• Kakva je bila situacija u poljoprivredi početkom 21. veka i šta je podstaklo osnivanje Kluba 100P plus?

Bavljenje poljoprivredom na samom početku 21. veka je bilo malo lakše nego sada. Jako puno toga se promenilo za ovo kratko vreme, mnogo više nego u poslednjih 50, možda čak i 100 godina. Odjednom su u poljoprivredi počele da se koriste napredne tehnologije, počev od navigacija za traktore, senzora za praćenje stanja biljaka i korova i slično. Promenio se sam sistem obrade, pošto se prešlo na redukovanu, konzervacijsku obradu, No-till setvu i obradu… Ranije smo koristili one tehnologije koje su nam bile dostupne: đubrenje, N-min metode ispitivanja zemljišta na mikroelemente i makroelemente… Koristimo ih i sada, ali došlo je novo vreme. Naravno, ima puno mladih ljudi koji se bave poljoprivredom, a kojima napredne tehnologije nisu strane, ali zbog sve većeg izostanka podrške Ministarstva poljoprivrede i Vlade sporije se uključujemo u novine.

Upravo zbog toga je naša osnovna delatnost edukacija poljoprivrednika. Mislim da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj poljoprivredom mogu svi da se bave, bez obzira šta su završili ili šta su pre toga radili, i gde se u poljoprivredu svi razumeju. Naša zamisao zato i jeste usmeravanje i mladih i starijih poljoprivrednika u pravcu u kojem idu evropska i svetska poljoprivreda, a to su upravo tehnologije koje sam malopre nabrojao.

  • Koji su još izazovi ranije bili prisutni u poljoprivredi, a koji su sada?

Jedan od izazova je, u nedostatku boljih reči, upravo taj „strah“ od nove tehnologije, barem starijih poljoprivrednika, iz razloga koje sam malopre pomenuo. Nedostatak para u poljoprivredi je velik faktor. Da ne shvatite pogrešno, nama nije stalo samo do subvencija, pa da nam ništa drugo ne treba. Ne, to je pogrešno razmišljanje. Mi tražimo od države da uredi tržište i da uredi samu poljoprivrednu proizvodnju, samo naše poslovanje, i to su izazovi. Do ovog 21. veka svi su manje-više bili oslonjeni na zadruge. Od zadruge uzmeš inpute, zatim im predaš sav usev, oni ti isplate resto od duga i tim parama možeš da raspolažeš. Nije bilo nekog velikog odstupanja ni u cenama repromaterijala, niti poljoprivrednih proizvoda. Međutim, sada je to drugačije – većina zadruga je propala, a osnovana su privatna preduzeća koja posluju na nekim principima zadrugarstva, tj. isto imaju svoje kooperante kojima prodaju repromaterijal i od kojih otkupljuju poljoprivredne proizvode. Uključilo se i dosta novopečenih bogataša koji su tu videli neki svoj profit i mogućnost brze zarade, a koji nisu bili upućeni u funkcionisanje tržišta poljoprivrednih proizvoda. Kada su te firme propale, mnogi poljoprivrednici su, nažalost, ostali i bez svojih proizvoda, a i bez para. Još uvek imamo takvih firmi, ali poljoprivrednici su se opametili i gledaju da sarađuju sa proverenim firmama ili zadrugama. Međutim, po ko zna koji put, država se meša u tu priču. Pre dve godine je zabranjen izvoz poljoprivrednih proizvoda, kada smo imali najbolje cene i kada smo imali koliko-toliko solidan rod. Iz samo njima znanih razloga, moram tako da kažem, politika se umešala i zabranjen je izvoz, navodno zbog rata u Ukrajini. Mi i dan-danas imamo rat u Ukrajini, i rat u Izraelu, pa nema zabrane izvoza. Pre dve godine, u jesen, kukuruz je bio 37-38 dinara, sad je 16-18; pšenica je bila 42-43 dinara, sad je oko 19. Soja je bila 80 dinara, sad je 54-55, da ne pričam o drugim proizvodima. U stočarstvu su se cene žive vage stoke popravile, i meni je drago zbog stočara. Međutim, popravilo se samo iz jednog razloga – zato što nema stoke, a ne zato što je država nekako doprinela. Logično je da cena onoga čega nema odmah raste.

