Za odredište nove stručne ekskurzije (9–14. novembar 2016. godine) ponovo je izabrana Italija. Glavni cilj putovanja je poseta sajmu EIMA u Bolonji, a uz to predviđena je poseta Firenci i Veneciji. Rano novembarsko jutro, kod lokomotive u Novom Sadu, okuplja se uglavnom poznato društvo. Kao i za sve dosadašnje stručne ekskurzije u organizaciji Kluba 100P plus, Turističke agencije Caravan i prevoznika Barbados, vreme polaska gotovo isto. Sponzori putovanja, kao i uvek do sada, Komercijalna banka, ProCredit banka i BASF. Za potpunije upoznavanje Italije i njene bogate istorije zadužen je naš vodič Vlada Delević.

Prvo jutarnje osveženje neposredno pred prelazak naše granice, a zatim nastavak udobnog putovanja, uz obavljanje graničnih formalnosti do prvog zaustavljanja u Bregani. Tek tu vidimo da su neki stari članovi Kluba odlučili da ih na ovom putu zamene njihovi naslednici, što je svakako za pohvalu. Nastavak putovanja sa povremenim kraćim pauzama, po lepom vremenu, doveo nas je u popodnevnim satima do hotela Cavallino u Faenci – naša baza sve vreme boravka u Italiji.

Faenca

Smeštena u pokrajini Emilia – Romanja, pedesetak kilometara jugoistočno od Bolonje sa blizu 60.000 hiljada stanovnika. Faenza je poznata po vinogradima i voćnjacima, ali i po izradi keramike. Kroz istoriju je na brojne načine bila povezana sa poznatim italijanskim porodicama. Veliki uticaj na sve imala je i relativna blizina i isprepleteni uticaj bogatih porodica iz svega stotinak kilometara udaljene Firence.

Firenca

Poseta Firenci, kroz koju protiče reka Arno, prestonici pokrajine Toskana ostavila je snažan utisak na sve učesnike ekskurzije. Renesansni dragulj Italije nadaleko poznat po svojoj čuvenoj katedrali Duomo i još čuvenijoj plemićkoj porodici Mediči. Nekada prestonica Italije, Firenca je grad koji se zaista može pohvaliti i drugim znamenitostima. Naš vodič, Jadranka Tolić, diplomirana istoričarka umetnosti, zdušno se potrudila da nam pruži uvid u snagu, moć i bogatstvo nekadašnje Firentinske republike, naročito njenu lepotu koja je plod rada brojnih vrhunskih umetnika i majstora. Osnovana u rimsko doba, u prvom veku pre nove ere, svoju najveću moć doživela je tokom renesanse kada su u njoj živeli i radili brojni poznati umetnici. Najistaknutiji među njima bili su: Đoto, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Galileo Galilej, Donatelo, Botičeli, Makijaveli i dr.

Upoznavanje grada započeli smo na desnoj obali reke Arno, preko puta jednog od najboljih vidikovaca Mikelanđelovog trga (Piazzale Michelangelo). Uz lagani hod prema konačnom odredištu našeg razgledanja Firence prvo se upoznajemo s Nacionalnom bibliotekom i njenim značajem. Nastavljamo put prema trgu Santa Kroče (Piazza di Santa Croce) do bazilike Santa Maria del Fiore poznate kao Duomo, koja je najpoznatija po velelepnoj kupoli, koju je radio Filipo Bruneleski. Remek-delo renesanse sa kog se za one najistrajnije (koji savladaju više od 460 stepenika do vidikovca) pruža veličanstven pogled na grad. Relativno skromne unutrašnjosti najznačajnije delo – Strašni sud, naslikano je na samoj kupoli. Pre dolaska na krajnji cilj krećemo prema starom gradskom jezgru, ka trgu Pjaca dela Sinjorija (Piazza della Signoria). Nekada političko središte grada, trg danas predstavlja veliku turističku atrakciju. Pored Neptunove fontane, značajnih palata, tu se nalazi kopija Mikelanđelovog Davida, čiji original se čuva u Akademiji. Na trgu se nalazi i spomenik Cosimu Medičiju.

Na trgu se nalazi i “Palazzo Vechio” – stara palata, danas gradska većnica, a njena konstrukcija podseća na nekadašnju moć Firence. Lodža dei Lanci (Loggia dei Lanzi), u kojoj su se nekad održavale javne ceremonije, danas je sa svojim skulpturama (najpoznatija skulptura Perseja koji drži Meduzinu glavu) takođe je jedna od znamenitosti. Sam trg prepun je ugostiteljskih lokala od kojih gotovo svaki ima neku svoju posebnost. Zajednička fotografija za uspomenu, pa dalje u razgledanje. Put nas vodi pored galerije Ufiči (Uffici) i muzeja Galileo ponovo na reku Arno do još jedne znamenitosti. Ponte Vecchio ili Stari most sagrađen da spaja staru i novu rezidenciju porodice Mediči (Palazzo Vechio i Palacco Pitti).

Most sa tri luka danas je prepun prodavnica zlatnog nakita, a prvobitno, kad je izgrađen tu su bili najbrojniji mesari. Interesantno je da se za most vežu i priče koje danas imaju veze s bankama. Most je ostao neoštećen tokom Drugog svetskog rata. Na putu ka Pjaca Santa Kroče (Piazza Santa Croce) prolazimo pijacu Merkato Nuovo (Merccato Nuovo), na kojoj je najprodavaniji artikal koža po kojoj je Firenca takođe poznata. Pomenućemo i poznatu fontanu Il Porčelino (Il Porcellino). Na putu vidimo i ulične umetnike, još jednu od gradskih znamenitosti, koji na ulici rade prepoznatljive slike, a u tome im pomaže grad koji finansira nabavku pribora za slikanje. Brojne kočije koje dovoze turiste na Pjaca Duomo (Piazza Duomo), kod kapele Batistero di San Đovani (Battistero di San Giovanni), načas prekidaju kretanje naše grupe prema još jednoj znamenitosti. Osmougaona krstionica posvećana Svetom Jovanu Krstitelju, izgrađena između XI i XII veka u romaničkom stilu. Troja bronzana vrata, koja s triju različitih strana vode u krstionicu, sama po sebi su remek-dela. Najprepoznatljivija su Istočna vrata, remek-delo Lorenca Gibertija, italijanskog vajara, zlatara i slikara. Mikelanđelo je smatrao da ova vrata tako veličanstveno izgledaju, da predstavljaju ulaz u raj. Odatle im i naziv Vrata raja. Vrata raja sastoje se od 10 ploča, a na njima su prikazani sledeći prizori: proterivanje Adama i Eve iz rajskog vrta, Mojsije prima 10 božjih zapovesti, pad grada Jerihona i bitka sa Filistincima. Završni deo upoznavanja sa znamenitostima Firence obavili smo u već pomenutoj i kratko opisanoj bazilici Duomo. Ovde smo i završili naš zajednički obilazak grada, a preostalo vreme svako je iskoristio na njemu najprijatniji način.

Nažalost nije bilo vremena da se vidi i doživi i unutrašnjost katedrale Santa Kroče (Santa Croce) u kojoj je sahranjeno dve stotine najznamenitijih Italijana, počev od Galileja pa sve do Verdija. Iako je Dante Aligijeri, znameniti Firentinac, sahranjen u Raveni, ipak mu je u katedrali ostavljeno počasno mesto.

Poseta sajmu EIMA International 2016.

Sledeća dva dana bila su predviđena za stručni deo ekskurzije. Sajam Eima internacional u Bolonji je međunarodna izložba koja je nastala 1969 godine, kao mesto gde su se izlagale mašine za poljoprivredu i baštovanstvo. Nastao kao zajednička inicijativa FederUnacoma – Federacije proizvođača poljoprivredne mehanizacije i sajma u Bolonji, održava se svake druge – parne godine. Danas se održava na prostoru bolonjskog sajma na 375.000 m², od čega je 140.000 m² zatvorenog prostora. Po poslednjim podacima na njemu učestvuje oko 1.900 kompanija iz više od četrdeset zemalja sveta, a prikazuje se više od 50.000 eksponata – mašina i opreme za sve poljoprivredne operacije ili modele poslovanja. Sajam je za vreme trajanja (9–13. novembar 2016. godine) posetilo 285.000 posetilaca sa plaćenim ulaznicima, od čega oko 240.000 iz Italije, a preostali su iz oko 140 zemalja sveta. Najbrojniji posetioci su iz Evrope i oni čine 68% inostranih posetilaca, a organizatori su evidentirali 860 posetilaca iz Srbije. Najveći broj 1.260 – su domaći izlagači, a 655 je iz sveta, od čega i dva iz Srbije. Prikazani eksponati tematski su podeljeni u četiri zasebne celine: EIMAGREEN – Salone del giardinaggio, deo sajma posvećen uređenju okoline i javnih površina i odnosima sa prirodom, EIMAcomponenti, prostorno najveći, posvećen najvećim proizvođačima mašina, komponenti i delova, okrenutih na komunikaciju “biznis to biznis” radi uspešnijeg poslovanja. Na ovom delu izlaže 800 kompanija, a posetioci mogu videti gotove mašine, motore, kontrolne jedinice, pneumatike, kabine, kočione uređaje i dr. EIMAEnergy – posvećen dobijanju energije iz poljoprivrede i šumarstva. Izložba nudi širok pregled mašina i tehnologija za efikasno upravljanje održivim lancima proizvodnje energetskih kultura i mašina u svakom geografskom kontekstu. Veliki deo ove namenske izložbe posvećen je edukaciji potencijalnih korisnika ovih oblika energije. EIMAMia – Multifunzialita in Agricoltura je posvećen multifunkcionalnosti u poljoprivredi u cilju diverzifikacije poljoprivrednih farmi i korišćenju različitih tehnika i materijala.

Tokom održavanja sajma dešava se puno pratećih manifestacija, bilo da je to dodela priznanja (Traktor godine i sl.), tematske konferencije namenjene različitim grupama učesnika (agrarna politika Evropske unije, proizvođači ili korisnici opreme, novinari eksperti, dani posvećeni određenim regionima, praktičnim problemima za adekvatno korišćenje pesticida i drugih inputa u poljoprivredi i dr.). Jedan od značajnijih događaja je svakako i redovni godišnji sastanak svetskih eksperata iz oblasti poljoprivredne mehanizacije.

Bolonjski klub (Club of Bologna) je slobodna neprofitna organizacija, osnovana 1989. godine, na inicijativu i podršku Feder Unacoma (Federacija proizvođača poljoprivredne mehanzacije Italije), koja se bavi strategijskim razvojem, unapređenjem i razvojem poljoprivredne mehanizacije. Pod pokroviteljstvom je CIGR-a, a u bliskoj saradnji sa organizacijama FAO i UNIDO, koja svoje sastanke održava jednom godišnje za vreme održavanja sajmova u Bolonji i Hanoveru. Organizacija okuplja eksperte iz oblasti nauke, razvoja, istraživanja i primene mehanizacije – članove iz 31 zemlje, među njima i iz Srbije, koji svoje zaključke i preporuke redovno objavljuju i stavljaju na uvid svim zainteresovanim. Ovogodišnji sastanak je bio prilika da član kluba Đuzepe Gavioli (Giuseppe Gavioli), upozna prisutne sa nedavno predstavljenim konceptom potpuno autonomnog traktora i njegovim prednostima i mogućnostima, koji će značajno uticati na proizvodnost i efikasnost izvođenja radova u poljoprivredi.

Još od 1986. godine organizatori podstiču izlagače da svoje proizvode i inovacije izlažu na sajmu i na taj način pokažu u kojim pravcima će se kretati razvoj i primena mehanizacije na gazdinstvima. Posebno se vrednuju doprinosi na planu unapređenja, kvaliteta, sigurnosti i održivosti životne sredine, bezbednosti operatera i korisnika opreme. Tokom godina održavanja manifestacije brojni su oni proizvođači koji su unapredili svoje proizvode i sigurnost za korisnike opreme i na taj način osvojili priznanja koja se dodeljuju.

Priznanja

Za prikazane eksponate ili koncepte razvoja dodeljuju se tri vrste priznanja: Crvena traka eima NOVITA TECNICA – Tehnička inovacija, žuta traka eima Segnalazione – Značajno unapređenje i plava traka eima PREMIO BLU – Zapaženi proizvod. Na posebnom prostoru, u okviru glavnog pasaža na sajmu izloženi su svi eksponati koji su dobili nagradu za tehničku inovaciju, a na štandovima onih proizvođača koji su dobili bilo koje priznanje to je posebno obeleženo i naznačeno.

Na sajmu učestvuju i najveći proizvođači mehanizacije, multinacionalne kompanije, tzv. “ful lajneri” kod kojih se mogu videti najnoviji proizvodi. Ovi štandovi su najveći i najposećeniji, ali ono što posebno impresionira svakog posetioca je činjenica da je najveći deo sajma posvećen domaćim proizvođačima poljoprivredne mehanizacije. Pored ratarstva, vrlo značajne poljoprivredne površine u Italiji zauzimaju voćnjaci i vinogradi, kao i proizvodnja povrća. Stoga je neverovatno veliki broj proizvođača izložio svoje proizvode za ove vrste proizvodnje. Izloženi eksponati za voćarsku proizvodnju, počev od potpornih stubova i zaštitnih – protivgradnih mreža, pa preko oruđa za osnovnu obradu, depoziciju mineralnih hraniva, međurednu obradu i obradu u redu između stabala, različita oruđa za defolijaciju zasada vinograda i voćnjaka omogućavaju svakom zainteresovanom kupcu da, shodno svojim zahtevima, izabere najbolje rešenje za svoju proizvodnju. Ono što posebno privlači pažnju je to da svaki od proizvođača opreme za mehaničku obradu u međuredu ili u redu nudi rešenja radnih organa koji mogu biti pasivni ili sa dopunskim pogonom, bilo mehaničkim ili hidrauličkim. Kvalitet senzora, postavljenih na takva oruđa, koji vrše pomeranje radnih organa i regulišu brzinu njihove reakcije pruža veliku mogućnost izbora onog pravog rešenja za dati izbor. Kada je u pitanju zaštita bilja i trajnih zasada ova karakteristika je možda još izraženija. Široka paleta proizvođača prskalica, orošivača, od onih najednostavnijih rešenja pa sve do onih koji rade na principu elektrostatičkog nanošenja i recirkulacije radnog rastvora, te time značajno utiču na smanjenje potrošnje pesticida i očuvanje životne sredine. Proizvođači alata i oruđa za orezivanje takođe su bili prisutni na sajmu, zajedno sa onima koji proizvode različite platforme za pomoć prilikom ubiranja plodova i manipulaciju njima. Različiti kombajni za ubiranje, sistemi prikupljanja plodova i manipulacija paletama takođe imaju značajan broj proizvođača. Mašine za osnovnu preradu su takođe zastupljene. Na sajmu je bio prisutan i veliki broj kompanija koje nude svoju opremu i softverska rešenja za gotovo svaki segment proizvodnje.

Posetioci sajma, koji se bave proizvodnjom povrća ili cveća mogli su da uživaju u brojnim proizvodima namenjenim svakoj od pojedinačnih proizvodnji u ovoj oblasti. Počev od mašina za punjenje saksija, preko stolova za setvu, različitih sejalica i sadilica za sitna semena i lukovice i rasad, preko različitih oruđa za negu useva, pa sve do kombajna za ubiranje različitih useva.

Brojni proizvođači komponenti i opreme u zaštiti bilja zauzimaju značajan prostor na sajmu. Prskalice, komponente, regulacioni ventili, merna tehnika, rasprskivači – dizne i softver za ovu oblast bili su vrlo prisutni na sajmu. Proizvođači samohodnih prskalica, koje su i tehnički najkomplikovanije za izradu, nude svoje proizvode jednako kao i oni čiji stepen razvoja proizvoda nije na tom nivou. Jedan od najvećih štandova ovde imao je italijanski proizvođač komponenti za prskalice čija se oprema ugrađuje kod velikog broja drugih proizvođača opreme. Ovde su prikazana i rešenja za bezbedno rukovanje pesticidima, kao i lična zaštitna oprema za rukovaoce sa pesticidima.

