Klub 100P plus je, kao i svake godine, organizovao za svoje članove prolećnu stručnu ekskurziju od 24. do 30. maja 2019. Ovogodišnja destinacija bila je Turska. Realizaciju su pomogli: kompanija RTI iz Novog Sada i ProCredit banka.

 

 

Značajni datumi iz istorije fabrike

Fabrika je osnovana 1914. godine u gradu Adapazari (Sakarya), Turska pod imenom DA-TA (Demir Araba–Tahta Araba), u kojoj su proizvođeni zaprežni priključci i ostali poljoprivredni alati. U to vreme najznačajniji proizvod bila su zaprežna šinska kola. Serijska proizvodnja prikolica sa pneumaticima uspostavljena je 1944. godine.

 

 

Uvoz i montažu traktora marke Ford pokrenuli su 1962. godine, dok je proizvodnja traktora iste marke uspostavljena 1968. Nova faza razvoja vezuje se za 1976. Godinu, kada je pokrenuta proizvodnja traktora po licenci Steyr. Tehnološki napredak kompanije doveo je do toga da je 1996. godine, nakon isteka licence, nastavljena samostalna proizvodnja traktora pod markom Bašak.

 

 

„Bašakˮ danas

Fabrika traktora posluje u sastavu SANKO Holdinga, jedna je od deset najvećih korporacija u Turskoj sa 14.000 zaposlenih. Kompanija proizvodi traktore Bašak, bagere MST, telehendlere MST & Bašak, priključne mašine Bašak, a aktivna je i u drugim poslovima. Fabrika traktora raspolaže savremenom sopstvenom tehnologijom, projektovanjem, mašinskom obradom, montažom i testiranjem traktora.

 

Proizvode motore, transmisije, pogonske mostove, hidraulične sisteme i kabine za 14 modela traktora. Godišnja produkcija iznosi do 11.000 traktora. Traktori u ponudi su opremljeni motorima od 35 do 81kW, u verzijama za voćarsko-vinogradarsku proizvodnju i traktori standardne namene, skromno opremljeni, bez kabine, ali i bogato opremljeni savremenim transmisijama, hidrauličnim sistemima i klimatizovanim ergonomskim kabinama.

 

Značajna pažnja posvećuje se testiranju pojedinih sklopova pre montaže i testiranju gotovih proizvoda pre izlaska na tržište.

Razvoj motora usmeren je na sniženje emisije gasova (CO₂, NOx i dr.) u skladu sa standardom TIER 4. Osvaja se proizvodnja traktora većih snaga gde se po potrebi koriste sklopovi renomiranih svetskih proizvođača.

 

Gostima, članovima Kluba, su za probu na poligonu u krugu fabrike na raspolaganju bili svi aktuelni tipovi traktora. Članovi Kluba su to vrlo temeljno iskoristili.

 

Pored pogonskih mašina deo kompanije „Bašak-agriˮ proizvodi široku paletu priključnih mašina. Vučene i nošene diskosne i raone sejalice za strnine sa mehaničkim doziranjem, zahvata 2–4 m. Precizne sejalice za širokorede useve nošene pneumatske, raone ili sa duplim disk otvaračima brazde, sa dozatorima granulisanih mineralnih đubriva od 2 do 8 redova. Roto-freze i roto-drljače zahvata 1,8–4 m. Plugove „ravnjaše“ do 5 brazdi. Miks prikolice sa vertikalnim rotorom zapremine do 8 m³. Ratarske prskalice zapremine 400–1.000 l, zahvata 10–18m. Pik-up (picku-up) prese za male paralelopipedne bale zahvata 1,56–1,78 m.

Pripremio: Nikola Škrbić, PSS „Institut Tamišˮ d.o.o., Pančevo

 

NAJBOLJI TRAKTORI 2019. GODINE

Na sajmu EIMA u Bolonji, prvog dana ove najznačajnije manifestacije posvećene poljoprivrednoj tehnici, dodeljena su prestižna priznanja Traktor godine 2019. Naime, međunarodni žiri, TotY, koga čini 25 novinara iz 24 evropskih zemalja, izabrali su najbolje modele za 2019. godinu u četiri katergorije: najbolji specijalizovani, univerzalni, traktor za rad u ratarstvu i traktor najboljeg dizajna.

Žiriju su proizvođači traktora predstavili modele u Bolonji u maju mesecu, da bi krajem leta usledila testiranja širom Evrope. U konkurenciju za priznanje Traktor godine 2019. bilo je 10 finalista. U kategoriji najboljeg specijalizovanog traktora bili su Antonio Carraro TTR7600, Infinity LandiniRex 4 120GT i Same Frutteto CVT 115S. U kategoriji univerzalnih traktora nadmetali su se: Case IH 75A, Fendt 313Vario, Massey Ferguson 6713 i Steyr Kompakt 4115 HD. U kategoriji najbolji ratarski traktor za titulu Traktor godine 2019. nadmetali su se: Case IH Maxxum 145 Activedrive 8, McCormick X7.690 P6-Drive i Zetor Forterra HSX 140.

Svi modeli nadmetali su se i za titulu Traktor najboljeg dizajna 2019.

Specijalizovani traktor godine 2019: Same Frutteto CVT 115S

Traktori Frutteto CVT serije predstavljaju poslednju tehnologiju dostupnu na traktorima namenjenim za korišćenje u voćnjacima i vinogradima. Same Frutteto CVT 115S nudi korisnicima najbolje u pogledu efikasnosti, produktivnosti i komfora. Po oceni žirija model snage 115 KS ocenjen je najvišim ocenama s obzirom na to da ima bezstepenu transmisiju s dva ranga brzina, snažan hidraulični sistem, multifunkcionalan nivo opreme za vožnju, kao i elektronske kontrole radnih funkcija. Činjenica da je ovakav paket opreme upakovan u traktor malih dimenzija donela je dodatne poene ovom modelu. Naslon za ruku MaxCom predstavlja korak napred u upravljanju specijalizovanim traktorima. Značajno je naglasiti da je model Same 115S dostupan i sa opcijom AvtiveSteer. To je sistem koji znatno olakšava rad u uskim prostorima, obezbeđuje visok nivo upravljivosti i kvalitet upravljanja, a smanjen je radijus okretanja u odnosu na konvencionalna rešenja. Pri tome nije menjan međuosovinski razmak, a ugrađena je klasična zadnja osovina.

Univerzalni traktor godine 2019: Fendt 313 Vario

Fendt 313 Vario proglašen je najboljim jer se pokazao najagilnijim u različitim uslovima, ali i zbog činjenice da je oprema koja je ugrađena najmodernija u ovom segmetnu traktora na tržištu. Bezstepena transmisija, mala potrošnja goriva, moderna kabina sa staklenom površinom iz jednog dela, nezavisno vešanje prednje osovine i mnogo elektronskih opcija čine ovaj traktor odličnim izborom za izvršavanje najvećeg broja radnih operacija u poljoprivredi. Serija Fendt 300 je od svog prvobitnog pojavljivanja početkom osamdesetih godina prošlog veka pa do danas neprestano razvijana i nadogađivana novim tehnološkim rešenjima što je doprinelo da sve vreme ova serija ima velike simpatije kod korisnika.

Traktor godine 2019: Case IH Maxxum 145 Activedrive 8

Case IH Maxxum 145 Activedrive 8

Grupacija CNH Industrial nagrađena je duplim priznanjem za Traktor Case IH Maxxum 145 Activedrive, koji je proglašen Traktorom najboljeg dizajna i Traktorom godine 2019. Traktor Case IH Maxxum 145 sada je dostupan i u verziji ActiveDrive 8 osmostepene Powershift transmisije, kao i sa Multicontroller upravljačkim naslonom za ruku I upravljačkom palicom. Osim u verziji transmisije ActiveDrive 8 model Maxxum 145 može se isporučiti i u kombinaciji sa ActiveDrive 4 četvorostepenom Powershift transmisijom kao i CVT – kontinualno varijabilnom transmisijom. Korisnicima nudi izbor automatskog ili manualnog rada. Upravo veliki izbor opreme koja se može ugraditi na traktor čini ga impozantnim jer može odgovoriti različitim potrebama korisnika. Traktor Maxxum 145 je poslednji dodat seriji u kojoj su dobro poznati modeli od 116 do 135 KS.

 

„Agriculture 4.0 – novi način upravljanja poljoprivredom”

Ekskurzija je realizovana zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika” u 2018. godini. U okviru projekta planirana je i realizovana poseta Međunarodnom poljoprivrednom sajmu EIMA u Bolonji, kao i poljoprivrednom gazdinstvu i fabrici INO Brežice u Sloveniji.

Sajam EIMA International u Bolonji održan je 43. put po redu od 7. do 11. novembra 2018. godine. Tradicionalno se održava svake druge – parne godine. Od 1969. godine kada je prvi put održan, kao mesto gde su se izlagale mašine za poljoprivredu i baštovanstvo, manifestaciju organizuju FederUnacoma – Italijansko udruženje proizvođača poljoprivredne mehanizacije i Bolonjski sajam. Najznačajnija manifestacija za italijanske proizvođače mehanizacije u ratarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu, povrtarstvu, navodnjavanju, baštovanskoj proizvodnji, komponentama – delovima, obnovljivim izvorima energije, nusproizvodima iz poljoprivrede i uređenja životne sredine, posetiocima omogućava da posete i štandove proizvođača poljoprivredne mehanizacije iz drugih država. Preko 1.950 kompanija izložilo je više od 50.000 eksponata. Najprisutnije su, naravno, italijanske kompanije kojih je bilo 1.276, a ostalih 671 većinom su evropske kompanije. Sajam je tematski podeljen na pet sektora: EIMA Green, EIMA componenti, EIMA Energy, EIMA Idrotech i EIMA Mia i posetiocima pruža širok uvid u mogućnosti za izbor opreme i ostvarenje sopstvenog pristupa poljoprivredi.

Cela manifestacija odvija se na prostoru Bolonjskog sajma na 375.000m², od čega je 140.000 m² natkrivenog prostora, u halama. Po poslednjim podacima na njemu učestvuju izlagači iz više od četrdeset zemalja sveta, a prikazuju se mašine i oprema za sve poljoprivredne operacije ili modele poslovanja. Sajam poljoprivednih mašina EIMA ove godine je ujedno bio i najvaći događaj ovakvog tipa u Evropi, a veliki broj posetilaca privukla je na prvom mestu bogata izložba mašina. Sajam je za vreme trajanja posetilo više od 310.000 posetilaca. Računa se da je preko 51.000 posetilaca iz inostranstva iz preko 150 zemalja sveta. Prikazani eksponati tematski su podeljeni u pet grupisanih celina:

• EIMAGREEN Salone del giardinaggio – deo sajma posvećen uređenju okoline i javnih površina i odnosima sa prirodom;
• EIMAcomponenti, prostorno najveći, posvećen najvećim proizvođačima mašina, komponenti i delova, okrenutih na komunikaciju “biznis to biznis” radi uspešnijeg poslovanja i komunikacija. Na ovom delu izlaže 800 kompanija, a posetioci mogu videti gotove mašine, motore, kontrolne jedinice, pneumatike, kabine, kočione uređaje i dr.
• EIMAEnergy – posvećen je dobijanju energije iz poljoprivrede i šumarstva. Izložba nudi širok pregled mašina i tehnologija za efikasno upravljanje održivim lancima proizvodnje energetskih kultura i mašina u svakom geografskom kontekstu. Veliki deo ove namenske izložbe posvećen je edukaciji potencijalnih korisnika ovih oblika energije.
• EIMAMia – Multifunzialita in Agricultura posvećen je multifunkcionalnosti u poljoprivredi u cilju diverzifikacije poljoprivrednih farmi i korišćenju različitih tehnika i materijala.
• Po prvi put zaseban prostor dat je i proizvođačima opreme za navodnjavanje. U okviru EIMAIdrotech Tecnologie e impiantistica per l’irrigazione e la gestione dell’acqua dat je prostor svim proizvođačima opreme i tehnologija za navodnjavanje.

