Utorak, 1 Decembar 2020.
Poljoprivredni portal kluba 100P PLUS

Zanimljivosti (169)

Iz istorije poljoprivrede

RAD SA ZAPREŽNIM ORUĐIMA

 

Danas se već vrlo retko može videti da neko ore sa zaprežnim plugovima, da seje kukuruz zaprežnom sejalicom, da za prevoz tereta koristi paorska (zaprežna) kola… A ne tako davno, radni konji i zaprežna oruđa bili su osnovna sredstva zemljoradnje. Neka od tih oruđa ne mogu se uopšte više pronaći, kao na primer: drvena drljača i brana od trnja.

I ne samo to. Ostalo je puno tog nezabeleženog iz oblasti načina rada sa zaprežnim oruđima. Polazeći baš od ovog, ovaj rad ima za cilj da zabeleži i obradi kazivanje starih zemljoradnika koji još pamte s čime se i kako se nekada radilo. Pošto se, pored ovog, na raspolaganju našlo dosta sačuvanih zaprežnih oruđa demonstriran je njihov rad. Zahvaljujući tome bilo je moguće fotografisati pojedine faze rada zaprežnih oruđa kao i izgled konstrukcionih oblika i detalja tih oruđa. Ova snimanja obavljena su najvećim delom na salašu Lazara i Uroša Drndarskog, a manjim delom na salašu Mihalja Smolenskog. Oba salaša se nalaze u ritu pored Plavne. karakteristično je da Mihalj Smolenski i njegovi sinovi i danas obrađuju svoju zemlju zaprežnim oruđem.


Rad sa zaprežnim plugovima

Odmah po završetku I svetskog rata počela se u Vojvodini širiti upotreba gvozdenih plugova. Posle 1930. godine zamena „drvenih“ gvozdenim plugovima bila je još jače izražena. Najrasprostranjeniji su bili plugovi firme Gebrüder Eberhardt, Rudolf  Sack i Bächer.


Jednobrazdni zaprežni plugovi

Prve serije drvenih plugova imale su drvene rukohvate. Oni su imali dve prednosti u odnosu na metalne: manje nabijaju dlanove ruke i ne zagreju se jako na suncu. Mana: vremenom, zbog uticaja sunca i kiše, drvo puca. Ovo ne predstavlja neki veći problem, jer se lako mogu promenuti novim rukohvatima koji nisu bili skupi.

Visina ručice, mereno od dna brazde, iznosi oko 80 cm. Pored leve ručice, tj. rukohvata, nalazi se skija koja služi da se pri praznom hodu, pre svega pri okretanju, na nju nasloni plug. To predstavlja olakšanje i za kočijaša i za zapregu.

Jednobrazdni pug je služio za dublje oranje. Za vuču se koriste dva konja. Kada su uslovi rada teški (oktobar, novembar) u plug se prezalo tri, a nekad čak i četiri konja.

Obično su seljaci njivu orali jedne godine na razor, a druge na slog. Pri oranju na slog, u prva dva prohoda vršilo se razoravanje, a u sledeća dva naoravanje. U ovoj fazi oranja bolji kvalitet se postiže pri korišćenju starijih, iskusnijih i poslušnijih konja. Mlade konje treba postepeno i strpljivo prilagođavati na ovu najsloženiju fazu oranja jer se u protivnom konji mogu „kvariti“, odnosno, postajati neposlušni.

U toku oranja pravili su se kraći zastoji da bi kočijaš i konji malo odahnuli. Ove pauze najčešće su trajale toliko koliko je čoveku bilo potrebno da zavije i popuši cigaretu.

Plug se prevozi od kuće do njive i obrnuto, zaprežnim kolima. Pre utovara u kola, gredelj pluga se otkači od kolečki pa se onda pojedinačno utovaraju. Pri tome se pazilo da raonik vrhom i oštricom ne upire u dasku poda kola – kako ih ne bi oštetio, a ni u okov kola, kako se on sam ne bi oštetio.

Ima slučajeva da se jednobrazni plug prepravljao za izoravanje krompira. U tom slučaju se skidala plužna daska. Umesto nje su se postavljali parošci. Na taj način se dobijala neka vrsta rešetkaste plužne daske koja je propuštala zemlju a krtole krompira odbacivala u stranu.


Dvobrazdni zaprežni plugovi

Za plića oranja (ugarenja), kao za oranje na lakšim tipovima zemljišta koristi se dvobrazdni, a retko kad i trobrazdni plug. Na ovaj način se može daleko bolje iskoristiti raspoloživa vučna sila zaprege. Pored ovog, treba reći da se za dvobrazdnim plugom nešto lakše upravlja.