Ono što nas čeka u narednom periodu, a što vrlo jasno vidimo, jeste upravo borba poljoprivrednika za mesto koje im pripada u društvu. To je jako teška borba, zato što Srbija ima 1031 udruženje poljoprivrednika koji nema šanse da se slože. Ljudi iz Vlade i Ministarstva stalno pričaju kako žele dijalog, a mi smo živi dokaz da nije tako. U poslednjih deset godina, naši zaključci sa Seminara koji su upućeni Vladi, Ministarstvu i medijima su isti, a na to niko nije obratio pažnju, nisu nam jednom rečenicom odgovorili. Kada se skupio jedan deo poljoprivrednika i izašao na puteve, država je odmah htela da pregovara. Znači, nije tačno da oni hoće dijalog, oni očekuju silu pa ćemo onda nešto rešavati. Mi iz Kluba smo protiv takvog rešavanja problema u poljoprivredi, zato što tu nema sistemskog rešavanja problema, to su samo gašenja vatre i to nepotpuna. Pre dve godine su dali premiju za suncokret, koji je najbolje prošao u suši, a već sledeće godine je cena suncokreta drastično pala – znači ništa se sistemski nije promenilo. Verujem da mnogim poljoprivrednicima ovo što ću reći neće baš dobro zvučati, ali moram da kažem – za konkretne probleme se sastaju interesne grupe. Na primer, proizvođači suncokreta odluče da izađu na put kako bi rešili problem suncokreta, a, recimo, za problem soje neka se neko drugi organizuje. Tako je sa svakom granom. Pritom, nema veze da li će problem koji se aktuelno rešava negativno uticati na ostale. Zato se Klub od osnivanja bori da država formira Poljoprivrednu komoru sačinjenu od predstavnika poljoprivrednika, prevashodno mladih i pametnih ljudi koji znaju šta žele, a koji će sistemski rešavati probleme u poljoprivredi i bez čije saglasnosti se ne mogu donositi legislative. Treba da budu prisutni i ljudi sa iskustvom, koji će ih usmeravati. Dakle, mi treba da imamo jedan organ, jednu upravu koja će zastupati interese svih poljoprivrednika. Ovi problemi se ne nagomilavaju godinama, nego decenijama, jer na poljoprivredu niko nije obraćao pažnju. Kada smo izašli sa tom idejom, svi poljoprivrednici sa kojima smo razgovarali bili su za. Međutim, neki dan sam pročitao da su pojedina udruženja poljoprivrednika počela da se protive formiranju Poljoprivredne komore, jer misle da će predstavnici zastupati samo svoje interese. Znači, mi poljoprivrednici sami sebi ne verujemo, kako možemo da verujemo nekom drugom? Zato treba da formiramo komoru u kojoj će ljudi biti smenjivani brzo, većinom glasova. I svako ko se prihvati da sedi u komori bi morao moralno i materijalno da odgovara za svoje postupke. Mi u politici to sad nemamo – ako neki ministar napravi pogrešan korak koji mnogo košta državu, stanovnike, poljoprivrednike, radnike, on, ako je baš jako zabrljao, kao nagradu dobije premeštaj na bolje mesto. Zato mi prvenstveno moramo da uspostavimo sistem vrednosti.

Takođe, tražili smo i agenciju za intervenciju na tržištu, koja nikad nije zaživela. Preko nje, kada je cena mala, država bi povukla deo robe da bi cena otišla gore. Isto tako, kada je cena visoka, taj deo robe država treba da pusti na tržište da se cena smanji. Nije dobro da cena kukuruza bude 40 dinara, ali nije dobro da bude ni 15 dinara. U deset godina smo imali jednu dobru cenu i ona je uništila stočarstvo, jer ljudi nisu imali interesa da se bave stočarstvom pri ceni kukuruza od 40 dinara. Prošle godine je pao na 15 dinara, ali ne može se odjednom popraviti stočni fond, to je proces koji traje. Samo kod svinja to traje godinu i po ili dve, a da ne pričamo o kravama, o govedima i slično. Isto tako, kad država hoće da interveniše na tržištu, ona to treba da uradi pre žetve. Ako vidi da se ustalasalo tržište, da će biti niska cena kao što je bilo jesenas za kukuruz, ili letos za pšenicu, ona to treba da uradi pre, a ne posle žetve, kako bi ljudi znali gde će tu robu smestiti, da ne bi bili na gubitku.