Jedna od centralnih tema na ovogodišnjoj EIMA, kao što je i očekivano, bila je Agriculture 4.0. Kada se govori o ovoj temi, neophodan je osvrt na mnoštvo podataka i načine prikupljanja i korišćenja u poljoprivredi kako bi se povećala efikasnost u radu, ali i postigla veća sledljivost proizvodnje. Danas digitalne tehnologije omogućavaju sakupljanje velike količine informacija koje su fundamentalne za optimizaciju radnih operacija na njivi, kao i smanjenje troškova proizvodnje. Ovi podaci, dostupni zahvaljujući primeni digitalnih tehnologija, nisu samo tabele i brojevi već i fotografije, video-zapisi, poruke, informacije koje se međusobno razmenjuju između mašina, kao na primer između traktora, kombajna i priključnih mašina primenom ISOBUS-a. Sve veću ulogu u cilju smanjenja troškova korišćenja mašina u poljoprivrednoj proizvodnji ima i daljinski menadžment koji obuhvata i podršku za servis na osnovu koje, ako je to potrebno, odmah može da se interveniše na mašini. I na ovogodišnjoj EIMA je bio primetan trend elektrifikacije mašina. Sve je više onih priključnih mašina, posebno sejalica, koje za pogon koriste električnu energiju umesto mehaničke ili hidraulične. Na Sajmu u Bolonji jasno se moglo uočiti i da je masovnije korišćenje dronova u poljoprivrednoj proizvodnji sve bliže. Kako se moglo čuti na konferenciji Nove tehnologije i veća efikasnost očkivanja su da će za samo pet godina poljoprivreda postati drugi najveći korisnik dronova u svetu. U kontekstu klimatskih promena očekuje se da dronovi mogu dokazati da su saveznici poljoprivredi i to kao alati koji omogućaju precizno, brzo i pravovremeno sakupljanje podataka. Danas, se dronovi koriste u biljnoj proizvodnji za mapiranje korova, kao i procenu stepena zrelosti ploda.

Tokom održavanja Sajma organizujuje se puno pratećih manifestacija. Za stručnu javnost svakako najznačajniji događaj je proglašenje traktora godine u tri kategorije (traktor godine – ratarski, univerzalni – najkorisniji i najbolje specijalizovan – za druge proizvodnje), koje se sprovodi u organizaciji TotY – Udruženja 25 evropskih poljoprivrednih novinara. Žiri je sastavljen od novinara iz 24 evropske zemlje, gde i Srbija ima svog predstavnika. Brojne su i tematske konferencije namenjene različitim grupama učesnika gde treba spomenuti EIMA Campus koji okuplja naučnike sa univerziteta i istraživačkih organizacija, EIMA Desk posvećen sigurnosti u poljoprivredi i obuci korisnika i EIMA Digital posvećen Agriculture 4.0, koji okuplja vodeće kompanije u satelitskom navođenju, proizvodnji GPS uređaja, ISOBUS sistemima, dronovima i sistemima za optimizaciju proizvodnje. Jedan od značajnijih događaja je svakako i redovni godišnji sastanak svetskih eksperata iz oblasti poljoprivredne mehanizacije.

Club of Bologna je slobodna neprofitna organizacija, osnovana 1989. godine na inicijativu i podršku Feder Unacoma (Federacija proizvođača poljoprivredne mehanzacije Italije), koja se bavi strategijskim razvojem, unapređenjem i razvojem poljoprivredne mehanizacije. Pod pokroviteljstvom CIGR-a, a u bliskoj saradnji sa organizacijama FAO i UNIDO, koja svoje sastanke održava jednom godišnje za vreme održavanja sajmova u Bolonji i Hanoveru. Organizacija okuplja eksperte iz razvoja, istraživanja i oblasti mehanizacije – članove iz 23 zemlje i pet organizacija, među njima i iz Srbije, koji svoje zaključke i preporuke redovno objavljuju i stavljaju na uvid svim zainteresovanim korisnicima. Ovogodišnji sastanak, sa do sada najvećim brojem učesnika – 71 od 95 članova, od čega 55 članova i 16 eksperata, je bio prilika da novoizabrani predsednik kluba Paolo Balsari, koji je više puta boravio u Srbiji i vodio radionice iz projekta o zaštiti bilja, iznese stavove i preporuke Kluba za naredni period.

Još od 1986. godine organizatori podstiču izlagače da svoje proizvode i inovacije izlažu na sajmu i na taj način pokažu u kojim pravcima će se kretati razvoj i primena mehanizacije na gazdinstvima. Posebno se vrednuju doprinosi na planu unapređenja kvaliteta, sigurnosti i održivosti životne sredine, bezbednosti operatera i korisnika opreme. Tokom godina održavanja manifestacije brojni su oni proizvođači koji su unapredili svoje proizvode i sigurnost za korisnike opreme i na taj način osvojili priznanja koja se dodeljuju. Tradicionalno na EIMA su prikazane i brojne tehnološke inovacije, od kojih je bezmalo 30 nagrađeno najvećim priznanjem organizatora Sajma, dok je 45 novih tehničkih rešenja inovatorima donelo specijalna priznanja. Među nagrađenim inovacijama značajno mesto zauzimaju ona koja su u skladu sa trendom digitalizacije poljoprivrede i povećanja automatizacije upravljanja i elektrificiranosti. S druge strane, prikazano je mnogo jednostavnih rešenja koja značajno unapređuju i olakšavaju obavljanje nekih operacija uz povećanje produktivnosti.

Za prikazane eksponate ili koncepte razvoja dodeljuju se tri vrste priznanja: Crvena traka eima NOVITA TECNICA – Tehnička inovacija, žuta traka eima Segnalazione – Značajno i plava traka eima PREMIO BLU – Zapaženi proizvod u oblasti očuvanja životne sredine. Po prvi put ove godine dozvoljeno je da jedan eksponat ponese dva priznanja – crvenu i plavu traku, ako je inovacija značajna i u oblasti očuvanja životne sredine. Na posebnom prostoru, u okviru glavnog pasaža sajma izloženi su svi eksponati koji su dobili nagradu za tehničku inovaciju, a ostali su prikazani na posebnim panoima, gde su posetioci mogli detaljno (putem video-uređaja) da se upoznaju sa tehničkim karakterisikama proizvoda. Na štandovima proizvođača koji su dobili bilo koje priznanje to je posebno obeleženo i naznačeno.

Na sajmu učestvuju i najveći proizvođači mehanizacije, multinacionalne kompanije, tzv. “ful lajneri” kod kojih se mogu videti najnoviji proizvodi. Ovi štandovi su najveći i najposećeniji, ali ono što posebno impresionira svakog posetioca je činjenica da je najveći deo sajma posvećen domaćim proizvođačima poljoprivredne mehanizacije. Na svakom štandu, ako je izlagač član FederUnacoma, stoji vidljiv znak Udruženja.

Pored ratarstva, vrlo značajne poljoprivredne površine u Italiji zauzimaju voćnjaci i vinogradi, proizvodnja povrća i uređenje okućnica. Stoga je neverovatno veliki broj proizvođača izložio svoje proizvode za ove proizvodnje. Izloženi eksponati, počev od toga koja vrsta potpornih stubova i zaštitnih – protivgradnih mreža, pa preko oruđa za osnovnu obradu, depoziciju mineralnih hraniva, međurednu obradu i obradu u redu između stabala, različita oruđa za defolijaciju zasada vinograda i voćnjaka pružaju mogućnost svakom zainteresovanom kupcu da shodno svojim zahtevima izabere najbolje rešenje za sebe. Ono što posebno privlači pažnju je to da svaki od proizvođača opreme za mehaničku obradu u međuredu ili u redu nudi rešenja radnih organa koji mogu biti pasivni ili sa dopunskim pogonom, bilo mehaničkim ili hidrauličkim. Kvalitet senzora, postavljenih na takva oruđa, koji vrše pomeranje radnih organa i regulišu brzinu njihove reakcije pruža veliku mogućnost izbora onog pravog za datu situaciju.

Zaštita životne sredine kroz smanjenu emisiju izduvnih gasova ne samo da se jasno uočava kroz razvoj motora standarda Stage V, koje je više proizvođača traktora predstavilo na Sajmu, već i kroz modele koji za pogon koriste alternativna goriva kao što je metan, ali i kombinovana rešenja koja za pogon koriste dizel-gorivo i električnu energiju – takozvani hibridni traktor koji se takođe mogao videti u Bolonji. Upravo je hibridni traktor jedno od potencijalnih rešenja traktora budućnosti s obzirom na to da ga karakteriše smanjena potrošnja goriva što prouzrokuje i smanjenje troškova korišćenja, a neizostavno je pomenuti i “prijateljski” odnos prema životnoj sredini. Ovakav traktor ima i smanjenu potrebu u pogledu održavanja. Hibridni traktor proizvođača Carraro Agritalia nije prototip nego je već spreman za nastup na svetskom tržištu.

Specijalizovani voćarsko-vinogradarski trakotri sada su dostupni i sa komunikacionim sistemima koji omogućavaju da mašina “razgovara” s upravljačkim uređajem i na taj način pojednostavi različite proizvodne faze. I na polju tenike namenjene za aplikaciju sredstava za zaštitu bilja na EIMA su se izdvojila rešenja koja se prijateljski odnose prema životnoj sredini, to jest njihovom primenom se izbegava bespotrebno rasipanje zaštitnih sredstava. To su pneumatske prskalice sa difuzerima koji sprečavaju pojavu difta i značajno smanjuju količinu pesticida koja nije “pogodila” ciljanu površinu, ujedno smanjujući rizik od zagađenja sredine. Na izložnim modelima na Sajmu primetna su bila i brojna rešenja koja utiču na povećanje bezbednosti u korišćenju mašina. Tako je velika pažnja posvećena iznalaženju rešenja koja povećavaju preglednost i stabilnost u radu, što se ogleda ugradnjom kabina najnovije generacije koje omogućavaju pun vidokrug rukovaocu, ali i ugradnjom gusenica pogotovo na specijalizovanim voćarsko-vinogradarskim traktorima.