Kod nekih proizvođača opreme za zaštitu bilja, a i na nekim drugim mestima, izložene su bespilotne letilice različitih konstrukcija i namena. Osim onih koje su opremljene kamerama, čiji je osnovni zadatak snimanje terena, pažnju su privukle one opremljene opremom za hitne intervencije u zaštiti bilja. Uz rezervoar zapremine do 20 litara i 6 rasprskivača namenjene su za ULV tretmane. Naravno da ovde treba napomenuti i softverske kompanije bez čijih rešenja se praktična primena letilica ne može ni zamisliti.

Veliki prostor, u okviru izložbe EIMAcomponenti, zauzeli su proizvođači rezervnih delova za poljoprivrednu mehanizaciju i proizvođači alata. Značajno mesto dodeljeno je brojnim kineskim proizvođačima rezervnih delova, koji su smešteni u posebnu halu.

Dva puna dana boravka na sajmu omogućila su svakom zainteresovanom posetiocu, da shodno svojim interesovanjima, stekne uvid u ono što je tehnički i tehnološki vrh opremljenosti u mehanizaciji.

Stalni rast broja izlagača, porast broja zemalja koje izlažu i konstantan rast broja posetilaca govore nam da sajam u Bolonji zauzima sve značajniju poziciju na regionalnom nivou, te svakako treba naći mogućnosti da se poseti.

Venecija

Na povratku predviđena je poseta Veneciji, dobro poznatoj destinaciji, kako za one koji prvi put dolaze, tako i za one koji su već dolazili. Grad ima brojne nadimke poput: “Serenisima”, “Kraljica Jadrana”, “Nevesta mora”, “Grad mostova”, “Grad vode”. Istorija Venecije vezana je za nekadašnje prostore bivše države odakle su korišćeni drvo i mermer za izgradnju grada. Da bi što više saznali o istoriji grada i da bi doživljaj bio potpuniji, dobro se potrudio, kao i uvek tokom trajanja puta, naš vodič Vlada. Grad, pristanište i čuveno turističko mesto u severoistočnoj Italiji, na Jadranskom moru, Venecija je upravno središte pokrajine Veneto i istoimenog okruga Venecija. Vlada je priču o istorijatu i razvoju Venecije i njenom uticaju u svetu počeo još dok smo prilazili našem odredištu. Gradu je moguće prići i kopnenim putem iz mesta Mestre ili vazdušnim putem, ali većina turista uglavnom dolazi specijalno opremljenim brodovima. Već od samog polaska iz luke Punta Sabioni (Punta Sabbioni) i ukrcavanja na brodić – vaporeto vidljivo je da je grad koji je formiran na 118 ostrva izložen velikom uticaju mora. Na samom prilazu gradu vidi se napredovanje mega-projekta izgradnje plovne brane koja Veneciju treba da zaštiti od visokih plimnih talasa koji sve češće plave grad i čine velike probleme stanovnicima i ubrzavaju proces potapanja.

Ljude s naših prostora za Veneciju veže i pesma Santa Marija dela Salute, jedna od najlepših ljubavnih pesama koju je napisao Laza Kostić. Već na samom ulasku u grad počinju istorijski spomenici, počev od Vojne pomorske akademije Frančesko Morosini (Francesco Morosini) , gde se i danas školuju mornarički kadeti, pa preko prostora gde se održava Venecijanski bijenale, prostora bivšeg brodogradilišta Arsenale, gde je nekad radilo i do 15.000 radnika, bazilika Santa Maria dela Salute, koja se pri dolasku vidi na levoj strani i drugi značajni objekti.

Po pristajanju kod hotela Gabrielli, krećemo u organizovan obilazak grada, a prvo mesto na kom se zadržavamo je spomenik prvom vladaru ujedinjene Italije. Kralj Vitorio Emanuele II značajan je po tome što je dolaskom na vlast inaugurisao parlamentarnu demokratiju. Na putu ka trgu Pjaca San Marko (Piazza San Marco) prolazimo pored Mosta uzdaha koji je uz Most Rialto jedan od najpoznatijih mostova u Veneciji. Legenda kaže da su se na njemu sretali zaljubljeni i da je po tome dobio ime, ali prava istina je drugačija i tužnija. To je most koji povezuje stari i novi zatvor i jedino mesto sa koga je moguće videti spoljni svet. Tu su zatvorenici pre pogubljenja uzdisali poslednji put gledajući stvarni svet. Ovu priču popularizovao je engleski pesnik Lord Bajron. Ipak nisu svi zatvorenici bili osuđeni na smrt, a čuveni Kazanova uspeo je jedini i da pobegne iz ovog čuvenog zatvora. Interesantno je da u svetu postoje dve kopije ovog mosta i to u Enleskoj u čuvenim univerzitetskim mestima Oksfordu i Kembridžu.

Na samom uglu, neposredno ka skretanju na trg Svetog Marka nalazi se Duždeva palata (Pallaco Ducale), a odmah uz nju i raskošna bazilika Svetog Marka. Kroz istoriju palata je pre svega bila središte mletačke vlasti – mesto zasedanja vlade i rezidencija izabranog vladara – dužda. Jedan od najprepoznatljivijih motiva, građevina koja najbolje predstavlja stil venecijanske gotike, koja je mešavina gotike, vizantijskog i maorskog uticaja iz Španije. Ovo je razumljivo ako se ima u vidu kulturni uticaj zemalja sa kojima je Venecija trgovala. Najmanje vidljiv, ali primetan, jeste uticaj renesanse koja se tada brzo širila Apeninskim poluostrvom. U unutrašnjosti palate nalaze se dela nekih od najvećih umetnika Italije, kao što su Ticijan i Tintoreto. Bazilika Sveti Marko ima oblik grčkog krsta, a izgled se temelji na ondašnjim istočnjačkim uzorima, pre svega na istambulskoj Aja Sofiji i Crkvi svetih apostola.

Među bogatim političarima i stanovnicima grada postalo je stvar prestiža darovati nešto za ukrašavanje crkve. Na taj način crkva je postajala sve raskošnija. Kasnije joj je dodato ime Zlatna crkva (Chiesa D’Oro). Naziv zlatna opravdava sama unutrašnjost crkve. Osim unutrašnjeg blještavila, baziliku spolja krasi i Loggia dei Cavalli na kojoj se nalazi slavna kvadriga s četiri konja, za koju se veruje da je jedini primerak rimske antičke kočije, koja je prvobino bila otpremljena u Konstatinopolj, a početkom XIII veka, tokom krstaških ratova doneta u Veneciju. Za vreme Napoleonovih ratova kočija je preneta u Francusku, odakle je 1815. vraćena u Veneciju. Original je danas, zbog aero zagađenja, smešten u unutrašnjost bazilike, a spolja je izložena kopija.

Bilo kuda da krenete prema unutrašnjosti grada brojni putokazi vas vode do mosta Rialto i obrnuto, kada ste u gradu gotovo svi putokazi pokazuju smer prema trgu Sveti Marko kao turistički centralnim tačkama Venecije.

Put nas je dalje vodio prema Ponte di Rialto – mostu Rialto, nekad jedinom mestu kojim se mogao preći kanal Grande koji grad uslovno deli na dve celine. Područje koje okružuje most, kroz istoriju je bilo značajno za trgovinu. Tu su se sastajali trgovci iz celog sveta, jer je u blizini i pijaca i ribarnica. Na samom mostu su brojne male prodavnice koje prodaju suvenire. Jedan od najčešćih suvenira iz Venecije, koji ponese gotovo svaki turista, jeste neki proizvod od murano stakla, koje se proizvodi na istoimenom ostrvu (koje je takođe splet malih ostrvaca). Koliko je ovaj suvenir poseban govori i to da nekadašnji majstori nisu smeli da napuštaju ostrvo da se tajna izrade ovog stakla ne bi prenela u druge centre. Od XIX veka se ipak razvijaju i drugi centri, ali murano staklo i dalje ostaje prepoznatljiv znak (i souvenir) Venecije.

Grad je moguće obilaziti i kanalom Grande, koji se u obliku slova „s“ probija sredinom grada. Tada se vidi račvanje u bezbroj manjih kanala. Prilaz mnogim kućama moguć je jedino kanalom. Vožnja kanalom Grande, posebnim brodićima, je interesantna, jer tu su smeštene mnoge znamenite građevine, a tokom vožnje sreću se tradicionalne u crno obojene gondole kojima upravljaju gondolijeri sa širokim šeširima u tradicionalnim nošnjama. Kod mosta Rialto završili smo zajednički obilazak grada, a preostalo vreme do okupljanja kod mesta za povratak svako je koristio po svom slobodnom izboru.

Po obilasku Venecije na putu do Sežane odvojeno je dva sata za posetu Tiare trgovačkom centru, u blizini Goricie, gde su učesnici ekskurzije mogli da obave predviđenu kupovinu. Nakon noćenja i doručka u hotelu Safir uputili smo se ka Novom Sadu, gde smo uz prijatnu vožnju vozača iz Barbadosa stigli u večernjim satima i na taj način uspešno okončali još jednu od stručno-turističkih ekskurzija koje za svoje članove organizuje Klub 100P plus.

Dipl. inž. Branislav Ogrizović

Poseta kompanijama PÖTTINGER Landtechnik GmbH, Einböck GmbH & CoKG i Case IH Agriculture

Učesnici stručno-turističke ekskurzije, koju je organizovao Klub 100 P plus uz pomoć turističke organizacije Caravan iz Zrenjanina i sponzora ovog putovanja kompanija RTI, Titan machinery iz Novog Sada, BASF, Procredit bank i Verdura Verde d.o.o., imali su prilike da tokom putovanja posete tri kompanije proizvođača poljoprivredne mehanizacije.

Pöttinger

Kompanija PÖTTINGER sa sedištem u Grizkirhenu (Grieskirchen), gornja Austrija, prepoznatljiva je po “zelenoj liniji”, a u novije vreme i po proizvodnji oruđa za obradu zemljišta i setvu. Osnovana je 1871. godine, pre 145 godina, a i dan-danas je u vlasništvu porodice Pöttinger. Kompaniju vodi četvrta generacija porodice, a predvode je Mag. Heinz Pöttinger i dipl. inž. Klaus Pöttinger. Svojom obavezom smatraju da razviju takvu tehnologiju koja će podržavati sve aspekte farmera, odnosno ispunjavati zahteve prema životnoj sredini, ekonomiji i socijalnim pitanjima.

Tim kompanije RTI u sastavu Milan Hakenberger, Nikola Popov i Nikola Mijić potrudio se da nam u potpunosti verno prenese ono što je domaćin predvođen Tomasom Šnedlom (Thomas Schneddl) pripremio. Posetu smo započeli u konferencijskoj sali gde nam je prezentovana istorija razvoja i portfolio kompanije.

Ono što je u neku ruku postao zaštitni znak Kompanije (zelena linija) počelo je da se proizvodi 1960. godine s pojavom grablji i prevrtača sena, nastavljeno 1963. proizvodnjom samoutovarnih prikolica. Godine 1975. kupljena je fabrika plugova Landsberg čime je praktično otvorena proizvodnja opreme za obradu zemljišta. Kupovinom kompanije Sätechnik plant u Bernburgu (Nemačka) započela je proizvodnja mehničkih i pneumatskih i sejalica za malč setvu i kombinovanih setvenih agregata.

Danas se proizvodnja obavlja na tri lokacije: u Austriji – Grizkirhen (Grieskirchen), sa 950 zaposlenih, gde se proizvode oruđa za zelenu liniju; u Nemačkoj – Bernburg, sa 120 zaposlenih, gde se proizvodi setvena tehnika i u Češkoj – Vodnjani (Vodňňany), sa 390 zaposlenih, gde se proizvode oruđa za obradu zemljišta. Ukupno 1652 zaposlena danas ostvaruju godišnji obrt kapitala od 320,3 miliona evra. Proizvodi se najviše prodaju u Evropi (74%, a naveća tržišta su Nemačka 22%, Francuska 12%, Skandinavija 19%, Austrija 14%, Češka 6%, Amerika 8% i Kina 3%). Procentualno prihod koji se ostvaruje po zastupljenosti proizvoda ostvaruje se sa 45% u proizvodima zelene linije, 16% čine proizvodi za obradu zemljišta, 16% proizvodnja samoutovarnih prikolica, 9% su sejalice, 11% čine rezervni delovi, a 3% se ostvaruje u tehnologiji bojenja. Kompaniju čine distributivni centri u Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Irskoj, Belgiji, Kanadi, SAD, Australiji, Ukrajini i Rusiji. Zaštitni znak kompanije Pöttinger je vrhunski kvalitet proizvoda, permanentna kontrola tokom celog procesa proizvodnje, razvojno-istraživački centar u sastavu fabrike, ali i činjenica da kompanija ima sopstvenu proizvodnju čeličnih profila, sopstvene pogone za obradu, termički tretman metalnih delova i komponenti, kao i sopstveni pogon za farbanje i antikorozivnu zaštitu mašina. U okviru fabrike u Grizkirhenu nalazi se i Centar za ispitivanje mašina (TIZ), koji obezbeđuje najviši stepen pouzdanosti i bezbednosti mašina, ali nije dostupan posetiocima. Tu se testira kvalitet, kao i primenjivost proizvoda u realnim uslovima korišćenja. U okviru test-centra posebno se ispituje izdržljivost osovina na vibracije – na uređaju (MAST), koji simulira opterećenja slična onima na terenu, a opterećenje po osovini može dostići do 4500 kg pojedninačno na svakom od četiri mesta za merenje. Poseban uređaj testira PTO – prenosnike snage (kardane) do momenta 5000 Nm i prenosu snage 250–340 KS generisanu nezavisno od broja obrtaja kardana. Elektronske komponente i njihova pouzdanost testiraju se u temperaturnoj komori u rasponu temperatura – 70 do + 180 ^oC. U test delu za komponente, kućišta i hidraulične komponente moguće je izvršiti pojedinačni test svakog pojedinačnog dela. Test-centar je jedan od najmodernijih primera te vrste u svetu u poljoprivrednoj tehnologiji i ima odličnu reputaciju. Mnogi drugi međunarodni proizvođači šalju svoje proizvode u ovaj Centar da se testiraju.

Nakon predstavljanja kompanije, grupa se podelila u dva dela, kako bismo lakše obišli fabriku. Polovina grupe otišla je u tzv. Šou rum (Show room) – izložbeni prostor, gde su izloženi gotovi proizvodi, a druga polovina grupe je otišla u obilazak proizvodnih pogona i linija montaže. U izložbenom prostoru, gde su postavljeni uglavnom svi proizvodi kompanije, naši vodiči najviše pažnje obratili su na oruđa za obradu i setvu. Plugovi, njihova konstrukcija i izbor mogućih plužnih tela, sigurnost u radu i sprečavanje eventualnih oštećenja, potrebna vučna sila bile su teme u vezi sa kojima su učesnici ekskurzije imali najviše pitanja. Kratke tanjirače i mogućnosti njihovog korišćenja i rotacione drljače su takođe izazvale veliko interesovanje. Najviše pažnje i vremena posvećeno je setvi. Predstavljane sejalice Vitasem, Aerosem i Terasem i njihova dodatna oprema (rotaciona drljača, valjak) pružaju niz mogućnosti pri korišćenju. Najviše interesovanja kod posetilaca izazvala je sejalica Terasem Ferilizer, koja istovremeno sa setvom vrši i unošenje mineralnih hraniva. Setveni aparati sejalica namenjeni su za setvu sitnih (seme travnih smeša i strnina) i krupnih semena (seme leguminoza i kukuruza). Kultivator Synkro, koji koriste pojedini učesnici ekskurzije, sa lepezom radnih organa i dodatnim uređajima u cilju postizanja većih učinaka i boljih rezultata u radu izazvao je velik interes jer su se mogli porediti ostvareni rezultati u eksploataciji. Najviše diskusije bilo je oko trajnosti klasičnih i radnih organa čija trajnost je povećana zahvaljujući dodatnoj termičkoj obradi putem nanošenja novih materijala.

