10. jubilarni Zimski seminar farmera na Tari

izlaganje predsednika UO Vojislava Maleševa

OTVARANJE X JUBILARNOG SEMINARA FARMERA

 

Na otvaranju X jubilarnog seminara farmera 26. januara 2014. godine, uvodno izlaganje je imao Vojislav Malešev, predsednik UO Kluba 100P plus, iz koga izdvajamo:

 

–       Još jedna godina je za nama, godina koja je bila puna neizvesnosti, jer je 2012. godina bila sušna i što se tiče prinosa većine poljoprivrednih kultura katastrofalna. Od 2013. smo, možda i nerealno, očekivali mnogo više, i što se tiče prinosa, cena, a i podrške ministarstva poljoprivrede, pa i cele Vlade. Međutim, krenula je priča sa zaraženim kukuruzom pa je cena istog sa 28 dinara pala na 12 dinara.

Da jedno zlo nikad ne dolazi samo, dokazao je i tadašnji ministar poljoprivrede gospodin Knežević: subvencije ostaju 12.000 dinara po hektaru, ukida se pravo korišćenja subvencija suprugama kao nosiocima gazdinstva, i dalje je samo NIS dobavljač goriva i njegove određene pumpe, nema subvencionisanih kamata na kredite ni za investicije, a ni za obrtna sredstva, nema bespovratnih sredstava na investicije. Donosi se zakon o subvencijama koji ništa ne govori osim da ministar sam propisuje kolika i za koga će biti davanja.

Gospoda Vučić i Dinkić dovode Al Dahru da nas nauče da radimo i da povećamo prinose 5 puta, njima će dati našu vojvođansku najbolju zemlju za bagatelu, a oni će avionima Er Srbija bacati dolare po našim oranicama kao Nemci letke za vreme Drugog svetskog rata. Naše će biti samo da te dolare pokupimo, ali da pazimo da nas ne ubije struja koju će eks ministar Dinkić da razvuče po našim njivama, kako bi i mi imali jeftin energent za pokretanje sistema za navodnjavanje koji samo što nisu stigli.

 

–       Svedoci smo da u Srbiji ima veliki broj nezaposlenih ljudi koji pod nagovorom nekih političara pokušavaju da nađu uhlebljenje u poljoprivredi, bez obzira što to nikada nisu radili ili su davno pobegli od poljoprivrede, tako da sada imamo nerealno veliki broj registrovanih gazdinstava, na žalost i veliki broj udruženja poljoprivrednika (kao i radničkih sindikata: u Srbiji preko 200 a u Americi 3) koji pokušavaju da zavade seljake tako što ih dele na: male, velike, ratare, stočare, tajkune i ostale. To sigurno nije dobro ni za jednog seljaka pa bio on ovakav ili onakav. Ja bih podelio seljake na radnike i neradnike, jer ako neko misli da je 10 hektara u voćarstvu ili povrtarstvu malo, a 50 u čistom ratarenju puno, taj se vara. Svako treba da radi ono što mu donosi profit, a ne ono što komšija radi, i svako treba da zna gde mu je mesto i kakve su mu realne mogućnosti. Lokalne samouprave su uzele sebi za pravo da određuju koliko ko može da zakupi državnog zemljišta, po mogućstvu svima isto, bez obzira koliko ko realno može da obradi, pa tako samo doprinose još većem haosu u poljoprivredi: cepaju se parcele, trguje se gazdinstvima, povećava se cena koštanja naših proizvoda.

Zamislite kako bi bilo kada bi neko privatnim lekarima određivao koliko mogu imati pacijenata, ili advokatima koliko mogu imati klijenata, ili bilo kojoj profesiji. Zašto svi misle da poljoprivredom može svako da se bavi, da za poljoprivredu ne treba nikakva škola, nikakvo znanje? Da li političari misle, ako kažu bavite se poljoprivredom, da su time sve probleme rešili, i dokle će se naši političari baviti nama samo u predizbornim kampanjama? Sreća pa su kod nas često izbori od kojih doduše seljak nema nikakve koristi – čak naprotiv, samo obećanja, koja nika da ne budu ispunjena, a to vam mogu potvrditi i učesnici poslednjeg protesta nekih udruženja poljoprivrednika koji su održani neposredno pred Republičke izbore. Po svemu  sudeći izbora će uskoro ponovo biti, pa bih ja zamolio moje seljake da dobro razmisle da li će i kada krenuti u proteste, da li u predizbornoj kampanji, kako bi nekim strankama pomogli da dođu na vlast, ili kada prođu izbori, pa da od novopostavljenog ministra zahtevamo da radi onako kako mislimo da je najbolje za nas seljake i srpsku poljoprivredu.

–       Od 01.01.2014. dolazi do liberalizacije tržišta, što za nas znači ulazak u trku sa velikim zakašnjenjem u samom startu. Dobili smo još jednu nelojalnu konkurenciju u vidu farmera iz okruženja, koji posluju u sasvim različitim uslovima od nas, posluju u stabilnim uslovima, imaju mnogo veća davanja, kako od njihovih država, tako i od evropske unije, imaju osećaj sigurnosti, jer znaju da njihove države vode brigu o njima, a ko o nama vodi brigu?

–       Ukoliko naši političari, naša vlada i ministarstvo poljoprivrede stvarno hoće da nam pomognu, moraju pod hitno uraditi sledeće:

1. zabraniti prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima bez obzira koji je vid prodaje u pitanju,
2. doneti Strategiju razvoja agrara za narednih 5-10godina (ne da se donosi 5 godina nego da važi 5-10 godina),
3. povećati agrarni budžet,
4. razdvojiti socijalnu od razvojne poljoprivrede; ne treba seljake koji ne mogu da se priključe razvoju ostaviti na cedilu, pogotovo ne staračka domaćinstva koja su ceo svoj radni vek provela obezbeđujući prehrambenu sigurnost naših građana, treba im omogućiti da dostojanstveno provode staračke dane, a isto tako ko ne može da se priključi razvoju ne sme ni pod kojim uslovom kočiti razvoj i one farmere koji mogu da izdrže trku do kraja iako kasne na startu,
5. mora se izmeniti zakon o poljoprivrednom zemljištu kako se prioriteti koji sada važe ne bi zloupotrebljavali – kako od onih koji navodno imaju sisteme za navodnjavanje a koji nisu u funkciji, tako i od onih koji broj grla stoke fingiraju pa na osnovu njih dobijaju veliki broj hektara, dok njihovo vlastito zemljište ne ulazi u obračun, kao da se stoka hrani isključivo sa državnog zemljišta, a i obračun uslovnog grla po hektaru je iz vremena kada smo imali 2 tone kukuruza po hektaru.
6. Vratiti subvencionisane kredite, kako za investicije tako i za obrtna sredstva, subvencionisati investicije i nabavku nove poljoprivredne mehanizacije po evropskom standardu… Ima još mnogo toga što treba uraditi u poljoprivredi. Ja se iskreno nadam da će naš sadašnji ministar gospodin Glamočić imati razumevanja za ove i mnoge druge probleme u poljoprivredi koji se na žalost ne rešavaju i da će imati snage i moći da reši bar neke od njih.

Priredio: V. Lazić