Za posetioce EIMA organizovani su brojni prikazi mašina, kao i radionice među kojima je veliku pažnju privukla ona posvećena održavanju traktora, odnosno postupcima servisiranja. Kada je u pitanju zaštita bilja i trajnih zasada, ova karakteristika je možda još izraženija. Široka je paleta proizvođača prskalica, orošivača, od onih najjednostavnijih rešenja pa sve do onih koji rade na principu elektrostatičkog nanošenja i recirkulacije radnog rastvora te time značajno utiču na smanjenje potrošnje pesticida i očuvanje životne sredine. Proizvođači alata i oruđa za orezivanje takođe su bili prisutni na Sajmu, zajedno sa onima koji proizvode različite platforme za pomoć prilikom ubiranja plodova i manipulaciju njima. Različiti kombajni za ubiranje, sistemi prikupljanja plodova i manipulacija paletama takođe imaju značajan broj proizvođača. Mašine za osnovnu preradu su takođe zastupljene. Na Sajmu je vidljiv i velik broj kompanija koje nude svoju opremu i softverska rešenja za gotovo svaki segment proizvodnje.

Posetioci koji se bave proizvodnjom povrća ili cveća mogli su da uživaju u brojnim proizvodima namenjenim svakoj od pojedinačnih proizvodnji u ovoj oblasti. Počev od mašina za punjenje saksija, preko stolova za setvu, različitih sejalica i sadilica za sitna semena i lukovica, preko različitih oruđa za negu useva, pa sve do kombajna za ubiranje različitih useva bili su takođe zastupljeni u velikom broju.

Brojni proizvođači komponenti i opreme u zaštiti bilja zauzimaju značajan prostor na Sajmu.

Prskalice, komponente, regulacioni ventili, merna tehnika, rasprskivači – dizne i softver za ovu oblast su bili vrlo prisutni. Proizvođači samohodnih prskalica, koje su i tehnički najkomplikovanije za izradu, nude svoje proizvode jednako kao i oni čiji stepen razvoja proizvoda nije na tom nivou. Jedan od najvećih štandova ovde imao je italijanski proizvođač komponenti za prskalice čija se oprema ugrađuje kod velikog broja drugih proizvođača opreme. Ovde su prikazana i rešenja za bezbedno rukovanje pesticidima, kao i lična zaštitna oprema za rukovaoce sa pesticidima. Kod nekih proizvođača opreme za zaštitu bilja, a i na nekim drugim mestima, izložene su bespilotne letilice različitih konstrukcija i namena. Osim onih koje su opremljene kamerama, čiji je osnovni zadatak snimanje terena, pažnju su privukle one opremljemljene opremom za hitne intervencije u zaštiti bilja. Uz rezervoar zapremine do 20 litara i 6 rasprskivača namenjene su za ULV tretmane. Veliki prostor, u okviru izložbe komponenti, zauzeli su proizvođači rezervnih delova za poljoprivrednu mehanizaciju i proizvođači alata. Značajno mesto dodeljeno je brojnim kineskim proizvođačima rezervnih delova, koji su smešteni u posebnu halu.

Posebno brojni su bili izlagači u delu opreme za okućnice gde dominiraju proizvođači kosačica, mini sistema za zalivanje, alati i oruđa za tu namenu. Poseban kuriozitet je nastup pijaniste na štandu jednog velikog italijanskog proizvođača mehanizacije. Najveći štand imala je kompanija NewHolland, a s njom i ostali proizvođači mehanizacije iz Italije.

Dva puna dana boravka na Sajmu omogućila su svakom zainteresovanom da shodno svom interesovanju stekne uvid u ono što je tehnički i tehnološki vrh opremljenosti u mehanizaciji. Izgleda da sajam EIMA postaje sve prepoznatljiviji i među posetiocima sa prostora Srbije, koji sve više posećuju ovu manifestaciju. Stalni rast broja izlagača, porast broja zemalja koje izlažu i konstantan rast broja postilaca govore da Sajam u Bolonji zauzima sve značajniju poziciju na regionalnom nivou, te svakako treba naći mogućnosti da se poseti.

Dipl. inž. Branislav Ogrizović

Turističko poljoprivredno gazdinstvo „Hudičevec”

Ekskurzija je realizovana zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika” u 2018. godini. U okviru projekta planirana je i realizovana poseta Međunarodnom poljoprivrednom sajmu EIMA u Bolonji, kao i poljoprivrednom gazdinstvu i fabrici INO Brežice u Sloveniji.

Klub 100P plus je u novembru mesecu za svoje članove organizovao stručno-turističku ekskurziju u Italiju i posetu Međunarodnom poljoprivrednom sajmu EIMA. Na putu ka Bolonji zaustavili smo se u Sloveniji gde smo posetili poljoprivredno gazdinstvo „Hudičevec” koje se bavi ruralnim turizmom.

 

Od letnjikovca do poljoprivrednog gazdinstva ‒ istorijat

 Nekad

Porodica Rossetti je u 16. veku posedovala velika imanja u Notranjskoj regiji.

Baron Rossetti je na području današnje farme „Hudičevec” izgradio letnjikovac sa banjom, a kasnije je dogradio mlin i pilanu. Mlin je bio operativan do 1947. godine i snabdevao je brašnom devet okolnih sela.

Prema pisanim izvorima, imanje je kasnije donirano crkvi Razdrto, koja ga je u vlasništvu zadržala sve do 1720. godine. Tada ga je kupio Anton Bole. Njegova ćerka Ivana udala se 1910. godine za Jerneja Simčiča koji je preuzeo vođenje farme (imali su osmoro dece). Sledeći upravnik imanja bio je Janko Simčič, rođen 1925. godine, koji je nastavio tradiciju i sa suprugom Pavlom imao je petoro dece. Njihov najmlađi sin Emilijan Simčič je sa suprugom Katjom i njihovo desetoro dece nastavio da se bavi seoskim turizmom na farmi, koji je 1980. godine pokrenula njegova majka Pavla.

Sad

Naš domaćin Matija Simčič, najstariji sin Emilijana i Katje, ugostio nas je i proveo kroz farmu. Farma predstavlja porodično gazdinstvo u pravom smislu te reči, jer sva deca, njih desetoro, imaju svoja zaduženja. Pored toga, imaju šest zaposlenih i deset sezonskih radnika. Počeli su davne 1971. godine kada se gradio auto-put. Tada se pojavila potreba za smeštajem i ishranom radnika. Smeštajni kapaciteti na farmi dograđivani su fazno. Danas su gostima na raspolaganju dva apartmana površine oko 80 m², sa potpuno opremljenom kuhinjom, koji mogu da ugoste do 9 osoba i sedam soba sa različitim brojem kreveta.

Restoran, koji se nalazi u okviru ovog domaćinstva, odlično je mesto za različite vrste proslava – od svadbenih svečanosti, rođendana do poslovnih sastanaka i kulturnih događaja. Manja trpezarija je idealna za manje grupe do 40 osoba. Sala je opremljena projektorom i platnom.

U restoranu se služe razna jela, ali je poseban akcenat stavljen na jela koja se spravljaju od mesa životinja gajenih organskim metodama na farmi.

Pored finske saune i mini fitnes centra, gostima su na raspolaganju: fudbalsko igralište, teren za odbojku na travi, mali teren za košarku, teren za boćanje, dve tranpoline, ljuljaške, klackalice i tobogan. U bližoj okolini farme nalazi se veliki broj šumskih staza za lagane šetnje.

Stara kuhinja pretvorena je u muzej. Baka Pavla vredno je skupljala eksponate dugi niz godina. Danas ima 92 godine, ali je i dalje veoma aktivna. Radi po ceo dan u bio-bašti ili oko pčela.

Farma

Na farmi se trenutno uzgaja 50 goveda simentalske i hereford rase. Pored krava, imaju i 20 konja, 20 magaraca, 160 jaganjaca. Stado koza je desetkovano jer je potok koji protiče imanjem nabujao prošlog leta preko 2 m i odneo 6 koza. Nedelju dana pre naše posete imali su problem sa vukom koji je pojeo 15 koza. Posle svih nedaća, na farmi je ostalo samo 7 koza na farmi.

Matija nam je predočio da su oni bili jedni od prvih koji su držali krave na otvorenom preko zime. Tada su nastupili problemi koji su trajali 2‒3 godine, jer su ljudi zvali inspekciju i prijavljivali slučaj zlostavljanja životinja. Međutim, inspekcija je utvrdila da su životinje pravilno zbrinute, da imaju nadstrešnicu, vodu i hranu. Sada 80% gazdinstava drži stoku na otvorenom.

Za ovo gazdinstvo držanje stoke na otvorenom je jedino rešenje jer nemaju dovoljno prostora da grade štalu za smeštaj krava. Samo za ovce i koze je izgrađena štala u okviru gazdinstva.

Farma ima 85 ha pašnjaka i 15 ha šume. Trećina je u vlasništvu a ostalo je najam od države. Ugovor o zakupu se sklapa na pet godina. Investicije u farmu realizuju se delom putem konkursa. Za objekte su dobili 200.000 evra, a cela investicija je iznosila oko 800.000 evra.

Zahvaljujući velikim površinama pod šumom, prešli su na grejanje sečkom, umesto na naftu. Investicija u novi sistem grejanja isplatila se za 4‒5 godina.

Sezona traje od marta do kraja septembra. Oktobar 2018. godine je bio lep i topao, pa su produžili sezonu. U sezoni je kapacitet popunjenosti 100%. Imaju goste iz celog sveta. Letos su imali i goste iz Šri Lanke. Najviše posetilaca dolazi iz Izraela, mada su česti gosti i iz Italije, Nemačke i drugih evropskih zemalja.

S obzirom da su prerasli kapacitete koje država propisuje za turističke kmetije (do 60 stolica u restoranu i do 20 kreveta za smeštaj gostiju), morali su da registruju firmu.

Legenda

Kako je nastalo ime „Hudičevec” (preruršen u đavola)

Domaćica barona Rosetija na ovom imanju bila je žena za koju se govorilo da se ne boji ni Boga ni đavola. Uvek je nosila oružje i svi su bili zastrašeni njenom pojavom. Jednog dana domaćica se teško razbolela. Meštani su doveli sveštenika, ali ona nije htela da ga primi. Sveštenik se prerušio u đavola (hudič na slovenačkom) misleći da će ga tako ipak primiti. Nažalost, žena je pomislila da je on zaista đavo koji je došao po njenu dušu, pa se uplašila i pucala u njega. Od tada je mesto poznato kao Hudičevec.

Mali turistički vodič

Klub 100P plus je ovog proleća za svoje članove organizovao stručno-turističku ekskurziju u Italiju. Ekskurzija je realizovana zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika”, u okviru kojeg je predviđena i poseta poljoprivrednim proizvođačima u inostranstvu.

Pored stručnog dela, koji je primaran na svakoj našoj ekskurziji, trudimo se da posetimo i turistička odredišta zemalja u koje putujemo.

Rim – večni grad

Večni grad, grad istorije, grad antičke civilizacije, kolevka Katoličke crkve, su samo neki od atributa zbog kojih je Rim jedinstvena turistička destinacija sveta. Rim je čuven po svojim antičkim zgradama koje oslikavaju veličinu i snagu nekadašnjeg castva, grandioznim palatama, kolosalnim religijskim objektima, prelepim trgovima i fontanama… Rim je kolevka antičke civilizacije koja je vekovima vladala Evropom i severnom Afrikom.