Od “zelene linije” najviše pažnje posvećeno je NOVACUT kosačicama sa diskovima, koje se proizvode kao klasične nošene bočne, prednje ili zadnje, a proizvode se i kao vučene kosačice. Objašnjavajući prednosti ovih kosačica nad sličnim proizvodima konkurentskih kuća najviše vremena posvećeno je njihovom sigurnom radu, sprečavanju eventualnih nezgoda u radu i lakom održavanju. Posebno je ukazano na mogućnost lake i jednostavne zamene noževa. Objašnjen nam je i fleksibilni sistem podešavanja visine reza i sprečavanje mogućnosti zahvatanja zemlje tokom rada kosačice. Rezni aparat pogonjen novim TRI DRIVE sistemom karakteriše to što su svi zupčanici istih dimenzija, termički obrađeni, u svakom trenutku uzubljeni sa tri zuba međusobno, čime se obezbeđuje bolji prenos snage. Zahvaljujući boljoj strukturi površine smanjuje se buka u radu. Sledeći proizvod koji nam je predstavljen je silažna prikolica serije JUMBO COMBILINE sa jedinstvenim sistemom oštrenja noževa, zapremine od 36 do 48 m³ . Pažnja posetilaca je bila usmerena na sigurnost u radu, izbegavanje posledica zastoja u radu i lak način zamene noževa.

Obilaskom fabrike mogao se steći potpun uvid u tenološku opremljenost fabrike i kvalitet proizvoda koji se ovde proizvode. Kvalitet izrade pojedinih komponenti garantuje i dobavljač većine materijala, koji se nabavlja iz sopstvene čeličane, a samo specijalne vrste čelika neophodnih u proizvodnji kupuju se na tržištu. Proizvodni put do gotovih proizvoda mogli smo da pratimo na liniji izrade kosačica. Specifičnost proizvodnje je da su još u pogonu i dve stare ekscentar prese, ali i nove hidraulične. Rezanje materijala obavlja se laserski čime se izbegava dodatna obrada i obaranje ivica na delovima. Većinu poslova na zavarivanju obavljaju roboti, čime se postiže ujednačen kvalitet zavarivanja. Nakon izrade svih neophodnih delova i njihove montaže, delovi odlaze na bojenje. Pöttingerov postupak nanošenja boje je zaštićen CDP postupak (obuhvata duboko čišćenje i nanošenje boje kataforezom, što gotovo isključuje primenu rastvarača za boju). Prednosti ovog načina nanošenje boje su: odlična zaštita od korozije zahvaljujući obradi površine metalnim opiljcima – kuglicama, jednaka debljina nanesenog sloja boje, jednak pristup svim ranije manje dostupnim mestima i šupljinama, proces nanošenja boje je “Environmentally-friendly process” – ekološki orijentisan proces zbog vrlo male primene rastvarača. Ovakav način nanošenja boje ima sledeće prednosti: vrlo visoka mehanička otpornost i izdržljivost boje, nema pucanja sloja boje ni kod mehaničkih naprezanja niti kod dugog izlaganja UV zracima dolazi do gubljenja boje i najprihvatljiviji ekološki premaz. Koliko je ovaj proces prepoznat kao kvalitetan govori i to da kompanija Pöttinger u slobodnim terminima pruža usluge bojenja i drugim vodećim kompanijama, ne samo iz poljoprivrede. Na taj način kompanija ostvaruje dodatni prihod. Nakon nanošenja boje obavlja se završna montaža. Tokom procesa proizvodnje vrši se kontrola proizvedenih delova na mestima koja je odredio ekspertski tim kompanije. Time je smanjena mogućnost da dođe do grešaka u proizvodnji. Linija montaže silažnih prikolica, gde je moguće istovremena montaža do 10 jedinica, jedna je od najdužih u Evropi. Pripremu i prenamenu za montažu drugog modela prikolice moguće je izvršiti nakon montaže svakih 10 prikolica jednog modela. Završna kontrola je provera funkcionalnosti svih proizvoda nakon čega proizvodi odlaze na mesto sa koga se transportuju dilerima ili krajnjim kupcima širom sveta. Kompanija zbog bolje funcionalnosti i transporta na razna tržišta na različite načine vrši pripremu i transport proizvoda.

Možda neprimetno za većinu posetilaca, tokom obilaska proizvodnih linija videli smo i brigu kompanije za svoju budućnost. Na jednom delu proizvodne hale imali smo priliku da vidimo i proces obrazovanja za učenike u proizvodnim zanimanjima. Svake godine kompanija primi 14 učenika na školovanje koje traje tri godine. Tokom školovanja učenici prolaze elemetarnu obuku počevši od toga kako se obavljaju elementarni procesi u proizvodnji (merenje, označavanje, upotreba osnovnih alata – turpija, bušilica, itd.), sve do treće godine kada rade na CNC mašinama koje su prisutne u proizvodnji. Za sve vreme školovanja primaju određenu nadoknadu, a nakon završetka 12 najboljih ostaje na stalnom radu u kompaniji.

Nakon obilaska fabrike i ručka sa domaćinima u fabričkom restoranu napravili smo i zajednički snimak za uspomenu na posetu kompaniji Pöttinger i uputili se u obližnji Dorf an der Pram kako bi posetili kompaniju Einböck.

 

Einböck GmbH & CoKG

Kompanija Einböck GmbH & CoKG nalazi se u zapadnom delu Gornje Austrije, u području zvanom Innviertel. Upoznavanje sa kompanijom započeli smo na poligonu gde su smešteni gotovi proizvodi. Osnovana 1934. godine kao kovačka radionica i danas je u vlasništvu porodice Einböck. Kompanija ima 125 zaposlenih. Moto kompanije je „Mi smo duboko ukorenjeni u poljoprivredu”.

Naš domaćin Martin Vagner (Wagner) direktor prodaje uz pomoć Nikole Popova iz kompanije RTI predstavio nam je kratak istorijat i proizvodni program fabrike. Godine 1956. zapravo počinje serijska proizvodnja kultivatora, sadilica za krompir i tanjirača. Od 1965. godine proizvodnja se proširuje na proizvodnju setvospremača i međurednih kultivatora, a od 1980. prodaja se širi na Nemačku i počinje proizvodnja kultivatora za mehaničku borbu protiv korova. Devedesetih godina prošlog veka uvođenjem novih tehnologija obrade i povećanjem izvoza za 80% počinje i razvoj kompanije do današnjih granica. Vlasništvo nad kompanijom preuzima treća generacija porodice i uvodi nove standarde u proizvodnju. Gradi se nova proizvodna hala, uvodi se lasersko sečenje materijala, roboti za zavarivanje, pravi se novo skladište, nova upravna zgrada, uvodi se novi sistem zagrevanja fabrike na bio-masu, gradi se nova hala za montažu proizvoda, nova linija za sečenje materijala, a poslednja akvizicija je zemljište za izgradnju nove hale za bojenje proizvoda.

Predstavljajući kompaniju Martin Vagner je ujedno predstavio i filozofiju kompanije, a to je inovativni duh i kreativnost. Ekonomski pritisak i tržište jako utiču na farmere, a želja kompanije je da poveća njihovu efikasnost i konkurentnost. Iz tih razloga se kompanija opredelila za tzv. FARM POWER pristup, odnosno strukturne i dinamične promene u obradi zemljišta koje se nude farmerima.

–          Podstičemo farmere da budu ekološki svesni i da poboljšaju prirodnu produktivnost tla. To podrazumeva primenu oruđa i proizvodnju sa ciljem očuvanja osnovnog prirodnog resursa – zemljišta. Mislimo da je to moguće kroz primenu konzervacijskih sistema obrade, efikasne minimumalne obrade, uspešnim upravljanjem žetvenim ostacima i formiranjem pašnjaka. Želimo da postavimo trend u budućnosti da zajedno sa našim klijentima koristimo tehnološke inovacije – za povoljnu proizvodnju na osnovu ekonomske održivosti – rekao je Vagner.

Najveća tržišta u Evropi na koja kompanija plasira svoje proizvode su Nemačka, Francuska, Austrija, skandinavske zemlje, Amerika, a značajno tržište Rusije trenutno nije aktivno.

Osnovni proizvodni program čini šest grupa proizvoda: poljski kultivatori – setvospremači i međuredni kultivatori, oruđa za minimalnu obradu tla; oruđa za predsetvenu pripremu koja se montiraju na prednji hidraulični sistem traktora i koriste istovremeno sa setvom; oruđa za održavanje travnjaka; mehaničke i pneumatske sejalice za travne smese i ostale namene i oruđa za održavanje sportskih travnjaka.

Najviše vremena posvetili smo međurednim kultivatorima, poljskim kultivatorima i oruđima za borbu protiv korova. Čitava paleta međurednih kultivatora od onih sa pasivnim i aktivnim radnim organima, mehanički ili optički vođenih, namenjenih i za zagrtanje povrtarskih biljnih vrsta (kromir), pa do onih namenjenih za međurednu obradu strnina na međurednom rastojanju 20–30 cm; 25–59 cm; 60–90 cm ili 91–150 cm izazvala je niz pitanja posetilaca. Da li aktivni radni organi značajnije oštećuju gajene biljke i kako to preduprediti? Objašnjavajući prisutnima prednosti mehaničkog uništavanja korova Martin Vagner je istakao i velike prednosti ovog metoda, pogotovo u primeni kultivatora sa tankim, dugačkim opružnim radnim organima. Posebno je naglašeno da je samo izborom pravilnog vremena primene i regulacije dubine rada (koja se vrlo precizno određuje regulacijom prednjih i zadnjih kopirnih točkova) moguće uništiti i do 70% korovske populacije u jednom prohodu. Ovo znači da korišćenju ovog oruđa treba pristupiti kada su korovi u fazi klijanja. Raspored radnih organa kod ovog kultivatora je takav da su oni raspoređeni na svakoj sekciji – zajedničkom ramu, u šest redova. Omogućavaju pokrivanje prohoda, a ostvaruje se rastojanje od 1,8 do 2,5 cm. Broj zubaca (radnih organa) i dužina vibracije određuju kvalitet rada. Ono što je još istaknuto je da se svaki od kultivatora oprema prema zahtevima kupca i zbog toga se u kompaniji insistira na toj direktnoj vezi sa farmerima. Pravo zadovoljstvo je savetovati svakog od farmera.

Nakon upoznavanja sa proizvodnim programom imali smo priliku da obiđemo fabriku. Ono što je bilo uočljivo je da se primenjuje savremena tehnologija, kao i kod drugih i da je, po rečima našeg domaćina, najviše ljudskog rada primenjeno u zavarivanju pojedinih specifičnih elemenata i bojenju gotovih proizvoda. Uz robotsko zavarivanje postoji i 8 radnih mesta za ručno zavarivanje, tamo gde postoje specifični delovi za koje bi postavljanje robota bilo izuzetno skupo. U narednom periodu praktično u istom dvorištu fabrike pripremljeno je zemljište za izgradnju novog postrojenja za nanošenje boje.

 

CASE IH Agriculture

 Dan pred posetu fabrici traktora naši sponzori i domaćini Dušan Erdeljan i Dušan Šarčev dočekali su nas i ugostili u gradu Štajer (Steyr), gde smo uz prijatno druženje i obavešteni o detaljima posete kompaniji Case IH Agriculture.

St. Valentin (Sankt Valentin), gradić u Gornjoj Austriji, sedište je jedne od najvećih komanija koja proizvodi poljoprivrednu mehanizaciju. Od 2006. godine tu je smešten centar za Evropu kompanije CASE IH Agriculture. Kompanija Steyr je još 1947. godine proizvela prvi traktor, s dva cilindra snage 26 KS i drugi model – jednocilindrični snage 15 KS čime je praktično započela istorija proizvodnje traktora u posleratnoj Austriji. Preseljenjem proizvodnje iz grada Štajer u St. Valentin 1974. godine započinje nova era u proizvodnji traktora. Ova kompanija, s novim idejama, novim tehnologijama u praksi, zalaganjem za kvalitet proizvoda, vezano za zahteve kupaca i uvođenjem novih standarda u proizvodnju postaje lider u Austriji. Crveno-bela boja traktora postaje zaštitni znak kompanije i prepoznatljiv motiv u poljoprivrednom pejzažu. Prvi značajniji izvoz ostvaren je 1977. godine, a od tada to postaje i orijentacija kompanije Steyr. Godine 1996. Steyr Landmaschinentechnik AG je preuzeo CASE Corporation, jedan od vodećih svetskih proizvođača traktora i fabrika je promenila ime u CASE-Steyr Landmaschinentechnik. Od tada počinje ubrzani razvoj proizvodnje, a već 1999. godine kompanija proizvodi prvi traktor sa CVT transmisijom (kontinuelno promenljivim prenosom snage) zavisno od opterećenja, vrlo lako kontrolisano multikontrolerom. U novembru iste godine došlo je do spajanja kompanije New Holland i CASE korporacije u novu kompaniju CNH Global N.V. i tako kompanija postaje jedan od najvećih proizvođača poljoprivredne mehanizacije. Više od 600 stotina zaposlenih na radu u razvoju, prodaji, marketingu i obuci došlo je u St. Valentin, kada je tu formirano sedište kompanije za Evropu.

Pri samom dolasku u sedište kompanije dočekali su nas naši domaćini: Marko Škrbić – regionalni menadžer za Srbiju i Hrvatsku i Andrew Parsons marketing menadžer za istočnu Evropu. Odmah smo se uputili u Expirience centar za obuku gde su nam se obratili Harald Boitllehner direktor za istočnu Evropu, Andrew Parsons, marketing menadžer – Balkans & Eastern Europe, Christof Fauerhake – marketing i Marko Škrbić. Posle kratkog upoznavanja sa organizacijom poslovanja, proizvodnim programom i okruženjem u kome posluje kompanija, podelili smo se u dve grupe. Jedna je odmah krenula u obilazak fabrike, a druga na poligon na kome su mogli voziti i isprobati mogućnosti traktora koji se proizvode u St. Valentinu.

Već po preuzimanju zaštitnih prsluka i opreme koja nam je omogućavala da u radnim uslovima, na montažnoj traci, pratimo prevodioca, uz napomenu da fotografisanje nije dozvoljeno, uputili smo se u fabriku. Linija montaže traktora počinje tako što se na samohodni nosač postavlja motor za traktor, bez montiranih agregata. Dolaskom na prvu stanicu – poziciju nosač se zaustavlja a četiri radnika pristupaju montaži. Specifičnost ove fabrike je to da radnik u montaži ne obavlja nikakve pripremne radnje već direktno pristupa montaži prethodno pripremljenih celina koje na posebnim podvozima dovoze iz pripreme i na taj način se ubrzava proces montaže. Svaka sledeća montažna stanica zapošljava četiri radnika, a usavršavanjem, radnici su osposobljeni za rad na više stanica, čime se izbegava monotonija radnih operacija, a ujedno se obezbeđuje da u slučaju bolesti drugi dobro obučeni radnik može kvalitetno da obavi predviđenu operaciju. Ceo proces se odvija po principu “Just in time”, što znači “taman na vreme”. Rezervne zalihe materijala za montažu u fabrici su dovoljne samo za tri dana rada. Montaža traktora se obavlja onim redosledom kojim su traktori prodati, što znači da u istom trenutku na liniji montaže može biti više tipova traktora. U fabrici se montiraju traktori od 56 do 228 KS. Velika pažnja se poklanja kvalitetu materijala, permanentnoj obuci zaposlenih, sigurnosti na radu, a sve to je rezultat primene Sistema WCM (World Class Manufacturing) uz stalne godišnje revizije. Ovaj sistem, takođe korišćen od strane vodećih automobilskih proizvođača, omogućava održivu i kontinuiranu optimizaciju svih poslovnih procesa putem praćenja, provera i otkrivanja potencijala za poboljšanja u oblasti kvaliteta, sigurnosti, razvoja osoblja, logistike i svakog pojedinog radnog koraka u fabrici. Sistem je uspostavljen pre sedam godina, a već novembra 2012. godine fabrika je dobila bronzanu medalju, a od maja 2015. je prva u Evropi od 34 proizvodna pogona u okviru kompanije CNH Industrial, koja je nosilac srebrnog priznanja za ukupni kvalitet. “Total Quality Control” – totalna kontrola kvaliteta je jedan od ključnih parametara WCM sistema. Sistem evaluira potpuni nivo dostignute logistike i dostignutog nivoa proizvodnje primenjen u praksi od strane zaposlenih. To praktično znači da nakon određenog broja stanica postoji kontrolna stanica, gde se obavlja kontrola. Ako postoji neki propust u montaži to se odmah otklanja, a obavlja se provera svih prethodnih procesa i na svim modulima, koji su tog dana rađeni do tog momenta kad je utvrđen nedostatak. Sistem, takođe, radi i na prevenciji mogućih nezgoda na poslu i smanjivanju njihovog ukupnog broja. Ono što je posebno naglašeno je da svaki zaposleni ima mogućnost da unapredi proces proizvodnje na taj način što će predložiti neku inovaciju. Telo zaduženo za razmatranje predloga utvrđuje koji predlog će se prihvatiti, a predlagač čija inovacija se prihvati, srazmerno uštedama, biva nagrađen.