Mi imamo Robne rezerve koje ne funkcionišu adekvatno. One treba da postoje samo da obezbede prehrambenu sigurnost u slučaju nekih elementarnih nepogoda, ratova i slično, a ne da se bave trgovinom, kao što je sada slučaj kod nas. Naša skladišta robnih rezervi se ne kontrolišu, to je dokazano, tako da država ne zna koliko ima robe. Drugi problem je što ta skladišta nisu ravnomerno raspoređena po državi. Dosta poljoprivrednika nije u mogućnosti da proda robu državi.

 

Sl. 1. Vojislav Malešev, predsednik Kluba 100P plus od osnivanja

 

  • Kako još vidite ulogu države u poljoprivredi, a kako odgovore poljoprivrednika na trenutno stanje?

Kada se problemi ne rešavaju razgovorom, ljudi izlaze na ulicu. Protesti poljoprivrednika su ovo što sad gledamo u Nemačkoj. Kompletna Nemačka je blokirana sedam dana, a naši protesti u poslednje vreme nisu ozbiljno organizovani sa jasnim ciljevima, to su sve polovična rešenja…

Nama treba jedinstvo, a ne 1031 udruženje poljoprivrednika. Hajde da rešavamo jedan po jedan problem, ali da ih rešimo trajno. Da idemo sa realnim zahtevima, ono što možemo da dobijemo i ono što nam realno pripada. Takođe, dok građani ne shvate da prehrambenu sigurnost ne obezbeđuje ni Vučić, ni Dačić, ni Đilas, nego Voja, Žarko, Marko, Janko i ostali, dotle će ovako biti. Mi treba da imamo podršku građana, a da bismo je imali moramo da se ponašamo domaćinski, ljudski. Totalna blokada je nešto drugo, ali ova sporadičnost nije rešenje.

Što se države tiče, velik je problem što se poljoprivrednim pitanjima ne bave kompetentni stručnjaci. Napravili su problem, recimo, sa registracijom poljoprivrednih gazdinstava time što ugovori o zakupu moraju da budu overeni. Šta se dešava sa starim, nepokretnim ljudima koji ne mogu da odu kod notara, ili sa zakupodavcima koji žive u inostranstvu? Mi smo tražili da se to ukine, jer je svakako postojao sistem koji nije dozvoljavao da se ista parcela pojavi na dva mesta – u tom slučaju automatski je išla u „crveno“, tj. nije mogla da se unese u gazdinstvo dok se ne dokaže ko je stvarno obrađuje. Skoro su uveli eAgrar i to pozdravljam, iako mislim da je trebalo da bude nekog perioda prilagođavanja, ali snašli su se ljudi. Elem, do 17. decembra ste mogli da unesete parcelu u eAgrar, a posle glasanja nije mogla da se prijavi parcela. Kažu da je tako jer nisu dobili uputstva – a kakva uputstva su imali pre 17. decembra? Ne mogu to da razumem. Zatim, podstiču mlade ljude da počnu da se bave poljoprivredom obećavanjem nekog novca, a da ne pitaju o obrazovanju, da li imaju iskustva u poljoprivredi, da li imaju poljoprivredno zemljište… To je uvlačenje. Gde je tu kontrola? Zašto prednost nemaju oni mladi ljudi koji su završili poljoprivrednu školu ili fakultet, koji se bave poljoprivredom, imaju svoja gazdinstva, imaju iskustvo i rade? U IPARD-u je 0 bodova namenjeno stručnoj spremi, a najviše bodova nose žene. Svaka čast nekolicini koje zaista rade u poljoprivredi, ali šta je sa ostalima? Imao sam priliku da iznesem primedbe pred ljudima iz Brisela, pa sam ih pitao: „Da li vi iz Evrope mislite da ćete poboljšati život žena na selu tako što ćete njihovim bližnjima omogućiti da lakše dođu do investicije?“ Gde su po selima domovi zdravlja, sportski tereni i kulturna dešavanja? Nema ih. Vi ste pomogli ženi tako što će njen suprug ili otac lakše doći do traktora, ali šta ona ima od toga? Kako ste toj osobi pomogli? Tako se prednost daje bez prave kontrole. Poljoprivredom ne može i ne treba svako da se bavi. U Nemačkoj, Francuskoj ili Engleskoj ne možete da čuvate ovce ako nemate bar šestomesečni kurs za čobana, a ovde ništa ne pitamo. I mi onda hoćemo da budemo jednaki sa evropskim farmerima kada izađemo na tržište, gde se pravila igre znaju, a mi ovde ne znamo ništa. Nemamo ni petogodišnji plan razvoja poljoprivrede. Ne znamo šta će sutra biti. Strategije ne postoje na nivou države, ali ni na nivou stranke. Jedino kad je Ivana Dulić bila ministar, to je radio G17, oni su na nivou stranke imali strategiju razvoja poljoprivrede. Posle nje je došao Goran Živkov koji je nastavio da radi ono što je ona započela. Posle smo imali Milosavljevića, Sašu Dragina, Petrovića – ova trojica su bili iz iste stranke, Demokratske stranke, a svako je vodio svoju politiku.