Legenda kaže da je ovaj drevni grad osnovao Romul 753. godine p.n.e., koji je ujedno bio prvi kralj Rima. Nakon njega gradom je vladalo ukupno sedam kraljeva sve do 509. godine p.n.e. kada su Rimljani prognali poslednjeg kralja i proglasili republiku. U tom periodu se republika značajno proširila zauzimajući celo italijansko poluostrvo, osvajući Siciliju, Sardiniju, Španiju, Makedoniju, Grčku, Severnu Afriku…

Antički Rim je zauzimao najveću teritoriju za vreme vladavine imperatora Trajana, u drugom veku n.e. Teritorija koja je tada pripadala carstvu se prostirala na oko 6.5 miliona km^2, uključujući Severnu Afriku, Bliski Istok,većinu Evrope i deo Velike Britanije.
Rim je takođe i kolevka Katoličke crkve, koja je gradom vladala dugi niz vekova, ostavivši veliki broj bazilika, crkava, Nakon pada Zapadnog rimskog carstva moć papa je sve više dobijala na snazi. Tokom srednjeg veka tri sile su pokušavale da drže vlast u gradu: pape, plemići i sam narod. Ceo ovaj period su karakterisali politički nemiri i borbe za prevlast.
Od petnaestog veka pape odlučuju da naprave od Rima svetski grad kulture i arhitekture, ulažu u masivne projekte, što je dovelo do toga da Rim zaista postane značajan centar italijanske renesanse i “rodno mesto” baroka.

Vatikan – država u državi

Vatikan je najmanja nezavisna država na svetu. Nalazi se u srcu Rima, a kao grad-država oformljena je 1929. godine Lateranskim ugovorom. Vatikan je kompletno okružen zidinama, sedište je Katoličke crkve i njenog poglavara Pape, i predstavlja simbol moći katoličke crkve.

Jednim od najvećih svetskih dostignuća na polju kulturne baštine smatraju se bazilika Sv. Petra i Sikstinska kapela. Centar Vatikana je Trg Svetog Petra, koji važi za jedan od najpoznatijih gradskih trgova na svetu. Na ovom trgu se nekoliko puta godišnje pod otvorenim nebom održavaju papine mise.

Sikstinska kapela je najpoznatija kapela u Apostolskoj palati. Ono što je čini čuvenom jeste njena arhitektura i fresko dekoracije koje su radili Mikelanđelo, Rafael Santi, Bernini i Botičeli, najveći majstori renesanse. Tavanica kapele, koju je oslikao Mikelanđelo, smatra se njegovim najznačajnijim slikarskim dostignućem.

Bazilika Sv. Petra je glavna zgrada Vatikana i najvažnije religiozno zdanje katolicizma. U unutrašnjosti crkve sahranjen je Sveti apostol Petar, prvi papa i jedan od dvanaest apostola.

U Apostolskoj palati nalaze se papini apartmani, vladine i crkvene kancelarije, kapele, Vatikanska biblioteka, Sikstinska kapela i Rafaelova soba, ali i Vatikanski muzeji. Muzeji su posvećeni rimokatoličkim poglavarima iz prošlosti, a sadrže najveću kolekciju neprocenjivih antikviteta i evropskih slika.

Od 1984. godine Vatikan se nalazi pod zaštitom UNESCO-a.

Salerno

Salerno ima dugu istoriju. Postao je rimska kolonija 197. pne. Godine 839. godine postao je glavni grad samostalne Lombardske kneževine. Grad se nalazi između dva najpoznatija primorska područja Kampanije – Amalfijske obale i nacionalnog parka Cilento.

Salerno je danas važan trgovački centar koji se može pohvaliti jednom od najvećih luka na Tirenskoj obali. Ima pretežno moderan izgled, ali i dalje čuva zanimljiv, karakterističan istorijski centar sa lavirintom šarmantnih ulica, prelepim zgradama i spomenicima.

 Napulj

Napulj se nalazi na jugozapadu Italije, na obali Tirenskog mora, u regiji Campania (Kampanija), i predstavlja njen glavni grad sa oko 1.000.000 stanovnika. U prelepom napuljskom zalivu nalaze se ostrva Procida, Ischia i Capri, a u njihovoj neposrednoj blizini su ruševine Pompeja i Herkulanuma koji su stradali prilikom erupcije vulkana Vezuv.

Ovo je grad bogate istorije i umetnosti. Osnovali su ga Grci koji su živeli na ovim prostorima između 7. i 6. veka p.n.e. pod imenom Neapolis. Rimljani su u velikoj meri poštovali Neapolis kao mesto helenističke kulture. Ljudi su održavali svoj grčki jezik i običaje, a izgrađene su i elegantne vile, akvadukti, javne kupke, pozorište i Hram Dioskurja. Nekoliko rimskih careva, uključujući Claudija i Tiberija, imali su vile u blizini Napulja.

Jedno vreme bio je glavni grad Kraljevine dve Sicilije, a zatim i glavni grad napuljskog kraljevstva. Danas je ovaj grad prepun spomenika koji oslikavaju razne vladavine u njemu.

Napulj je grad prepun zamkova, a najlepši je Novi zamak (Kastel Nuovo) koji je na listi svetske baštine, a potiče iz 13. veka. Takođe, u Napulju je 1737. godine osnovana opera Teatro San Karlo koja je najstarija opera u Evropi. Najveći napuljski trg je Piazza del Plebiscito, u blizini obale mora.
Tokom Drugog svetskog rata, Napulj je stradao od bombardovanja više od bilo kog drugog italijanskog grada.

Pompeji: grad okamenjen u lavi punih 16 vekova

U blizini Napulja i morske obale, u provinciji Kampanija, na omanjoj visoravni, 30 metara iznad visine mora, krajem 7. i početkom 6. veka pre Hrista počela je gradnja naseobine, poznate kao grad Pompeji. U gradu su tada živeli Etrurci, domaće stanovništvo i Grci, koji su razvili gradski život.

Od 80. godine p.n.e. Pompeji postaju rimska kolonija i od tada doživljavaju preporod i postaju bogati grad u kome se grade za ono vreme luksuzne građevine, i javne i privatne, raste trgovina, izvozi se vino Kampanije. Još lepši i moćniji grad je bio u vreme vladavine Oktavijana Avgusta, a njegov procvat nastavljen je i u vreme Tiberija (od 14-37. godine naše ere).

29. avgusta 79. godine naše ere, Vezuv, za koji se verovalo da je obična planina, proradio je uz strahovit prasak. Otvorio se “čep” stvrdnute lave kojim je bio začepljen krater vulkana, a erupcija tog užarenog ognja bila je toliko silovita da je u radijusu od 70 km spržila i skamenila sve što joj se našlo na putu.

U tom momentu u gradu Pompeji živelo je oko 20.000 ljudi. Grad je bio zatrpan na oko 20 do 30 metara ispod zemlje, a najveći deo stanovništva ugušio se usled ogromne količine gasa.

Antički grad Pompeji tako je izbrisan sa lica zemlje i sa geografskih mapa punih 1600 godina. Bio je potpuno zaboravljen, nije ga bilo ni u zapisima, a otkriven je sasvim slučajno, krajem 16. veka, prilikom iskopavanja kanala.

Posle prvog otkrića u 16. veku koje se pripisuje arhitekti Fontani, prošlo je još 150 godina i 1748. godine za vreme vladavine burbonskog kralja Karla Napuljskog započeto je veliko istraživanje. Tada su na svetlost dana izašle prelepe statue, islikani zidovi izuzetno lepi mozaici na podovima i saznanje da ispod zemlje postoji čitav jedan grad. Od tada iskopavanje i restauriranje postaju državni posao.

Čim se zakorači u Pompeje, postaje jasno da je to bio veoma moderan i veliki grad, sa osam gradskih kapija, pet termalnih objekata, ulice su ostale popločane kakve su i bile, grad je imao dobru kanalizacionu mrežu, pitku vodu, bogati su imali vodu u kućama, a plebs javne fontane, ukrašene skulpturama.

Zidove su krasile freske, postojala su i privatna i javna kupatila, za muškarce i žene, teretane, vrtovi u kojima se radila gimnastika, pozorišta sa sedištima od klesanog kamena, delimično pokrivena. Nađen je veliki broj predmeta od keramike, nađene su čak i četkice kojima su slikani zidovi, nakit, hirurški instrumenti identični današnjim, od najčistijeg bakra, sa drškama od bronze, a njihovi oblici svedoče o savremenoj hirurgiji i o medicini koja je bila mešavina narodne i naučne.

Danas je u potpunosti rekonstruisan život tadašnjeg grada i okoline: u gradu su radile pekare, restorani, postojale su brojne radnje sa raznom robom, vrtovi u kojima se uzgajalo povrće, voće, mali vinogradi, postojala je javna administracija, kao u današnjem modernom i uređenom gradu.

Pompeji je jedan od najznačajnijih dokaza rimske civilizacije i kao otvorena knjiga pruža izvanredne informacije o umetnosti, običaju, zanatstvu i svakodnevnom životu.
Verona – grad ljubavi

Verona je osnovana u 1. veku p.n.e. na obali reke Adiđe. Grad je posebno procvetao pod vladavinom porodice Skaliđeri (Scaligeri) u 13. i 14. veku. Verona je sačuvala izuzetan broj spomenika iz antike, srednjovekovnog i renesansnog perioda.

Jedna od najpoznatijih građevina je Arena, amfiteatar star gotovo 2000 godina, treći po veličini u Italiji. S obzirom na izuzetnu očuvanost i neverovatnu akustiku, i danas se u njoj održavaju koncerti i operske predstave.

U daljem obilasku Verone neizbežno se stiže na trg Erbe, koji važi za jedan od najlepših u Italiji.

Najčuvenija i najtragičnija ljubavna priča svih vremena smeštena je u Veronu. Reč je o Šekspirovoj drami Romeo i Julija.

Grad Verona danas sadrži elemente koji predstavljaju istoriju dugu 2000 godina.

Iako su zgrade u Veroni pretrpele znatnu štetu tokom Drugog svetskog rata, posleratnom rekonstrukcijom (1946) grad je zadržao prvobitnu strukturu, a proces rekonstrukcije je obavljen s najvećom pažnjom.

Integralna i bio proizvodnja voća i povrća

Naša stručna ekskurzija realizovana je zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije, koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika”. U okviru projekta predviđena je i poseta poljoprivrednim proizvođačima u inostranstvu.

Zahvaljujući Dušanu Đorđeviću iz kompanije Ita-solution, domaćin posete bio je proizvođač povrća i voća Alessandro Semazzardo.

Gazdinstvo gospodina Sandra u okolini Verone ima proizvodnju grupisanu u tri segmenta parcela. Oko kuće su plastenici na 14 ha, a na izvesnoj udaljenosti od sela nalazi se proizvodnja povrća na otvorenom i voćnjaci. Godišnje proizvodi oko 900 tona voća i povrća. 60% proizvodnje proda se direktno kod kuće. Ostalo ide u supermarket, ali je cena u supermarketima i do 50% niža.

