”.

Lekovita svojstva vezana su za eterična ulja čiji je osnovni sastojak dialilsulfid (više od 60%), a drugi važan sastojak je alicin koji se dejstvom mermenata alinaze (u ustima) trenutno razgrađuje i daje brzi osećaj ljutine. Zahvaljujući biohemijskom sastavu koristan je u prevenciji i lečenju bolesti disajnih organa, prehlade, krvnih sudova (snižava nivo holesterola) i probavnog trakta (otvara apetit, poboljšava varenje hrane).

 

Proizvodnja belog luka

 

Beli luk je jedna od retkih ekonomski značajnih povrtarskih vrsta sa malim brojem sorti. U Srbiji su priznate četiri sorte (“piros”, “sedef”, “bosut” i “galeb”), ali se one u proizvodnoj praksi veoma malo koriste. U proizvodnji dominiraju ekotipovi, odnosno, lokalne populacije, što doprinosi velikoj šarolikosti prinosa i kvaliteta. Zavisno od vremena sadnje razlikuju se jesenji, prolećni i alternativni.

 

Jesenji (ozimi) beli luk se u našim uslovima sadi u oktobru i do zime obrazuje moćan koren i nekoliko listova, a u narednoj godini jaku nadzemnu masu i relativno krupnu lukovicu sa manjim brojem krupnih čenova (naročito perifernih). Odlikuje se kraćim periodom mirovanja i zato nije pogodan za duže čuvanje.

 

Prolećni (jari) beli luk se sadi u rano proleće, manje je bujnog rasta, lukovica je sitnija i sa većim brojem čenova. Ima izraženu sposobnost čuvanja.

 

Alternativni ekotipovi morfološki su sličniji prolećnim, ali su otporniji na niske temperature, tako da mogu da se sade i u proleće, i u jesen (daju veći prinos).

 

Kod cvetajućeg (var. sagitatum) belog luka nema selekcionisanih sorti, a lokalni ekotipovi postoje kao prolećni i ozimi. Cvetajući beli luk se veoma malo gaji. Za beli luk značajna sortna oznaka je obojenost suvih listova. Oni mogu biti beli, smeđi, ljubičasti ili ružičasti. Kod nas preovlađuje beli luk sa belim suvim listovima (podesniji su za dehidraciju) kako kod ozimih, tako i kod prolećnih ekotipova i sorti.

 

Plodored

U plodoredu dolazi na drugo, ali i na prvo mesto. Veoma je dobar prijatelj i često se sadi uz mrkvu, peršun, ruže, jer sprečava napad lisnih vaši i lukove muve.

 

Priprema sadnog materijala

Neodgovarajuća proizvodnja semenskog sadnog belog luka ima za posledicu male prinose i pojavu bolesti. Za proizvodnju mora da se obavi izbor zdravih, tipičnih lukovica. Nekoliko dana pred sadnju odvajaju se čenovi. Najbolji su periferni, krupniji čenovi, koji obrazuju krupniju lukovicu. Pred sadnju se obavlja dezinfekcija čenova (suva i vlažna) radi sprečavanja širenja bolesti kao kod arpadžika i čenove treba obavezno podgrevati do 350C, ili potapati u razblažen (1:20) fermentisani ekstrakt koprive, ili oparak kamilice.

 

Sadnja

Beli luk se sadi ručno ili mašinski. Ručna sadnja daje bolje rezultate, jer obezbeđuje pravilan položaj svakog čena, a pri mašinskoj znatan broj čenova bude u ležećem ili čak obrnutom položaju. Pri nepravilnom položaju čenova usporeno je i otežano ukorenjavanje i početni rast, što daje sitnije lukovice.

Sadnju jarog belog luka treba obaviti što ranije, već krajem februara ili početkom marta, ako to vremenski uslovi i stanje zemljišta dozvoljavaju. Sadnju treba obaviti do 15. marta, jer u kasnijem roku dolazi do smanjenja prinosa. Optimalni agrotehnički rok sadnje jesenjaka je od 1-30. oktobra.

Dubina sadnje treba da je takva da iznad gornjeg dela čena bude sloj zemlje debljine oko 3 cm. Pri dubokoj sadnji usporeno je i otežano nicanje, što dovodi do zaostajanja u porastu, dok pri plitkoj, usled intenzivnog rasta korenovog sistema (istovremeno prorasta oko 15-20 korenčića) dolazi do izbacivanja čenova na površinu zemljišta, njihovog sušenja, odnosno proređivanja sklopa.

 

Tab. 1. Količina češnjeva za sadnju

Tab. 1. Količina češnjeva za sadnju

 

Nega

U toku vegetacije belog luka obavlja se međuredna obrada, navodnjavanje, prihranjivanje, zaštita od štetočina, bolesti i korova.