Kad su subvencije u pitanju, stvara se lažna slika. Do 2012. godine oni koji su imali 100 hektara dobijali su milion i dvesta hiljada dinara. To nam je svedeno na osamdeset ili devedeset hiljada u zadnjih desetak godina. Znači, mi smo tu izgubili oko osam ili devet miliona. Subvencije koje država bude davala u budućnosti ne mogu se tretirati kao nešto što smo dobili. Ne, nismo dobili ništa, nama je uzeto, mi smo to imali i možda je naša greška što tada nismo izlazili na ulice i što smo dozvolili da nam se to uzme.

Toliko je tih problema u poljoprivredi da ne znaš kojim redom da kreneš. O ovome ćemo ponovo pričati na Tari: za nas je jedan od prioriteta formiranje Poljoprivredne komore, kao i definicija profesionalnog poljoprivrednog proizvođača. Država treba da podeli poljoprivredna gazdinstva u tri dela: profesionalni, oni kojima je to dopunska delatnost, i oni kojima je to hobi delatnost. Tako treba da postavi i subvencije – ovim prvima, profesionalnim poljoprivrednim gazdinstvima, je više stalo do investicija. Znači, obezbedi mi da lakše dođem do investicija, kroz povoljne kamate, to je najbitnije. Ne treba zapostaviti ni one kojima je to dodatna delatnost. Ne treba ostaviti na cedilu ni one koji su ceo svoj radni vek proveli baveći se poljoprivredom, a sad su onemoćali i ne mogu da rade. Kažu da poljoprivrednik ne može da dobije penziju i poljoprivredna penzija je mala jer nisu uplaćivali penziono. Nisu uplaćivali ni estradni radnici, pa imaju. Čovek koji je ceo svoj vek proveo obezbeđujući prehrambenu sigurnost ove zemlje i ovog naroda, zaslužio je penziju. Sve to može da se iskontroliše, da hoće neko da se pozabavi ozbiljno problemom.

  

  • Šta Vas je zadržalo u Klubu dvadeset godina?

Mene je zadržalo u Klubu to što sam jako puno naučio na tim seminarima. Imali smo puno dobrih predavača, dobrih profesora, dobrih poljoprivrednih stručnjaka i dobrih poljoprivrednika od kojih sam ja učio. To i jeste poenta tih seminara, da se okupimo, da razmenjujemo iskustva. Pokušavamo da privučemo mlade, ali to ide jako teško, jer kažu da je mladima sad sve dostupno zbog interneta. Međutim, nije tako. Vi na internetu nemate razmenu iskustava. Ja ne stavljam na internet kako sam posejao, kome sam prodao, šta sam uradio, a da bih napravio veći profit. Na našim druženjima, posebno na Tari i na SPIT-u, mi međusobno razmenjujemo iskustva.