Nakon što se na nosač – modul postave svi osnovni elementi (motor, prenosnici snage, prednji i zadnji most), tako pripremljen budući traktor odlazi na odmašćivanje i bojenje. Pošto se ohladi, proces montaže se nastavlja. Ovde je grupa, po programu razgledanja, na kratko, prekinula obilazak motažne linije. Na platou, na putu do posebno uređene sale imali smo priliku da vidimo i dva modela traktora proizvedena 1947. godine. Ovo je praktično jedino mesto na liniji montaže gde se može i fotografisati. Film koji smo potom videli pokazao nam je da su ljudi koji rade u fabrici na raznim mestima i u privatnim životima oni koji su posvećeni svojim obavezama i timskom radu. Ovim se još više ističe ta komponenta kod zaposlenih. Proizvodi visokog kvaliteta i visokih performansi kao što su traktori razvijeni i napravljeni u St. Valentinu moguće je izvesti samo onda kada ljudi nastoje da daju sve od sebe. To je do svakog pojedinca i njihove posvećenosti, entuzijazma, pouzdanosti i tačnosti. Zajedništvo je osobina koja obezbeđuje “određeni kvalitet”. Mi veoma cenimo pouzdanost! “Ali pouzdanost nije stav koji može biti dat kao naređenje, ona mora da bude stanje uma ” – reči su jednog od ljudi iz filma koji u privatnom životu radi na liniji montaže, a u slobodno vreme volontira kao vatrogasac. Drugi prikazani u filmu rade i kao fudbalski treneri mladih, bave se alpinizmom, imaju svoju farmu ili voze reli.

Nakon hlađenja počinje završna montaža po istom principu stalne kontrole. U određenom delu na montažu dolaze već prethodno pripremljene kabine traktora, koje se takođe montiraju po principu “Just in time” za svaki traktor posebno. Kabina se priprema i završava u posebnoj hali i potpuno je spremna za montažu samo sat vremena pre nego što dođe na liniju. Priprema kabine pre montaže na liniji traje 8 do 9 sati, zavisno od modela traktora na koji se montira, a impresivni su podaci o broju delova i dužini električnih kablova koji se u nju ugrađuju. Na mestu gde se obavlja montaža kabine, iznad same linije, posetioci mogu da sa “Skywalk” platforme, sa providnim prozorom, pogledaju detalje montaže, a pruža se i pogled na celu liniju. Sa ovog mesta može se videti i način označavanja svake od stanica za montažu. Nakon montaže kabine traktor se na sledećim stanicama puni radnim tečnostima, gorivom i po prvi put se motor stavlja u pogon i vrše se osnovna podešavanja. Nakon toga sledi montaža svih komponenti po specifikaciji, provera elektronskih komponenti, montaža pneumatika i završna podešavanja, nakon čega traktor silazi sa montažne linije. Potom traktor odlazi na parking gde se definitivno vrše poslednji pregledi i podešavanja koja traju 40–45 minuta. Posle ovoga traktor je spreman za isporuku krajnjem kupcu. U svakom momentu na parkingu se može videti zaliha od oko 400 traktora što predstavlja desetedodnevnu proizvodnju fabrike.

Fabrika radi samo u jednoj smeni, od 8 do 16 časova, s tim da u petak radi do 13 časova, a projektovani dnevni kapacitet je 53 traktora. Uobičajeno se proizvodi 43 traktora, a petkom 29 komada. Najveći kapacitet u proizvodnji zabeležen je 2013. godine kada je proizvedeno 10.500 traktora. Od ukupno proizvedenog broja preko 90% traktora ide u izvoz.

Zahvaljujući ovakvom pristupu fabrika je nosilac brojnih priznanja, a jedno od najvećih je da je 2014. proglašena za najbolju u Austriji, što je zaista veliko priznanje, pogotovo ako se zna da u Austriji rade brojne fabrike vodećih proizvođača automobila, a praktično na istom placu posluje i fabrika delova za automobilsku industriju Magna. Uz visoko kvalifikovane stručnjake, koji su stalno obučavani, servis garantuje da svaki deo, svakog traktora od pojedinačnih komponenti sve do završne montaže koji napusti fabriku ispunjava standarde kvaliteta po kom su CASE IH traktori poznati u celom svetu.

Završni deo posete bio je poseban doživljaj za sve posetioce. Na poligonu za vožnju poređani jedan do drugog svi modeli traktora koji se proizvode pripremljeni za vožnju. Staza, koja obuhvata krug od preko 1,2 km na površini od više od 10.000 kvadratnih metara, koristi se za testiranje modernih sistema za pomoć vozaču i bezbednosti u traktoru, kao što su automatsko upravljanje i ABS kočioni sistem. Svi posetioci imali su mogućnost da po ličnom izboru testiraju one modele traktora i drugih mašina (telehendler) koje su želeli da isprobaju. Posebno aktivne su bile supruge nekih od učesnika ekskurzije.

 

 

Na kraju posete zajednički ručak, mogućnost da se u prodavnici kupi neki suvenir za sećanje na posetu fabrici i zajednička fotografija za uspomenu svim učesnicima ekskurzije.

Dipl. inž. Branislav Ogrizović

Stručno-turistička ekskurzija koju je ovog proleća organizovao Klub 100P plus upotpunjena je poseti proizvođačima borovnica u Austriji. Posetu je upriličio Dušan Đorđević, vlasnik firme ITA SOLUTION iz Beograda.

Za uzgoj borovnice neophodno je zakišeljeno zemljište (pH 3,5 do maksimalno 4), kako bi mogla da usvaja minerale iz zemlje. Druga karakteristika je da je njen koren veoma osetljiv na veliku vlagu i odsustvo kiseonika. Supstrat u kome se sadi treba da bude bazičan kako bi biljka mogla lepo da se razvija. Na plantaži koju ćemo posetiti gaji se borovnica u saksijama. To je takozvana američka borovnica i Amerikanci su odavno počeli sa proizvodnjom. Sadnica se stavlja u treset kiselosti oko 3,5, zatim se dodaje čips od bora, odnosno mleveni bor, da bi se održala kiselost u supstratu. Potrebno je da se postigne takva granulacija da treset bude vazdušast.

Sadnice borovnice u saksijama omogućavaju da sav višak vode odnosno rastvora iscuri u zemlju. Borovnicu treba zalivati češće, a kraće. Voda se pušta pet-šest do deset puta dnevno, ali kraći vremenski period. Borovnica može da se gaji i na zemlji, ali je potrebno mnogo više treseta. Saksija je oko 30 cm visine, pa se može tretirati herbicidom, a biljka ostaje zdrava.

Prilikom podizanja zasada, treba voditi računa o sortama. Razmak varira od 60 do 80 cm u redu, a između redova od 2,5 do 3 m. Po hektaru treba saditi oko 4,5 do 6 hiljada sadnica. Prve godine, ako su dvogodišnje sadnice u nabavci, dobija se oko 200 g po stablu, naredne oko 700, a pete ili šeste godine 3,5–4 kg. Količina zavisi od načina gajenja i količine unesenog hraniva. Prskanje se vrši 3 do 4 puta godišnje, uglavnom fungicidima.

Kada se biraju sadnice, posebna pažnja se posvećuje korenu, odnosno njegovoj razvijenosti. Nema potrebe preterivati sa prinosom, nego treba ići na gušću sadnju. Od 5000 sadnica sa prosečnim prinosom od oko 3 kg dobija se 15 tona. Borovnica se bere oko tri nedelje, jer toliko traje i oprašivanje. Borovnica može duže da stoji u odnosu na druge voćne vrste tog tipa – jagode, maline ili kupine. U običnim hladnjačama traje i do 2 nedelje, a u hladnjačama sa kontrolisanim uslovima oko 3–4 meseca.

Potrošnja borovnica u svetu rapidno raste, na ceni su i imaju veliku perspektivu. Veoma su zdrave, pune antioksidanata. Gajenje borovnice na 1 ha može da se radi u dva dela – na otvorenom i plastenički. Na taj način se postiže kontinuitet u isporuci u toku mesec i po dana. Produžetak tog perioda postiže se izborom sorti.

Francuzi su, takođe, razvili tržište i borovnica je kod njih u suficitu. Na simpozijumu koji je održan u Holandiji, iznet je podatak da Nemci jedu borovnice 5 puta manje od Britanaca, a oni 10 puta manje od Amerikanaca.

U Srbiji ima oko 100 ha pod borovnicom, ali je uočljivo da nam nedostaje znanje u toj oblasti.

Naš domaćin je mladi agronom Hanes Pankartner koji je pre desetak godina krenuo u ovaj posao zajedno sa tri prijatelja. Ideja je potekla od Martina Fajfera čija se firma Fruit security bavi protivgradnom zaštitom i koji je zadužen za prodaju i kontakte sa velikim kupcima. Sa 30 ha borovnice trenutno su najveći proizvođači borovnice u Austriji. Pored toga, dosta izvoze za Nemačku i Englesku.

 

Hanes Pankartner

 Dobrodošli na našu plantažu borovnica. Pre osam godina počeli smo sa proizvodnjom borovnice, jer su zahtevi tržišta bili sve veći. Prepoznali smo da je to voće budućnosti, a borovnica je veoma profitabilno voće. Pre toga nismo imali iskustva sa bobičastim voćem. Ideja je bila da za što kraće vreme napravimo što bolji i što kvalitetniji proizvod koji može da se plasira i zauzme poziciju na tržištu. Počeli smo u maloj zoni i sa gustom sadnjom da bi dobili što više proizvoda. Četvrte godine smo već bili na austrijskom tržištu. Danas samo razvijamo naš posao i trenutno pokrivamo 40–50% austrijskog tržišta. Pre nekoliko godina sagradili smo novu hladnjaču i kupili pakericu, da bismo mogli da zadovoljimo sve naše kupce (i u pogledu sorti, i kvaliteta, načina pakovanja, isporuke, itd.).

Biznis je sada mnogo veći. Tržište borovnice se toliko razvilo da ima tendenciju da preuzme primat nad jagodom u Austriji. Veoma smo optimistični i sadićemo više.

Ova plantaža se prostire na 4 ha. Određeni broj sadnica imamo pod folijom da bismo plodove dobili ranije. Na taj način uspevamo da uđemo na tržište vrlo brzo posle španske borovnice. Poslednji put je prskana u vreme cvetanja. Plodovi nisu prskani.

 

Sadnice koje dolaze u saksiji zapremine 2–4 litra, sađene su u saksijama zapremine 10 litara, što bliže jedna drugoj, da bismo imali što veću proizvodnju na što manjoj površini. Investicija je ista, ali ako radite gušću sadnju imate veću prizvodnju. Ovde ima 11.000 sadnica po hektaru. 11 tona je dobar prosek za standardno postavljen voćnjak. Nakon tog perioda, kada dođu u razvijeni oblik, ukoliko mislite da sorta nije adekvatna, možete samo zameniti saksije sa drugom sortom. Ili izvadite svaku drugu sadnicu, i premestite na drugu površinu i već imate voćnjak koji je u četvrtoj godini.

Krajem aprila su nas u Austriji zadesili veliki mrazevi i sneg visine 15 cm. Četiri noći je temperatura bila u minusu. Sačuvali smo 95% proizvodnje borovnica. Jabuke su pretrpele štetu 90%. I sa te strane borovnica se pokazala kao sigurnija i otpornija vrsta voća. Tamo gde nije bilo sistema zaštite imali smo oko 70% voća.

Prošle godine smo shvatili da neke sorte nisu dobre za ovaj predeo, i prosto smo ih zamenili sa ranim sortama mog kolege.

Investicija po hektaru je oko 50–60.000 evra i podrazumeva protivgradnu zaštitu (utiče na čuvanje od grada i čuva plodove od najezde ptica i insekata, mreže se spuštaju do zemlje), sistem kap po kap, voda, parcela koja ima neograničen resurs vode, (potrebno je oko 3 litra dnevno po sadnici kada je velika vrućina). Bitno je da se parcela ne nalazi u dolji, zbog mraza. Borovnica cveta odmah posle jabuke, pa je uticaj mraza manji nego kod jabuke. Što se tiče mehanizacije investicija je mala u odnosu na jabuke. Mali atomizer, kosačica za travu i traktor od 25 KS koštaju oko 10–15 hiljada evra.

Cena borovnice nije stabilna jer se menja od nedelje do nedelje. Trenuto je visoka i 125gr pakovanih borovnica je 8 evra po kilogramu. Do kraja jula će pasti na 6 evra po kilogramu, a u avgustu će opet da poraste.

Berači su uglavnom iz Rumunije. Mogu da oberu oko 50–60 kg dnevno. Ima i berača koji beru preko 100 kg. Radnici dobijaju obavezni minimum, a bonus dobijaju od učinka. Ako beru ispod 4 kg na sat, učinak je loš i takvog radnika menjaju.

Troškovi berbe su oko 1,5 evro po kilogramu, a ukupni troškovi su oko 3 evra. Hemijski tretmani su zaista na niskom nivou. Tri do četiri prskanja godišnje. Đubrenje je značajnija investicija jer đubriva moraju da budu vodotopiva. Troškovi đubrenja su oko 1.500 evra po hektaru.

• Šta mislite o Srbiji, što se tiče klime, pozicije, šanse za proizvodnju borovnica?

Veliki proizvođač borovnice je Poljska, zatim ide Španija. U Španiji su zamenili zasade jagode borovnicama. Borovnice u Španiji se beru u maju ili početkom juna i postoji pet nedelja pauze do momenta kada stižu borovnice iz Poljske. Tu postoji vremenska praznina na tržištu koju treba popuniti. Srbija je pravo mesto za gajenje borovnice, prvo zbog ovog perioda, a druga je prednost rusko tržište. Klima je kontinentalna kao i u Austriji, tako da Srbija ima perspektivu. U Srbiji imate kvalitetniju zemlju. U Austriji je veoma kiselo zemljište, pa zato proizvodimo u saksijama.

Rasadnik

 

Naši domaćini se bave i rasadničkom proizvodnjom borovnica. Proizvode visoko kvalitetne sadnice. Trenutno imaju 150.000 sadnica. 40% zadržavaju za svoje potrebe, a ostalo je na prodaju u celoj Evropi. To su In vitro sadnice napravljene u laboratoriji, jer se tako postiže kvalitet i sigurnost (sadnice su bezvirusne). In vitro napravljen materijal je mnogo snažniji i otporniji. Sadnice u Srbiji su oko 3,5 evra sa PDV-om, a u rasadniku su oko 2,7 evra.

Martin Fajfer, koji ima i proizvodnju organskih jabuka, objasnio nam je da svi članovi ovog malog udruženja imaju različite oblasti poslovanja, ali sve se naslanja na proizvodnju voća.

–          Proizvodnja borovnice u saksijama bila je izazov za mlade farmere. Najbolje mesto za inovacije je vaša sopstvena firma, ili farma, ili plantaža. Srećni smo da smo našli različite puteve i da sve dobro funkcioniše na tržištu. Da biste bili uspešni u svom poslu morate biti inovativni.

