Novi Sad, 09.03.2022.

Udruženje poljoprivrednika Klub 100P plus izuzetno je zabrinuto stanjem u poljoprivredi Srbije.

U sadašnjoj kriznoj situaciji se, usled globalnih promena u svetu, događaju velike promene na svetskim tržištima. Promene sa dalekosežnim posledicama preslikavaju se i na Srbiju.

Cene osnovnih inputa u poljoprivredi brzo rastu i može se reći da su dostigle istorijski maksimum. Tu prvenstveno mislimo na cenu energenata i mineralnih đubriva. Povećanje cene gasa, koje ima značajnu i veliku ulogu u strukturi proizvodnje mineralnih đubriva, će neminovno dovesti do smanjenja njihove upotrebe. Znamo da visoke prinose nije moguće dostići i održavati bez upotrebe kvalitetnih inputa. Cena mineralnih đubriva i cena goriva u strukturi proizvodnje ratarskih kultura čine i do 35% ukupnih troškova.

Poseban problem i prepreka intenziviranju srpske poljoprivredne proizvodnje jesu mali privatni posedi farmera, na kojima ekonomski nije isplativo povećano ulaganje u proizvodnju. Stabilno tržište obezbeđuju veliki robni proizvođači.

Umanjena cena goriva za poljoprivrednike treba da bude trajna

Smatramo da mere koje je preduzela vlada, kako bi bar delimično zaštitila građane od poskupljenja, odnosno ograničila cene osnovnih namirnica, a pre desetak dana “zamrzla” i cene goriva, dugoročno neće doneti boljitak.

Situaciju na tržištu poljoprivrednih proizvoda neće umiriti ni trenutno visoke cene poljoprivrednih proizvoda (pšenica, kukuruz, soja, suncokret…), koje prate porast cena inputa, jer je gotovo 85% poljoprivrednika svoje proizvode prodalo tokom jeseni. Do prve žetve i realizacije proizvoda je gotovo još pet meseci i taj period treba premostiti.

Kako će izgledati proizvodnja u stočarstvu po trenutnoj visokoj ceni kukuruza, ili proizvodnja u voćarstvu kada proizvođači još imaju zalihe gotovih proizvoda koje iz objektivnih razloga ne mogu da izvezu na strana tržišta, ili u povrtarskoj proizvodnji gde je potrošnja goriva po ha daleko veća nego u klasičnoj konvencionalnoj ratarskoj proizvodnji?

Poremećaji koji će se desiti na tržištu (očekuje se porast cena poljoprivrednih proizvoda) imaće značajnu socijalnu notu i najviše će pogoditi manje imućne slojeve društva.

Predlažemo:

• Da država hitno smanji akcizu na gorivo i da to učini još u mandatu tehničke vlade, a obavezno kada se izabere nova vlada.
• Da svi poljoprivrednici dobiju mogućnost da nabave gorivo za sve poljoprivredne površine upisane u Registar poljoprivrednih proizvođača po tako smanjenoj ceni.
• Da se podele poljoprivredna gazdinstava (PG) na profesionalna i ostala.
• Da se omogući da profesionalna gazdinstva dobiju veće subvencije, naročito za investicije.
• Da se što pre sprovede reforma penzionog sistema za poljoprivrednike.
• Da se pronađe rešenje za pomoć stočarima koji su u nezavidnoj situaciji.
• Da se sačini model za povećano oporezivanje prilikom kupovine poljoprivrednog zemljišta za one koji se ne bave poljoprivredom (neprofesionalna gazdinstva).

sreda, 09. marta 2022.

 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da će Srbija u četvrtak obustaviti izvoz ulja, pšenice, kukuruza i brašna, i da je Vlada pripremila uredbu koja se odnosi na uvoz energenata, prenosi Beta. 

Vučić je za TV B92 rekao da će Srbija imati dovoljno ulja, pšenice, kukuruza i brašna za sebe i region.

On je rekao i da je Vlada Srbije pripremila odluku o izuzimanja carina na uvoz energenata „iz trećih zemlja“.

– To će se odnositi na naftu iz trećih zemalja, ukoliko je budemo uvozili – rekao je Vučić.

Naveo je da je odluka vlade doneta uoči današnjeg izjašnjavnja u EU o uvozu energenata iz Rusije.

Dodao je da u EU postoje različiti stavovi o sankcijama na gas i naftu, te da EU 40% svojih potreba za gasom i 30 odsto potreba za naftom obezbeđuje iz Rusije.

– Za nas, ako zabrane uvoz svih energenata sa teritorije Rusije, znači da smo mi u problemu, jer mi nemamo kud, i ne mogu gas i nafta da padnu s neba – rekao je on.

Objasnio je da je zato vlada pripremila odluku u vezi uvoza energenata iz trećih zemalja.

Rekao je i da je pripremljena odluka da poljoprivrednicima na pumpama NIS-a u narednih mesec i po dana bude subvencionisano gorivo.

Dizel za poljoprivrednike 179 dinara 

Vučić je naveo da je danas cena evro-dizela na pumpama 179 dinara po litri, a sutra će u veleprodaji biti 193 dinara, prenosi RTS.

„Država plaća 20 odsto od ukupne akcize, država se toga odriče, da bi mogla da stabilizuje cene, da ne idemo u inflaciju, da ljudi mogu da se osećaju sigurno.“

Time bi, kaže, cena evrodizela bila 181 dinara, što bi bilo za samo dva dinara više nego sada.

Takođe se donosi odluka, najavio je, da za poljoprivrednike država subvencioniše cene goriva, na NIS-ovim pumpama za njih će ostati 179 dinara, najmanje narednih mesec i po, a za sve druge biće minimalno povećanje.

Podsetimo, Vlada je Uredbom, koja ističe 13. marta, ograničila maksimalnu cenu evro-dizela na 179, a benzina BMB95  na 171 dinar.

ponedeljak, 07. mart 2022.

Cene hrane na svetskom nivou porasle su u februaru za 20 odsto, najviše zbog rasta cena biljnih ulja i mlečnih proizvoda, objavila je danas Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO).

Indeks cena hrane FAO je u februaru u proseku iznosio 140,7 poena, što je 3,9 odsto više u odnosu na januar, 20,7 odsto iznad nivoa godinu dana ranije i 3,1 više nego u februaru 2011. godine.

Cena biljnih ulja porasla je za 8,5 odsto u odnosu na prethodni mesec i dostigla novi rekord, navode u FAO, dok je veliki rast indeksa cena povrća bio rezultat pojačane tražnje na tržištu, ali se poklopio i sa nekoliko faktora poput smanjenog izvoza palminog ulja iz Indonezije, slabije proizvodnje soje u Južnoj Americi ali i manjeg izvoza suncokretovog ulja zbog poremećaja u crnomorskom regionu.

Indeks cena mleka bio je u proseku 6,4 odsto viši u februaru nego u januaru, dok su cene žitarica za tri odsto bile veće nego prethodnog meseca.

Svetske cene pšenice porasle su za 2,1 odsto, pirinča za 1,1 odsto, dok je cena mesa veća za 1,1 odsto.

Cena pirinča porasla za 1,1 odsto

Dok su cene svinjskog mesa porasle, cene ovčijeg i živinskog mesa su pale, delom zbog velikih izvoznih zaliha u Okeaniji i smanjenog uvoza iz Kine nakon završetka prolećnog festivala.

Cena šećera pala je za 1,9 odsto usled povoljnih izgleda za proizvodnju u glavnim zemljama izvoznicama kao što su Indija i Tajland, kao i zbog poboljšanih uslova rasta u Brazilu.

Indeks cena hrane FAO meri prosečne cene tokom meseca, tako da februarsko merenje samo delimično uključuje tržišne efekte koji proizilaze iz sukoba u Ukrajini.

FAO je objavio i izveštaj o snabdevanju i potražnji žitarica, sa preliminarnom prognozom za svetsku proizvodnju žitarica u 2022, gde navode da će globalna proizvodnja pšenice porasti na 790 miliona tona, uz očekivane visoke prinose i obimnu sadnju u Severnoj Americi i Aziji.

Klub 100P plus je, posle godinu dana pauze zbog aktuelne pandemije, održao 17. Zimski seminar farmera na Tari od 23. do 29. januara 2022. godine. Kao i na svakom prethodnom seminaru, na kraju je održana tribina na kojoj su formirani stavovi i zahtevi za koje se, po mišljenu poljoprivrednika, članova Kluba 100 P plus, moraju u što kraćem roku iznaći rešenja.

• Što hitnije podeliti PG na profesionalna i ostala!
• Omogućiti profesionalnim PG mnogo veće subvencije, posebno za investicije.
• Što pre uraditi reformu penzionog sistema za poljoprivrednike!
• Pronaći rešenje za pomoć stočarima koji su u nezavidnoj situaciji već duže vreme. Predlog: Ukinuti pravo prečeg zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta jer dovodi u neravnopravan položaj stočare iz Vojvodine i uže Srbije.

• Ukinuti porez na zakup poljoprivrednog zemljišta i prihvatati sve međusobno potpisane ugovore, bez overe kod notara.
• Pronaći model za višestruko oporezivanje kupovine poljoprivrednog zemljišta onim licima koja se ne bave poljoprivredom, u odnosu na profesionalna PG.
• Ukinuti pravo preče kupovine susednog poljoprivrednog zemljišta ukoliko se vlasnik susedne parcele ne bavi profesionalno poljoprivredom.
• Ukinuti akcize na dizel gorivo za registrovana PG za površinu koja je prijavljena u Registru.
• Sve investicije do 40.000 evra da budu obuhvaćene nacionalnim merama, bez obzira na broj hektara.