Sa ugarenjem se počinjalo odmah po odvoženju snoplja žita sa njive. Prema iskustvu seljaka, strnjište je čim pre trebalo ugariti, jer se zemljište lakše oralo i kasnije obrađivalo.

Za razliku od jednobrazdnog pluga koji ima gredelj, dvobrazdni ima ram (okvir). Pored toga, umesto kolečki, ima dva točka – brazdaš i ledinaš, koji su nasađeni na dve poluosovine. Umesto dve ručice postoji samo jedna jer ako se plug dobro podesi, on bi trebao da se pravilno kreće bez pridržavanja. Ova ručica je niže postavljena: 65 cm od dna brazde, jer se poglavito koristi pri okretanju, kada se plug prebaci u transportni položaj, a tada i ručica zauzme viši položaj.

 

Oranje sa dvobrazdnim plugom; foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

 

Zemljoradnici najčešće primenjuju sledeći postupak pri oranju na slog:

–          Prvi prohod: kočijaš se trudi da ovaj prohod koji se pruža po sredini parcele, izvuče što pravije. Dubina oranja je nešto manja od predviđene, kako se ne bi obrazovao greben.

–          Drugi prohod: desni konji ide kroz razor (brazdu) a levi pored izorane plastice. Na ovaj način se jedan deo zemlje prebacivao u brazdu iz prvog prohoda. Često se na ovom i završavalo „otvaranje brazda“, mada je još bio izražen greben.

Ovde treba još pomenuti da se, u cilju što boljeg držanja pravca u ovoj fazi oranja, konji sparože a prema potrebi spona se skrati.

–          Treći i četvrti prohod: ukoliko se želelo uzorano zemljište bez izraženog grebena, nije se odmah prešlo na normalni deo oranja, već se treći prohod vodio tako da se zemljište iz grebena prebacivalo u razor iz drugog prohoda. Na ovaj način se dobila jedna traka koja je bila u nivou plastica normalnog oranja, a druga koja je bila nešto niža.

Ona se u četvrtom prohodu popunjavala i izravnjavala sa ostalim delom ranja. Kretanje konja u trećem i četvrtom prohodu zavisilo je od širine zahvata pluga i dubine oranja. Obično je i dalje jedan konj išao pored prethodno izorane plastice, a drugi kroz razor iz prethodnog prohoda. Orač je pri tome vršio potrebno podešavanje na poteznici – pomeranje levo ili desno.

 

Ugarenje se obavljalo sa četvorobrazdnim plugom; foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

 

Ugarenje strništa odvijalo se po pravilu pri visokim temperaturama. Zbog toga se odmah po „izlasku“ sunca išlo na oranje. Radilo se do devet, deset sati. Potom su se konji vezivali za kola koja su postavljena u nekom hladu (nekad je bilo puno drveća u ataru i uz drumove). Ukoliko se radilo o zemljoradniku iz sela, konje je pojio na nekom od mnogobrojnih salaša kojih je posebno bilo puno pre drugog svetskog rata. Orač je u pauzi malo prilegao, ručao, a onda bi s konjima radio nešto lakše ili bi pričekao da žega prođe (oko 15 časova) pa da nastavi sa oranjem sve do šest, sedam sati.

Salašarima je bilo lakše. Pošto se zemlja nalazila oko salaša, salašar je mogao ranije da izađe na njivu, a kada „pripekne“, on se vraćao sa zapregom na salaš. Konje je ređe uvodio u štalu. Vezivao bi ih za kola koja postavi u neki „debeli hlad“. Za ručak je jeo kuvano. Mogao je u miru da se odmara, da poradi neke poslove u salašu i oko njega, i kada žega prođe da sa odmornim konjima krene na oranje. Salašari su obično kasnije prekidali sa oranjem, jer za razliku od ljudi iz sela, nisu gubili vreme na prelaženje puta od njive do sela. Čak se može reći da salašar nije radio takvim tempom kao seoski domaćin. On je bio u mogućnosti da iz dana u dan radi u vreme kada je i njemu i konjima najlakše (jutro i predvečerje).

Salašar je po pravilu konje uprezao u plug još na salašu. A oni iz sela, plug su prevozili tako što su ručicu – u predelu rukohvata – provlačili kroz zadnje šarage. Pomoću lanca plug se vezao za zadnji trap zaprežnih kola.


Rad sa zaprežnim drljačama

Drvene drljače

Prvo su se koristile drvene drljače. Ramska konstrukcija se pravila od bresta i hrasta, a klinovi od izdanaka jasena. Dužina klinova je bila oko 15, a debljina oko 3 cm. Kod težih drljača, debljina klina je bila 5 cm. Ramska konstrukcija u ovom slučaju je masivnija. Da bi drljača što energičnije radila, na ram su stavljani stari točkovi kao i stare osovine zaprežnih točkova.