Gazdinstvo našeg domaćina je član Asocijacije za integralnu i bio-proizvodnju. Integralna proizvodnja je novi princip gajenja koji je odredila Evropska unija i primenjuje se od prošle godine. Potrebno je da gazdinstvo koje proizvodi hranu bude određene površine i primenjuje određenu tehnologiju proizvodnje. Što se tiče bio-proizvodnje, prvi stepen je integralna proizvodnja. Ko radi integralnu i bio-proizvodnju mora da prati klimu, jer predatori koji pomažu u uništavanju štetočina imaju svoj životni vek. Parcele i radno okruženje su veoma zanimljivi. Tuneli, koje smo videli, neophodni u ovoj vrsti proizvodnje, deluju neuredno i zapušteno, ali “oaze korova” unutar tunela imaju argumente za i protiv. U tim uslovima žive predatori koji se razvijaju unutar tih mikrolokacija i tretiraju okruženje. Predatori ne mogu očiste ceo tunel poput herbicida. Zato u tunelu postoji nekoliko “oaza korova”.

Različite biljne kulture

Gazdinstvo proizvodi 55 različitih biljnih vrsta.

Sa sadnjom dinje počinje se u februaru, da bi prve dinje stasale za dva meseca. Zatim sade nove. Uspevaju da imaju tri berbe dinje u kontinuitetu.

Jagode se proizvode kao jednogodišnji, ne kao višegodišnji zasad, jer su u prvoj proizvodnji plodovi krupni, a već sledeće godine bi bili sitniji i ne bi mogli da se prodaju.

U aprilu proizvode sadnice, a potom ih smeštaju u hladnjaču. Sadnja se vrši u avgustu, a u novembru stiže prvi rod koji je kvalitetniji od prolećnog roda. Zatim sadnice opet idu u mirovanje preko zime, pa se opet spremaju za proleće.

Zasad tikvica je bio u vertikalnoj proizvodnji na dva metara visine. 15. februara su sadili, u pitanju je bio dupli tunel. 10 marta je startovala berba koja je završena 1. juna.

Interesantno je bilo videti zasad paradajza koji se proizvodi na optiflori – novoj podlozi na kojoj je kalemljen paradajz, a koja je otporna na nematode. Ima mogućnost duplo većeg razvoja biljke u odnosu na sadnju iz semena. Sadnica se širi tako da se grane postavljaju na V. Iz jednog kontejnera izlaze dva struka paradajza, jer je podloga jača i može da podnese takav razvoj. Bela folija služi da se smanji temperatura zemlje. Na 36⁰C, tu gde je prostrta bela plastika, ta zona postaje sterilna. S druge strane, korenu je malo svežije i može lepo da se razvije. Na 60 ari ima 6.500 sadnica što odgovara duplo većem broju sadnica u odnosu na normalni zasad. Plan je da svaki struk postigne 8 spratova paradajza i svaki sprat treba da ima 600 gr. Znači da ostvaruju prinos oko 50 t i više.

Na parceli od 35 ari, malo izvan sela, videli smo zasad paradajza u biološkoj proizvodnji. Predatori su postavljeni na svaki kvadratni metar. Impolinatori su smešteni u dva reda koji se nalaze u sredini i oni upravljaju oprašivanjem cele površine. Konstrukcija plastenika je snažna. Srednji nosač može da podnese teret od 100 t. U pitanju je zasad nove sorte Pepita, poslednje generacije paradajza.

Lepo, zanimljivo i inovativno. Zahvaljući našem domaćinu upoznali smo se iz prve ruke sa aktuelnostima u poljoprivredi koje je propisala Evropska unija i prednostima integralne i bio-proizvodnje.

Klub 100P plus je ovog proleća za svoje članove organizovao stručno-turističku ekskurziju u Italiju. Ovu ekskurziju realizovali smo zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika”, u okviru kojeg je predviđena i poseta poljoprivrednim proizvođačima u inostranstvu.

KRUŠKA

Početkom juna bili smo u prilici da posetimo jednog od najvećih proizvođača krušaka u zoni Ferrare, oblasti koja je širom sveta poznata po proizvodnji krušaka.

Naš domaćin bio je gospodin Urban Mitermeier, inače poreklom iz Laives (Bolzano) Alto Adige – Severna Italija.

 

Rođen je u Laivesu, u zoni gde se tradicionalno proizvode jabuke, koja je od pre deset godina i nama postala bliska, jer smo kopiranjem voćnjaka iz ove oblasti u Srbiji podigli nivo svesti i ostvarili velike pomake u proizvodnji jabuke, gajenjem u gustim zasadima. Urban je ipak svoju šansu potražio u krušci.

Kao mlađi brat mogao je da ostane u Bolzanu, bude jedan od članova kooperative i da na bazi porodičnog posla nastavi sa bratom proizvodnju jabuke. Međutim, Urban je tražio izazov. I našao ga je! U dogovoru sa bratom Andreasom Mitermeierom, danas predsednikom kooperative za proizvodnju sadnica GRIBA Vivaio, čije smo rasadnike jabuke u zoni Verone već imali prilike da vidimo, prodao je deo zemlje koju su posedovali i za 0,70 ha u Bolzanu kupio 9 ha zemlje u Ferrari.

Odlučio je da se oproba u proizvodnji krušaka.

Nisu ga zanimali tradicionalni načini gajenja, već je tražio nešto novo. Nešto što će biti blisko njegovom načinu razmišljanja koje se baziralo na gustoj sadnji. Sa iskustvom koje je imao u vezi sa gustom sadnjom jabuke, gde je suština bila i danas jeste, povećati zapreminu korenovog aparata kako bi se dobio kvalitetniji plod i kako bi se, ne ugrožavajući kvalitet, povećao i prinos, otpočeo je životnu misiju – pokazati da kruška može biti profitabilna, samo ako se radi na pravi način.

Prvi zasad je podigao sa razmakom sadnje od 0,50 cm između sadnica u redu, što je za to vreme, 1994. godinu bilo nezamislivo. Tradicionalni način gajenja je podrazumevao sadnice na razmaku od 1,5m do tada minimalnih 0,80 m u redu. Urbanov način razmišljanja i rada je bio neshvatljiv i neuobičajen. Sredina koja je već bila nadaleko poznata po proizvodnji krušaka je teško prihvatala Urbanov način razmišljanja i rada.

Tadašnje teorije bibaum sadnica, različiti uzgojni oblici, nisu ostvarivali veće prinose od 25–35 tona po hektaru. Ta količina nije bila dovoljna za opravdanost proizvodnje kruške, barem ne po Urbanovom mišljenju, jer je znao da može bolje i više.

Već sa razmakom od 0,50 cm između stabala je daleko povećao prinos, ali stalnim boravkom u voćnjaku i razmišljanjem o unapređenju proizvodnje, shvatio je da rezidbom treba da ostavi još jednu granu vodilju, kako bi popunio prazan prostor između stabala. Slabo bujna podloga MC obuzdala je krušku da proizvodi više ploda a manje grana, ali se javio problem retkog špalira, odnosno pojavile su se “rupe” između sadnica.

Da bi popunio ovaj prostor već sledeći zasad je sadio na razmaku od 0,30 cm između sadnica i dobio pravu meru. Ostvario je cilj kom je težio. Dobio je zasad kruške koji je bio u rangu zasada guste sadnje jabuke iz Bolzana.

Rezultati su bili spektakularni!

Već u drugoj vegetaciji nakon sadnje dobio je 50 t/ha, a od treće vegetacije pa nadalje između 65–75 t/ha i to sve u prvoj klasi.

Njegova matematika je vrlo jednostavna:

„Ako imate 12.000 sadnica i na njima po 15 krušaka koje su težine od 300–350 gr/plod proizilazi da po stablu imate oko 5 kg. Pomnožite 5–5,5 kg po stablu sa brojem sadnica i vrlo brzo dolazite do količine koju ostvarujem. Moj predlog je da 12.000 sadnica posadite na 1ha površine, kako bi proizvodnja bila što racionalnija. Tako da dobijate upravo ono o čemu sam maštao – duplo veći prinos po hektaru u odnosu na tradicionalni način gajenja krušaka u Ferrari.”

A da li prinos može biti i veći?

„Znate, ako na ovih 15 krušaka po stablu, u toku prorede ostavim 2 do 3 kruške više po stablu, i ako vodim računa o odnosu količine (površine) lisne mase koja treba da proizvede taj plod i količine plodova koje ostavljam, vrlo lako mogu da dođem i do daleko većih prinosa. U berbi 2012. godine imao sam čak 85 t/ha kruške sorte Abbate Fetel. To je možda i 3 puta više u odnosu na ostale.”

Znači to je ključ uspeha?

„Ne, ključ uspeha je velika ljubav prema poslu kojim se bavim. Danas imam ukupno 45 hektara i to sve pod sortom Abbate Fetel. Moj voćnjak ću zadrzati za sebe, a sinovima, koji su takođe zavoleli ovaj posao i koji su sve vreme sa mnom, formirao sam njihove voćnjake, kako bi im pružio sigurnost u životu.”

Koliko znam osnivač ste i kooperative O’PERA, a od nedavno vidim kruške sa ovom robnom markom i kod nas u Srbiji na rafovima.

„Da, kada sam dokazao sebi da kruška može da bude profitabilna i da ima smisla raditi je u formi gustog zasada, iskustvo sam podelio sa komšijama koje su htele da me prate. Sa ljudima koji su bili spremni za promene. Formirali smo kooperativu i zajedno radili na izgradnji kvaliteta, a time i imena. Naziv smo dali kao asocijaciju na umetnost, jer je ona bila sastavni deo svih nas. Želeli smo da od proizvodnje kruške napravimo umetnost i mislim da smo u tome uspeli.

Danas naš brand O’PERA nose plodovi većine proizvođača iz oblasti Ferrare jer su kroz naš rad i kvalitet videli šansu da bolje plasiraju svoj proizvod”.

Napravili ste nešto slično VOG asocijaciji za jabuke u Bolzanu.

„Upravo tako. Naš brend O’PERA okuplja i druge proizvođače koji hoće da vode računa o vrhunskom kvalitetu kao pasošu za ozbiljna tržišta.”

Urban mi je u tako kratkom i sažetom razgovoru ulio ogromnu ljubav i emociju koju i sam nosim u sebi kada je u pitanju kruška i ljubav prema prirodi, biljkama, poslu kojim se bavim.

Veoma sam ponosan što ovog čoveka poznajem više od 15 godina i što mi je svaki susret sa njim novo iskustvo.

I ne samo to. Urban, kao veliki zaljubljenik u kruške, spreman je i otvoren da pomogne svima koji žele da se ozbiljno bave ovim poslom.

Na našim prostorima smo u poslednjih 7 godina izvršili male pomake u ovom smeru. Nedovoljna istrajnost, manjak svesti o neophodnosti stalnog kontakta sa konsultantom i sprovođenje sugestija u potupnosti nisu dali rezultate koje smo očekivali.

„Ako ste se već odlučili da se bavite sportom i imate trenera koga ste odabrali na bazi njegovih rezultata, na vama je da ga slušate i uradite 100% od plana treninga. Ukoliko se zadovoljavate sa 20–50% postignutog budite sigurni da nećete otići na Olimpijske igre, a najverovatnije da ni na nacionalnom nivoi nećete uzeti medalju – reči su Urbana Mitermeiera, kojima želim da završim ovaj intervju.