IPARD 3

• Zbog zloupotreba na konkursima, u uslovima konkursa izjednačiti prava muškaraca i žena.
• U sektoru ostalih useva i industrijskog bilja definisati granicu od 50 do 200 ha.

Zimski seminar farmera: Razmena iskustva i sticanje znanja o najnovijim trendovima u agraru

Zimski seminar farmera je prilika za poljoprivrednike da steknu neophodna znanja i informišu se o najnovijim programima subvencionisanja proizvodnje, uz mogućnost druženja, upoznavanja i razmene iskustava.

Posle godinu dana pauze u organizaciji Kluba 100P plus i turističke organizacije Caravan održan je 17. Zimski seminar farmera. Tradicionalno mesto okupljanja hotel Omorika na Tari bio je domaćin za više od 300 farmera, gostiju, predstavnika kompanija uvoznika i izvoznika poljoprivredne mehanizacije, kompanija koje se bave distribucijom semena i sredstava za zaštitu bilja, banaka, osiguravajućih društava, Garancijskog fonda, nezavisnih analitičara i predstavnika medija.

Pozdravni govor predsednika Kluba 100P plus Vojislava Maleševa

Ispred udruženja Klub 100P plus predsednik Vojislav Malešev naveo je da su neki od zahteva paora reforma penzionog sistema poljoprivrednika, potreba podele poljoprivrednih gazdinstava na profesionalna i ostala, omogućavanje većih subvencija za investicije, pronalaženje rešenja za stočare, ukidanje poreza na zakup poljoprivrednog zemljišta.

Ispred Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu seminaru su prisustvovali Petar Samolovac i Mladen Petreš koji je naveo da budžet tog sekretarijata iznosi više od osam milijardi dinara, dodajući da je u nedelji kada se održava seminar otvoren poziv za 15 konkursa, a do kraja februara biće otvoreni svi konkursi. Svi govornici na otvaranju gotovo identično su opisali ovaj skup kao mesto gde će poljoprivrednici, predstavnici Ministarstva poljoprivrede, Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, stručnjaci predavači i predstavnici firmi iz oblasti poljoprivrede razmeniti iskustva i novostečena znanja.

Mladen Petreš, pomoćnik pokrajinskog sekretara za poljoprivredu

Seminar je otvorio državni sekretar Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Velimir Stanojević, koji je izjavio da Ministarstvo poljoprivrede realizuje 40 vrsta podsticaja u okviru nacionalnih mera. Poljoprivrednici iz različitih regiona treba da usaglase svoje zahteve u cilju što efikasnijeg rešavanja problema.

Velimir Stanojević, državni sekretar Ministarstva poljoprivrede

Predstavnici ministarstva poljoprivrede iz Uprave za poljoprivredno zemljište Marija Mitrović i Gorica Petković, zatim, v. d. direktor Uprave za agrarna plaćanja Marko Kesić, Boško Umetić, Marina Živanović, Dragoslav Milutinović, kao i mr Jasmina Miljković i Slobodan Živanović iz Odelenja za upravljanje IPARD programom, imali su zapažen nastup na skupu, a poljoprivrednici su i tokom njihovog boravka iskazali veliko interesovanje za neposrednu komunikaciju.

Posebni gosti na ovogodišnjem seminaru bili su ataše za poljoprivredu, regione i turizam pri Austrijskoj Ambasadi u Beogradu dr Kristijan Bravenc i direktor Austrian Agricultural Cluster/AAC mag. Herman Vizer.

Svoj doprinos uspehu ovog seminara dali su prestavnici Poljoprivrednog fakulteta iz Novog Sada i Beograda, Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada, Instituta za ratarstvo i povrtarstvo – Herbološko društvo Srbije i kompanije SEEDEV.

Šta o seminaru kažu neposredni učesnici?

Nenad Tintor iz ProCredit Banke rekao je da je koncept seminara zaista dobar.

“Gotovo svi akteri u poljoprivredi su na jednom mestu, u okviru prijatnog ambijenta. Možda je najznačajnije to da se ljudi vide, porazgovaraju, druže i provedu tih par dana zajedno, bilo da razgovaraju o poslu ili nekoj drugoj temi”, kaže Tintor.

Poljoprivrednik iz Čonolje Josip Križan, koji je prvi put na seminaru, rekao je da smatra da proizvođači ovde mogu doći do pravovremenih i potrebnih informacija za svoje poslovanje.

“Pratiti trendove, kako u pogledu onog što će se dešavati u proizvodnji i očuvanju životne sredine, tako i prognoze na tržištima roba koje treba proizvoditi. Podsticajne mere koje su nam dostupne dobro su pojašnjenje od ljudi iz ministarstva koji su ih kreirali, a i sprovode ih”, priznaje Križan.

 Jovica Kalićiz Sivca koji, s druge strane, zimskim seminarima prisustvuje od samog početka, kaže da do sada nije propustio nijedan.

“Kada se setim svojih početaka u poljoprivredi i poredim sa onim do čega smo kao gazdinstvo stigli danas mogu reći da smo dosta napredovali. Sigurno da su uspehu doprinela znanja i kontakti koje sam stekao na ovim seminarima”, kaže Kalić.

Proizvođač iz Knjaževca Zoran Vučić imao je prilike da u organizaciji Kluba 100 P plus putuje po evropskim sajmovima i obilazi fabrike i govedarske farme.

“To mi je pomoglo da dođem do nekih novih informacija. Za razliku od vojvođanskih farmera uslovi u kojima mi radimo su organizaciono teži. Najveći problem nam je kako da ukrupnimo parcele, kako bi racionalnije proizvodili. Nastojaću da i dalje dolazim na ovaj seminar kao mesto gde je uvek moguće inovirati stara i steći nova znanja”, kaže Vučić.

Preporuke Ministarstvu i Pokrajinskom sekretarijatu

Na kraju radnog dela održana je tribina na kojoj su formirani stavovi organizatora, koji će kao preporuka biti prosleđeni nadležnim institucijama u Ministarstvu poljoprivrede i Pokrajinskom sekretarijatu.

Seminaru su prisustvovali članovi kluba iz Hrvatske i Rumunije. Primetno je da dolazi do podmlađivanja posetilaca. Nagrađeni su i najbolji proizvođači kulena.

Branislav Ogrizović

Monopoli i energenti uzdrmali tržište

Cene mineralnog đubriva u svetu su poslednjih meseci znatno porasle, čak dva ili tri puta, što se uoči setve pšenice neminovno odrazilo i na snabdevenost tržišta u Srbiji. Cena osnovnog đubriva za kratak period porasla je sa 50 na 80 dinara, a cena uree uvećana je sa 250 na čak 750 evra po toni. Poskupljenja su počela još u drugom lanjskom kvartalu, da bi u trećem kvartalu cene bukvalno eksplodirale.

Razlozi za to su manje-više poznati. Industrija mineralnih đubriva je tokom poslednje godine bila izuzetno pogođena visokim cenama energenata, posebno gasa. Zbog toga su neki od najvećih svetskih proizvođača đubriva, poput norveške multinacionalne kompanije „YARA”, prepolovili proizvodnju. Pojedini proizvođači su sveli proizvodnju đubriva na minimum, a ima i onih koji su je, zbog neizvesnosti, potpuno obustavili.

Ovakvu situaciju na tržištu đubriva stručnjaci smatraju potpuno nerealnom i neodrživom. S obzirom da hraniva spadaju u grupu neophodnih inputa, ocenili su da je jesenja setva za poljoprivrednike bila rekordno skupa.

• Naša zemlja zavisi od uvoza, jer imamo samo jednog proizvođača mineralnog đubriva, što bitno utiče na snabdevenost tržišta, pa i monopol nad cenama. Takođe, nismo imuni ni na svetske trendove koji utiču na poskupljenje, pre svega cene nafte i gasa, kao i na smanjenje i obustavu proizvodnje u nekim evropskim fabrikama. Država – sem u najavi resornog ministra poljoprivrede – još uvek nema adekvatan odgovor na ovu krizu, ali verujem da će se uskoro, na zadovoljstvo naših poljoprivrednika, naći neko rešenje – rekao je agroanalitičar Milan Prostran.

Da li zaista imamo dovoljno mineralnih đubriva za potrebe naših poljoprivrednika i koliko zavisimo od uvoza – neki su od predmeta sektorske analize koju je pre godinu dana obelodanila državna Кomisija za zaštitu konkurencije (ККZ). U njoj je sveobuhvatno analizirano stanje proizvodnje, uvoza i izvoza, i zastupljenost pojedinih vrsta đubriva na domaćem tržištu u periodu od 2017. do 2019. godine. Osnovi zaključak ККZ-a jeste da na teritoriji Republike Srbije, nakon zatvaranja pančevačke Azotare u novembru 2018. godine i obustavljanja proizvodnje u Fertilu iz Bačke Palanke, mineralno đubrivo praktično proizvodi samo jedan proizvođač – Eliksir grupa sa pogonima u Šapcu i Prahovu.