Drvena drljača najčešće je bila jednodelna, ali po predanjima se može konstatovati da je bilo i dvodelnih drljača.

Na težim tipovima zemljišta kao i u peskovitom tlu, klinovi su se brzo trošili. To se dešavalo i pri vuči drljače po tvrdom letnjem putu. Nije valjalo da bude pod direktnim uticajem atmosferlija i sunca, jer se brzo rasušivala. Primerci ovakvih drljača ne mogu se više kod nas pronaći.

Gvozdeno-drvene drljače

Po pravilu se ovaj tip drljače sastojao od četiri poprečne grede koje su međusobno spojene uzdužnim metalnim šipkama. U svaku gredu je ugrađeno po 14 klinova. Prema tome, ovakva drljača je imala 56 klinova koji su tako raspoređeni da ni jedan od njih ne ide po tragu nekog drugog klina. Klinovi su četvrtastog poprečnog preseka sa špicom dužine 3 cm. Klinove i ostale metalne delove izrađivao je kovač, a drvene kolar.

Gvozdene drljače

Koristile su se dvokrilne, trokrilne i četvorokrilne zaprežne drljače. Svako krilo vezivalo se za jarmac preko dva lanca.

 

Dvokrilna gvozdena drljača; foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

Drljača se prevozila zaprežnim kolima. Jarmac se postavljao na pod, a krila su se navaljivala na lotre. Klinovi su se okretali suprotno od lotri. Posle upotrebe, krila drljače su se smeštala u šupu ili pod nadstrešnicu. Ostavljana su uza zidove ovih prostorija.

Zbog kretanja po uzoranom zemljištu, drljanje nije bilo lako ni za čoveka, a ni za konje. Zbog toga se posle nekoliko „krugova“ pravila pauza.


Rad sa zaprežnim branama

Brane od trnja (pruća)

Ona predstavlja najstariji poznati tip brane. Služila je za fino ravnanje zemljišta pred setvu kao i posle setve.

Pravili su je kolari ali i sami seljaci. Ramska konstrukcija bila je od drveta, a šiblje od trnjina. Dimenzije ove brane su 100 x 200 cm. Pored ovog tipa pravila se brana bez ramske konstrukcije. Prema tome, brana se sastojala samo od upletenog šiblja trnjina. bile su veoma lake, pa su se vrlo često vukle iza svih vrsta sejalice.

Gvozdene brane

Gvozdene brane se i danas koriste (branjanje pšenice, branjanje zemljišta pre i posle setve). Puno se koriste i uz mašinsko-traktorske agregate – u predsetvenoj pripremi zemljišta i setvi pšenice (zakači se za sejalicu). Prevoz brane se vrši u zaprežnim kolima, a ako radi u agregatu sa mašinsko-traktorskim mašinama, onda traktorskom prikolicom.


Rad sa drvenim valjkom

Zadržao se u upotrebi do današnjih dana. Koristi se za razbijanje grudvi, sabijanje zemljišta posle setve crvene deteline, lucerke i šećerne repe; potom, za valjanje pšenice u proleće.

Drvene valjke izrađivali su kolari. Ramska konstrukcija se ojačava sa klanfama. Bočne grede rama nose ležišta za osovine valjka. Po sredini rama nalazi se sedište za kočijaša. Da bi mu bilo ugodnije na drveno sedište obično je stavljao džak napunjen slamom. Na prednjem delu rama nalaze se uke za ždrepčanike i ruda koja se na drugom kraju oslanja o ogrline.

Valjak se do njive vukao zaprežnim kolima. Salašari su prezali konje u valjak još na salašu. Bilo je slučajeva da su dva ili više zemljoradnika imali zajednički valjak. Obično je jedan od njih imao salaš, a drugi zemlju u blizini. Ovako se najjednostavnije i najracionalnije rešavalo pitanje smeštaja i transporta valjka.


Rad sa zaprežnom sejalicom za strna žita

U Vojvodini su se najviše koristile sejalice marke Melichar, Vera Dril i Kühne.

Obično se dan pre setve sejalica izvuče iz šupe i zakači za zaprežna kola. Sejalica se kačila za kola preko posebne rude. Ona se montira na prednji, vozno-upravljački deo sejalice, a drugi kraj se natakne na srčanicu kola.