Ja sam krenuo na seminare sa Vojvođanskim društvom za poljoprivrednu tehniku, sa pokojnim profesorom Lazićem. Iako sam završio Poljoprivrednu školu i uveliko se bavio poljoprivredom, mogu reći da su mnoge stvari koje sam tamo u to vreme čuo za mene bile španska sela. Od Nikole Škrbića, iz Instituta „Tamiš“ iz Pančeva, sam mnogo naučio i zbog toga sam mu dužan. Naučio me je redukovanoj, konzervacijskoj obradi. Neću nikad zaboraviti prvi naš razgovor kad sam prepoznao stručnjaka u njemu. Tada sam hteo malo da krenem napred, da nešto kupim novo od mehanizacije. Rekao sam mu šta bih sve kupio, a on me je pitao koliko radim zemlje. To je bilo neke 2000. godine otprilike, tad sam radio puno manje nego sad. Pitao me je: „Koliko misliš da ćeš raditi?“, a niko nije mogao da pretpostavi da će državna zemlja biti na raspolaganju poljoprivrednicima. Rekao sam da ne znam, radiću još u arendu koliko mogu u selu da zakupim. I on meni konkretno kaže šta mi od mehanizacije ne treba. Otišao sam sa tog razgovora sa mislima „šta on zna šta meni treba“, otprilike tako. Posle toga sam celu godinu radio i razmišljao šta to Nikola Škrbić hoće meni da kaže. Na sledećem seminaru ja opet njega zamolim za razgovor, i pitam: „Ako hoću da kupim to, to i to, koliko zemlje treba da radim?“ Njegov odgovor je bio: „Ovo je sad pravo pitanje.“ I onda sam shvatio, ja i mnogi poljoprivrednici smo tako krenuli, da moraš da kupiš mašinu ne da bi nervirao komšije zato što si je kupio, nego da bi s njom ostvarivao dobit. Zahvaljujući upravo Klubu 100P plus, tim seminarima i druženjima, mnogi od nas su uspeli. Pre 15-20 godina niko od nas nije mislio da će dostići nivo na kom smo sada. Ne kažem da je samo Klub zaslužan, ima ljudi koji su bili od prvog dana tu pa nisu uspeli. Trebalo je prihvatiti to što ti neko savetuje, a trebalo je malo i hrabrosti pa ući u sve te priče. Do 2004. godine su poljoprivrednicima krediti bili nedostupni. Sa Ivanom Dulić se to promenilo i, kada smo počeli da dobijamo kredite sa subvencionisanom kamatom, kamata je bila 3%, a država je plaćala razliku. To je bilo izuzetno povoljno u to vreme. Posle su banke videle potencijal u poljoprivrednim gazdinstvima. Kad poljoprivrednik da hipoteku na kuću i zemlju, znaju da neće uzeti kredit bez razmišljanja.

Jako bih voleo da Klub nastavi da živi. Imamo jako puno ljudi od 30, 40 godina koji se ozbiljno bave poljoprivredom i ozbiljno pristupaju rešavanju problema u poljoprivredi. Voleo bih da nam se oni pridruže. Neki dan sam pročitao da su u Ministarstvu izjavili da će krenuti sa edukacijom poljoprivrednika, pošto niko u Srbiji to ne radi. Šta to znači? To znači da dopise sa 18 seminara niko nije uzeo da pročita. Pa mi ovo uspešno radimo dvadeset godina!

  • Šta je u sadašnjosti potrebno poljoprivrednicima u Srbiji da bi bili uspešni?

 Potrebna im je odgovorna politika Vlade i Ministarstva poljoprivrede. Potrebna im je strategija poljoprivrede bar za narednih deset godina, da vidimo u kom pravcu će se ići. Potrebno im je rešavanje svih malopre navedenih problema, znači od formiranja Poljoprivredne komore, do definisanja profesionalnog poljoprivrednog gazdinstva i reforme penzionog i socijalnog osiguranja u poljoprivredi. Potrebni su im povoljniji krediti za investicije. Da neko malo stopira novopečene bogataše koji su preko drugih poslova došli do velikih para, da ne kupuju poljoprivredna zemljišta, odnosno da prednost ima poljoprivredni proizvođač, posebno mlađi. U pokrajini Virtemberg u Nemačkoj isključivo poljoprivrednik, farmer, može da kupi zemlju, niko drugi. I to kod njih funkcioniše odlično. Zatim, bolja kontrola davanja subvencija. Znači, mi smo protiv da se subvencije dele nekontrolisano i protiv smo uvlačenja u poljoprivredu, posebno mladih ljudi koji sa poljoprivredom nemaju nikakvih dodirnih tačaka, niti želju da rade, nego jednostavno ispunjavaju želju svojih ukućana. Ozbiljnost, ozbiljnost i, podvlačim, ozbiljnost države – potrebno nam je da dobijemo ministra poljoprivrede koji razume probleme i koji je spreman da se upusti u koštac sa njihovim rešavanjem, ali koji će imati autonomnost u odlučivanju, čije će se stručno mišljenje uvažiti, ukoliko je u saglasnosti sa potrebama poljoprivrednika i rešavanjem problema u poljoprivredi. I hrabrost.

  • Kako vidite budućnost poljoprivrede u Srbiji u narednih dvadeset godina?