Očito da uvoz-izvoz kao stanje na tržištu mineralnih đubriva, što potvrđuju i nestašice, postaje iz godine u godinu sve komplikovanije. Imajući sve navedeno u vidu, neizostavno se nameće  sledeće pitanje – kako smo od proizvođača dva miliona tona na godišnjem nivou i izvoznika mineralnog đubriva postali zavisni od uvoza i uvoznika?

Problemi sa mineralnim đubrivom počeli su devedesetih godina sa uvedenim sankcijama i nemogućnošću da uvezemo neophodne sirovine i komponente za njihovu proizvodnju. Istovremeno je stao i izvoz pa su, zbog ograničenog plasmana, velika državna preduzeća „Zorkaˮ, HIP, „Agrohemˮ, „Prahovoˮ propala, bukvalno za nekoliko godina. Prinudno je smanjena i potrošnja koja je, sa 1.450.000 tona, 2000. godine spala na svega 300.000 tona – kaže M. Prostran.

Monopol uvoznika mineralnog đubriva – plaćanje avansno sa valutnom kaluzulom

Bez mnogo izbora, poljoprivrednici su bili prinuđeni da se za nabavku mineralnog đubriva izbore kako znaju i umeju. Velika potražnja i mogućnost enormne zarade stvorili su uslove za pojavu velikog broja biznismena koji su se okrenuli uvozu mineralnih đubriva. Iz raznoraznih razloga njihov broj se u međuvremenu sveo na nekoliko privatnih firmi koje danas pokrivaju 90 odsto uvoza. Ove firme praktično drže monopolski položaj na tržištu i, po analizi Кomisije za zaštitu konkurencije, sprovode (ne)formalnu podelu kupaca na velike i male. Ugovori koje sklapaju sa kupcima su kratkoročni, najviše na godinu dana. Cena se određuje direktnim dogovorom sa kupcem, a plaćanje je uglavnom avansno sa valutnom klauzulom vezanom za evro ili dolar, bez definisane rabatne politike i marži.

Tržište mineralnog đubriva se očito nalazi u velikom problemu, a sa njim su u problemu i poljoprivrednici koji su nemoćni da, osim što plaćaju višu cenu, bilo šta preduzmu. Sve se to neminovno odrazilo i na kvalitet setve, pa je prinos zasejanih useva krajnje neizvestan. Nadležni državni organi obećavaju da će se situacija sa đubrivom normalizovati za nekoliko meseci i da neće uticati na prolećnu setvu. Poljoprivrednicima ne preostaje ništa drugo nego da u to veruju i da se nadaju jer drugog rešenja i nemaju.

John Deere pobednik u dve kategorije

Svečana ceremonija dodele priznanja Tractor of the Year 2022 održana je prvog dana sajma EIMA International u Bolonji. Svečanoj ceremoniji je, u skladu sa tada aktuelnim kovid restriktivnim merama, ove godine fizički mogao da prisustvuje ograničen broj učesnika. U publici su bili predstavnici kompanija koje su učestvovale u ovogodišnjem takmičenju, predstavnici FederUnacoma, CEME i Evropskog udruženja mladih poljoprivednika – CEJA, predstavnici generalnog sponzora, kompanije BKT, kao i članovi žirija. Ipak, svečana ceremonija je praćena širom sveta preko lajv strima (eng. live stream).

Predsednik FederUnacoma Alesandro Malavolti, Diana Lanci, predsednica udruženja CEJA i Lučija Salmaso, menadžerka direktora BKT Europe su se tokom svečane ceremonije obratili javnosti. Svi su bili složni u izjavama da će nove tehnologije koje dolaze odigrati fundamentalnu ulogu u modernoj poljoprivrednoj mehanizaciji. Nove i pametne tehnologije biće alat za efikasniju i održivu poljoprivredu.

U poslednjem izboru za traktor godine u različitim kategorijama ukupno je bilo četrnaest modela jedanaest različitih proizvođača.

U kategoriji Best of Specialized 2022 (Specijalizovani traktor godine 2022) za vredno priznanje nadmetalo se četiri traktora. Po pet traktora takmičilo se u kategorijama Best Utility 2022 (Najbolji univerzalni traktor) i Tractor of the Year 2022 (najbolji traktor namenjen za rad na otvorenom polju). Svih četrnaest modela učestvovalo je u nadmetanju za priznanje Sustainable TOTY 2022.

Tractor of the Year 2022 – John Deere 7R 350 AutoPower

Ovaj traktor je pobedio u kategoriji traktora namenjih za rad na otvorenom polju zahvaljujući, po mišljenju žirija, on-bord (eng. on-board) tehnologiji, paketu automatike, širokoj kabini, kvalitetnom i komfornom nivou kabine, kao i odličnim performansama u radu na polju. Održivost je takođe uzeta u obzir, posebno u segmentu potrošnje goriva.

Active Command Steering je primer kako vozač može u širokom dijapazonu da podesi rad u skladu sa svojim potrebama. EZballast omogućava da se automatski postavi, ali i skine 1.700 kg balasta, što olakšava upravljanje balastom bez bespotrebnog trošenja vremena i truda, prilagođava traktor za svaki radni zadatak, a ujedno na taj način omogućava promenu kompakcije zemljišta, kao i trakciju.

Best Utility 2022 – John Deere 6120M AutoPowr

Sa kontinualno varijabilnom transmisijom, međuosovinskim rastojanjem 2.400 mm, maksimalnom operativnom masom od 10.450 kg i poslednjom tehnologijom precizne poljoprivrede, ovaj model je dovoljno svestran da omogući izvođenje širokog spektra zadataka – od rada sa prednjim utovarivačem do obrade zemljišta i transporta.

Best of Specialized 2022 – Reform H75 Pro

Specijalizovani radni zadaci zahtevaju specijalizovane traktore. Sa niskim težištem, hidrostatičkom transmisijom i mogućnošću da se upravlja sa dve priključne mašine istovremeno, ovaj model je dizajniran da omogući obavljanje poslova na bezbedan i komforan način u planinskim područjima. Traktor Reform impresionira svojim mogućnostima pri radu na kosim terenima, a odličan je izbor za rad u tampon zonama i marginalnim delovima zemljišta.

 Sustainable TOTY 2022 – New Holland T6.180 Methane Power

To je prvi traktor ove vrste koji se nalazi u komercijalnoj proizvodnji. New Holland T6 Methane Power predstavlja prvi korak ka održivoj poljoprivredi. FPT šestocilindrični CNG motor obezbeđuje iste radne performanse traktoru kao i njegov ekvivalent dizel-motor. Korišćenjem CNG motora i metana kao goriva umesto dizel pogonskog goriva smanjuju se troškovi za energente do 30 odsto uz istovremeno značajno smanjenje zagađenja atmosfere i smanjenja CO₂ emisije. Da bi se smanjilo zagađenje izduvnim gasovima na traktoru se ne koristi ni sistem selektivne katalitičke redukcije, te nema potrebe ni za korišćenjem AdBlue. To takođe doprinosi smanjenju operativnih troškova traktora.

Promene poljoprivredne prakse u narednih dvadeset godina

Svetske površine na kojima se vrši poljoprivredna proizvodnja trenutno zauzimaju nešto više od polovine nastanjivog dela kopna (4,9 milijardi hektara). Oko četiri milijarde hektara te površine smo “osvojili” u poslednjih tri stotine godina. To se postiglo krčenjem šuma, šikara, makije, preoravanjem ledina i livada, isušivanjem močvara… Od pomenutih 4,9 milijardi hektara intenzivno se obrađuje oko 1,4 milijarda (sredinom 19. veka obrađivalo se oko 0,5 milijardi), ostalo su pašnjaci i livade. Rezultati ovog “osvajanja” kopnenog dela planete su sledeće:

• Prenamenom zemljišta/prirodnih staništa, uglavnom za potrebe poljoprivrede, samo za nekih trista godina u atmosferu je oslobođeno oko 70% ugljenika koji je bio vezan u tim staništima (kopnene biljke i zemljište sadrže 2–3 puta više ugljenika nego atmosfera).
• Drugi “uspeh osvajanja” prirode jeste gubitak biodiverziteta (prirodne raznovrsnosti) koji je doveo, ali i dalje dovodi, do dramatičnog povećanja gasova koji izazivaju efekat staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, azotni oksidi…).
• Treće, ljudske aktivnosti dovode do promena u odvijanju prastarih hemijskih ciklusa u biosferi, pa i onih koji su najznačajniji sa aspekta poljoprivredne delatnosti (ciklus ugljenika, azota, kiseonika i fosfora).

Zašto su navedeni efekti ljudskih aktivnosti loši, odnosno pogubni po živi svet planete? Zato što se kao krajnji rezultat javlja otopljavanje planete. U odnosu na predindustrijsko doba planeta je postala toplija za 1,5°C. Ovo otopljavanje sada izaziva meteorološke i klimatske poremećaje koje manje ili više osećamo, što nadalje dovodi do sve veće neizvesnosti. U nekim regionima i do nemogućnosti daljeg bavljenja poljoprivredom. Ako se otopljavanje nastavi ovim tempom biće doveden u pitanje i opstanak većine živog sveta, pa i ljudi.

Udeo poljoprivrede u klimatskim promenama je značajan. Oko 30% emisije štetnih gasova staklene bašte direktno ili indirektno potiče iz poljoprivredne aktivnosti.