Razmislite dobro šta želite da radite, a kada se za to opredelite odaberite konsultanta na osnovu njegovih rezultata. Tada je stvar na vama, da radite, da sprovodite savete konsultanta u delo i da se sa njim takmičite. Ko zna, možda će i neko od vas u radu sa Urbanom baš u Srbiji napraviti sličnu priču.

Dušan Đorđević

ITA solution

Klub 100P plus je ovog proleća za svoje članove organizovao stručno-turističku ekskurziju u Italiju. Ovu ekskurziju realizovali smo zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika”, u okviru kojeg je predviđena i poseta poljoprivrednim proizvođačima u inostranstvu.

 

Nije prvi put da smo se opredelili za Italiju. Ranijih godina obišli smo južni Tirol, bili na poljoprivrednom sajmu u Bolonji, ali ove godine odlučili smo da posetimo jug Italije. Zahvaljujući dr Mariji Stipić i njenom suprugu dr Accursio Venezia, upriličili smo posetu naučnom Institutu CREA-OF gde radi dr Accursio Venezia, imali priliku da obiđemo kompaniju Ortomad koja se bavi proizvodnjom, preradom i distribucijom salata, kompaniju Secondulfo koja proizvodi voće i farmu bivolica i mlekaru Taverna Penta u kojoj se proizvodi čuvena mocarela. Pored toga, obišli smo veliki zasad krušaka na 45 ha čiji je vlasnik Urban Mitermeier, proizvođača voća i povrća .

Caseificio Taverna Penta

Pontecagnano

Taverna Penta nalazi se u Pontekanjanu (Pontecagnano) u pokrajini Salerno. U ovoj oblasti se vekovima gaje bivolice i proizvodi mocarela (mozzarella). Taverna Penta je kulturno istorijsko dobro koje je Ministarstvo za kulturnu baštinu priznalo kao „svedočanstvo u arhitekturi izuzetnog istorijskog i ekološkog značaja, jedne od retkih sačuvanih objekata kojih je nekada bilo mnoštvo oko Pontekanjana, koja je i danas očuvana netaknuta”. U XVIII veku, kako se može videti na starim mapama, Taverna Penta, smeštena između Salerna i Ebolija, prvobitno je bila postaja za poštanske kočije koje su putovale duž drevnog konzularnog puta do Kalabrije. U XIX veku dodat je drugi sprat postojećoj zgradi i promenjena joj je namena za upotrebu u poljoprivredi.

Istorija

Porodica Morese je prvobitno živela u Francuskoj, tačnije u Provansi, sve dok 1265. godine Matteo Morese nije otputovao u Kraljevinu Napulj. U XV veku potomci Matea preselili su se iz Napulja u Montecorvino Pugliano, selo sa pogledom na ravnicu Piana del Sele gde su živeli oko tri veka. Godine 1494, u vreme Batista Morese, porodica je zvanično priznata kao drevno plemstvo Kralja Alfonsa II Aragonskog.

Geronimo Morese je 1694. godine kupio imovinu Auteta, što se može videti na originalnom pergamentu koji je u vlasništvu porodice. Njegov sin Gaspare je 1754. godine počeo da uzgaja bivole – imao je stado od 166 bivola i od tada su bivoli uvek prisutni na farmi.

Godine 1995. Alberto Morese otvorio je mlekaru i počeo da proizvodi mocarelu od bivoljeg mleka, kako je to rađeno do tridesetih godina prošlog veka. Njegov sin Filipo je 2013. godine obavio obimnu restauraciju kuće, otvorio jogurt bar gde se bivolje mleko koristi za proizvodnju širokog spektra mlečnih proizvoda, kao što su sirevi, jogurt, sladoled itd.

Farma

Farma već vekovima pripada porodici Morese i prostire se na oko 80 hektara. Nakon devet generacija i još tri veka, Filippo Morese nastavlja porodičnu tradiciju na istoj zemlji. Uzgaja stado od 600 bivolica u modernim štalama, sa širokim pokrivenim prostorom i nekoliko hektara travnjaka za ispašu. Izdvajaju tečni stajnjak, ali ne proizvode bio-gas.

Na farmi se gaji kukuruz i krmno bilje koje se dopunjuje koncentratom, kako bi se obezbedilo neophodno snabdevanje proteinima. S hranljivim sadržajem koji su utvrdili stručni tehničari, stočna hrana se izdvaja u skladu sa starošću grla i ciklusom laktacije.

Grla su pažljivo birana, registrovana u rodnoj bazi podataka i stoga su podložna funkcionalnim testovima tehničara koje je uvelo Udruženje italijanskih uzgajivača. Tehnologija oplemenjivanja je moderna i zasniva se na desezonizovanim trudnoćama, veštačkoj oplodnji, morfološkom pregledu, ispitivanju potomstva i DNK skriningu.

Veštačka oplodnja se vrši tokom zime jer su bivolice plodnije kada ima manje sunca. Uspešnost veštačke oplodnje je svega 30–40%. S proleća puste bikove. Ako se dobije muško tele, šalju ih na klanje. Cena je niska jer niko ne konzumira bivolje meso. Meso eventualno ide u preradu za hamburgere i mesne prerađevine. Tržište ne traži to meso.

Bikovi za oplodnju su izdvojeni u poseban koral.

Bivolice su steone 10 meseci, laktacija traje 9 meseci, a može da traje i duže, ako nije došlo do ponovne oplodnje. Dva dana nakon teljenja, tele se odvaja od majke i hrani veštačkim mlekom.

Za razliku od krava koje daju 30–35 l mleka, bivolice daju 10–12 l, ali se zato i cena mleka razlikuje: litar mleka bufalice je 1,2 evra, a kravljeg 30–40 centi. Produkcija bivolice je 13–14 godina. Vrši se selekcija i skraćuje period ekspoloatacije na 9 godina. Ako bivolica proizvodi manje od 220 l godišnje nerentabilna je. Steona bivolica košta 2.500–2.600 evra.

Bivolice se muzu dva puta dnevno u 3 ujutro i 3 popodne. Svo mleko koje se skupi u 5 ujutro preradi se i proda istog dana.

Bivolice su u proseku teške 800–900 kg. Kada je jako toplo, koriste raspršivače da ih osveže. trenutno je 300 bivolica na muži. Steone su izdvojene. Svaki dan se čiste štale. U planu je izgradnja nove moderne, automatizovane štale.

 Mlekara

Mlekara Taverna Penta isključivo koristi mleko proizvedeno od bivolica koje se uzgajaju na farmi. To je razlog zbog kojeg je proizvodnja ograničena, zasnovana je na prirodnom ciklusu mleka. Mleko se prerađuje sirovo, tako da se zadržavaju netaknuta sva svojstva koja proizvodu daju jedinstveni ukus. Proces proizvodnje, prateći drevni recept, i dalje se zasniva na umetnosti i ritmu, koji, u kombinaciji s savremenim proizvodnim tehnologijama i testovima koji se primjenjuju u svim proizvodnim fazama, predstavljaju apsolutnu garanciju higijene i pouzdanosti proizvoda.

Mleko stiže u 5 ujutro sa farme i ispuštnjem pare pod pritiskom vrši se koagulacija mleka. Posle 3/4 sata, koaguliše mleko, izdvoji se surutka i zagreje na 85⁰ C da bi se dobila rikota – sitni sir. Ostatak se cedi, dodaje se voda 94⁰ C da bi se stvarala vlakna i posle 3–4 sata se prave forme mocarele. Forme odstoje u čistoj vodi, a zatim se prebacuju u bazen sa vodom u kojoj je pravljen siruz dodavanjem 2% soli. Veće forme i pletenice se rade manualno, a manje forme se rade mašinski, kako bi bio ispoštovan standard veličine i pakovanja.

Mleko bufalica ima mnogo više masti i proteina. 8% masnoća i 6–7% belančevina, što je duplo više od kravljeg mleka. Za 1 kg sira potrebno je 4 l mleka, a kod kravljeg je potrebno 8. Mleko bufalica nema karotena i boja ostaje bela kao porcelan, za razliku od kravljeg.

Mlekara proizvodi mocarelu u različitim oblicima i veličinama (ciliegine, bocconcini, 250g i 500g mozzarelle i pletenice) i ricotta sir. Proizvodi se i dimljena mocarela (provola) i sir scamorza, kada to dozvoljava količina mleka proizvedenog na farmi. Dnevno se proizvede 250–400 kg mocarele. 60% proizvodnje se proda lokalno, a nešto ide za Milano i Rim. Ne izvozi se jer bi onda trebalo pasterizovati mleko i to bi oborilo cenu. Mocarela može da se drži van frižidera 3–4 dana. Kilogram mocarele košta 12 evra.

Mlekara Taverna Penta je član Unije Tutela Campana Buffalo Mozzarella, koja je 1996. godine stekla sertifikat “zaštićena oznaka porekla”.

Kontinuirano tehnološko ažuriranje koje prate u svim fazama proizvodnog ciklusa, od uzgoja životinja, uzgajanja svoje hrane i prerade mleka, osigurava kontinuirano kvalitetne proizvode.

Gospodin Morese istakao je da je teško izdržati pritisak onih koji žele da kupe ili iznajme zemlju da bi zasnovali proizvodnju u zaštićenom prostoru. Iznajmljivanje jednog hektara je 6.000 € godišnje. Ali, po njegovom mišljenju, isplativije je držati se tradicije i imati visok kvalitet sopstvenog proizvoda.

Bivoli su stigli u južnu Italiju pre oko 1.000 godina iz Indije. U Pontekanjanu je u to vreme bilo velikih močvarnih površina, a oni vole vlagu i koriste je da bi se štitili od insekata. Dobri su plivači. Bufala Mediterranea Italiana je italijanska pasmina vodenog bivola i slična je bivolima koji se gaje u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji. Ova rasa zvanično je priznata 2000. godine. U Rumuniji ih koriste za proizvodnju jogurta, u Indiji da vuku oruđa za obradu zemljišta, a u Italiji se od njihovog mleka pravi čuveni sir mocarela.

Poseta institutu CREA-OF – Pontecagnano 2017.

Klub 100P plus je ovog proleća za svoje članove organizovao stručno-turističku ekskurziju u Italiju. Ovu ekskurziju realizovali smo zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika”, u okviru kojeg je predviđena i poseta poljoprivrednim proizvođačima u inostranstvu.

CREA – Consiglio per la ricerca in agricoltura e l’analisi dell’economia agraria predstavlja državnu instituciju koja deluje u 15 centara, od kojih 4 imaju nacionalni značaj, i 32 jedinice širom Italije. To je nacionalno istraživačko telo, zaduženo za istraživanje u naučnoj delatnosti u oblasti poljoprivrede, agroindustrije, ribarstva i šumarstva. Pod nadležnošću je Ministarstva poljoprivrede i šumarstva, i ima naučnu autonomiju. Radi na usvojenim programima koji se stalno ažuriraju. Zapošljavaju oko 1.400 uposlenika, od čega dve trećine onih koji imaju naučno zvanje, status inženjera istraživača ili su tehnički obrazovani. Raspolažu sa 5.300 ha svoje zemlje, a istraživanja rade po projektima sa zainteresovanim strankama. Finansiranje je na osnovu projekata. Centri su raspoređeni širom zemlje, što omogućava da se kvalitetno pokrije cela teritorija Italije.