Klub je i ove godine, sada već tradicionalno, organizovao prolećnu stručno-turističku ekskurziju. Ovoga puta izabrali smo Austriju. Kompanije sponzori ovog putovanja su naši dugogodišnji prijatelji i saradnici: TITAN MACHINERY, RTI, PROCREDIT BANKA i BASF, a ove godine nam se priključila i firma VERDURA VERDE, kao novi partner.

U Sloveniji smo, zahvaljujući kompaniji BASF, imali priliku da posetimo farmu tovnih junadi. Posetu je organizovao BASF i njihov predstavnik na području Slovenije, Branko Zupančić.

Ljubazan domaćin Perme Anton sa suprugom i sinom srdačno nas je dočekao i upoznao sa svojim poljoprivrednim gazdinstvom.

• Ovde smo se doselili 1983. godine. Počeli smo od nule. Radio sam kao automehaničar, a otac je imao tadašnji zemljišni maksimum od 10 ha. U tom periodu desilo se nešto neverovatno – otac me je prijavio inspekciji da ne gradim farmu, a živim u ruralnom području. Tada sam odlučio da se bavim poljoprivredom i ne kajem se. Obrađujemo 97 ha, od čega je 15 ha šume. Stoke imamo od 160 do 200 grla, a trenutno 180 grla. Uvozimo po tri kamiona godišnje. Svi bikovi su iz Češke. Telad kupujemo od 220 do 250 kg, a prodajemo kada dostignu oko 720 kg. Imamo samo mesnate rase – šarole, limuzin. Nemamo problema sa prodajom. Poslednja serija bikova prodata je po 2,15 žive vage, a ako se prodaje meso, cena je 3,6 evra.

Farmu su izgradili sopstvenim sredstvima. Samo za jedan traktor su dobili povrat sredstava. Problem su evropski konkursi. Uslovi su veoma strogi i mnogi projekti ne prolaze zbog nekih sitnica. Dva puta su probali i nisu uspeli. Projekti su veoma zahtevni i nisu prilagođeni poljoprivredi u Sloveniji.

Domaćin nam je objasnio da se u Evropskoj uniji stano menja poljoprivredna politika. Sada je aktuelna zaštita životne sredine i visina subvencija zavisi od toga koliko ko hoće da radi. Nelogično, ali što se manje radi više se dobija. Na jednoj parceli može da se ostvari i više od jedne subvencije i kreću se od 130 do 500 evra po hektaru. Svaka parcela mora biti optimalno opterećena, odnosno iskorišćena. Na takvu politiku poljoprivrednici nemaju uticaj. Ekološki pravac u Evropskoj uniji biće sve aktuelniji.

Problem farmera u Sloveniji je rascepkanost parcela. Porodica Perme ima oko 90 parcela. Sprovedena je komasacija, pa imaju jednu parcelu od 20 i jednu od 16 ha. Imaju i onih od 20 ari. To predstavlja veliki trošak jer sve mora da se obradi. Zemlju obrađuju bez oranja. Postoje, takođe, preparati koje ne smeju da koriste, odnosno ograničena je upotreba fitofarmacije.

Gazdinstvo porodice Perme ima i sušaru kapaciteta 15 t. Suše i ječam da bi ga lakše mleli, što je pri 9% vlage izvodljivo. Smatraju da bi trebalo proširiti kapacitet na 30 t.

Savetodavna služba

Porodica Perme tesno sarađuje sa savetodavnom službom u Grosuplju. Našoj grupi obratila se i gospođa Ana Kavčić, terenski savetodavac:

• Opština Grosuplje ima 484 poljoprivredna gazdinstva, koji obrađuju oko 340 ha. 43% gazdinstava ima 5 do 10 ha. Gazdinstvo Perme Antona je veliko gazdinstvo za slovenačke standarde.

 Mnogo je gazdinstava koja daju zemljište u zakup. Subvencije dobijaju vlasnici zemlje, a ne oni koji ga obrađuju. U našoj opštini 42% farmera su stariji od 64 godine. Država se trudi da animira mlade da se bave poljoprivredom. U Grosuplju nema farmera koji se bave samo ratarstvom. Svi imaju dodatni posao, da bi mogli da opstanu.

 Stukturu farmera čine uglavnom uzgajivači goveda. Ima i farmi koje se bave uslužnim tovom. Najviše gaje žitarice i soju. Krave muzare se gaje 57 farmi. Mleko je 22 centa i njegova cena pada.

Anton Perme nam je na kraju posete poručio: Veoma sam srećan što ste došli i ovde ste uvek dobrodošli!

POSETA NAJVEĆEM EVROPSKOM SAJMU POLJOPRIVREDNE MEHANIZACIJE U HANOVERU

Stručno-turistička ekskurzija koju je organizovao Klub 100P plus uz pomoć Vlade Dašića, vlasnika turističke organizacije Karavan iz Zrenjanina, okupila je 53 učesnika, mahom članova Kluba i njihovih porodica. Putnici različiti, po godinama starosti, ali jedinstveni u želji da, u prvom redu, vide najveći sajam poljoprivredne tehnike u Evropi. Ekskurziju su pomogli ProCredit banka, Komercijalna banka, koja je na ovaj put vodila 10 svojih klijenata, i kompanije BASF iMilurović komerc. Da ova ekskurzija ne prođe bez sticanja novih i obnavljanja stečenih istorijskih znanja uspešno se starao turistički vodič Srđan Knežević.

Put dug gotovo 1270 km u jednom pravcu započeli smo iz Novog Sada 9. novmbra 2015. godine u ranim jutarnjim satima i uz ugodnu vožnju vozača iz agencije Barbados, preko Mađarske, Slovačke i Češke završili u popodnevnim satima u Pragu, gradu na reci Vltavi. Nakon smeštaja u hotelu Amarilis, u društvu lokalnog i našeg turističkog vodiča učesnici ekskurzije imali su priliku da se upoznaju sa lokalnim znamenitostima. Prag spada u najočuvanije velike gradove Evrope, pa je danas njegovo prostrano istorijsko jezgro pod zaštitomUNESKO-a. Zbog svog bogatstva, grad je poznat i kao “Zlatni Prag”.
Nakon noćenja, put je sutradan nastavljen preko Češke i Nemačke do mesta Bodenwerder u blizini Hanovera, i hotela Parkhotel Deutsches Haus, koji je izabran za “bazu” našeg trodnevnog boravka u Nemačkoj.

Agritechnica 2015.

Treći i četvrti dan u potpunosti su posvećeni stručnom delu naše ekskurzije, celodnevnom boravku na sajmu Agritechnica u Hanoveru. Sajam organizuje DLG –(Deutsche Landwirtschafts-Gesellschaft )– Nemačko poljoprivredno društvo, koje je osnovao inženjer Max Eyth 1885. godine. Udruženje ima više od 25.000 članova i predstavlja vodeću organizaciju u poljoprivrednom sektoru i sektoru hrane.

Ove godine na Sajmu je učestvovalo više od 2.900 izlagača iz 47 zemalja sveta, a izlagači uglavnom predstavljaju poljoprivrednu tehniku, opremu za šumarstvo i komunalnu tehniku, a ima i nekoliko pratećih manifestacija(obnovljivi izvori energije, briga za očuvanje prirode, menadžment, korišćena oprema, istraživanja i dr). Među izlagačima na zajedničkom štandu sa oznakom Srbija izlagalo je i sedam predstavnika domaće industrije. Tokom trajanja Sajma održava se više tematskih konferencija i foruma koji daju uvid u savremene trendove u poljoprivredi, a više zemalja ima poseban fokus. Posebnost ovog Sajma je i to što na velikom broju malih štandova možete doći do stručne literature, koja se za ovu priliku delimično deli besplatno, a ona vrednija dostupna je po pristupačnim cenama. Naročito je posećen paviljon DLG-a, gde se možete upoznati sa rezultatima ispitivanja mašina i doći do neophodnih podataka o projektima koji se rade. Više od 1.500 izlagača je iz inostranstva. Značajna manifestacija sa preko 400.000 m2pokrivenog i klimatizovanog prostora pruža najbolje uslove za prikazivanje proizvoda. Sajam je mesto na kome izlagači predstavljaju svoje inovacije, a nezavisna komisija vrši ocenu svake prijavljene inovacije. Najbolji noviteti se nagrađuju zlatnim i srebrnim medaljama. Na ovaj način Sajam kroz inovacije pokazuje trenutni nivo razvoja tehnologije i stvara platformu za buduće informacije i trendove u rešavanju problema u poljoprivredi. Od prijavljenih 311 inovacija komisija je odabrala 49, od čega je 5 inovacija nagrađeno zlatnim medaljama, a ostalih 44 srebrnim medaljama. Procenjuje sa da je bilo preko 450.000 posetilaca, od čega 98.000 inostranih iz 115 zemalja sveta.

Kubota

Prvi dan učesnici ekskurzje bili su gosti kompanije Milurović komerc. Gospodin Dušan Milurović sa saradnicima dočekao nas je na ulazu, a zatim poveo u obilazak štanda kompanije Kubota. Predstavnici Milurović komerca i gospoda Maciej Rujner, generalni menadžer i Radim Koubek, menadžer prodaje za istočnu Evropu Kubota Deutschland GmbH, detaljno su nas upoznali sa proizvodnim programom kompanije, a posebna pažnja posvećena je traktorima.

Najviše vremena posvećeno je tehničko-tehnološkim performansama serije traktora M 7001, odnosno glavnim karakteristikama: snaga 130-170 KS u zavisnosti od modela; motor 4 cilindra, zapremina 6124 cc, sistem sa 4 ventila po cilindru, centralno ubrizgavanje goriva, turbopunjač, interkuler, Comon rail system (CRS); Power boost – sistem koji omogućuje dodatnu snagu u određenom trenutku; K-VT (Kubota Varijabilna transmisija) CVT (samo za premium modele); Powershift menjač sa 4 brzine u 6 opsega (24 napred i 24 nazad); multifunkcionalna ručica; prostorna, komforna i tiha kabina; prednje poluge, prednje priključno vratilo (opciono); priključno vratilo sa različitim mogućnostima izbora broja obrtaja (540/540E/1000/1000E). Nakon ovoga posetili smo detaljno i ceo štand kompanije. Druženje s kompanijom Milurović komerc nastavljeno je i tokom ručka uz tradicionalna jela u pivnici.

CASE IH

Drugu grupnu posetu obavili smo istog dana kod kompanije Case IH. Domaćin i vrlo uspešan prevodilac bio nam je Dušan Šarčev, zaposlen u kompaniji Titan Machinery, a novitete nam je predstavio Andrew Parsons, marketing menadžer – Balkans & Eastern Europe. Najviše pažnje posvećeno je traktorima, a detaljna objašnjenja smo dobili za “traktor godine 2016” Case IH Optum 300 CVX Series. Značajan deo vremena posvećen je traktorima koji umesto točkova imaju gusenice. Naše farmere zainteresovale su i druge mašine koje smo imali prilike da vidimo na štandu komanije Case IH koja je ove godine nastupala pod sloganom „ZA ONE KOJI ZAHTEVJU VIŠE”.

Programirani obilazak Sajma ovim je bio završen, a učesnici ekskurzije su kasnije, tokom dana, a i ceo naredni dan obilazili Sajam shodno ličnom interesovanju. Najviše pažnje posvetili su kompanijama koje su prisutne na našem tržištu, tzv “full liner-ima” koje u svom proizvodnom programu imaju proizvode od pogonskih do priključnih mašina. Lepo uređen izložbeni prostor,velika gužva, velik broj stranih jezika koji se govore na ovim štandovima, promocije zakazane za određeno vreme i stalne promocije, putem video-prikaza nagrađenih noviteta, su ono što je zajedničko svim kompanijama -bez obzira na zemlju iz koje dolaze i boju u koju farbaju svoje proizvode. Naravno da je izložbeni prostor kod ovih kompanija i najveći, a stalni priliv posetilaca svedoči o ogromnom interesovanju koje vlada za ove kompanije.Ove godine i ovi proizvođači ponudili su dosta mašina (kombajni i sejalice) za one koji se bave izvođenjem ogleda. Već na prvi pogled, svakom posetiocu je jasno da elektronika i digitalne tehnologije, postaju nezamenljive, posebno u praćenju rada velikih mašina, organizaciji i izvođenju treninga i obuke, gde prolaskom kroz softver mašina-rukovalac stiče neophodna i potrebna znanja. Merno regulaciona oprema čini sastavni deo svakog od eksponata i ulažu se veliki napori koji omogućavaju korisnicima u prvom redu sofisticiran, bezbedan i siguran rad, a pri tome se povećava efikasnost i preciznost korišćenja opreme.

Nagrađeni noviteti, po oceni komisije, privlače dosta posetilaca, a među brojnijim su oni u delu mehanizacije za zaštitu bilja, koji u prvom redu utiču na kvalitet aplikacije sredstava za zaštitu bilja, smanjenje doza primene, odnosno količine sredstava koje dospevaju u životnu sredinu, mogućnostima koje pomažu ispravnom radu i načinu vođenja oruđa po parceli i preveniraju moguće zagađenje sredine prilikom manipulacije ambalažom pesticida. Od pet zlatnih medalja jedna je dodeljena projektu sa više učesnika(proizvođači tehnike, proizvođač pesticida, naučni instituti, udruženja, proizvođači softvera i dr.), koji predstavlja budućnost u primeni pesticida, jer akceptira i podatke s terena i na osnovu rezultata određjuje bafer (zaštitne) zone na parceli kako bi se što manje zagađivala životna sredina. Velik deo inovacija u oblasti zaštite bilja vezan je za razvoj softvera u prepoznavanju korova u odnosu na gajene biljne vrste, brzinu reagovanja rasprskivača kod distribucije tečnosti, održavanje zadatih normi i stabilnosti krila prskalica i sprečavanje prekrivanja prohoda.

Dva puna dana boravka u halama sajma u Hanoveru (praktično od otvaranja do zatvaranja Sajma) pružila su veliko zadovoljstvo učesnicima ekskurzije i omogućila im da sagledaju trendove u razvoju poljoprivredne mehanizacije i pripreme se za ono što ih čeka u budućnosti. O ovome sigurno najviše razmišljaju oni mladi farmeri koji su tek zakoračili u proces proizvodnje.

Peti dan ekskurzije krenuli smo put Vojvodine, a vreme provedeno u putu naš vodič Srđan koristio je da nas upozna sa istorijskim činjenicama vezanim za nastanak nemačke države i drugim istorijskim interesantnim stvarima i za Austrougarsku monarhiju. Kratko zadržavanje u prelepom gradu na Dunavu Regenzburgu iskoristili smo za kraći odmor i razgledanje grada. U večernjim satima stigli smo u Beč, gde smo se smestili u hotel Ananas. Nakon noćenja, prepodnevni deo dana iskoristili smo za upoznavanje Beča, a uz jedno kraće zadržavanje kada smo napustili glavni grad Austrije, da bi učesnici mogli da kupe i poneki poklon, nastavili smo put i u kasnim večernjim satima stigli u Novi Sad.

Opšti utisak gotovo svih učesnika ekskurzije je da je ovo još jedna u nizu uspelih aktivnosti namenjenih članovima Kluba 100P plus.

Dipl. inž. Branislav Ogrizović

Stručno-turistička ekskurzija u Italiju

Jedna od aktivnosti Kluba 100P plus, u cilju edukacije poljoprivrednih proizvođača, je i organizovanje stručno-turističkih ekskurzija u inostranstvo. U novembru je organizovana druga takva ekskurzija u 2014. godini. Krajnja destinacija – Bolonja, poljoprivredni sajam EIMA 2014.

Sponzori ovog putovanja bili su: BASF, ProCredit Bank i Klub 100P plus, a sačinjavanje turističkog aranžmana povereno je dugogodišnjem partneru i prijatelju Kluba, Turističkoj agenciji Caravan iz Zrenjanina i njenom vlasniku i direktoru Vladi Dašiću.

Predsednik UO Kluba, Vojislav Malešev, obezbedio je uz pomoć prijatelja Alojza Jerkovića, posetu kompaniji „Belje“ u Hrvatskoj.

Belje d.d.