Postaje sve jasnije da dalji nastavak intenzivne poljoprivrede – kakvu sada praktikujemo, uz veliko učešće energije i hemijskih inputa – nije održivo. Industrijska obrada zemljišta se svodi na sledeće: zemljištu „dajemo sve što mislimo da je potrebno i uzimamo što mislimo da ne treba” (citat: Dejvid Atenboro). Sa naglaskom na sintagmu “što mislimo”, a mnogo toga još ne znamo. Ono što znamo jeste da većina prirodnih procesa biva prekinuta i/ili ukinuta intenzivnom obradom i monokulturom i da takav sistem na datoj parceli nije u stanju da se samoodržava. Da bi takav sistem bio produktivan moramo da dodajemo veštačka đubriva. Pošto nema dovoljno mikrobiološke aktivnosti koja bi mogla da “servira” dovoljnu količinu hraniva (da bi biljke mogle da ostvare veći deo svog genetskog potencijala) dodavanjem u vodi lako rastvorljivih hraniva kompenzujemo oslabljenu mikrobiologiju. Smatra se da mineralna đubriva u industrijskoj poljoprivredi učestvuju u ostvarivanju prinosa sa 50–60%. Dalje, ako smo u mogućnosti, veštački dodajemo vodu, oduzimajući je iz prirodnih vodenih sistema, remeteći tako prirodne cikluse vode. Kao rezultat dobijamo jednolične, veštačke sisteme, koji su vrlo često neizbalansirani (pre svega u pogledu ishrane, ali i vodnog režima), u kojima gajimo biljke koje su vrlo osetljive na različite stresove. Tada, u cilju dobijanja pozitivnog rezultata, opet primenjujemo sintetičku hemiju/pesticide (uticaj na prinos ide i do 40%), razne bio-stimulatore i dr., a na kraju proizvodnog procesa, skoro po pravilu, uklanjamo većinu biljnih ostataka sa obradive površine i prevrćemo zemljište koliko god možemo, omogućujući suncu i kiši da takvo golo zemljište dalje uništava. A svako golo zemljište je gladno, žedno i bolesno. Svim ovim merama i postupcima samo otežavamo situaciju. Ne dajemo nimalo šansu prirodi da nam pomogne svojim mehanizmima koje je izgrađivala tokom miliona godina. Zbog toga vremenom dolazi do degradacije plodnog zemljišta, usled otpuštanja u njemu pohranjenog ugljenika (gubitak humusa). To rezultira gubitkom strukture, biodiverziteta i organske materije zemljišta. Pri tome se u atmosferu oslobađa više ugljen-dioksida nego što zemljište vezuje. Dalje, transformacijom mineralnih azotnih đubriva i svežeg stajnjaka u zemljištu oslobađaju se azotni oksidi, štalski sistemi držanja stoke oslobađaju velike količine amonijaka i metana… A usled nagomilavanja svih ovih štetnih gasova u atmosferi (više se izbacuje u atmosferu, nego što se iz nje izlučuje), menjaju se mikroklimatski uslovi, koji onda dovode do dalje destabilizacije agroekosistema.

Svako golo zemljište je gladno, žedno i bolesno

Neki od rezultata “visokotehnološke” poljoprivrede jesu smanjenje sadržaja humusa na obradivim površinama Vojvodine za 25% u poslednjih četrdeset godina ili odnošenje vetrom oko 8t/ha plodnog tla godišnje sa njiva južnog Banata. Iako je intenziviranje obrade i primene hemijskih sredstava nesporno doprinelo obezbeđenju dovoljnih količina hrane za rastuću ljudsku populaciju, sada je postalo jasno da to nije održivi put budućnosti. Ljudske aktivnosti su dovele i dan-danas dovode do sve težih i skupljih uslova za obezbeđivanje elementarnih uslova za život (suše, poplave, podizanje nivoa mora…). Čini se da ćemo, ako ovako nastavimo, dovesti u pitanje i sam opstanak ljudske populacije.

Ljudska populacija i dalje raste i prema najnovijim procenama rašće tokom većeg dela 21. veka. Svako ljudsko biće treba da se hrani, oblači, a svako želi bolji standard. Međutim, prema proceni FAO stopa povećanja delotvornosti obrade zemljišta će dostići svoj vrhunac oko 2040. godine. Znači, u narednih dvadesetak godina će se iscrpeti većina resursa i sve mogućnosti sada primenjivanih tehnologija u poljoprivredi.

Gde su rešenja?

Da bi se zaustavilo dalje propadanje planete sasvim je izvesno da dve ključne stvari treba staviti pod kontrolu:

1. Zaustaviti izbacivanje gasova staklene bašte. Rekli smo da oko 30% emisije gasova staklene bašte potiče iz poljoprivrednih aktivnosti. Poljoprivreda je, takođe, privredna delatnost koja ima mogućnosti da vezuje više CO₂ nego što izlučuje tokom procesa proizvodnje, pod uslovom da se više koriste pamet i mogućnosti koje nam daje priroda nego snaga i hemija.
2. Zaustaviti dalji gubitak biodiverziteta, ali ga i povećavati. Za gubitak biodiverziteta najveći krivac je poljoprivredna aktivnost, oko 50% kopnenog dela planete se trenutno koristi za proizvodnju hrane. Krčenje prašuma, preusmeravanje vodenih tokova za potrebe poljoprivrede i dobijanje energije dovode do gubitka staništa i izumiranja vrsta na dnevnom nivou. Gubitak biološke raznolikosti ima višestruki razorni uticaj na planetu, pa i na nas same. Gube se prirodna ravnoteža, mehanizmi samoregulacije i održivosti planete. Manifestacije ovih poremaćaja osećamo na različite načine. Trenutno je najupečatljiviji i najaktuelniji primer virus korona. Pretpostavka je da je ovaj virus, nakon smanjenja brojnosti svojih prirodnih domaćina u kojima je obitavao možda i hiljadama godina i usled gubitka njihovih staništa (gubitka biodiverziteta) i sve češćih susreta divljih životinja sa čovekom, mutirao. Prosto se prilagodio novom domaćinu – i našao ljude. Naučnici smatraju da trenutno u divljoj, netaknutoj prirodi postoji najmanje 1.200 ovakvih virusa koji čekaju svoj trenutak da ugroze čovečanstvo u pandemijskim razmerama, slično koroni.

Koje promene možemo očekivati u poljoprivredi u bliskoj budućnosti?

U rešavanju dva gore navedena značajna pitanja poljoprivreda treba da odigra jednu od ključnih uloga. Naučnici i istraživači su u poslednjih tridesetak godina razradili niz mera i akcija za rešavanje klimatske krize. Ove mere će sigurno dovesti do velikih promena u načinu poljoprivredne proizvodnje u narednih deset ili 20 godina. Spomenimo samo one čija će implementacija dovesti do korenitih promena u poljoprivrednoj praksi.

Jedna od mera koja bi trebalo da doprinese smanjenju emisije gasova staklene bašte jeste promena prehrambenih navika, odnosno smanjenje konzumacije mesnih proizvoda. Proizvodnja mesa jako opterećuje životnu sredinu i zahteva puno energije. Početkom 20. veka odnos biomase ugljenika krupnih sisara iz divljine i domaćih životinja bio je 10Mt prema 35 Mt, a danas je 5Mt prema 120Mt. Većina tih domaćih krupnih sisara su preživari (goveda, ovce, koze), koji zbog načina varenja izbacuju velike količine metana, direktno doprinoseći globalnom zagrevanju. Osim toga, proizvode i velike količine svežeg stajnjaka, osoke i tečnog stajnjaka, koji nakon dospevanja u zemljište oslobađaju značajne količne azotnih oksida, možda i najopasnijeg gasa staklene bašte (vreme zadržavanja NO_x u atmosferi je oko 10 puta duže od zadržavanja CO₂). Stočarska proizvodnja učestvuje sa otprilike 12% u ukupnoj emisiji gasova staklene bašte. Drugi problem sa proizvodnjom mesa je da se danas oko 80% obradivog zemljišta koristi za proizvodnju mesa i mlečnih proizvoda. Najproblematičnija je govedina, a njena proizvodnja zauzima oko 60% svetskih obradivih površina. Za proizvodnju govedine potrebno je oko petnaest puta više zemlje nego za proizvodnju svinjetine i piletine zajedno. Sa rastućom populacijom ljudi i porastom standarda, jednostavno neće biti dovoljno obradive zemlje da se zadrži ovaj nivo ishrane mesom (trenutno se u Evropi pojede 60–80 kg mesa po stanovniku godišnje, a u Africi 10–20 kg). U ne tako dalekoj budućnosti ćemo morati da pređemo na ishranu zasnovanu uglavnom na biljkama. U mnogim razvijenim zemljama taj proces promena navika u ishrani je već počeo i sistemski se podržava. Osim toga, pred samom komercijalizacijom je i upotreba veštačkog mesa kao zamene za meso domaćih životinja. Proizvodnja veštačkog mesa je oko 80% jeftinija od proizvodnje mesa domaćih životinja. A i uticaj na klimu ovih proizvoda je mnogo povoljniji. Posledično, smanjenjem upotrebe mesa, doći će do promene u potražnji osnovnih ratarskih proizvoda. Sada najmanje 70% proizvodnje iz ratarstva završi kao stočna hrana. Smanjenjem svetskog stočnog fonda, smanjiće se potražnja za kukuruzom, ječmom i delimično za sojom i uljaricama, što će usloviti promene u strukturi ratarske proizvodnje.