Možda ne u narednih dvadeset godina, ali mislim da će se iskristalisati ko će se baviti poljoprivredom. U Evropskoj uniji, tj. u razvijenijim zemljama, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, mladi ljudi ne ulaze olako u poljoprivredu, iako imaju mnogo bolje uslove od nas. Mislim da ni kod nas ne bi bio taj trend da nam industrija radi punom parom, i da ti koji su došli ovde sa strane i otvorili firme imaju iskrenu želju da njihovi zaposleni imaju dobru platu i osiguranu budućnost. Mislim da su mnogi došli samo zato što je ovde jeftina radna snaga. Kada ljudi koji rade u industriji, u privredi, budu mogli da dostojno žive od svojih plata i svojih zarada, biće mnogo manji pritisak na poljoprivredu. Kod nas neće baš tako brzo, ali u narednih dvadesetak godina, možda i pre, po Evropi će uznapredovati tehnologija, poput traktora bez vozača i slično, tamo gde su veće parcele. To je tehnologija koja će doneti veći profit. Krenuli su već da pričaju o veštačkom mesu i slično, a ja mislim da u samoj proizvodnji dosta toga treba da ostane kako je bilo. Dakle, da ne žurimo ka tim genetski modifikovanim proizvodima, ka nezdravoj hrani. Plašim se te težnje velikih kompanija da sa manje rada više proizvedu, odnosno da pomeraju te granice genetskog potencijala nauštrb zdravstveno bezbedne hrane. To ne bih voleo da se desi. Neće kod nas, konkretno u Srbiji ne mislim da će se nešto drastično promeniti. Poljoprivredna gazdinstva u Srbiji će se sigurno ukrupnjavati, ali, nažalost, mnogi neće uspeti da ostanu u igri, mada je sa jedne strane to u redu. Vi ne možete sa malo rada živeti cele godine. Drugačije je bilo kad sam ja počeo da se bavim poljoprivredom, davno je to bilo. Žetva pšenice se još uvek obavljala vršalicama, a kukuruzi se špartali konjima… Mnogo je sad to lakše, ali sad treba mnogo više ulagati. Sada, da biste promenili jedan traktor, treba vam 150.000 ili 200.000 evra. Treba to zaraditi. Uglavnom, pošto nemamo strategiju razvoja, niko ne može da nam kaže u kom pravcu ćemo ići. To je ono što nas koči u napretku. Od toga nam sve zavisi, od te strategije koju mi nemamo. Mislim da se kod nas neće, bez obzira na sve, nešto drastično promeniti; mi već koristimo tu pametnu tehnologiju, senzore, sisteme za navigaciju, dronove… Ne koristimo svi, ali nismo svi koristili ni sejalice za direktnu setvu pa sad većina to radi. Ide ka tome. Moraćemo strogo voditi računa o troškovima, da smanjujemo troškove kako bi nam dohodak bio što veći. I nadam se da će država urediti tržište, odnosno da će doneti zakon da će izričito biti zabranjeno uvođenje zabrane za izvoz poljoprivrednih proizvoda, jer to nikad nikome nije dobro donelo.

  • Da li imate neki komentar za kraj?

 Apelujem na mlade poljoprivrednike da se učlane u Klub, članarina je 5000 dinara godišnje, a nemaju nikakve obaveze prema nama. Pozivam ih da idu na putovanja koja organizujemo i vide kako se to radi napolju. Sećam se, jedne godine smo išli u Holandiju i, dve ili tri nedelje nakon povratka, profesor Glamočić je pričao kako je u Holandiji. Nisam mogao da verujem šta čujem. On je pričao suprotno od onoga što sam video. Zato treba ljudi da izađu da vide svojim očima, da se druže, treba da razmenjuju iskustva.

Bio sam na jednom sastanku gde su bili predstavnici iz Evropske unije, gde su pričali kako će oni nama, poljoprivrednicima, da pomognu kad uđemo u Evropsku uniju. Ja kažem: „Hajde da okrenemo priču – vi nama pomozite dok mi ne uđemo u Evropsku uniju da dostignemo vaš nivo“, na šta oni kažu da se njihovi farmeri boje nas. Kako su to objasnili? „Naši farmeri kažu da vi opstajete i napredujete čak i u ovakvim uslovima proizvodnje; šta će se desiti kada se priključite Evropskoj uniji?“ Ako naš potencijal, ali i umeće i istrajnost, mogu da prepoznaju iz daleka, van naših granica, vreme je da ga i mi osvestimo i da se zajedno borimo da ga ispunimo.

Daria-Maša Bolta