Belje d.d. je u sastav koncerna Agrokor ušlo u aprilu 2005. godine. Do danas je u ovu kompaniju uloženo preko 300 miliona evra, prevashodno u svinjogojske farme, zatim u mehanizaciju i u govedarsku farmu. Takođe, Agrokor je investirao i u najveću vinariju u Hrvatskoj. Za potrebe ove vinarije, gaji se grožđe na 600 ha vinograda.

Belje je najveća poljoprivredna kompanija u sastavu Agrokora. Što se tiče stočarske proizvodnje, ima najveću proizvodnju svinjskog mesa, tovne junadi i mleka u Hrvatskoj. U Hrvatskoj se trenutno gaji gotovo 18.000 grla tovne junadi. Proizvodnja mleka u Belju i Vupiku na godišnjem nivou iznosi oko 65 miliona litara mleka i oko 360.000 komada tovnih svinja.

Farma „Mitrovac“

Vito Penović, šef proizvodnje na farmi, upoznao nas je sa osnovnim karakteristikama farme i poslovanja.

Farma Mitrovac trenutno ima 1480 krava u mužnji, a ukupni broj grla je 2.040. Proizvodnji prosek dostiže 9.120 litara mleka. Na farmi radi 46 ljudi. Krave se muzu na rotoru 60 Delaval – oko 260 krava u jednom satu. Proizvodne grupe se dele po stajama. Investicije u ovu farmu su oko 5 miliona evra. Za 6,5 godina očekuje se da se ova investicija isplati.

Od februara planiraju uvođenje tromuže. Genetika je kupljena u Nemačkoj. Njihove mame su davale u prvoj laktaciji oko 8.500 litara mleka. Prosek celokupnog stada je oko 192 dana nakon teljenja. Zanimljivo je da se u reprodukciji koristi deset najboljih bikova na svetu, po čemu će Belje biti jedinstveno u ovom delu Evrope, jer će imati na tržištu u proseku od 500 do 700 visokovrednih junica, ako se ne bude išlo u dalje širenje vlastite proizvodnje.

Ova grla su došla sa pašnjaka, pa su na farmi posebnu pažnju posvetili prilagođavanju grla ovom načinu držanja i hranjenja. Trenutno prvotelke uspeju da pojedu 22 – 23 kg suve materije. Za drugu laktaciju ih pripremaju za 24, a za treću laktaciju do 26 kg suve materije u obroku. Osnova hraniva je kukuruzna silaža, kao i senaža. Koriste industrijske nusproizvode kao što su repini rezanci, pivski trob, ječmene klice – sve u cilju pojeftinjenja hranidbenog dana, a da se ne bi narušio genetski potencijal. U proseku po grlu trenutno se troši oko 8,5 kg koncentrata. Obrok je od 48 do 52 kg kabaste hrane. Tokom leta životinje se hrane čak 4 puta. Oko 75% je direktna setva, a ostalo je postrna setva.

U Farmi „Mitrovac“ vode računa da se maksimalno iskoriste vlastite ratarske površine. Prošle godine gajili su raž, pa su na raž usejavali kukuruz. Godina je bila dobra i ostvarili su fantastične prinose. Kukuruzna silaža koju proizvode ima oko 37% skroba u suvoj materiji, što je za potrebe ove farme veoma zadovoljavajuće.

Na kompletnom stadu dostiže se porast oko 400 litara po kravi godišnje. Ova farma na Belju je samo mlečna farma. Ženska i muška telad borave na farmi 15 dana, a nakon toga odlaze u specijaliziranu farmu gde ostaju do 6-8 meseci starosti. Muška telad odlaze u klanicu za roze, kada dostignu težinu oko 240 kg. Postoje dva reprocentra i radi se selekcija ženske teladi, tako da imaju proizvodnju vlastitog podmlatka.

U Agrokoru se radi kooperacija sa oko 400 farmera koji proizvode mleko za potrebe Belja. Ima kooperanata od 5, 10, 50, a ima i kooperanata sa oko 500 krava. Naravno, njima se daje rasplodni podmladak. Takođe, radi se „Know how“ sistem, vrši se edukacija tih farmera. Imaju odličnu saradnju sa fakultetom, promovišu srednjoškolcima i studentima ovaj način proizvodnje.

Staklenik

Robert Marković, šef staklenika, upoznao nas je sa osnovnim karakteristikama staklenika i proizvodnje paradajza u njemu.

Staklenik je počeo sa radom početkom 2014. godine. Zauzima površnu od 5 ha od toga 4,5 ha proizvodna površina. Plan za 2014. je bio 2.300 tona grapolo paradajza, ali će biti premašen i iznosiće oko 2.600 tona. Prosečna godišnja cena je oko 95 eurocenti. Sva grapolo rajčica plasira se kroz trgovački lanac „Konzum“, koji je takođe u sastavu Agrokora.
Tehnologija u stakleniku je izraelska. Sadnice su uvežene iz Holandije. Kada se završi sezona, kompletno se čisti ceo staklenik. Početkom iduće godine se unose nove sadnice, a prva berba se očekuje krajem marta-početkom aprila.

Toplotna energija obezbeđuje se iz bioplinskog postrojenja. U stakleniku je stalno zaposleno 45 ljudi.

Staklenik je visok 8 m, a biljke su na 3-3,5 m visine. Testiran je na 40 cm snega. Svaka biljka naraste do 15 m, a jednom nedeljno se spušta za 30 cm. Podloga je kokosovo vlakno. Prinos po metru kvadratnom je preko 60 kg. Holanđani ne postižu mnogo veći prinos, mada je njihova klima mnogo drugačija. Leti su ovde ekstremno visoke temperature i biljka trpi, a u Holandiji toga nema.

Bioplinsko postrojenje „Mitrovac“

Prvo bioplinsko postrojenje Agrokor je napravio pre dve godine u Gradecu blizu Zagreba. Postrojenje „Mitrovac“ je drugo. U toku je izgradnja jednog od 2 MW nedaleko od Darde, jednog u Vukovaru i jednog u PIK Vinkovci. Do sredine 2015. godine Agrokor će imati pet vlastitih bioplinskih postrojenja, ukupne instalirane snage 9,8 MW. Na svakoj lokaciji se potrošnja toplote maksimalno iskoriščava.

U bioplinskom postrojenju „Mitrovac“ je instalirana snaga 2 MW. To znači da ova dva motora svakih sat vremena isporučuju u električnu mrežu 2000 kW. Predviđeno je da se na ovom postojenju proizvede 700-750 kubika na sat, da bi se kapacitet maksimalno iskoristio.

Osnovna svrha bioplinskih postrojenja u Agrokoru je da zbrinu konfiskate sa farmi. Sav gnoj i stajnjak se koristi za bioplin. Dovozi se i sa okolnih farmi, uz dodatak energetskih sirovina. Mezofilna je fermentacija, odnosno, moraju se zagrejati fermentori na 40 stepeni i uz dobro mešanje, proizvodi se bioplin. Nusproizvod je i toplotna energija. Na ovom bioplinskom motoru ima oko 15% više toplotne energije od električne, što znači da se može proizvesti do 2,4 2,5 MW toplotne energije. Jedan deo vraća se nazad, odnosno, koristi se za proizvodnju – za zagrevanje fermentora. Ostatak greje staklenik.

Bioplinska postrojenja rade na principu da sve što je biorazgradivo može da se koristi.

Nakon što se fermentira sadržaj, prebacuje se u skladišni prostor. Svaki tank je zapremine 9.000 kubnih metara i u vreme kada je to dopušteno, aplicira se na okolne poljoprivredne površine, zamenjujući na taj način mineralna đubriva. Ono što je prošlo kroz fermentaciju se zove digestat. On je redukovan na oko 80% mirisa đubriva. Nema patogenih bakterija, nema semena korova, jer je sve u fermentaciji nestalo. To je jako dobro đubrivo za ratarsku proizvodnju.

• Vojislav Malešev: Koliko ste uspeli da iskoristite predpristupne fondove?

Jako malo. Najveći problem je bila veličina kompanije. Imali smo ograničenja u smislu broja zaposlenih i u smislu godišnjeg proizvoda. Nažalost, prevelika smo kompanija i nismo uspeli mnogo. Mali proizvođači jesu. i to u iznosu 70-80% predpristupnih fondova. Povrat sredstava za vrednost investicije iznosio je 40-50%.

Mere ruralnog razvoja spadaju sada, od kako smo članica EU, u strukturne fondove. Tu je jako bitno godište vlasnika – do 40 godina ljudi imaju mnogo veća prava nego oni preko 40 godina. Od direktnih subvencija po hektaru do direktnih povlačenja sredstava namenjenih ruralnom razvoju. Od 1. januara 2015. godine kreću direktna plaćanja u Hrvatskoj. Godišnji fond, što se tiče direktnih plaćanja je 430 miliona evra, a za ruralni razvoj 370 miliona evra. U okviru ruralnog razvoja najviše nose investicije.

Druga stvar koja Srbiju čeka u EU je takozvana mera grininga – za ozeljenjavanje površina, Imaćete direktna davanja po hektaru, na mlečno govedarstvo, na tov junadi i na neke kulture koja vaša vlada oceni kao prioritetne. Za svinjarstvo nema direktnih davanja. Ako ispunjavate sve te uslove i ako obrađujete manje od 20 ha, subvencije mogu dostići do 350 evra po hektaru.

Na povratku iz Italije predviđena je poseta poljoprivrednom gazdinstvu u Sloveniji, koju je obezbedila kompanija BASF čiji nam je predstavnik Branko Zapažić, predstavio ljubazne domaćine.

Porodična farma Židašić

Bračni par Židašić ima četvoro dece. Supruga je diplomirani ekonomista, a Toni poljoprivredni tehničar. Odličan su tandem, imaju puno energije i volje za radom.

Toni Židašić upoznao nas je sa načinom poslovanja porodične farme, uslovima, prednostima i manama članstva Slovenije u EU:

Naša farma se bavi ratarstvom i stočarstvom, i uslužno obrađujemo zemljište. Takođe, radimo oglede za kompaniju BASF.

Obrađujemo 65 ha, od čega su pola njive, a polovina pašnjaci i travnjaci. Za uslove u Sloveniji ovo je veće poljoprivredno gazdinstvo. Imamo velikih problema sa rasparčanim parcelama. Najveće su 10 ha, a najmanje 20 ara. Zato imamo manje poljoprivredne mašine. Imamo kompletnu liniju za krmu, travu i ratarske kulture. Ovim mašinama radimo i usluge za druge farme. Kada dođe vreme žetve, unajmljujemo kombajn. Za pšenicu je cena u ovogodišnjoj žetvi bila 110 evra.

Gajimo pšenicu, ječam, kukuruz, uljanu repicu, krmni grah i detelinu. Koristimo subvencije. Imamo osnovne subvencije koje se odnose na zelene njive – detelinu, zatim subvencija za integrisanu proizvodnju, za kontrolisanu proizvodnju. Tako da za njive dobijamo oko 600 evra po hektaru. Za travnjake se dobija manje. Subvencije se daju na sve površine, ali je do 100 ha jedna cena, a preko 100 ha druga.

Za ovakvu farmu nam je trebalo oko 15 godina. Evropska unija je davala bespovratna sredstva za ovakve objekte i to smo iskoristili. Bespovratna sredstva od predpristunih fondova iskoristli smo za kupovinu mehanizacije, za izgradnju farme, kupovinu opreme. Za mašine je odobravano 15 do 35%, a za gradnju 50-60% bespovratnih sredstava. Sve je limitirano. Za farmu se računa po grlu, za mašine po konjskoj snazi. Raspodela sredstava je pravedna, ali problem predstavljaju konkursi, jer se zahteva obimna papirologija.

Imamo 50 krava na muži, a ukupno 100 grla. Gajimo autohtonu sortu – siva rjava. Ove krave nisu baš visoko mlečne, daju u proseku 6.500 l, ali su veoma jednostavne za gajenje. Imamo u planu da gradimo farmu za junad.

Pre 15 godina smo imali dvadeset krava i obrađivali 20 ha. Velike zadruge su propale, kao i male farme. Ranije je svaka druga kuća imala kravu, ali sada toga više nema. Veći se i dalje ukrupnjavaju, ali mali ne mogu da opstanu.

2015. godine stupa na snagu nova reforma, tako da još uvek ne znamo koliko će iznositi subvencije. Subvencije po litri mleka nemamo. Sve subvencije se prebacuju na hektar.

Na ovoj farmi radimo žena i ja. Otac ima 83 godine, a majka 82.

• Kako bi prokomentarisali stanje u poljoprivredi Slovenije, pre uslaska u EU i nakon pristupa u EU?

Ako gazdisntvo koristi subvencije i učestvuje na konkursima za bespovratna sredstva, može da se razvije 100% i to je prednost ulaska u EU. I drugi ljudi bolje žive, imaju viši standard, tako da poljoprivreda može da se širi. Promene su pokazale svoje prednosti, ali propalo je 70% gazdinstava, ali ne zbog loših uslova, nego zato što nisu bili spremni i obučeni da iskoriste ta sredstva, jer su komplikovani konkursi.

Evropska unija nije problem. Sve zavisi od lokalne birokratije i od političara.

Turistički segment ekskurzije

Pored obilaska poljoprivrednog sajma EIMA u Bolonji, što je bio i glavni cilj ove ekskurzije, zatim stručnih poseta Belju i porodičnoj farmi Židašić u Sloveniji, na ovom putovanju imali smo prilku da uživamo u turističkom razgledanju male države San Marino, Bolonje i Venecije, i tako oplemenimo i upotpunimo ovo naše putovanje.

San Marino

San Marino je najmanja nezavisna država u Evropi, posle Vatikana i Monaka. Nalazi se na padinama planine Titan i sa svih strana je okružena Republikom Italijom. Prema legendi, nastala je početkom 4. veka kada je Sv. Marino sa grupom hrišćana-sledbenika došao u taj kraj, kako bi izbegli progon. Prvi dokumenti potiču iz 1263. godine. San Marino je uspeo da ostane nezavistan, uprkos osvajačkim pohodima biskupa i vlastelina, uglavnom zahvaljujući izolovanom geografskom položaju i planinskim utvrđenjima.

Industrija, turizam, poljoprivreda i zanatstvo su osnovne grane privrede, na kojima se zasniva zdrava ekonomija San Marina.

Bolonja

Datira još iz gvozdenog doba – 10. vek pre nove ere. Stari Rimljani su, porezivši Gale 191. godine pre nove ere, osnovali koloniju sa 3000 kolonista i nazvali je Bonomia.

Bolonja je jedna od kulturnih prestonica Evrope, poznata po najstarijem Univerzitetu osnovanom 1088. godine koji danas nudi 250 različitih vrsta studija za više od 100.000 studenata.

Grad nosi tri epiteta koja ga u potpunosti dočaravaju:
• crvena Bolonja (la rossa) – zbog zgrada građenih crvenom ciglom. Karakter joj daju i arkade (natkriveni hodnici sa stubovima) koji se protežu ulicama i trgovima Bolonje u dužini oko 40 km;
• učena Bolonja (la grassa) – zbog prestižnog Univerziteta i kulture;
• debela bolonja (la dotta) – zbog odlične gastronomije, jer kuvanje je u Bolonji umetnost.

Venecija

I ovog puta, kao i proletos, Venecija nas je dočekala okupana suncem, iako smo je posetili 14. novembra. Vreva na trgu Svetog Marka, kod Duždeve palate, ne jenjava. Turisti su preplavili Veneciju, iako je do pre dva dana bila poplavljena i nije joj se moglo pristupiti sa mora.

Lavirint uličica i kanala, Grand kanal, gondole, most Rialto i most uzdaha, kao i crkva Santa Marija, i ovog puta su nas ostavili bez daha. Venecija uvek može da zadivi, bez obzira koliko puta je posetili.

Darinka Bolta

Iskustva sa putovanja u Holandiju u organizaciji kluba 100P plus 2015.