Institut CREA – CONSIGLIO PER LA RICERCA E LA SPERIMENTACIONE IN AGRICOLTURA – Centro di Ricierca per l’Orticultura, jedan je od četiri centra nacionalnog značaja. Naši domaćini dr Marija Stipić – zaposlena povremeno u Institutu na projektima i njen suprug dr Accurcio Venezia, stalno zaposlen, bili su nam domaćini tokom boravka u odeljenju Instituta u Pontekanjanu, koji se bavi istraživanjima u oblasti voćarstva, povrtarstva i cvećarstva.

Odmah po dolasku u Institut naši domaćini su nas odveli u plastenik, gde su privedena kraju istraživanja o proizvodnji jagoda, paprika i kelerabe u zatvorenom hidroponskom sistemu proizvodnje i dokazana ekonomska isplativost projekta koji će biti preporučen farmerima. Specifičnost projekta je to što se podloga od presovanih ljuski kokosovog oraha ne hrani putem kapaljki, niti pliva u hranljivom rastvoru, već se hranljivi rastvor dodaje u posudu – korito, koja je pod malim nagibom, a na kraju ima otvor kojim se rastvor vraća u rezervoar iz koga se vrši prihranjivanje useva. Hranljivi rastvor slobodno teče, biljke same usvajaju potrebnu količinu rastvora. Prihrana se ne vrši kontinuirano, već u određenoj dužini trajanja ciklusa, prema fiziološkom stanju gajenih biljaka. Putem tenziometara se meri vlažnost supstrata, pa se prema potrebi samih biljaka određuje vreme sledeće prihrane. Hranljivi rastvor recirkuliše ponovo, ali se pre svake ponovne upotrebe vrši analiza hranljivih materija i dodaje ono što je biljkama neophodno. Na ovaj način se bolje kontroliše kretanje hranljivih materija, ali postoji i veći rizik, da prilikom evapotranspiracije biljke usvajaju makroelemente, ali nakupljaju višak u vršnim delovima, a ne usmeravaju ga u plodove. Pri tome je moguće da biljke pokazuju da imaju manjak određenog elementa, mada ga u stvari imaju u dovoljnoj količini. Pažljivim rukovanjem celim sistemom ovo je moguće izbeći. Pitanja učesnika ekskurzije bila su brojna, a domaćini su se trudili da na svako daju pravi odgovor.

Potom smo prešli u salu za predavanja gde nas je primio direktor Instituta Teodor Cardi, sa saradnicima. Tom prilikom predstavio je delatnost Instituta. Osnovan 1968. godine, a 2008. spojen sa institutom u Battipagli, Institut ima dve farme, po jednu na svakoj od pomenutih lokacija. Stalno zaposlenih je 9 doktora nauka, 3 tehnologa, 10 inžinjera i 14 tehničkih operatera, a određen broj ljudi zaposlen je preko projekata, kao naša dr Marija Stipić. Institut raspolaže većim broj plastenika i staklenika, u kojima se vrše različita istraživanja iz oblasti hortikulture (biologije, patologije, genetike, biohemije, mikrobiologije, fiziologije, entomologije, hidroponskih tehnologija u proizvodnji različitih proizvoda i dr.). Na površinama na otvorenom brojna su istraživanja iz unapređenja i jačanja biodiverziteta, izbora biljnih vrsta koje će se gajiti, izbora sistema obrade i zaštite useva, s posebnim osvrtom na ekologiju i zaštitu životne sredine.

Post-harvest tehnologija obuhvata vrlo važan segment istraživanja, zbog načina ubiranja, skladištenja i pakovanja proizvoda. Naravno da su sva istraživanja vršena i na ekonomskoj strani projekata. Finansiranje za većinu projekata ide tako da država odobrava određena sredstva, a deo se mora obezbediti iz saradnje sa eksternim saradnicima, bilo da su oni pojedinci, kooperative ili velike farme na teritorijama lokalnih zajednica gde je smešten Institut.

Direktor nas je upoznao i sa svojim saradnicima od kojih je dr Massimo Zaccardeli vodio projekte vezane za zemljište, načine pravljenja komposta i mogućnosti iskorišćenja određenih grupa bakterija, koje se pri tome razvijaju, u druge svrhe, a pri tome je napomenuo i da su preliminarni rezultati u pozitivnom smislu prilično iznenađujući.

Predsednik Kluba 100P plus Vojislav Malešev je, kroz kratku prezentaciju, upoznao naše domaćine sa regionom iz kojeg dolazimo, istorijom nastanka i aktivnostima koje Klub sprovodi, nakon čega je načinjen i zajednički snimak u prostorijama Instituta.

Potom smo otišli da pogledamo jedan potpuno novi tip plastenika – patentirani izum, koji je nastao u razgovorima sa jednim od proizvođača i koji je dr Luiggi Santonicola pretvorio u proizvod prisutan na tržištu. Suština je da je krovna konstrukcija plastenika formirana na potpuno nov način i da vazduh slobodno cirkuliše kroz otvore koji su raspoređeni sa obe strane “temena – vrha” plastenika i koji se nikad ne zatvaraju, a smešteni su unutar plastenika. “Prozori” koji su otvoreni pokrivaju se plastičnom mrežom sa sitnim otvorima kroz koje se, u unutrašnjost plastenika, ne mogu useliti štetnici te na taj način ugroziti proizvodnju.

Na istom tipu plastenika videli smo i entomološki ogled koji se sprovodi ove godine. Na donjem delu folije kojom je prekriven plastenik, sa spoljašnje strane, postavljena je mreža sa sitnim otvorima. Bočne strane plastenika se otvaraju do visine postavljene mreže i na taj način se poboljšava ventilacija, ali je štetnicima onemogućen pristup. Istovremeno polinatori (bumbari) unutar plastenika neometano obavljaju svoju ulogu, a pri tome ne mogu napustiti prostor sa usevom.

Da bi se sprečilo prodiranje štetnika iz spoljne sredine mreža se tretira insekticidima, ali tada je folija, koja je sa unutrašnje strane, spuštena. Posle izvesnog vremena folija se podiže, a insekti koji žele da uđu u unutrašnjost plastenika zadržavaju se na mreži i izloženi su delovanju pesticida, te im se na taj način smanjuje populacija. Očekuje se da će ovaj način suzbijanja pokazati dobre rezultate.

Uz srdačne pozdrave sa domaćinima, rastali smo se do neke druge prilike, možda i saradnje na projektima.

Dipl. inž. Branislav Ogrizović

PSS Sombor

Klub 100P plus je ovog proleća za svoje članove organizovao stručno-turističku ekskurziju u Italiju. Ovu ekskurziju realizovali smo zahvaljujući podršci Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije koje je sufinansiralo projekat „Edukacija, informisanje i stručno usavršavanje poljoprivrednika”, u okviru kojeg je predviđena i poseta poljoprivrednim proizvođačima u inostranstvu.

Regija Campania, njen glavni grad Napoli i grad Salerno kao glavni grad istoimene provincije bili su središte našeg dvodnevnog boravka tokom stručno-turističke ekskurzije po Italiji. Turistički grad Salerno, sa jednom od većih tranzitnih luka i oko 150.000 stanovnika, pokazao se kao dobar izbor. U zaleđini grada, zahvaljujući pre svega povoljnim klimatskim uslovima, proizvode se značajne količine voća i povrća. Veliku pomoć u izboru lokacija za ovu eskurziju pružili su nam Novosađanka po rođenju dr Marija Stipić i njen suprug dr Accurcio Venezia, zaposleni u institutu CRA – CONSIGLIO PER LA RICERCA E LA SPERIMENTACIONE IN AGRICOLTURA – Centro di Ricierca per l’Orticultura, smeštenog u mestu Pontecagnano u neposrednoj blizini Salerna. Naši prijatelji su nam tokom boravka bili i prevodioci.

Cilj naše prve posete, kompanija Ortomad smeštena je u istom mestu kao i sedište Instituta. Naš domaćin dr Simone Scarpa potrudio se da nam na najbolji način predstavi pristup poslu i delatnost kompanije u kojoj je zaposlen. Više nego očita bila je njegova posvećenost poslu i kompaniji, kako je u svom izlaganju više puta i ponovio. Proizvodnja se odvija u regionu gde je prosečna godišnja temperatura 16,8 ^o C. Zbog takve godišnje temperature, koja karakteriše ovo podneblje, u svim zaštićenim prostorima se ne vrši zagrevanje. Kompanija pripada grupi La Linea Verde, obrađuje oko 650 ha zemljišta, od čega je oko 200 ha proizvodnja na otvorenom, a 450 ha čini proizvodnja u zaštićenom prostoru. Ortomad je vlasnik oko 150 ha zemljišta, a ostale površine rade sa kooperantima koji u potpunosti poštuju tehnologiju i strukturu setve koji su intelektualno vlasništvo kompanije Ortomad, osnovane 1998. godine. Oko 260 zaposlenih obavlja svoj posao posvećeno i predano, bez obzira na kojoj poziciji rade. Mi smo tokom posete mogli da vidimo deo proizvodnje na proizvodnim parcelama kompanije.

Po podacima za 2016. godinu proizvede se 12.200 tona proizvoda, dostupnih svih dvanaest meseci u godini, koji se izvoze u 22 zemlje sveta, a na tržištu se pojavljuju kao sveži – neoprani ili oprani, upakovani u određenu vrstu ambalaže, bilo da su rashlađeni ili ne. Kompanija se rukovodi sledećim motoima: „Verujemo u harmoniju, budućnost i našu sposobnost” i „Zemlja je naše božije nasleđe, kultura i budućnost” .

Glavni proizvodi su niskorastuće salate, a proizvodi ih se veći broj, shodno zahtevima tržišta. Po dolasku u kompaniju primljeni smo u sali za sastanke gde nam je predočen istorijat kompanije i prikazan kratak film o kompaniji. Posebna pažnja poklanja se okolini na kojoj se radi i ljudima koji su zaposleni. To je način da se u delo sprovede proizvodnja zdrave hrane, a na delu proizvodnih parcela proizvode se i bio-proizvodi. Kompanija na ovaj način primenom seta pravila obezbeđuje da se proizvodi, pripremi i tržištu dostavi proizvod apsolutno visokog kvaliteta. Poštenje, lojalnost i transparentan odnos sa svim kupcima, dobavljačima, deoničarima, javnim servisima i stalna posvećenost istraživanju i inovacijama zaposlenih, nekad i na dnevnoj bazi, omogućili su da Ortomad zauzme i čvrsto drži svoje pozicije na tržištu. Usvojeni i primenjeni postavljeni standardi Global G.A.P., UNI EN ISO 22005:2008, UNI EN ISO 9001: 2008, CETIQUALIT, LEAF, BRC, IFS Food, Seedex TESCO NATURE i drugi definišu proizvodnju i postupke posle ubiranja. Načini pakovanja i slanje gotovih proizvoda na tržište su usklađeni sa zahtevima potrošača. Gavni proizvodi kompanije su niskorastuće i redovne forme salate: rukola, radič, batavia, valeriana, spanać, ajsberg salata, obojene salate ledenke, list mirođije i šargarepe, gde u različitim varijetetima gotovo 26 vrsta proizvoda izlazi na tržište. Pored ovih proizvoda, kompanija proizvodi i na tržištu prodaje mešavine salata uz dodatke dorađenog kukuruza šećerca, maslina, čeri paradajza i drugih dodataka. Na tržištu se proizvodi prodaju u različitim pakovanjima (karton, polipropilen vrećice, stabilne polistirol posude, posude u kojima je povrće spremno za jelo ili kuvanje). Težina je od minimalnih 70 gr pa preko 75, 80, 100, 125, 160, 180, 200, 220, 250, 300, 400/500, i 800/1000 gr.