 

Kultiviranje i okopavanje belog luka daje dobre rezultate. Kultiviranjem se ostvaruje rastresitost gornjeg sloja zemljišta i sprečava gubitak vode iz dubljih slojeva. Ona je bitna i za razvijanje lukovica, jer na zbijenim zemljištima lukovice ostaju sitnije, a prinos je manji. Kultiviranjem i okopavanjem uništavaju se korovi. Mogućnost kultiviranja zavisi od međurednog razmaka. Pri većim razmacima (50-50 cm) moguća je primena traktora s užim pneumaticima, u suprotnom se to radi polumehanizovano – korišćenjem motokultivatora ili ručno, okopavanjem. Za smanjenje zakorovljenosti koriste se češalj drljača i plameni kultivator.

Navodnjavanje nije obavezna, ali je poželjna mera nege, naročito kod prolećnjaka, u godinama sa malo padavina u maju i prvoj polovini jula. Nekoliko zalivanja u ovom periodu, uz zalivnom normu 25-30 mm, doprinosi značajnom povećanju prinosa i predstavlja, zapravo, sigurnost u ostvarivanju visokih i stabilnih prinosa.

 

Zaštita od štetočina, bolesti i korova sprovodi se na isti način kao i kod crnog luka proizvodnjom iz arpadžika. Beli luk napadaju iste štetočine i bolesti kao i crni luk, a posebno rđa i siva trulež.

 

Berba

Beli luk se vadi u fazi kada 50-75% biljaka polegne. Ne treba čekati da se zelena masa potpuno osuši jer je tada otežano vađenje i sakupljanje lukovica, a u slučaju kiša može doći do prorastanja (retrovegetacije). Takve lukovice gube kvalitet i nisu pogodne za čuvanje. Postupak vađenja sastoji se u izoravanju i sakupljanju biljaka u trake, pri čemu se najčešće koristi vadilica za krompir. Preporučljivo je vađenje obaviti u periodu suvog i toplog vremena, kada suvi listovi lukovica sačuvaju čistu belu boju. Ako se vađenje obavlja u kišnom periodu ljuska postaje prljavo siva što smanjuje tržišnu vrednost lukovice.

Kada se zelena masa potpuno osuši biljke se čiste i uvrećavaju. Prilikom čišćenja odstranjuje se lažno stablo na oko 1,5 cm iznad lukovice, a takođe i osušeni korenčići. Ako je u pitanju proizvodnja malog obima, za sopstvene potrebe, najbolje je luk uplesti u vence i ostaviti na promajnom mestu zaklonjenom od sunca da se potpuno osuši. Veće količine belog luka skladište se u sličnim uslovima kao i crni luk: u boks-paletama, u rinfuzi (sa produvavanjem) ili u mrežastim vrećama.

Prinosi koji se postižu u proizvodnoj praksi su veoma niski (oko 3-4 t/ha), ali se u našim agroekološkim uslovima, uz blagovremeno i pravilno izvođenje svih agrotehničkih mera, realno mogu postići prinosi od 5-7 t/ha prolećnog i 8-10 t/ha ozimog belog luka.

 

za sopstvene potrebe, najbolje je luk uplesti u vence i ostaviti na promajnom mestu zaklonjenom od sunca da se potpuno osuši

Za sopstvene potrebe, najbolje je luk uplesti u vence i ostaviti na promajnom mestu zaklonjenom od sunca da se potpuno osuši

 

Čuvanje

Otpimalna temperatura za čuvanje belog luka je -1 do 00C. Sorte, populacije i ekotipovi belog luka se razlikuju u potencijalu za dužinom čuvanja. Beli luk može dobro da se čuva tokom 1-2 meseca u okviru temperature 200C-300C i niske relativne vlažnosti vazduha (<75%) ali tada lukovice postaju mekane, porozne i sparušene, usled gubitka vode. Najbolji uslovi za dugotrajno čuvanje su pri temperaturi od -1 do 00C i niskoj relativnoj vlažnosti (60-70%). Tada se beli luk čuva i više od 9 meseci.

Kod belog luka gubitak dormantnosti se manifestuje unutrašnjim razvojem klice. Razvoj je ubrzaniji na temperaturama između 5-180C. Miris belog luka se brzo prenosi na druge produkte i stoga bi ga trebalo čuvati odvojeno.

Kontrolisana atmosfera sa visokim sadržajem CO2 (5-15%) je korisna u odlaganju razvoja bolesti i proklijavanja lukovica tokom čuvanja na temperaturama od 0 do 50C.