Kada govorimo o ruralnim sredinama smanjenje emisije gasova staklene bašte u poljoprivredi moguće je ostvariti i promenom tehnologije obrade zemljišta i vraćanjem obradivih površina prirodi (pošumljavanje-reforestacija). Promena tehnologije obrade podrazumeva smanjenje, pa čak i prestanak intenzivne obrade i hemizacije zemljišta. Videćemo koji će sistemi obrade preovladati u budućnosti. Najperspektivniji su: permakultura, sintropička poljoprivreda, sistem minimalne obrade (Min Till), regenerativna poljoprivreda… Zajednička karakteristika svih pomenutih sistema je da se zemljište ili ne obrađuje ili je dubina obrade minimalna (maksimalno do 8–10 cm dubine), ali se nastoji obezbediti stalna pokrivenost zemljišta živim ili mrtvim biljnim materijalom, pri čemu se dodaju hraniva pretežno u organskom obliku. Sve ove tehnologije se baziraju na racionalnijem iskorišćavanju prirodnih procesa.

Trenutno se kao najprihvatljivija alternativa najviše spominje sistem regenerativne poljoprivrede. Regenerativna poljoprivreda je sistem održive poljoprivrede koja je usredsređena na obnavljanje i revitalizaciju zemljišta i agroekosistema uz održavanje produktivnosti gazdinstva, ali uz maksimalno minimiziranje uticaja proizvodnje na okolnu životnu sredinu.

Osnovni principi na kojima se zasniva regenerativna poljoprivreda su:

• održavanje površine tla pokrivenom što je više moguće (biljni malč, pokrovni usevi);
• ograničavanje količine fizičkog i hemijskog remećenja zemljišta (direktna setva, smanjenje upotrebe pesticida, postepeno do potpuno ukidanje primene mineralnih đubriva, osim azotnih. Smanjenjem upotrebe hemijskih đubriva i njihovom zamenom visokokvalitetnim organskim đubrivima, polovina svih emisija gasova staklene bašte iz poljoprivrede mogla bi se sprečiti uz istovremeno stvaranje humusa);
• kombinovanje široke raznolikosti biljaka u cilju povećanja biodiverziteta zemljišta i agroekosistema (plodored, pokrovni i združeni usevi, agrošumarstvo, cvetni pojasevi);
• živ koren u zemlji što veći deo godine (združeni i pokrovni usevi);
• integrisanje stoke za ispašu u sistem (rotacijska ispaša na parcelama pod pokrovnim usevima).

Dobar primer sistema regenerativne poljoprivrede

Regenerativna poljoprivreda će u budućnosti, zajedno sa nekim savremenim tehnološkim rešenjima poput precizne poljoprivrede (za sada sa varijabilnom primenom mineralnih đubriva, a uskoro i pesticida), predstavljati alat koji će u početku smanjiti upotrebu sintetičke hemije, a vremenom ih možda i potpuno isključiti iz proizvodnog procesa.

Sadašnji sterilni, monotoni, depresivni vojvođanski atari će sredinom 21. veka izgledati potpuno drugačije. U tim održivim agroekosistemima biće vrlo malo ili nimalo oranica, a dominiraće obradive površine u tehnologiji direktne setve ili minimalne obrade sa malčom žetvenih ostataka na površini. Ove obradive površine će biti ispresecane šumama i šumarcima, ponegde pašnjacima ili livadama. Sadašnji ritovi, mlake, slatine, koje sada uz mnogo muke privodimo “kulturi”, ponovo će biti pošumljene ili zatravljene. Na obradivim površinama će se gajiti ili glavni usevi kao i danas, ili združeni usevi (na primer kukuruz + leguminoze), a posle skidanja glavnog useva sejaće se pokrovni usevi. Parcele će biti oivičene cvetnim pojasevima ili živicom, veći kompleksi će biti ispresecani drvoredima (agrošumarstvo).

Primer vertikalne poljoprivrede

Proizvodnja hrane se, međutim, neće odvijati samo u seoskim sredinama. Pošto će u budućnosti oko 80% ljudske populacije živeti u urbanim sredinama/gradovima, ogromna količina energije i otpada koja se stvara u ovim sredinama, biće reciklirana u jeftine inpute za proizvodnju hrane. Pošto je u gradovima prostor za gajenje biljaka ograničen, sistemi proizvodnje bez zemljišta (hidroponija, akvaponija, aeroponija) će sve više dobijati na značaju u ishrani lokalnog gradskog stanovništva. U poslednjih deset godina nekoliko velikih gradova je već počelo da uvodi sisteme tzv. urbane poljoprivrede (proizvodnja hrane na balkonima, krovovima i sličnim mestima) ili vertikalne poljoprivrede (tornjevi ili tuneli za proizvodnju hrane, jedan od najpoznatijih je sinagapurski Skaj Grins Farms (Sky Greens Farms) visine i do 100 metara).

Budućnost urbane poljoprivrede

Ponovno pošumljavanje/reforestacija je sledeća bitna mera u cilju usporavanja klimatskih promena, a značajno je povezana sa poljoprivredom. Reforestacija podrazumeva ponovnu sadnju autohtonih šuma. Sprovođenje ove mere podrazumeva da se najmanje oko 30% sadašnjih poljoprivrednih obradivih površina prevede u stanje prašuma (prašume su guste šume u kojima nema ljudske aktivnosti ili je ona svedena na minimalnu meru, a u kojima starost pojedinačnih stabala može da dostigne i nekoliko stotina godina). Na primer, Evropska unija planira da se ova mera sprovede do 2030. godine. Prvo bi se počelo sa pošumljavanjem ritova i priobalnih područija duž rečnih tokova i oko jezera.

Sve navedene mere i tehnologije imaju za cilj dostizanje neutralnosti poljoprivrede u pogledu emisije gasova staklene bašte (koliko se izluči CO₂ toliko i da se veže putem biljaka u zemljištu, na neki trajniji period), kao i povećanje biodiverziteta na i u zemljštu agroekosistema. Većina zemalja sveta se već obavezala da će ove ciljeve ostvariti najkasnije do 2050. godine.

Međutim, sa ovim promenama i ciljevi farmera bi se mogli promeniti sa sadašnje proizvodnje koja je orijentisana isključivo na prinose, profit i/ili subvencije u zavisnosti od agrarne politike države. Fokus bi se barem delimično mogao prebaciti na što veće fiksiranje/sekvestraciju ugljenika na farmi, tako da bi farmer osim poljoprivrednih proizvoda koje proizvede, mogao da trguje i sa viškovima ugljen-dioksida koje uspe trajno da veže na svom zemljištu, odnosno farmi (tzv. eng. Carbon farming). Na prvi pogled ovo se čini kao dobra stvar. Ko uspe da, osim primarnih poljoprivrednih proizvoda, ponudi tržištu još jedan “proizvod” – fiksirani ugljenik putem sistema ugljeničnih certifikata/kredita, svakako će smanjiti zavisnost gazdinstva od fluktuacija tržišta poljoprivrednih proizvoda ili subvencija pošto bi imao još jedan izvor prihoda.

Ipak, cela ova priča oko skladištenja ugljenika u zemljište u poljoprivredi je dosta kontraverzna. Postoji velika grupa istraživača koja dovodi u pitanje mogućnosti i potrebu poljoprivrede da trajno skladišti ugljenik u zemljištu. Oni smatraju da fokus poljoprivrede „mora biti na plodnosti zemljišta, uslugama ekosistema i većoj otpornosti na klimatske promene, a ne na sekvestraciji CO₂, trgovanju certifikatima i skladištenju ugljenika” (citat Andrea Beste).

Istina je da biljke putem fotosinteze oko 40% vezanog ugljenika iz vazduha “upucaju” u zemljište, ali takođe jedan dobar deo usled dekompozicije organske materije zemljišta putem zemljišnih mikroorganizama biva vraćen nazad u atmosferu. Takođe, deo od onih 60% ugljenika koji ostaje u biljkama se putem disanja vraća nazad u atmosferu. Šta to znači? Rezultati ispitivanja pokazuju da u sistemima obrade zemljišta plugom, ali i čiste direktne setve bez pokrovnih useva, u zemljištu može da se skladišti maksimalno do 0,9t CO₂ ha/godišnje, a pri tome se u atmosferu izlučuje 0,8–1t CO₂/ha/godišnje. Drugim rečima količina dodatno vezanog CO₂ u zemljištu je vrlo mala do nikakva. U regenerativnoj poljoprivredi uvođenjem dodatnog živog korena (pokrovni i združeni usevi) i prelaskom na organska đubriva (zgoreli stajnjak, kompost, huminske kiseline, melasa, vinasa…) udeo vezanog CO₂ u zemljištu godišnje može biti i do 2t/ha. Odnosno, može biti vezano više ugljenika, nego što se izlučuje. Međutim, sposobnost zemljišta da povećava sadržaj organske materije i humusa (koji su sastavljeni pretežno od ugljenika), ima svoje granice. Na primer, černozem maksimalno može da sadrži 12–15% humusa. Ali i vrlo visok sadržaj teško pristupačne organske materije zemljišta je limitirajući faktor prinosa (optimalni sadržaj humusa je 7–8%, preko toga dolazi do smanjenja prinosa). Takođe, jednom skladišten ugljenik u zemljištima agroekosistema ne ostaje tamo trajno, već samo maksimalno 30–40 godina, nakon čega biva ponovo izbačen u atmosferu. Sve ovo dovodi u pitanje mogućnosti doprinosa poljoprivrede smanjenju gasova staklene bašte u atmosferi.