Setva pšenice sejalicom Kühne (18-redna sejalica; međuredni razmak 11,5 cm; razmak između točkova 190 cm; rastojanje između prednjih i zadnjih točkova je 180 cm; dužina sanduka za seme je 45, a širina 30 cm; u ovaj sanduk stane 100 kg semena); foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

 

Sejalicu opslužuje dva čoveka. Jedan je u kolima. On odvezuje i podiže džak na rame drugog. Ovaj džak prenosi do sanduka sejalice i tu ga prazni. Punjenje sejalice sa semenom bio je odmor za konje. Kočijaš i njgaov pomoćnik najčešće iskoriste ovaj prekid da se napiju vode i popuše po cigaru

Kočijaš u toku setve obavlja istovremeno dva zadatka: preko kajasa upravlja konjima a preko ručice upravlja sejalicom. Pomoćnik ide za mašinom, tj. sejalicom. Kontroliše isejavanje semena (odgušuje setvene ulagače), odstranjuje veće grudve i nakupljeni korov, kontroliše nivo semena u sanduku i preko posebne ručice prebacuje sejalicu iz transportnog u radni položaj i obrnuto, iz radnog u transportni položaj. Uza se nosi štap koji na kraju ima metalno sečivo, s kojim vrši odgušivanje setvenih ulagača.

Ručak na njivi; foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

 

Salašari su za ručak obično išli na salaš. Konje su isprezali iz kola. Namire se senom i ovsom, i napoje vodom. Posle ručka i kratkog odmora izlazi se ponovo na pracelu jer u oktobru, kako kažu seljaci, vrlo brzo „pada“ mrak.

Seljaci koji su iz sela, podnevnu pauzu prave na njivi. Konji se ispregnu iz sejalice, zavežu za lotre kola i namire se senom i zobi iz konjozobnice.


Rad sa sejalicom za kukuruz (secerom)

Zemljoradnici još i danas koriste zaprežne sejalice za setvu pšenice. Za vuču ove sejalice koriste ponajviše traktor. Nasuprot ovog, u Vojvodini se više ne može videti da neko seje kukuruz sa starom zaprežnom sejalicom (secerom). U privatnom sektoru se danas koriste sejalice SKPO-4 (OLT-Osijek), a od prošle godine, pneumatske četvororedne sejalice Nodet Gougis.

Kukuruzna sejalica se transportovala do njive na isti način kao i žitna. Kočijaš i njegov pomoćnik su obavljali iste dužnosti kao i pri setvi strnih žita. Da se ne bi prosipalo, seme se iz džaka najpre sipalo u kofu (kabo, amper) a iz nje u kutiju sejalice.

 

Setva kukuruza zaprežnom sejalicom „Patent Reich“, Novi Sad (1935); foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

 

Korišćenje zaprežnih kola

Dugačka zaprežna kola

Zaprežna kola su bila pre i odmah iza II svetskog rata skoro isključivao transportno sredstvo u poljoprivredi. Služila su za prevoz stajnjaka (đubreta), klipova kukuruza, snopova žita, konoplje i drugog.

Dugačka paorska kola imala su lotre od 11 šuva, što odgovara dužini od 320 cm. Visina lotri je oko 60 cm. Masa ovih kola je oko 450 a nosivost 1000-1300 kg.

U pravljenju paorskih kola učestvovao je kolar i kovač. Najbolje drvo za kola bilo je ono koje je godinu ili više odležalo na tavanu.

Da bi neka kola bila dobra, morala su bezuslovno imati ugrađene kvalitetne osovine. Na ceni su bile osovine „Vinter“ i „Herkules“. U dugačka kola su ugrađivane osovine od 30-40 kg, u kratka kola od 15-20 kg, a u volovska od 70 kg.


Kratka zaprežna kola

Koriste se pri prevozu manjeg tereta (do 500 kg) i pri putovanju na nešto duže relacije. Obično se za duže putovanje koristio feder sic.

Na ova kola stavljaju se obično lotre kao i kod dugačkih kola ili segedinske lotre – sa ukrasima (slično kao i kod taljiga).

Šta ima lepše od vožnje fijakerom upregnutim lipicanerima; foto; V. Lazić, Plavnanski rit, na salašu Drndarski, 1981.

 

Taljige

Ova kratka zaprežna kola koriste se za svečanije prilike, za odlazak u drugo selo ili grad kao i za prevoz manjeg tereta. Po ugledu na fijaker, prednji točkovi su manjeg promera od zadnjih. Taljige nemaju levče. Lotre se oslanjaju o šipke koje su vezane za prednji i zadnji trap kola. Ova kola, a posebno lotre, veoma su lepo ukrašena. Pošto su laka, često se u taljige upreže samo jedan konj.

Usmeni kazivači: dipl.ing. Lazar i Lazica Drndarski
Izvor: IV sveska – Iz istorije  poljoprivrede, 1982;
Izdavač: Vojvođansko društvo za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad

Autor: Veselin Lazić