Proces proizvodnje koji nam je objašnjen nakon gledanja promo-filma, demonstriran je u plastenicima. Linija mašina koja se koristi postavljena je na demo-polje, kako bismo imali priliku da detaljno upoznamo tehnološki proces kakav se koristi i u redovnoj proizvodnji. Cela linija prilagođena je širini tunela – nadstrešnice, a sve mašine od traktora i priključnih oruđa koja su s njima agregatirana, pa do kombajna za ubiranja salate su istog radnog zahvata. Imali smo prilike da se uverimo u visok tehnnički i tehnološki nivo tih mašina koje ne zagađuju životnu sredinu i čiji je negativan uticaj (vibracije, buka ) na radnike vrlo mali.

Širina jednog broda plastenika odgovara širini tri uzastopna prohoda sejalice. Proces proizvodnje počinje sterilizacijom zemljišta, a izvodi se gorionicima na propan, koje vuče traktor. Na taj način se uništavaju ostaci biljne mase od prethodne proizvodnje, pa se nakon toga vrši oranje na dubinu do 35 cm. U dva prohoda vrši se površinska priprema oruđima sa aktivnim radnim organima i finalna obrada za setvu. Seje se pneumatskim sejalicama na međuredna rastojanja i rastojanje u redu prema zahtevima useva koji se seje. Posle setve se vrši zalivanje, koje se kombinuje sa procesom fertigacije, koje se obavlja uz prethodne analize o potrebama biljaka. Upotrebljavaju se samo standardom dozvoljeni proizvodi. Jednom posejana salata ubira se – kombajnira 3–4 puta, pa se onda na istoj površini zasniva nova proizvodnja. Pre ubiranja vrši se analiza proizvoda na visinu dozvoljenih sredstava i dopuštenog nivoa tih sredstava. Analizira se kvalitet, organoleptičke osobine, mikrobiološka aktivnost i standardi proizvodnje. Ako analiza pokaže da su prekoračeni pragovi, takav usev se ne ubira. Pre nailaska kombajna radnici fizički uklanjaju atipične ili neke korovske biljke, a ubrana masa dalje ide na doradu. Kombajniranje se obavlja specijalnim samohodnim kombajnima za salatu. Brzo rotirajući nož odseca salatu, koju privhata trakasti konvejer, koji je prenosi do plastičnih paleta, putem kojih se vrši dalji transport. Pre dorade ubrano povrće prolazi i kolor selektor. Ubrani proizvod se nosi na doradu, a oni koji se proizvode za velike trgovačke lance i zahtevaju duži transport se rashlađuju u takozvanim “vakum rashlađivačima” . Proizvodi se rashlađuju u posebnim tunelima na temperaturu od +4^o C i odmah nakon toga smeštaju u posebne komore. Tek nakon finalne obrade transportuju se kamionima hladnjačama. Čest slučaj je i da kupci zahtevaju mešavine salata, pa se u tom slučaju postupa po zahtevu. Danas ubrana salata sutra je već na trpezama velikih evropskih metropola.

Tehnologija proizvodnje je intelektualno vlasništvo kompanije i zbog toga smo upozoreni da ne snimamo rad na parcelama. Kontrola o kojoj smo govorili ne obavlja se samo prilikom ubiranja, već i pri svakom koraku u lancu proizvodnje, uključujući i inpute. Ovako postavljen sistem omogućava brzu kontrolu svakog segmenta proizvodnje i efikasne intervencije, što sve obezbeđuje potpunu sledljivost u proizvodnji. Stalno unapređenje proizvodnje i istraživanje otvaraju vrata za još veći napredak u proizvodnji.

Brojna pitanja učesnika ekskurzije nisu ostala bez odgovora pa smo nakon toga produžili do našeg sledećeg odredišta.

Kompanija Azienda Secondulfo

 Ljubav prema zemlji, strast za radom i želja da pokrene sopstveni biznis prodaje voća pedesetih godina prošlog veka motivisala je Salvatorea Secondulfa da otpočne sa radom na unapređenju sopstvenog biznisa. Rad na izboru sortimenta koji se gaji, izbor zemljišta, izbor pravih tehnika i uzgojnih oblika za gajeno voće, njegova distribucija do potrošača dovela je do toga da u saradnji sa odabranim proizvođačima OP Secondolfo postane i razvije se u korporativnom smislu u dobrog proizvođača i distributera voća. Osnivač je uspeo i u tome da danas njegovi naslednici (sinovi i unuci) sa istom strašću rade na daljem unapređenju proizvodnje i distribucije voća. Kompanija je smeštena i radi na tri lokacije: u mestu Battipaglia, Somma Vesuviana i Trani. To je organizacija proizvođača koja ima sopstveni centar za doradu i pripremu voća za tržište. Kompanija poput ove ima značajno uporište u tradiciji, koju čine stabilni porodični biznisi, organizaciji – sertifikovane procedure i istraživanje – i pažljivom tehnološkom razvoju. Stvorena je održiva procedura i tehnika zaštite voća, osigurana sigurna proizvodnja, a radna snaga je u agronomskom i tehničkom smislu na visokom nivou. U svom radu kompanija primenjuje standarde Global G.A.P., BRCFOOD; UNI EN ISO 9001–2008; IFS Food i druge, a proizvodi i za tržište priprema grožđe, kivi, jagode, nektarine, kajsije i breskve. Ovakav pristup omogućava da potrošač dobije kvalitetan i siguran proizvod za upotrebu. Danas raspolažu sa svoja dva brenda Kiwipíù za kivi i miss Dolcezza koja obuhvata grožđe, jagode, nektarine, breskve i kajsije.

Učesnici ekskurzije podeljeni u dve grupe naizmenično su posetili pogon za pakovanje proizvoda, a onda zajednički obišli voćnjak nektarina praktično u istom krugu. Naš domaćin i vodič Pasquale Improta zaista je iscrpno objašnjavao postupke pripreme nektarina za tržište, a veliku pomoć i ovaj put, kao prevodilac, pružila mu je naša Marija Stipić Venetia. Nakon dolaska iz skladišta ručno brane nektarine u plastičnim paletama se postavljaju na prijemni koš kalibratora, čime počinje proces kalibracije i pripreme. Prva stanica koju prolaze je mesto gde se vrši uklanjanje oštećenih ili obolelih plodova. Ovaj postupak se kasnije ponavlja i na svim drugim mestima ukoliko radnici primete neka oštećena na plodu. Ostatak ubranih plodova dolazi na kanal u kalibratoru iznad koga su postavljene četke, koje vrše čišćenje svakog ubranog ploda, a zatim se usmeravaju na deo koji vrši sortiranje proizvoda po težini.

Kada plod koji se kreće pokretnom trakom naiđe na merno mesto koje prelazi njegovu sopstvenu težinu, otvara se otvor kroz koji propada, sa male visine, na traku koja ga usmerava do mesta na kojem se plodovi izuzimaju i spremaju za pakovanje. Na svakom mestu po jedan radnik, mahom ženska radna snaga, odevena po propisima, prihvata plodove i pakuje ih u gajbice. Gajbice su kartonske sa plastičnom podloškom – saćem, dimenzionisanim za određenu veličinu ploda. Posebno interesantno za sve učesnike ekskurzije bio je doživljaj da se praktično hodajući iznad kalibratora mogao pratiti ceo proces pripreme nektarina za pakovanje. Određena količina voća manje težine pakuje se ručno na posebnoj liniji, gde se zavisno od tržišta i naručioca vrši pakovanje u određenu ambalažu. I taj posao rade uglavnom žene, na taj način da na određenom broju mesta postoji automatska elektonska vaga na kojoj se meri svako pakovanje ponaosob. Tako je moguće na istom mestu meriti i pakovati različite težine i različite vrste ambalaže za potrebe kupaca, što se može videti i na fotografiji.

Za duže čuvanje voća koriste se tzv “pothlađivači”. Nakon ovog postupka voće se može čuvati u komorama duži vremenski period i slati na tržište po potrebi. Ako se pakuje hladno u plastične posude i zatvara folijom onda folija ima otvore da ne bi došlo do kvarenja. Ukoliko su posude sa perforiranim poklopcima pakuje se direktno u posude.

Po obilasku pogona cela grupa uputila se na parcelu gde se vršila berba nektarina. Domaćin nam je detaljno objasnio tehnologiju proizvodnje nektarine. Bilo je reči o sortimentu, vrstama podloga, uzgojnim oblicima, zaštiti voćnjaka, navodnjavanju, berbi, a naravno veliki broj učesnika je probao i uverio se u kvalitet sveže nektarine.

Proizvodnja se odvija na otvorenom i u zaštićenom prostoru. Uzgojni oblik na otvorenom je otvorena vaza, a u zaštićenom prostoru videli smo, za nas, potpuno novi način sadnje. Na podlozi GF sadnja je obavljena na taj način da se sade dve sadnice u isti red udaljene jedna od druge 50 cm. Ovaj uzgojni oblik naziva se Kordonac i kod nas uglavnom nije zastupljen, a gledano u red liči na “V” sistem, samo što se izvodnice vode sa dve sadnice. Nekada to izgleda i da su mesta sadnje i pomerena, tako da posmatrač ima utisak da u istom redu ima dva reda. Posađene sadnice – centralna izvodnica – se usmeravaju prema međurednom rastojanju koje iznosi 5,5 m, na taj način da se jedna usmerava na levu, a susedna na desnu stranu. Na taj način se formira jedna vrsta tunela. Prosečno rastojanje između sadnica u redu je 2,5 m, ako se dve susedne računaju za jednu. Formiran na ovaj način voćnjak izgleda kao tunel, a međuprostor omogućava da se plodovi beru sa zemlje ili niskih platformi. Navodnjavanje se vrši sistemom kap po kap, a redovno se prati zdravstveno stanje zasada. Za tretiranje se koriste savremeni samohodni orošivači koji su potpuno zaptiveni, kabina se nalazi pod nadpritiskom, te je na taj način rukovalac potpuno zaštićen od delovanja pesticida. Berba se obavlja isključivo ručno.

Ljubazni domaćini su na sva naša pitanja(a u postavljanju pitanja su prednjačili voćari), strpljivo odgovarali i objašnjavali sve nejasnoće.

Dipl. inž. Branislav Ogrizović

PSS Sombor