POSETA SVETSKOM POLJOPRIVREDNOM LIDERU

Udruženje poljoprivrednika Klub 100 P plus nedavno je organizovalo stručno putovanje u Holandiju s ciljem da se naši poljoprivrednici upoznaju s različitim segmentima agrarne proizvodnje u ovoj zemlji, koja se smatra svetskim liderom u agraru. Plan putovanja obuhvatio je obilazak najveće berze cveća u Amsterdamu, gde se dnevno proda i širom sveta otpremi 34,5 miliona komada saksijskog i rezanog cveća. Organizovane su i posete farmi mlečnih goveda, savremenom pogonu za uzgoj koka nosilja i svinjarskoj farmi na kojoj se proizvode trorasni hibridi namenjeni za tov. Ekskurzija je obuhvatila i posete staklenicima u kojima se na supstratu i u potpuno kontrolisanim uslovima ishrane i klime ostvaruju neverovatno visoki prinosi povrća. Učesnici putovanja imali su priliku da čuju koliku pažnju Holanđani obraćaju na održivost svake proizvodnje, bez obzira na njen intenzitet, i kako koriste obnovljive izvore energije, zahvaljujući čemu je zagađenje životne sredine svedeno na minimum. Posebno zanimljiv segment predstavljali su razgovori s tamošnjim proizvođačima o merama podrške države, koja je pouzdan partner poljoprivrednicima i pruža im maksimalnu podršku kako bi unapređivali i širili proizvodnju. U Holandiju je putovala grupa istaknutih proizvođača koji su, svaki u svom domenu, uspešni, a ovo je bila prilika da uporede uslove i poslovno okruženje za rad u obe zemlje, kao i da dobiju ideje koje bi mogli da primene na svojim gazdinstvima. Donosimo neka od njihovih zapažanja.

 

Nikola Ajduk iz Despotova je pri kraju studija poljoprivrede, a njegova porodica i on su veliki prizvođači i izvoznici povrća koje gaje na otvorenom. Impresioniran je holandskim načinom proizvodnje povrća, ali ističe da su za to potrebna velika ulaganja koja naši proizvođači ne mogu da finansiraju sami, bez pomoći države. Izgradnjom objekata po holandskom modelu kod nas bi se omogućilo ostvarivanje visoke i stabilne proizvodnje na koju klima ne bi imala uticaja. Kada se tome doda plodno zemljište i više sunčanih dana u našoj zemlji, mogli bismo da budemo i uspešniji od Holanđana. Ajduk kaže da je prava šteta što kod nas još uvek ima neobrađenih površina, za razliku od zemlje lala gde je svaki pedalj iskorišćen. Ima u planu da podigne plastenik i tako barem delimično izbegne opasnost od grada i produži sezonu proizvodnje. Kaže da nije problem što će jedne sezone grad potući rod, pogotovo ako ste osigurani, ali time se nepovratno gube teško stečeni kupci. U Holandiji, s druge strane, mogu da garantuju i da će kupcima na vreme dostaviti dovoljno robe određenog kvaliteta.

 Zoran Nikolić je jedan od nekolicine velikih proizvođača koji se u našoj zemlji bave proizvodnjom koka nosilja i jaja. Na svojim farmama u Vojvodini, Šumadiji i Pomoravlju ima 160.000 koka u eksploatciji i još 70.000 u odgoju. Uporedo se bavi i proizvodnjom komponenti za ishranu životinja i sastavljanjem kompletnih smeša. Čest je posetilac svetskih sajmova i stručnih manifestacija na kojima prati inovacije i trendove, koje kasnije uključuje u sopstvenu proizvodnju. U Holandiji je imao priliku da vidi živinarsku farmu, čiji mu je koncept sa stanovišta dobrobiti životinja zanimljiv, ali smatra da ogromno ulaganje u njenu izgradnju na našim prostorima ne bi bilo isplativo. Naime, njena izgradnja je koštala dva miliona evra, a kapacitet farme je 30.000 koka nosilja. Međutim, kako smatra Nikolić, ako se uzme u obzir da vlasnica farme pakovanje od tri jajeta prodaje za evro, onda ta priča ima smisla. Proizvođači jaja u našoj zemlji dobijaju svega pet do osam centi, uz povremene ekstremne padove cena kakav je na primer bio posle Uskrsa. Nikolić napominje da i u našoj zemlji ima proizvođača koji imaju najsavremeniju živinarsku opremu i proizvode u skladu s normativima Evropske unije. Uz podršku u vidu bespovratnih sredstava i stabilno poslovno okruženje kakvo imaju Holanđani, ne bi nam trebalo puno vremena da ih stignemo u ovom domenu – zaključuje Nikolić.

 Ljubomir Salonski iz Gospođinaca bavi se povrtarstvom i ratarstvom i smatra da mi imamo više slobode kada je u pitanju izbor useva, ali da to nije baš dobro. U Holandiji se, kako kaže, zna koliko čega treba i toliko se i proizvodi, a zahvaljujući tome plasman je siguran, a cene su stabilne. Dodaje da je kod nas česta situacija da nekog proizvoda bude previše, bilo zbog prekomerne domaće proizvodnje ili zbog nekontrolisanog uvoza, i onda mu je cena preniska. Druge godine, zbog male ponude isti proizvod bude preskup. U takvim uslovima, poljoprivredniku je teško da se zadužuje uzimanjem kredita, jer ne zna da li će moći da ga otplati. Salonski je još pre dvadesetak godina odlazio u Holandiju kako bi se upoznao s najnovijom tehnologijom i načinima skladištenja. Već dugo koristi njihova semena, jer su, kaže, najkvalitetnija i sa njima postiže rekordne prinose. Čak su holandska i naša štampa pisale o rekordnim prinosima krompira na poljima ovog povrtara. Seća se vremena kada je za naše semenarske kuće proizvodio kvalitetno seme koja je izvoženo i žao mu je što toga više nema. Smatra da imamo bolju klimu, pa samim tim i mogućnost da proizvodimo više i kvalitetnije, a na primeru Holanđana možemo da naučimo i kako to da postignemo.

 Spasoje Marđeloški iz Vognja bavi se ratarskom proizvodnjom, a do pre nekoliko godina tovio je i do 250 svinja u turnusu. Seje kukuruz, pšenicu i soju, koju termički obrađuje i tako prodaje. U Holandiji ga je najviše impresionirala njihova preciznost u poslu i urednost u svim proizvodnim objektima. Smatra da je naš osnovni problem nepoštovanje zakona i dogovora. U Holandiji niko i ne pokušava da izvrda utvrđena pravila, pa se poslovanje odvija u sigurnom i stabilnom okruženju. Kod nas je čest slučaj da se zakoni prekrajaju uredbama, što nije dobro, jer se poljoprivrednicima uslovi rada menjaju od sezone do sezone.

 Vaso Matković iz mesta Aleksa Šantić je takođe ratar, a bavi se proizvodnjom na 100 hektara zemlje. Zadovoljan je posetom državi za koju kaže da je perjanica svetskog agrara, pre svega zato što je imao priliku da razgovara s ljudima koji su najuspešniji u svom poslu, čuje savete i iskustva koja su im pomogla da postignu uspeh. Smatra da je najveća prednost holandskih poljoprivrednika povoljan ambijent u kojem proizvode, a koji im je stvorila država. Nama nedostaje podrška kroz povoljne kreditne aranžmane, razvojne programe i slično. Od svih stručnih poseta izdvojio je obilazak berze cveća, koja je impozantna, kako po veličini i broju cvetnih vrsta, tako i po načinu organizovanja brojnih aukcija.Jedna od malobrojnih žena na ovom putovanju bila je Sofija Kalić iz Sivca. Na porodičnom gazdinstvu koje vode njen muž i sin odvija se ratarska proizvodnja i tov svinja. Iz Holandije je ponela najbolje utiske na sveukupnu uređenost zemlje, odnosno na to što se zna šta ko tačno radi i na koji način. Posebno korisnom smatra posetu farmi za proizvodnju tovne prasadi na kojoj se, zahvaljujući dobroj genetici i uslovima odgoja, dobija 16 živorođene prasadi po leglu, uz minimalan procenat uginuća.

 Stipan Šarčević iz Starog Žednika ima raznorodnu proizvodnju koja uključuje ratarstvo, tov svinja, uzgoj koka nosilja… Na svom imanju izgradio je i skladišne kapacitete, što smatra odičnom poslovnom odlukom koja mu je omogućila da robu prodaje onda kada je to najisplativije. Ocenjuje da je putovanje u Holandiju bilo veoma korisno za poljoprivrednike, ali i da u ovu zemlju treba da dođu pre svega oni koji kroje našu agrarnu politiku. Posebno mu se sviđa poslovni koncept po kojem se Holanđani upućuju na kupovinu domaćih, posebno lokalnih proizvoda. Zapazio je i da su u ovoj zemlji opstale i manje farme koje su dobro organizovane i međusobno povezane. Te farme imaju svoje mesto u proizvodnji, kao i svoje kupce, pa nema rivaliteta između njih i onih velikih. Šarčević se pita zašto i kod nas mali proizvođači nisu bolje zaštićeni i zašto je njhovo postojanje dovedeno u pitanje, pogotovo kada se zna da u svetu postoje modeli uspešnog organizovanja i poslovanja na malom posedu.

 Martin Gabrić iz okoline Subotice bavi se ratarstvom na oko 160 katastarskih jutara i u turnusu tovi oko 40 junadi. Uz sve očigledne prednosti holandske poljoprivrede, posebno je izdvojio odličnu infastrukturu, jer svi objekti imaju uređene puteve i do njih se lako stiže. Posebno mu se dopalo to što se u ovoj zemlji vodi računa o svemu, pa tako na stajnjak gledaju kao na značajan resurs s kojim se pažljivo postupa u cilju postizanja što veće održivosti proizvodnje. Utvrdili su i precizne sankcije za sve one koji na neodgovarajući način postupaju s ovim organskim đubrivom. Impresioniran je farmom mlečnih grla i organizacionom šemom po kojoj ona posluje. Smatra da je za date uslove proizvodnje broj od 100 muznih grla idealan.

 Mirsad Kolašinac je vlasnik živinarske farme u Žitištu, a na putovanje je krenuo s ciljem da proširi svoja saznanja u ovoj i drugim poljoprivrednim proizvodnjama. Smatra da, iako smo generalno daleko iza Holanđana, pojedini naši proizvođači po standardima i načinu proizvodnje već sada mogu da im pariraju. Ističe da domaći proizvođači moraju da ulažu u proizvodnju, i to na način koji će nas približiti standardima Evropske unije, jer tome težimo. Takođe i da svoje poslovanje učine potpuno transparentnim i legalnim, jer je to put za dobijanje sredstava iz fondova Evropske unije koji će nam biti sve dostupniji. Kolašinac napominje i da moramo da uvažimo različitosti između naše zemlje i Holandije, jer tamo zbog drugačije klime imaju više žetvi godišnje. Mi, s druge strane, treba više da se orijentišemo na organsku prizvodnju, jer to je ono što se u Evropi traži i nedostaje svima, pa i Holanđanima.

Pavle Nenadović iz Vognja bavi se ratarskom proizvodnjom, a u Holandiji je već imao priliku da boravi. Deli oduševljenje svih poljoprivrednika onim što su videli u ovoj zemlji i kaže da mnogi od njih imaju želju da na svojim imanjima preslikaju primere iz holandske poljoprivredne prakse. Međutim, sama želja nije dovoljna i to neće biti moguće bez podrške države i promene svesti samih poljoprivrednika. Iako nije bio u prilici da vidi kako se odvija ratarska proizvodnja u ovoj zemlji, ističe da je svako iskustvo važno, jer se prilike menjaju, pa poljoprivrednici moraju da budu fleksibilni i razmišljaju šta bi još mogli da rade. U tom smislu važno je da se ugledaju na bolje, odnosno na one od kojih nešto mogu da nauče. Kada je u pitanju automatizacija, koja je izražena u svim proizvodnjama, a forsira se pre svega zbog skupe radne snage, Nenadović smatra da će se taj model vremenom preslikati i kod nas. Naime, kvalitetne radne snage nema uvek dovoljno, a evidentno je da je ona iz godine u godinu sve skuplja.

 Đorđe Gradinac je ratar iz Sombora koji smatra da, ako želimo da u našoj praksi zaživi holandski model, poljoprivrednici moraju da se udružuju i to kako horizontalno, tako i vertikalno. Naime, ne može neka proizvodnja, kao što je na primer staklenička, biti rentabilna na maloj površini. Udruživanje je potrebno i kada je u pitanju skladištenje, organizovanje plasmana i slično. Kod nas imamo situaciju da, kada je cena na tržištu dobra, svi beže od udruženja, ali kad ona padne i ne mogu da prodaju robu onda se sete zajedništva, smatra Gradinac.

 Ilija Duganžija iz Bačke Topole bavi se ratarskom proizvodnjom i tovom svinja. Smatra da je za svakog čoveka najpogubnije ako se zatvori u uske okvire i počne da veruje da sve zna, iako to nije tako. Sva putovanja, a posebno ovakvo, gde su ljudi u prilici da vide najbolje od najboljeg, proširuju vidike i pojedincima daju ideje i smernice za dalji rad. Posebno je impresioniran berzom cveća i farmom mlečnih goveda, pogotovo činjenicom da uz samu štalu postoji vrtić za decu uzrasta od jedne do četiri godine. Ta deca imaju priliku da odrastaju zdravo i u prirodnom okruženju. Za stakleničku proizvodnju kaže da deluje pomalo nestvarno, kako zbog načina proizvodnje, tako i zbog ogromnih sredstava koja je država spremna da dodeli početniku u ovom poslu.

Poljoprivrednici su Holandiju napustili puni utisaka i sa zajedničkim stavom da bi i kod nas moglo da se primeni dosta rešenja koja su tamo videli, pod uslovom da postoje stabilniji uslovi poslovanja. Holandski model poljoprivrede, kako kažu, za sada je daleko ispred našeg, ali nije nedostižan.

 

Aleksandra Milić

Znanja i iskustva koja se stiču na putovanjima veoma su dragocena. Obogaćuju, podstiču maštu i vode u kreativno razmišljanje. Stvaraju želju da se bar nešto od viđenog primeni u svakodnevnom životu na našim prostorima.

Klub 100P plus je i ovog proleća organizovao stručno-turističku ekskurziju za svoje članove. Ovog puta odlučili smo se da posetimo Holandiju, zemlju lala, povrća, sireva…
Pored bogatog stručnog programa, imali smo vremena i da turistički obiđemo ovu prelepu državu.

Holandija (Nederland) je jedna od četiri konstitutivne države Kraljevine Holandije (ostale tri su: Aruba, Kurasao i Sveti Martin). Prostire se na oko 42.000 km2 i ima najveću gustinu naseljenosti u Evropi, jer u Holandiji živi oko 17 miliona stanovnika. Amsterdam je glavni grad Holandije, ali je sedište Vlade u Hagu.

Holandija je veoma ravna zemlja i podseća na našu Vojvodinu. Najviša tačka u Holandiji je Valserberg, visine 322,7 metara. Delovi Holandije, poput cele provincije Flevoland, nastali su isušivanjem delova mora i nazivaju se polderi. Ipak, petina teritorije je pod vodom. Najveći deo vodenog prostranstva predstavlja jezero Elselmer koje je ostatak nekadašnjeg zaliva Severnog mora koje je 1932. godine odvojeno nasipom dugim 29 km. Četvrtina Holandije je ispod nivoa mora.

Oko 15.000 km biciklističkih staza i oko 16 miliona bicikala su prepoznatljiva obeležja Holandije, kao i oko 1.000 funkcionalnih, tradicionalnih vetrenjača. Lale, sada nacionalni cvet Holandije, potiču iz Turske. Sa samo 0,008% površine sveta, Holandija je u svetu treći po veličini izvoznik poljoprivrednih proizvoda.

Kulturno bogatstvo Holandije predstavljeno je u skoro 1.000 muzeja, a Vinsent Van Gog (1853–1890) bio je najpoznatiji slikar u Holandiji i jedan od najpoznatijih u svetu.

Amsterdam

Amsterdam leži na 6,7 m ispod nivoa mora. Ukoliko, usled globalnog otopljavanja, dođe do porasta nivoa mora, Amsterdam će biti jedan od prvih poplavljenih gradova.

Od skromnih početaka u XIII veku, od ribarskog sela Amsterdam se razvio u glavno čvorište biznisa, turizma i kulture Holandije. Amsterdam ima dugu i jaku tradiciju kao centar kulture i trgovine. U njemu su smeštena 42 muzeja.