Tržište ugljenika

I samo tržište CO₂ (karbon krediti) je kontraverzno. Sve se više kompanija i država uključuje u trgovanje ugljeničnim certifikatima, kupovinom viškova CO₂ od posrednika ili na berzama, u želji da se prikažu zelenijim, radi boljeg imidža. Ovaj negativni trend je nazvan “Green washing” – proces prenošenja lažnog utiska ili pružanja pogrešnih informacija o tome kako su proizvodi date kompanije ekološki prihvatljivi. Zbog velikog broja pretežno privatnih inicijativa i nedostatka koordinacije aktivnosti, jedan od problema koji se javlja je niska ili neusaglašena cena CO₂ u svetu (trenutno se kreće od 10 do 50 evra po toni).

Uprkos kontraverzama stvari se pomeraju i dešavaju u svetu oko nas. Sve je više inicijativa i projekata vezanih za Carbon kredit i sve je više igrača na tržištu ugljenika. Samo nekoliko primera – Carbonfarm platforma omogućuje prodaju viškova CO₂ sa poljoprivrednih gazdinstava sektoru avijacije. Pokrenut je Evropski AgriCaputre CO₂ projekat koji ima za cilj promociju regenerativne poljoprivrede, a razrađuje i mogućnosti praćenja količine uhvaćenog CO₂ na nivou katastarskih parcela. Još je više primera kompanija koje se bave direktnim hvatanjem i trajnim skladištenjem ugljenika u mora ili pod zemlju, te prodajom istog (trenutno ih ima nekoliko desetina širom sveta).

Degradacija zemljišta

 Ono što sada već skoro niko ne spori jeste činjenica da je degradacija poljoprivrednog zemljišta dostigla alarmantne razmere. Ako se nastavi sa ovim proizvođačkim praksama, u zemljištu je ostalo kapaciteta za samo još 60–80 žetvi. Tako sve više država u svoje razvojne programe implementira sve više mera za zaustavljanje klimatske krize i degradacije zemljišta. Te promene u poljoprivrednim proizvođačkim praksama se znatno ubrzavaju. U Evropskoj uniji se pokreće zeleni plan „Green Deal”, a u okviru njega strategija „Od polja do stola”, koja treba da donese značajne promene u poljoprivredi Evropske unije. Neki od ciljeva su da se u periodu 2022–2030. godine smanji upotreba pesticida za 50%, kao i da se smanji upotreba azotnih i fosfornih mineralnih đubriva za 20–25%. Takođe, plan je povećati organsku/ekološku poljoprivredu na najmanje 25% poljoprivrednih površina Evropske unije. Klimatski neutralne bi trebalo da postanu i poljoprivreda i drvna industrija. Odnosno, za svaku tonu CO₂ koja se emituje, kroz drveće ili druge biljke se veže druga tona CO₂. A za ona gazdinstva koja uspeju da vežu više CO₂ nego što emituju, razmatra se uvođenje i ugljeničnih certifikata. Sa njima bi seljaci mogli da trguju i delimično zamene dosadašnje subvencije iz zajedničkog agrarnog budžeta.

I druge države prave svoje programe. Australija je napravila metodologiju merenja ugljenika u zemljištu još 2014. godine kako bi plaćala farmerima za promene ponašanja. Američka vlada je 2021. godine predstavila okvir MRV za poljoprivrednu karbonsku banku u cilju regulisanja ugljeničnih farmi i trgovine ugljenikom. U Velikoj Britaniji su 2020. godine predstavljene šeme za upravljanje zemljištem u oblasti životne sredine (ELMS) i šeme podsticaja zakona o poljoprivredi i metodologija za merenje usluga ekosistema.

Tako će se, svidelo se to nekom ili ne, radiklane promene u tehnologiji proizvodnje hrane odigrati u narednih dvadeset godina – milom ili silom majke prirode.

Majka priroda

 Silu majke prirode sada već svake godine oseća paor na svojoj koži (suše, mrazevi, plavne kiše, grad, orkanski vetrovi). Sa druge strane, svet je postao globalno selo. Hteli mi to ili ne uključeni smo u svetske trendove. Ako ih ne budemo pratili, smanjivaće se cena i konkurentnost naše poljoprivrede. Kako se bude širio broj kompanija i država koje postaju “zelene”, tako će nam se smanjivati tržišta za plasiranje naših proizvoda. Treba imati u vidu da i naša država potpisuje sve više međunarodnih sporazuma vezanih za ekologiju (jedan od poslednjih je „Zelena agenda za Zapadni Balkan”). Time naša država preuzima određene obaveze, koje će pre ili kasnije morati početi da ispunjava. U svim tim sporazumima figurira i poljoprivreda, pa je realno očekivati uskoro i promene u agrarnoj politici i sistemu subvencionisanja. Rešenje ove klimatske krize, koja može da dovede u pitanje opstanak čovečanstva, može da se reši samo zajedničkom akcijom. Da bi čovečanstvo u tome uspelo, akcije na nivou pojedinaca ili država, nisu dovoljne. Mora se delovati globalno. U sadašnjem trenutku čini se da znanja i resursa za rešavanje problema ima dovoljno, ali ono što manjka je mudrost, tj. politička volja (kao što je to pokazao i poslednji klimatski samit u Glazgovu početkom novembra 2021. godine).

Koje pouke iz gore napisanog treba da izvuče poljoprivredni proizvođač?

 Treba biti mudar, otvorenog uma. U narednih deset ili dvadeset godina očekuju se velike promene u poljoprivredi. Što pre shvatite da sadašnji način rada treba menjati, to bolje. Krize će se nastaviti: prvo korona, pa sada azotna đubriva, vrlo skoro problem sa fosfornim đubrivima, očekuje se i nekoliko energetskih kriza, konstantne izbegličke krize i dr., a proizvodnja nam je često na granici elementarnih nepogoda. A trenutno sami malo preduzimamo da ublažimo negativne uticaje na proizvodnju – uglavnom računamo na nekog drugog (država i/ili osiguranje). Dosadašnje uhodane tehnologije proizvodnje često ne mogu dati adekvatan odgovor na izmenjene uslove proizvodnje. Sa druge strane, dosadašnja proizvođačka praksa, gde se u ratarstvu godišnje troši i do 120 litara nafte/ha, 500 kg/ha mineralnih đubriva, prosečno 5–7 kg/ha pesticida, deset kalorija goriva za proizvodnju jedne kalorije hrane neće ni biti više moguća. Sve će se manje tolerisati i subvencionisati duboka obrada i obrtanje plastice. Prelazak na regenerativnu poljoprivredu ili neke druge održive sisteme zahteva, pre svega, promene u glavi gazda, mora obuhvatiti i prelazni period od minimum 3 do 5 godina na nivou pojedinačnih parcela. Treba očekivati varijacije prinosa do 10% u prvih 3–5 godina, nakon čega će se prinos stabilizovati. Nakon deset godina regenerativne poljoprivrede moguće je očekivati veće prinose u odnosu na prinose u konvencionalnoj poljoprivredi, gde se ore i đubri mineralnim đubrivima. Međutim, prelazak na regenerativnu poljoprivredu ne znači i velike promene u alatima i tehnikama obrade. Regenerativna poljoprivreda ne zahteva posebnu mehanizaciju – za radne zahvate od tri metra potreban je traktor od 110–120 KS, sejačice za direktnu setvu okopavina i strnina sa mogućnošću ulaganja hraniva u trake, prskalice, rasipače hraniva, malčere i eventualno podrivače. I to je sve.

Vreme curi, treba krenuti što pre, da ne bude kasno. Pametno treba investirati u priključke. Možda plugove koje sada kupujete nećete moći prodati, osim u staro gvožđe. Još pametnije treba investirati u zemlju. Očekuje se da će mere poput smanjenja potražnje mesa i ponovno pošumljavanje, dovesti do smanjenja tražnje većine ratarskih primarnih proizvoda, ali i do pada cene obradivog zemljišta. Postoji opasnost da dobar deo sadašnjeg uloženog kapitala ostane zarobljen u investicijama u gvožđe i zemlju.

Fiksacija ugljenika ili ugljenična asimilacija je proces pretvaranja neorganskog ugljenika (ugljen-dioksida) do organskih jedinjenja posredstvom živih organizama. Ako se proces odvija pomoću sunčevog svetla, naziva se fotosinteza, pri čemu se ugljenik iz vazduha u biljkama pretvara u šećere (tzv. “tečni put ugljenika”), od koji jedan dobar deo preko korena biva izlučen u zemljište. U zemljištu ti šećeri služe kao hrana mikroorganizmima, koji zauzvrat biljkama “serviraju” makro i mikroelemente neophodne za normalno funkcionisanje biljaka.

Karbon krediti (Cabon credit)

Kjoto protokol je 1997. godine definisao vrednost GHG (greenhouse gases – gasovi staklene bašte), poznatiji kao „karbon kredit”. Jedan karbon kredit bilo koje vrste ekvivalentan je jednoj toni ugljen-dioksida. Trenutna cena CO₂ je 10–50 evra po toni u zavisnosti od tržišta. Nakon višegodišnje stagnacije, trgovanje emisijama ugljen-dioksida u Evropi, Kaliforniji i na Novom Zelandu, poraslo je tokom 2021. godine za 23 odsto, dostigavši obrt od 235 milijardi evra. Očekuje se dalji rast cene CO_2., čak do 120 €/toni. Razlog povećanja vrednosti ugljen-dioksida leži u činjenici da države, korporacije i nevladine organizacije sve više ulažu u projekte za zaštitu životne sredine. Tržište dozvolama za emisije ugljen-dioksida moglo bi za pet do deset godina da premaši vrednost tržišta nafte. Emisija ugljenika bi u daljoj budućnosti mogla postati čak deficitarna roba na tržištu. Sistem trgovanja emisijama (ETS) prvo je uspostavljen u Evropskoj uniji. Sada svoje tržište emisija ugljen-dioksida imaju i USA, Kanada, Kina, Kazahstan, Južna Koreja, Švajcarska, a i druge zemlje, poput Australije (Izvor: bif.rs i OilPrice.com)

Florian Farkaš

Rona Konsalting, Bajmok

Kroz precizne poljoprivredne tehnologije – PAT (eng. Precision Agriculture Technologies) – naša industrija može dati važan doprinos održivoj poljoprivrednoj praksi pod novom Eko-šemom (eng. Eco-Schemes) Evropske unije. Da bi oslobodio svoj puni potencijal, ovaj novi instrument treba da podrži usvajanje tehnologija koje unapređuju prakse održive poljoprivrede širom Evrope. Klimatske zone sa velikom raznolikošću pejzaža zajedno oblikuju prakse i vrše izbor poljoprivrednih mašina koje pomažu u upravljanju bilo kojom vrstom proizvodnje useva – žitarica, specijalnih kultura, povrća na otvorenom, korenastih useva i/ili stočarske delatnosti.

Nova Eko-šema mora da uzme u obzir specifičnosti svake teritorije

Zbog toga će, i na nacionalnom i na regionalnom nivou, nova Eko-šema EU morati da uzme u obzir specifičnosti svake teritorije, raznolikost poljoprivredne prakse i posebne potrebe farmera, u cilju obezbeđivanja prilagođene podrške koja može poboljšati prihvatanje precizne poljoprivredne tehnologije i unapređenja održivije poljoprivrede u Evropi.

• Koji su izazovi koji dovode do promene paradigme poljoprivreda Evropske unije?
• Kako digitalizacija može podržati nove Eko-šeme Evropske unije (eng. Eco-Schemes)?
• Koji PAT-ovi su najvažniji za prihvatanje održive poljoprivredne prakse?
• Kako digitalna transformacija i PAT mogu biti promovisani mehanizmima CAP-a (eng. Common Agricultural Policy) – Zajedničke poljoprivredne politike) nakon 2020. godine?
• Koje mere mogu učiniti PAT-ove dostupnim svim veličinama farmi u Evropskoj uniji?

Cilj ovog rada je da odgovori na navedena pitanja iz perspektive industrije, bilo da se radi o kupcima farmerima, kooperativama ili kontraktorima. Evropska poljoprivreda prolazi kroz fundamentalne promene. Nedavna kriza pandemije virusa COVID-19 je jasno još jednom pokazala potrebu za izgradnjom održive i stabilne poljoprivrede u Evropi, koja bi bila u sprezi sa društvenim očekivanjima. Više sledljivosti i transparentnosti potrebno je od svih poljoprivredno-prehrambenih lanaca zainteresovanih za izgradnju poverenja potrošača, novu regulativu zahteva i razbijanje negativne spirale ekonomskih, ekoloških i društvenih izazova koji su naizgled unutar zaključani.

CEMA podržava kritičnu ulogu koju imaju nefinansijski alati Zajedničke poljoprivredne politike (CAP) za povećanje održivosti poljoprivredno-prehrambenog sektora u Evropskoj uniji. Kada je CAP pokrenut 1962. godine, prioritet je dat autonomiji hrane, pristupačnoj ceni za potrošače i održivom prihodu za farmere. Do sada su dva prva CAP cilja očigledno dostignuta, ali ne i treći. Štaviše, farmer iz Evropske unije se suočavaju sa sve većim ekonomskim, ekološkim i društvenim izazovima.

Prvo i najvažnije − farmeri hrane svet. Oni takođe vrše i snabdevanje obnovljivim izvorima energije, i bave se razvojem novih materijala na biljnoj bazi i naprednih proizvoda na bio-farmama. U vremenima globalne krize poput aktuelne pandemije COVID-a, poljoprivredni sektor ima zadatak da obezbedi nesmetano snabdevanje hranom, regionalno i globalno. U isto vreme, poljoprivredna proizvodnja, kao i svaki drugi posao, mora da generiše profit kako bi se održala u rastućoj globalnoj konkurenciji unutar i izvan snabdevanja poljoprivredno-prehrambenih proizvodnih lanaca, dok ovladava tekućim strukturnim promenama i generacijskom obnovom u ruralnim sredinama.

Poljoprivreda je neophodna i u borbi protiv klimatskih promena i očuvanju životne sredine. Novi propisi Evropske unije za korišćenje raznih poljoprivrednih inputa kao što su sredstva za zaštitu bilja, đubriva i antibiotic, prihvaćeni u prošlim godinama izazivaju indukovane brige i dodatme zahteve društva. Zbog toga se od poljoprivrednika iz Evropske unije traži obimnija proizvodnja. Ovi propisi su mnoge poljoprivrednike u Evropskoj uniji stavili u nepovoljan položaj. Odgovarajuće politike Evropske unije moraju podsticati jednake uslove kako bi evropska poljoprivreda zadržala autonomiju proizvodnje hrane i sprečila veću zavisnost od uvoza hrane – uglavnom u voća i povrća.

CEMA pozdravlja paradigmatsku promenu u poljoprivredi Evropske unije kojom farmer isporučuje hranu visokog kvaliteta, odnosno žitarice, voće, povrće, meso i mlečne proizvode po prihvatljivim cenama i radi kao “ekološki pastir” uz adekvatnu naknadu za to. Iako farmeri iz Evropske unije već obezbeđuju ekološke usluge za javnost, značajno više je predviđeno Zelenim dogovorom (eng. Green Deal) EU. Strategija od farme do viljuške (eng. Farm-to-Fork Strategy) i Strategija o biodiverzitetu (eng. Biodiversity Strategy) definišu sledeće ciljeve koje poljoprivreda Evropske unije treba da postigne do 2030. godine:

• smanjiti za 50% ukupnu upotrebu i rizik od hemikalija i pesticida;
• smanjiti gubitke hranljivih materija za najmanje 50% i smanjiti korišćenje đubriva za najmanje 20%;
• smanjiti upotrebu antimikrobnih sredstava za uzgoj životinja, a u akvakulturi za 50%;
• dostići najmanje 25% od poljoprivrednog zemljišta pod organskom proizvodnjom;
• dodeliti najmanje 10% od poljoprivrednih površina kao karakteristični pejzaž visokog diverziteta.

U okviru Zajedničke poljoprivredne politike moraju se doneti odgovarajuće mere

Da bi se dostigla ova ambiciozna održivost, postavljene ciljeve, odgovarajuće mere i intervencije moraju se uvesti u okviru CAP-a. Unapređeni zahtevi zelene arhitekture CAP-a dostignuti posle 2020. godine, koji se nazivaju i Eko-šeme, nateraće farmere širom Evropske unije da prilagođavaju svoje poljoprivredne prakse životnoj sredini i izazovima klimatskih promena. CEMA ceni da će oni poljoprivrednici koji primenjuju ekološki napredne poljoprivredne prakse biti nagrađeni kroz sredstva Eko-Šema (eng. Eco-Schemes).

Nedavno je Komisija Evropske unije predložila listu poljoprivrednih praksi koje mogu biti podržane novom Eko-šemom (eng. Eco-Schemes).

Sve dok ova lista nije konačna i još nije potpuno usvojena, postoji šansa i prilika za svaku državu članicu Evropske unije da izradi nacrt plana svoje strategije CAP-a, u kojem će biti izraženi specifični nacionalni ciljevi i interventni mehanizmi. Između ostalih, organska poljoprivreda, IPM (eng. Integrated pest Management) − integrisano upravljanje štetočinama, agroekologija, poljoprivreda visoke prirodne vrednosti, proizvodnja uz uštede ugljenika, precizna poljoprivreda, poboljšano upravljanje hranljivim materijama i primena pokrovnih kultura za malčiranje. CEMA poziva države-članice Evropske unije da usvoje ove napredne poljoprivredne prakse u svojim nacionalnim strateškim planovima CAP-a.

Članak pruzet sa www.cema-agri.org , juli 2021.

Prevod: Branislav Ogrizović

REZULTATI BOLJI OD OČEKIVANJA

 Međunarodni sajam poljoprivrednih mašina održan je u Bolonji od 19. do 23. oktobra 2021. godine, posle dva odlaganja i jednog digitalnog izdanja. Po podacima koje je objavio organizator Sajma FederUnacoma i sajam u Bolonji – BolognaFiere, sajam EIMA International je videlo 270.700 posetilaca, a od toga je 25.900 posetilaca doputovalo u Italiju iz inostranstva. Ovi podaci su bili osnova da se sajamska manifestacija oceni vrlo visoko i doprineli su odluci da se sledeće 45. izdanje Sajma održi u redovnom terminu, u periodu od 9. do 13. novembra 2022. godine.