Sedamnaesti vek se smatra zlatnom erom, jer je u tom periodu grad doživeo dva masivna proširenja prilikom kojih su uzeti u obzir i funkcionalnost i lepota. U to vreme je i umetnost cvetala. Drastično je porastao broj umetnika i u roku od samo tridesetak godina, Amsterdam je postao napredan kulturni grad, dajući nam Rembranta, Vermera…

Karakter mu daju poznati kanali i 1.281 most, kao i kompaktan centar sa mnogim zanimljivim lokacijama. U gradu živi oko 750.000 stanovnika. Uz fascinantnu mešavinu kultura sačinjenu od 174 različite nacionalnosti, Amsterdam nudi lep spoj posla i zadovoljstva.

Hag

Hag je sedište holadnske Vlade i Parlamenta, Vrhovnog suda i Državnog saveta. Većina stranih ambasada u Holandiji i 150 međunarodnih organizacija, imaju sedište u ovom gradu, uključujući i Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični sud. Kralj Villem-Aleksander planira da živi i radi u Hagu sa kraljicom Maximom.

Grof Floris IV od Holandije kupio je 1230. godine zemljište pored ribnjaka, kako bi izgradio lovačku rezidenciju. Ova palata je kasnije nazvana Binnenhof. Viteška dvorana je netaknuta i predstavlja najistaknutiji deo ove palate koji se i danas koristi za političke događaje, kao što je godišnji govor holandskog monarha.

Selo koje je nastalo oko Binnenhofa se prvi put pominje kao Hag u povelji iz 1242. godine. Tokom Drugog svetskog rata grad je pretrpeo veliku štetu. Mnogi Jevreji su ubijeni tokom nemačke okupacije. Posle rata Hag je, u jednom trenutku, bio najveće gradilište u Evropi.

Hag je poznat i kao Kraljevski grad na moru jer mnogi članovi kraljevske porodice imaju prebivalište u ekstravagantnim četvrtima grada. Ima brojne spomenike, istorijske četvrti i nalazi se u blizini prelepe obale Severnog mora. Hag je dokaz da se moderni trendovi i istorijski centar grada savršeno uklapaju.

Ševeningen (Scheveningen) je najpoznatije odmaralište na holandskom primorju, jer je odlično mesto za kupanje i sportove na vodi tokom leta, i okrepljujuće šetnje u zimskom periodu.

Delft

Delft se nalazi u zapadnom delu Holandije veoma blizu dva veća i poznatija grada: Haga i Roterdama.

Jedna od najvećih trgovačkih kompanija Holandije osnovana je u Delftu pre oko 400 godina. To je ostavilo značajnog traga na ovaj gradić.

Kraljevska porodica ima porodičnu grobnicu u Delftu u Novoj crkvi (Nieuve Kerk).
Delft je poznat po proizvodnji čuvene plave keramike – Delft Blue ceramics.
Poznati slikar Johannes Vermeer rođen je u Delftu i tamo je naslikao svoje remek-delo Devojka sa bisernom minđušom.

Kanali, mostovi, uličice, tipična holandska arhitektura, lepe crkve, mogu se obići lagano, pešice i na taj način osetiti dah netaknute holandske tradicije i kulture.

Najmejhen (Nijmegen)

Najmejhen se nalazi na istoku Holandije, u blizini nemačke granice. Ima oko 168.000 stanovnika. Obiluje mnoštvom parkova i lepo uređenih zelenih površina.

Smatra se najstarijim gradom u Holandiji i 2005. godine je proslavio 2.000 godina postojanja. Latinski naziv “Noviomagus” znači novo tržište i govori o prisustvu Rimljana u davnoj prošlosti. Najmejhen je podignut na obali reke Waal. Zbog izuzetne pozicije između brda i šuma, Rimljani su ga smatrali idealnim za stratešku lokaciju vojnog kampa. Koristili su reku Waal za dopremanje namirnica i prevoz vojnika. Ubrzo su ih sledili trgovci, ugostitelji i drugi građani, jer je vojni logor odličan izvor zarade. Ovaj logor se brzo razvio u naselje sa oko 5000 stanovnika.

Zbog svog strateškog položaja Najmejhen je postao značajan utvrđeni grad, ali su ga zidine sprečavale da se širi, jer je izvan zidina gradnja bila zabranjena. Dozvolu za ukidanje statusa utvrđenog grada Najmejhen je dobio 1874. godine.

Univerzitet u Najmejhenu jedan je od vodećih akademskih zajednica u Holandiji. Ima osam fakulteta i upisuje preko 13.000 studenata na 60 studijskih programa.

Svakog jula održava se “Vierdaagse” – internacionalno četvorodnevno pešačenje na kome učestvuje oko 40.000 ljudi.

Darinka Bolta

SADRŽAJNO  I  POUČNO

 

Klub 100P plus je, u organizaciji TA Caravan iz Zrenjanina, organizovao posetu Južnom Tirolu, regionu koji u svetskim razmerama vrhunski u voćarstvu – stvaranju novih sorti, proizvodnji sadnica i jabuka. Pored posete voćnjacima, poljoprivrednici su imali mogućnost da se upoznaju sa agroturizmom, proizvodnim programom fabrika poljoprivrednih mašina i poznatim turističkim destinacijama. Pri povratku u zemlju, utisci putnika o ekskurziji još su sveži, ali nepatvoreni.

 

 

Kazivanja o stručnoj ekskurziji

 

Đorđe Đorđević, Beograd:

–        Bavim se poljoprivredom. Obrađujem 200 ha. Uglavnom je to zemljište koje je vodozaštitna zona Beograda. Sejem uljanu repicu, kukuruz, pšenicu i suncokret. Sejem i nešto malo ovsa, pošto je u blizini Beogradski hipodrom.

–        Prvi put sam na ovakvom putovanju i bilo mi je baš prijatno i drago što sam učestvovao. Zadovoljan sam i smatram da bi trebalo mnogo češće organizovati ovakve ekskurzije. Veoma mi je drago da vidim puno mladih ljudi koji su na ovoj ekskurziji. Jako je bitno da mladi ljudi idu u inostranstvo i vide kako se radi, i kako se živi, i da vide kako se proizvode mašine koje koristimo.

–        Ono što me je impresioniralo su te porodične fabrike i ta njihova iskustva bi trebalo preneti u Srbiju. Taj koncept da deca nastavljaju porodični posao i da svako radi svoj deo posla, je veoma plodotvoran.

–        Putovanje je divno organizovano i vrlo rado bih išao ponovo.

 

Miodrag Radić, Bavanište:

–        Cela porodica se bavi poljoprivredom – ratarstvo, živinarstvo, voćarstvo. Brat gaji kajsije na jednom jutru, ima dva jutra lešnika i dva jutra trešanja – novi zasad. Radimo oko 200 ha. Na putovanje smo pošli na preporuku ProCredit banke. Program mi je bio veoma interesantan jer intenzivno razmišljamo i o zasadima jabuka. Imali smo priliku iz prve ruke da saznamo kako se to radi, a i sama priča sa ljudima iz grupe i razmena iskustava su vrlo značajni.

–        Interesovalo me je, takođe, i navodnjavanje. Kada stignemo kući i sumiramo utiske, započećemo sa planovima za navodnjavanje naših parcela.

–        Ovo iskustvo je vrlo dragoceno, upoznao sam nove ljude, čuo razna iskustva i sve to može da nam koristi u nekim daljim planovima.

 

Miroslav Stojković, Ivanjica:

–        Radim u Jasku u firmi Vlabons group. Vodim poslove u hladnjači. Godišnje putujem jednom do dva puta i moram da kažem da je ovo putovanje odlično organizovano. Sve što je bilo predviđeno programom obišli smo. Grupa je vrlo raznolika, ali odlična.

 

Mihailo Prodanović, selo Vladnava – Topola, Oplenac:

–        Zadovoljan sam ovim putovanjem. Proizvođač sam voća, prvenstveno jabuke. Imam 25 hektara pod jabukama: greni smith, zlatni i crveni delišes, ajdared. Cela površina je pod sistemom za navodnjavanje. Protivgradne mreže postavljamo na novim zasadima. Nije isplativo na starim zasadima stavljati protivgradne mreže.

–        Ekskurzija je odlično organizovana i radujem se sledećem putovanju.

 

Nemanja Petrović, Senta:

–        Oduvek sam želeo da idem na ovakvo putovanje. Oduševljen sam. Bilo je vrlo sadržajno i poučno. Bavimo se ratarstvom i stočarstvom pretežno, ali razmišljamo da proširimo proizvodnju i da investiramo, ili u voćarstvo, ili navodnjavanje. Ova ekskurzija je pun pogodak i u pravo vreme se odigrala.

 

Cindel Antal, Bajmok:

–        Prvo želim da pohvalim organizatore, počev od profesora Lazića, Voje Maleševa, pa do Vlade Dašića. Puno stvari smo videli, a naročito mi je bilo interesantno da vidim proizvodnju sadnica i njihove voćnjake. Zalivni sistemi su veoma dobro prikazani, a naročito mi se dopalo i razmišljam da uradim to podzemno, subirigaciono navodnjavanje.

–        Dobro je organizovana i poseta fabrikama, jer nemamo baš priliku da vidimo kako se proizvode te mašine koje mi svakodnevno koristimo.

–        Zadovoljan sam i kombinacijom stručnog i turističkog na ovom putovanju. Sponzori su se veoma dobro pokazali.

 

Svetislav Plavšić, Pačir:

–        Izuzetno sam zadovoljan, mislim da je sve bilo na visini. Često putujem sa Klubom i dopada mi se kompletna organizacija i program.

–        Verovatno ćemo se i dalje družiti i putovati.

 

Dragica Đurišić, Sombor:

–        Ekskurzija je bila veoma sadržajna. Videli smo i mnogo toga vezanog za našu struku, a i turistički deo je obuhvaćen. Venecija je na mene ostavila najlepši utisak. Smeštaj i hrana, sve je bilo odlično.

 

Žarko Kobilarov, Zmajevo:

–        Ekskurzija je imala edukativni i turistički deo. Oba cilja su ostvarena. U turističkom delu, grupa je videla znamenitosti Verone, Treviza, Bolcana i Venecije. U edukativnom delu je akcenat bio na voćarstvu. Videli smo kako se to radi u najsavremenijim voćnjacima u Južnom Tirolu sa gustom sadnjom, i obišli smo fabrike mehanizacije: sejalice, mašine za međurednu obradu, rasipače mineralnih đubriva, prskalice i bili smo na poljima gde su primenjene najnovije tehnologije u sistemu navodnjavanja – sistem kap po kap i sistem položenih cevi u zemlju.

–        Mislim da je ekskurzija u potpunosti uspela.

 

Vlado Dašić:

–        Nosioci grupe su bili članovi Kluba, što je vrlo važno i što je osnova za realizaciju programa. Zahvaljujući sponzorima i dogovoru sa njima, bilo je nekoliko ljudi koji nisu članovi Kluba, ali su posle ovog puta zainteresovani da se učlane u Klub. Nama je bitno da, uz pomoć sponzora, što više snizimo cenu za članove Kluba, a naravno da i sponzori imaju pravo da povedu neke nove ljude.

–        Prevoz je bio dobar, hoteli sasvim korektni, grupa je zadovoljna smeštajem. Ove godine smo imali možda i preteranu ponudu sa hranom jer smo imali obezbeđene sve obroke. Moram da pohvalim sponzore za obezbeđene ručkove koji su bili stvarno domaćinski.

–        Turistički deo je odrađen sasvim korektno. Obišli smo sa vodičem sva mesta.

–        Gospodin Dušan Đorđević je vrlo profesionalno odradio svoj deo posla i organizovao posete rasadniku voća i voćnjacima.

–        Jednom rečju, jedan kompleksan šestodnevni aranžman sa stručnim i turističkim delom, koji je, po mom utisku, odrađen veoma dobro, a po utisku gostiju, odrađen je profesionalno i veoma je veliko zadovoljstvo i oduševljenje ljudi koji nisu članovi Kluba i koji prvi put putuju sa nama.

–        U planu je program za Sajam u Bolonji. Kostur programa je napravljen. Ostalo je da utvrdimo detalje.

Darinka Bolta

 

Turizam i agroturizam

 

TURISTIČKI BISERI SEVERNE ITALIJE

 

Klub 100P plus okuplja poljoprivrednike svih profila, a jedan od svojih ciljeva – edukaciju – ostvaruje i putem organizovanja stručnih ekskurzija u inostranstvo. Ovog puta destinacija je bila Italija – Južni Tirol. Turistički deo organizacije puta poveren je TA Caravan iz Zrenjanina i Vladi Dašiću, koji već dugi niz godina uspešno sarađuje sa Klubom.

I ovog puta Klub je obezbedio sponzore – Res trade international iz Novog Sada, ProCredit banka, DDOR Novi Sad, koji su omogućili posetu fabrikama poljoprivredne mehanizacije i RTI solutions iz Beograda koji se pobrinuo za posetu rasadnicima i voćnjacima kooperative Griba u Južnom Tirolu.

Pored stručnog dela programa, odvojili smo vreme i za turističko razgledanje bisera Severne Italije, uz bogatu i iscrpnu prezentaciju vodiča Nemanje Vučića, zaljubljenika u Italiju i njenu bogatu istoriju.

 

Treviso u regiji Veneto

 

Treviso je atraktivan gradić koji se nalazi u severo-istočnoj italijanskoj regiji Veneto, veoma blizu daleko poznatije Venecije. Grad je okružen zidinama, a šetajući centrom, još uvek se mogu zapaziti ostaci fresaka koje su nekada krasile fasade kuća.

Reka Sile protiče južno od centra, a kanali presecaju gradić i daju idiličnu sliku mirnog naselja bogatog zelenilom.

 

 

Za razliku od Venecije, Treviso ne vrvi od turista i ne zavisi od turizma, već predstavlja oazu mira i poslovnih mogućnosti. Kompanija Benetton je osnovana u Trevisu.

 

Bolcano – glavni grad provincije Alto Adige

 

Bolcano odiše Austro-ugarskom arhitekturom, ali i mladalačkom energijom i obiljem zelenila. Divne planine uokviruju gradsko područje. Uslovi života  su jedni od najviših u Italiji. Iako u ovoj provinciji 95% stanovništva govori nemački, Bolcano je izuzetak i većina stanovnika govori italijanski, kao posledica Musolinijevog brutalnog programa italijanizacije iz 1920. godine.

 

 

Bolcano je sedište Slobodnog univerziteta gde se predavanja i seminari održavaju na engleskom, nemačkom i italijanskom jeziku.

 

 

Verona – kosmopolitska raskrsnica, pod zaštitom UNESCO-a

 

Od 3. veka pre nove ere, Verona je rimski trgovački centar sa drevnim kapijama, forumom (Piazza delle Erbe) i velikom rimskom arenom. U srednjem veku grad je doživeo procvat pod vladavinom familije Skaliđeri (Scaligeri) koja je bila i veliki pokrovitelj umetnosti.

 

 

Šekspir je s razlogom radnju svoje drame Romeo i Julija smestio upravo u Veronu: drama, romansa i porodične zavade su obeležje ovog grada vekovima.

Danas je Veona kosmopolitska raskrsnica, pod zaštitom UNESCO-a. Velika rimska arena je, između ostalog, leti domaćin najvećim imenima operske umetnosti.

 

 

Venecija – arhitektonsko remek-delo

 

Venecijanska laguna prostire se na preko 118 malih ostrva, a u 10. veku Venecija je postala glavna pomorska sila. Ceo grad je izuzetno arhitektonsko remek-delo u kojem čak i najmanja zgrada sadrži radove nekih od najvećih svetskih umetnika, kao što su Ticijan, Tintoreto i drugi. Svaki kutak, spomenik, crkva ili muzej sadrži deo istorije, ima svoju priču, tradiciju.

 

 

Grand kanal, Giudecca kanal i kanal Svetog Marka, zajedno sa mrežom malih kanala, čine arterije ovog prelepog grada na vodi, uz neizbežne gondole i nadaleko čuvene gondolijere.