Ne samo da je broj posetilaca ocenjen kao izuzetan, već je, kako su naglasili organizatori Sajma, i kvalitet posetlaca bio na visokom nivou. Zapravo, Sajam su posetili uglavnom privrednici zainteresovani za inovativne proizvode i kupovinu tehnologija prilagođenih najrazličitijim sredinama koje se koriste za biljnu proizvodnju. Tokom Sajma održano je čak stotinu šesnaest konferencija i seminara čije tematike su bile vezane kako za nova tehnička rešenja tako i za prevazilaženje i ispunjavanje nekih pravnih i političkih zahteva.

Alesandro Malavolti, predsednik FederUnacoma

• Želeli smo da EIMA nastavi održavanje ove godine uprkos činjenici da mnogi izlagači i posetioci iz zemalja koje su u zdravstvenoj kriz, neće moći da učestvuju – rekao je Alesandro Malavolti, predsednik FederUnacoma, Udruženja italijanskih proizvođača poljoprivrednih mašina i opreme, koje je glavni organizator Sajma. Napomenuo je da su podaci o manifestaciji potvrdili da je odluka o održavanju Sajma bila dobra.

Uoči održavanja sajma EIMA organizatori su istakli da očekuju oko 160.000 posetilaca, što je polovina rekordne posete ostvarene 2018. godine. Ipak, na sreću, kako je izjavila Simona Rapastela, direktorka FederUnacoma, poseta 2021. godine je bila na nivou 85% od rekordne posete, postignute na poslednjem izdanju pre pandemije.

• Ovaj rezultat deluje pomalo čudesno, ali to je rezultat našeg velikog rada i rešenosti da istaknemo sve vrednosti sajma EIMA na međunarodnoj izložbenoj sceni, kao i rada kompanija koje su učestvovale – rekla je Simona

Poslednje izdanje sajma EIMA okupilo je 1.350 izlagačkih kompanija iz sektora mehanizacije, a njih 350 je došlo iz inostranstva, iz četrdeset država. Izlagači su prikazali više od 40.000 eksponata u četrnaest specijalizovanih sektora koji pokrivaju pet tema.

Covid-19 promenio uslove poslovanja

Poslednje izdanje Sajma, može se reći na osnovu konferencije za novinare održane veče pre otvaranja sajamskih kapija, bilo je pomalo u senci dešavanja u industriji poljoprivrednih mašina na svetskom nivou. Tom prilikom velika pažnja je posvećena dešavanjima u vezi sa nabavkom sirovina za proizvodnju poljoprivrednih mašina, odnosno poskupljenju sirovina, kao i povećanju troškova logistike. Pogotovo onih koji se odnose na troškove iz Kine. Ova dešavanja sada osećaju ne samo proizvođači mašina, već i njihovi korisnici kojima roba neće biti isporučena u očekivano vreme. Razloga za takva dešavanja u proizvodnim pogonima širom Evrope je više, a zajednički uzrok je pandemija virusa korona.

Posetioci ovogodišnjeg sajma EIMA 2021.

Pamdemija je na početku ostavila značajan trag u Italiji kada su mnogi proizvodni pogoni komponenti i mašina potpuno obustavili rad. Ovakva situacija je dovela do prvih kašnjenja u isporukama, ali ona nisu bila značajna. Zapravo, zalihe komponenti, pa i gotovih proizvoda su onda spasile situaciju, te zaustavljanje proizvodnje u prvi mah nije ostavilo veliki trag na tržištu poljoprivredne mehanizacije.

Mnogo ozbiljnija sitacija u pogledu snabdevanja komponentama i mašinama uočena je tokom novembra i decembra 2020. godine, a nastavljena je sledeće 2021. u januaru i februaru. Razlog za ovakva dešavanja bili su problemi u vezi sa nedostatkom sirovina, porastom njihove nabavne cene, a samim tim i porastom troškova proizvodnje. Kako je na konferenciji istakao Malavolti, cene nekih sirovina povećane su za 100 do 200 odsto, plastike i bakra čak 300 odsto, a bezmalo deset puta povećane su cene elektronskih komponenti. U septembru je zabeležen i snažan rast troškova energenata za čak 365 odsto, a višestruko su povećane i cene metala, kao i polipropilena. Rastu cena sirovina metala doprineo je smanjen izvoz čelika i legura gvožđa iz Kine zbog potreba domaće proizvodnje.

Osim što su elektronske komponente višestruko poskupele, kasni i njihova isporuka, kao i uopšte transport iz azijskih zemalja, posebno iz Kine. Kašnjenje poskupljuje krajnji proizvod, ali znanto više i cena transporta iz ovih država.

• Transport kontejnera iz Kine ka Evropi ranije se plaćao 750 do 1.000 dolara, a sada je cena oko 10.000 dolara. Produženo je i vreme isporuke kontejnera na oko 60 dana, što je tri puta duži period. To je izazvalo velike teškoće i dovelo do toga da danas multinacionalne kompanije čije je matično predstavništvo u Evropi, a koje su svojevremeno izmestile svoju proizvodnju u Aziju, povuku određene poteze.

Kašnjenje i poskupljenje transporta iz azijskih zemalja, posebno iz Kine, značajno poskupljuje krajnji proizvod

• Zapravo, više ovakvih kompanija se odlučilo na vraćanje proizvodnje kući, jer su proizvodnja i kasniji transport komponenti i mašina postali preskupi – objasnio je Alesandro Malavolti.

Ipak, i po događajima pre pandemije, a u vezi sa transportom iz ovih azijskih država, moglo se naslutiti da će doći do promena u uslovima poslovanja. Zapravo u jednom momentu je cena transporta iz Azije u Evropu bila na toliko niskom nivou da su se mnoge kompanije odlučile na prodaju kontejnera. Zato ih je u jednom momentu bilo znatno manje na raspolaganju nego ranije. Osim toga, početkom 2021. godine je stupila na snagu regulativa koja se odnosi na pogonske motore brodova, to jest njihovu emisiju. Zbog toga su transportne kompanije imale na raspolaganju smanjen broj kontejnera i raspoloživih brodova. Jasno je da je ovakva situacija povisila cenu, ali i produžila period isporuke u Evorpu.

• Ovaj problem se tiče industrije poljoprivrednih mašina širom sveta. Moramo da se nosimo sa aktuelnom situacijom nastalom usled nedostatka silikata koji se koriste u izradi poluprovodnika i čipova. A te komponente su ključne u mašinama koje rade po principima Agriculture 4.0 – istakao je Alesandro Malavolti.

Ovakva situacija dovodi i do pitanja da li se aktuelne inovacije opravdano ocenjuju kao opredeljenje budućnosti. Ako se u obzir uzmu inovativna rešenja koje su posetioci sajma EIMA bili u prilici da vide, odgovor je potvrdan s obzirom na to da su rešenja u potpunosti bila u znaku pametnih rešenja Agriculture 4.0 u svim sektorima. Ovo je svojom izjavom da se stabilizacija na tržištu očekuje u poslednjem kvartalu 2022. potvrdio donekle i sam A. Malavolti.

Specijalizovane i pametne mašine

Na sajmu Eima International su, u skladu sa trendovima razvoja i Agriculture 4.0, prikazana brojna “pametna” i digitalna rešenja za koje je bio odvojen čak i poseban paviljon. Ova rešenja su, s obzirom na njihov značaj, mogla da se vide u svim halama na mašinama najrazličitijih namena.

Između ostalog, posetioci su bili u prilici da vide i autonome traktore koji rade potpuno nezavisno sa priključnim mašinama po unapred učitanim zadacima. I na ovom Sajmu je ponovo dokazan veliki značaj senzorske tehnologije u poljoprivrednoj mehanizaciji bez koje se ne može zamisliti rad savremenih rešenja koja doprinose povećanju produktivnosti i efikasnosti.

Evidenta je i sve zastupljenija primena električne energije kao energenta, ali i sistema za rekuperaciju energije kako bi se smanjilo njeno „bacanjeˮ.

Posetioci sektora komponenti, posebno motora sa unutrašnjim sagorevanjem, bili su u prilici da vide i hibridna rešenja, a veliko interesovanje posetilaca Sajma, posebno štanda New Holland, probudilo je rešenje traktora koji koristi metan kao gorivo.

Ako se govori o pogonu, mora se spomenuti da se na Sajmu stekla jasna slika o spremnosti proizvođača mašina sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem da zadovolje standarde emisije izduvnih gasova. To su na Sajmu jasno pokazali italijanski proizvođači traktora, od kojih su mnogi uradili posao maestralno. Zapravo, ovo se posebno odnosi na proizvođače specijalizovanih traktora koji su često veoma malih dimenzija. Neki od njih imaju širinu manju od jednog metra, te je bila prava majstorija staviti pod haubu motor i sve komponente koje se koriste za prečišćavanje izduvnih gasova SCR, DPF, DOC, EGR i slično, a da se pri tome ne naruši geometrija haube i zadrži odličan pregled iz kabine u punom krugu.

I ove godine, za razliku od drugih sajmova, napravljena je veoma bogata izložba za održavanje višegodišnjih zasada. Tu se uočava trend povećanog korišćenja pametnih tehnologija, kao i tehnike koja se koristi u povrtarskoj proizvodnji.

Neizostavno, na sajmu EIMA su bile prikazane i mašine za zaštitu bilja – prskalice i atomizeri koji imaju „svojuˮ halu, kao i tehnika i oprema za navodnjavanje koja je bila smeštena čak u dve hale. Sve to više nego dovoljno govori o značaju navodnjavanja kao važne agrotehničke mere.